Бранимира Ћосића. – Admiral Books, Београд 2010.

„Јер то­га има код нас – да са смр­ћу пи­сца иш­че­зне и ње­го­ва успо­ме­на“ – бит­но је за­па­жа­ње Бра­ни­ми­ра Ћо­си­ћа, са­свим тач­но у од­ре­ђе­њу на­ших књи­жев­них и кул­тур­них при­ли­ка, ко­јим, из­ме­ђу оста­лог, об­ја­шња­ва „за­што је по­шао књи­жев­ни­ци­ма тра­же­ћи од њих да [му] при­ча­ју о се­би и сво­ме де­лу“. Увод­на бе­ле­шка ко­јом се отва­ра се­ри­ја Ћо­си­ће­вих ин­тер­вјуа у ма­га­зи­ну Реч и сли­ка Ми­ла­на Зр­ни­ћа, у окви­ру аутор­ске ру­бри­ке „У раз­го­во­ру са…“, прем­да има на­гла­шен про­грам­ски (на­чел­ни) ка­рак­тер, сто­ји у нај­те­шњој ве­зи, ма­кар на­ве­де­ном опа­ском о кул­тур­ном (са­мо)за­бо­ра­ву, са ин­тер­вју­ом ко­ји за њом сле­ди, са Ћо­си­ће­вом пр­вом „књи­жев­ном ре­пор­та­жом“. Овај раз­го­вор, во­ђен с Бо­ри­са­вом Стан­ко­ви­ћем 13. ав­гу­ста 1926. го­ди­не у „чар­да­кли­ји“ зна­ме­ни­тог пи­сца на Дор­ћо­лу, пред­ста­вља Ћо­си­ћев не­дво­сми­слен по­ку­шај ре­а­фир­ма­ци­је Стан­ко­ви­ће­ве лич­но­сти и ства­ра­ла­штва, јер аутор Ко­шта­не и Не­чи­сте кр­ви тих го­ди­на „бе­ше не­ми­ло­сти­во по­ти­снут у стра­ну“, су­о­чен са „зло­на­мер­ним ћу­та­њем и за­бо­ра­вом но­вих ге­не­ра­ци­ја“. У Стан­ко­ви­ће­вом „из­гнан­с­тву“, ме­ђу­тим, на де­лу ни­је би­ла са­мо по­е­тич­ка ис­кљу­чи­вост мла­ђег на­ра­шта­ја, ка­ко је то код Ћо­си­ћа пред­ста­вље­но, ко­ли­ко је оно би­ло узро­ко­ва­но оп­ту­жба­ма за „из­дај­ство на­ро­да“, из­ре­че­них због Стан­ко­ви­ће­ве са­рад­ње у оку­па­ци­о­ном ли­сту Бе­о­град­ске но­ви­не то­ком Пр­вог свет­ског ра­та. На де­лу је би­ла, да­кле, по­ли­ти­ка.

Ни­су јед­ном код нас из раз­ло­га исте вр­сте „по­ти­сну­ти у стра­ну“ пи­сац или де­ло: услед до­след­не и уоби­ча­је­не пре­ра­спо­де­ле мо­ћи и ути­ца­ја из­ме­ђу кул­ту­ре и по­ли­ти­ке, слич­ну суд­би­ну има­ће и Ћо­си­ће­во де­ло Де­сет пи­са­ца – де­сет раз­го­во­ра, књи­га ко­ја је тре­ба­ло да оку­пи све до­вр­ше­не ин­тер­вјуе овог ауто­ра, ка­ко оне из 1926 (раз­го­во­ри с Б. Стан­ко­ви­ћем, Вељ­ком Пе­тро­ви­ћем, Си­бе­том Ми­ли­чи­ћем и Ду­ша­ном С. Ни­ко­ла­је­ви­ћем) и 1927. го­ди­не (с Ми­ло­шем Цр­њан­ским, Бо­жи­да­ром Ко­ва­че­ви­ћем, Гри­го­ри­јем Бо­жо­ви­ћем и Гу­ста­вом Кр­кле­цом), све штам­па­не у Зр­ни­ће­вом ме­сеч­ни­ку; та­ко и два об­ја­вље­на 1929. у Ле­то­пи­су Ма­ти­це срп­ске и Књи­жев­ном по­ле­ту (са­го­вор­ни­ци: Ми­лан Ра­кић и Ста­ни­слав Ви­на­вер). Од­мах по свом об­ја­вљи­ва­њу, 1931. го­ди­не у Књи­жар­ни­ци Ге­це Ко­на, Ћо­си­ће­ва књи­га би­ла је при­хва­ће­на с не­по­де­ље­ним одо­бра­ва­њем књи­жев­не и кул­тур­не јав­но­сти, али са­мо пар де­це­ни­ја ка­сни­је, на­кон Дру­гог свет­ског ра­та, „плашт за­бо­ра­ва“, скро­јен у он­да­шњим иде­о­ло­шким ра­ди­о­ни­ца­ма, пре­кри­ће и Ћо­си­ће­во де­ло, пр­вен­стве­но због тро­ји­це не­по­доб­них, ин­тер­вју­и­са­них и у књи­гу увр­ште­них пи­са­ца: Гр. Бо­жо­ви­ћа, М. Цр­њан­ског и Д. С. Ни­ко­ла­је­ви­ћа.

О за­бо­ра­ву, у на­ве­де­ном раз­го­во­ру, Ћо­сић ће за­пи­са­ти и сле­де­ћу, исти­ни­ту прем­да па­ра­док­сал­ну тврд­њу: „…де­ли­ма пра­ве вред­но­сти ни­је по­треб­но ту­тор­ство њи­хо­вих ства­ра­ла­ца; та­ква де­ла не мо­же ни­шта и ни­ко да по­ти­сне у за­бо­рав; она са­ма узи­ма­ју ме­ста, ко­ја им, у књи­жев­ној хи­је­рар­хи­ји, при­па­да­ју“. Исти­ни­ту, јер де­ло „пра­ве вред­но­сти“ упра­во узи­ма „ту­тор­ство“ над ауто­ром, те оне­мо­гу­ћа­ва трај­но из­гнан­ство из кул­тур­ног пам­ће­ња. Па­ра­док­сал­ну, јер де­ло „пра­ве вред­но­сти“ вре­ди са­мо за оне ко­ји вред­но­сти по­зна­ју. Не по­твр­ђу­је ли то, нај­зад, Ћо­си­ћев ин­тер­вју, као чин оно­га ко­ји по­зна­је вред­но­сти?

Пу­на за­слу­га, пак, за ско­ра­шњу ре­ак­ту­а­ли­за­ци­ју књи­ге Де­сет пи­са­ца – де­сет раз­го­во­ра, за­пра­во за из­ме­шта­ње ње­но са спи­ска при­нуд­но за­бо­ра­вље­них књи­га, при­па­да књи­жев­ном исто­ри­ча­ру, кри­ти­ча­ру и есе­ји­сти Јо­ва­ну Пеј­чи­ћу. Пр­ви и од­лу­чу­ју­ћи ко­рак у том прав­цу, ма­да не и нај­зна­чај­ни, на­чи­њен је 2002. го­ди­не ка­да је Пеј­чић при­ре­дио пр­во пот­пу­но из­да­ње ове књи­ге: на­и­ме, оно из­да­ње из 1931. обе­ле­же­но је чуд­ном не­пра­вил­но­шћу – иако је на­слов на­го­ве­шта­вао дру­га­чи­је и ви­ше, чи­та­лац је та­мо „мо­гао да на­ђе тек де­вет раз­го­во­ра са де­вет пи­са­ца“, услед че­га је у кул­тур­ној јав­но­сти ви­ше пу­та би­ло по­ста­вља­но пи­та­ње „ко је де­се­ти пи­сац?“. Од­го­вор је по­ну­дио аутор ко­ји не­до­ста­је, Бо­жи­дар Ко­ва­че­вић, на­пи­сом об­ја­вље­ним 1987. у Ве­сни­ку Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве, али је за нај­ши­ру пу­бли­ку, с об­зи­ром на сла­бу чи­та­ност цр­кве­не пе­ри­о­ди­ке, пи­та­ње ски­ну­то с днев­ног ре­да тек из­да­њем у ре­дак­ци­ји Јо­ва­на Пеј­чи­ћа. Ово из­да­ње би­ло је про­пра­ће­но и кри­тич­ким, био-би­бли­о­граф­ском и дру­гим до­да­ци­ма, као и оп­се­жним по­го­во­ром при­ре­ђи­ва­ча под на­сло­вом „Ауто­пор­тре­ти во­ђе­ни ру­ком Бра­ни­ми­ра Ћо­си­ћа“. Да­ља за­о­ку­пље­ност Јо­ва­на Пеј­чи­ћа Ћо­си­ће­вом ин­тер­вју­ер­ском де­лат­но­шћу ре­зул­то­ва­ла је још јед­ним, још пот­пу­ни­јим из­да­њем књи­ге (2010), у ко­је су укљу­че­ни и не­до­вр­ше­ни раз­го­во­ри с Ми­ли­цом Јан­ко­вић и Лу­јом Вој­но­ви­ћем, од чи­јег је ко­нач­ног уоб­ли­че­ња и штам­па­ња Бра­ни­мир Ћо­сић био од­у­стао.

Нај­зад, на­ста­ла на осно­ва­ма по­го­во­ра „Ауто­пор­тре­ти во­ђе­ни ру­ком Бра­ни­ми­ра Ћо­си­ћа“, по­ја­ви­ла се и мо­но­граф­ска сту­ди­ја Јо­ва­на Пеј­чи­ћа Исти­на и об­лик жи­ве ре­чи, у ко­јој се пред­ме­ту про­у­ча­ва­ња при­сту­па на це­ло­вит и ком­плек­сан на­чин, јер је аутор мо­но­гра­фи­је усред­сре­ђен на чи­тав низ раз­ли­чи­тих, а ме­ђу­соб­но срод­них про­бле­ма, као што су: ге­не­за и исто­ри­ја де­ло­ва­ња књи­ге, ње­не оп­шта (ге­но­ло­шка) и по­себ­на (аутор­ска) обе­леж­ја, нај­зад, ње­на књи­жев­на вред­ност и кул­тур­но­и­сто­риј­ски зна­чај.

Чи­ни се да је по­след­њи од по­бро­ја­них мо­ме­на­та у ве­ли­кој ме­ри усло­вио и „ком­плек­сан [и­стра­жи­вач­ки] при­ступ“ ко­ји, пре­ма јед­ној ме­то­до­ло­шкој на­по­ме­ни ауто­ра, ин­те­гри­ше на­че­ла раз­ли­чи­тих ди­сци­пли­на на­у­ке о књи­жев­но­сти: „на­че­ло ак­ту­а­ли­за­ци­је“ (исто­ри­ја књи­жев­но­сти), „на­че­ло про­бле­ма­ти­за­ци­је“ (те­о­ри­ја књи­жев­но­сти) и „на­че­ло афир­ма­ци­је“ (књи­жев­на кри­ти­ка): Де­сет пи­са­ца – де­сет раз­го­во­ра има­ју ста­тус „пре­крет­нич­ког де­ла у сво­јој вр­сти“ код нас (Ми­лан Влај­чић), што, у ства­ри, зна­чи – са­да су то ре­чи Ј. Пеј­чи­ћа – да се ово де­ло на­до­ве­зу­је на већ по­сто­је­ћу тра­ди­ци­ју књи­жев­ног ин­тер­вју­и­са­ња, да са њим ли­те­рар­ни ин­тер­вју „про­на­ла­зи свој ка­нон­ски лик“ у срп­ској књи­жев­но­сти и, на­по­кон, да је реч о де­лу ко­је је „ме­ри­ло сми­сла, ле­по­те и успе­шно­сти“. Сва­ко од ова три ком­плен­тар­на зна­че­ња, про­ис­те­кла из ква­ли­фи­ка­ти­ва „пре­крет­нич­ки“, отва­ра­ло је по­себ­ну пер­спек­ти­ву про­у­ча­ва­ња.

Ова­кво од­ре­ђе­ње и ди­фе­рен­ци­ра­ње основ­них прин­ци­па на­у­ке о књи­жев­но­сти, тј. ње­них по­себ­них ди­сци­пли­на, по­ну­дио је Јо­ван Пеј­чић још у свом те­о­риј­ском огле­ду „На­че­ла књи­жев­ног знал­ства“ из 1994. го­ди­не, члан­ку ко­ји ће сво­је ко­нач­но уоб­ли­че­ње до­би­ти 2000. у књи­зи Зна­ме­ња и зна­ци. Ме­ђу­тим, тре­ба на­гла­си­ти Пеј­чи­ћев став да из­два­ја­њу „основ­них на­че­ла књи­жев­ног знал­ства“ ни­је циљ ди­сци­пли­нар­но рас­пар­ча­ва­ње про­у­ча­ва­ног пред­ме­та, већ „кон­цен­три­са­но и уза­стоп­но осве­тља­ва­ње по­је­ди­нач­них ре­ги­о­на“, ко­је омо­гу­ћа­ва от­кри­ћа и „до­во­ди до са­зна­ња ко­ја он­да, у на­кнад­ном за­хва­ту, [...] уна­пре­ђу­ју област у це­ли­ни [...] и да­ју смер­ни­це за бу­ду­ћа ис­тра­жи­ва­ња“.

Од­нос о ко­јем је реч у ве­ли­кој ме­ри раз­ја­шња­ва не са­мо ком­плек­сан при­ступ про­бле­му у Исти­ни и об­ли­ку жи­ве ре­чи, већ и ге­не­зу ве­ћи­не Пеј­чи­ће­вих ра­до­ва, па и ње­го­ве но­ве мо­но­гра­фи­је. Пр­во, Пеј­чи­ће­ви тек­сто­ви ме­ња­ју се и раз­ви­ја­ју у вре­ме­ну: не ра­ди се ту са­мо о не­знат­ним је­зич­ко-стил­ским и ком­по­зи­ци­о­ним про­ме­на­ма, јер аутор ра­до­ве не­пре­кид­но и бит­но до­пи­су­је – је­зич­ким пре­ци­зи­ра­њем, те ми­са­о­ним по­бољ­ша­њем њи­хо­вим, до­да­ва­њем но­вих фраг­ме­на­та, бри­са­њем су­ви­шног… По­том, ова­ква ме­ста, где се у књи­жев­но­и­сто­риј­ским ра­до­ви­ма пре­по­зна­ју те­о­риј­ски по­гле­ди истог ауто­ра и обр­ну­то, број­на су и при­мет­на у Пеј­чи­ће­вом опу­су, што све­до­чи не са­мо о „ви­ше­де­це­ниј­ском про­ми­шља­њу од­ре­ђе­них пи­та­ња“ (Сне­жа­на Бо­жић), већ и о по­ме­ну­том „кон­цен­три­са­ном и уза­стоп­ном осве­тља­ва­њу по­је­ди­нач­них ре­ги­о­на“, што је, пак, у ду­бо­кој са­гла­сно­сти с јед­ним Пеј­чи­ће­вим ак­си­о­ло­шким твр­ђе­њем да се „Зна­ње [...] увек од­но­си на Це­ли­ну“ („Ми­сли­лац и вре­ме“). На тој про­же­то­сти и ме­ђу­соб­ној ускла­ђе­но­сти три­ју на­че­ла из­ра­ста чи­тав опус овог ауто­ра: та­ко, ван­ред­но по­зна­ва­ње књи­жев­не про­шло­сти и аде­кват­на те­о­риј­ска из­гра­ђе­ност је­су за­лог убе­дљи­во­сти ње­го­вих кри­тич­ких су­до­ва, а „по­зна­ва­ње вред­но­сти“ и „осе­ћа­ње естет­ске еви­дент­но­сти“ чест су кри­те­ри­јум из­бо­ра књи­жев­но­и­сто­риј­ских и те­о­риј­скок­њи­жев­них по­сло­ва.

Већ је при­ме­ће­но у ве­зи са при­ре­ђи­вач­ком и књи­жев­но­и­сто­риј­ском прак­сом Јо­ва­на Пеј­чи­ћа, а по­во­дом ње­го­ве мо­но­гра­фи­је о Ми­ла­ну Ра­ки­ћу (Ми­лан Ра­кић на Ко­со­ву: за­вет – пе­сма – чин, 2006), да он „са­свим из­ве­сно и про­грам­ски, пред­ста­в­ља и пи­ше са­мо о нај­бо­љи­ма“ (Ду­шан Стој­ко­вић), а тра­го­ви ви­ше­стру­ког огле­да­ња књи­жев­но­и­сто­риј­ских на­ла­за и те­о­риј­ских уви­да мо­гу се пре­по­зна­ти и у не­ко­ли­ци­ни ра­до­ва из књи­ге Про­фил и длан (2003), од ко­јих ће не­ки би­ти угра­ђе­ни као (не­на­сло­вље­на) по­гла­вља у Исти­ну и об­лик жи­ве ре­чи („Ан­тич­ки ди­ја­лог : књи­жев­ни раз­го­вор“, „Пи­та­ње : од­го­вор“, „Бра­ни­мир Ћо­сић у раз­го­во­ру са…“).

Ка­ко Бра­ни­мир Ћо­сић у свом до­бу ни­је био је­ди­ни пи­сац по­све­ћен књи­жев­ним ин­тер­вју­и­ма (на истом кул­тур­ном за­дат­ку на­шли су се и Ви­на­вер, Де­си­мир Бла­го­је­вић, Ра­де Дра­и­нац, Цр­њан­ски), као је­дан од пр­вих про­бле­ма ко­је је тре­ба­ло узе­ти у об­зир, на­мет­нуо се „исто­ри­јат срп­ског књи­жев­ног ин­тер­вју­и­са­ња“. По­шав­ши од оце­не Па­вла По­по­ви­ћа да је Љу­бо­мир Не­на­до­вић Ње­го­шу био што и Екер­ман Ге­теу, а ува­жа­ва­ју­ћи чи­ње­ни­цу жан­ров­ске по­ли­ва­лен­ци­је тек­ста, Пеј­чић сма­тра да глав­но Не­на­до­ви­ће­во де­ло, пу­то­пис Пи­сма из Ита­ли­је (1907; ча­со­пи­сна ва­ри­јан­та Вла­ди­ка цр­но­гор­ски у Ита­ли­ји, 1868/69) је­сте „про­то­тип књи­жев­ног раз­го­во­ра“ код Ср­ба, то јест „текст ко­ји у пра­вом сми­слу озна­ча­ва ра­ђа­ње овог но­вин­ско-књи­жев­но­га жан­ра у нас“. Не­на­до­ви­ће­ви прет­ход­ни­ци на том по­љу, Исма­ил Ива­но­вич Сре­зњев­ски и Јо­а­ким Ву­јић, да­ли су раз­го­во­ре ко­ји по свом чи­сто „књи­жев­ном“, од­но­сно „но­ви­нар­ском“ ка­рак­те­ру ни­су од­го­ва­ра­ли гра­нич­ној ли­те­рар­но-пу­бли­ци­стич­кој при­ро­ди књи­жев­ног раз­го­во­ра, а ка­ко ову дво­ји­цу Пеј­чић не ви­ди као мо­гу­ће Ћо­си­ће­ве уз­о­ре, на тех­ни­ку и по­е­ти­ку ин­тер­вјуа Ву­ји­ћа и Сре­зњев­ског ни­је се де­таљ­ни­је освр­тао. Ка­да је, пак, у пи­та­њу Не­на­до­вић, и не са­мо он (Фре­де­рик Ле­фе­вр, Си­ни­ша Па­у­но­вић, Цр­њан­ски) по­ред­бе­но по­сма­тра­ње раз­от­кри­ће сву осо­бе­ност Ћо­си­ће­вог ин­тер­вју­и­са­ња у од­но­су на ње­го­ве прет­ход­ни­ке и са­вре­ме­ни­и­ке.

Ди­ја­хро­ниј­ско про­у­ча­ва­ње књи­жев­ног ин­тер­вјуа у овој сту­ди­ји кре­ће се и оним гра­нич­ним под­руч­јем књи­жев­не исто­ри­о­гра­фи­је и те­о­ри­је ко­је при­па­да исто­риј­ској по­е­ти­ци: за „жан­ров­ски ар­хе­тип“ књи­жев­ног ин­тер­вјуа Јо­ван Пеј­чић узи­ма ан­тич­ки (со­кра­тов­ски) ди­ја­лог, ука­зу­ју­ћи да по­то­њи ге­но­ло­шки пре­о­бра­жа­ји иду у прав­цу екс­пан­зи­је чи­сто књи­жев­них и прак­тич­но-екс­клу­зив­них чи­ни­ла­ца раз­го­во­ра, те да ре­зул­ту­ју по­ти­ски­ва­њем ње­го­вог „из­вор­но фи­ло­зоф­ског ка­рак­те­ра“. Упра­во из тих раз­ло­га по­ја­ва штам­пе и но­вин­ског ин­тер­вјуа (We­ekly tri­bu­ne, 1859) оце­ње­ни су као „сни­же­на пре­ра­да“ и „оси­ро­ма­ше­на ко­пи­ја“ у од­но­су на жан­ров­ски про­то­о­блик. Овај са­же­ти исто­риј­ско­по­е­тич­ки пре­глед Пеј­чић за­кљу­чу­је 80-им го­ди­на­ма XIX ве­ка, ка­да се књи­жев­ни раз­го­вор као ли­те­рар­но-пу­бли­ци­стич­ка вр­ста уста­љу­је, да­ју­ћи при­том на­зна­ке по­то­њих пре­о­бра­жа­ја ко­је до­но­се са­вре­ме­но до­ба и тех­нич­ка ци­ви­ли­за­ци­ја (ра­дио-ин­тер­вју, те­ле­ви­зиј­ски раз­го­вор с пи­сци­ма).

Утвр­ђи­ва­њем жан­ров­ског про­то­о­бли­ка име­но­ван је ко­рен и од­ре­ђен оквир те­о­риј­ском ис­тра­жи­ва­њу ли­те­рар­ног ин­тер­вјуа, а основ­ни за­да­так „по­е­ти­ке, но­е­ти­ке, он­то­ло­ги­је и [...] ан­тро­по­ло­ги­је књи­жев­ног раз­го­во­ра и ње­го­ве жан­ров­ске са­мо­би­ти“ Пеј­чић ви­ди у от­кри­ва­њу су­шти­не „књи­жев­ног раз­го­во­ра у ње­го­вом по­сто­ја­њу-по-се­би“. У овој сту­ди­ји опре­де­лио се аутор за фи­ло­зоф­ско-те­о­риј­ску про­бле­ма­ти­за­ци­ју два аспек­та: нај­пре, он се за­др­жа­ва на „ди­ја­лек­ти­ци пи­та­ња и од­го­во­ра“, а по­том и на „ду­хов­ном иден­ти­те­ту уче­сни­ка у раз­го­во­ру“. И је­дан и дру­ги аспект раз­го­вор кон­цеп­ту­ал­но кон­сти­ту­и­шу као „ме­сто раз­ме­не ра­ни­је сте­че­них зна­ња“, те као „во­љу за сти­ца­њем но­вих ис­ку­ста­ва“. Обра­зла­жу­ћи „ес­ха­то­ло­шку“ при­ро­ду и не­до­вр­ши­вост ди­ја­лек­ти­ке пи­та­ња и од­го­во­ра, а по­том и спе­ци­фич­ност вер­бал­них, али и не­вер­бал­них сред­ста­ва са­оп­шта­ва­ња у ди­ја­ло­шкој ко­му­ни­ка­ци­ји (ми­мич­ко-ге­сти­ку­ла­ци­о­ни, зву­ков­но-ин­то­на­ци­о­ни и енер­гет­ски мо­мен­ти); сво­де­ћи, на­по­кон, нај­зна­чај­ни­је ре­зул­та­те фи­ло­зоф­ских и лин­гви­стич­ких про­ми­шља­ња раз­го­во­ра као та­квог (Френ­сис Бе­кон, Лав Ше­стов, Мо­рис Мер­ло-Пон­ти, Ханс Ге­орг Га­да­мер, Фер­ди­нанд де Со­сир, Лав Ја­ку­бин­ски), Пеј­чић ну­ди те­о­риј­ску про­ле­го­ме­ну за бу­ду­ћа про­у­ча­ва­ња књи­жев­ног ин­тер­вјуа, што је, као пр­ви по­ду­хват те вр­сте у нас, је­дан од нај­вред­ни­јих ре­зул­та­та мо­но­гра­фи­је Исти­на и об­лик жи­ве ре­чи.

Осим то­га, као исто­ри­о­граф Пеј­чић се не за­др­жа­ва са­мо на про­це­си­ма „ду­го­га тра­ја­ња“, те на да­ту­ми­ма и лич­но­сти­ма зна­чај­но уда­ље­ним у про­сто­ру и вре­ме­ну, на тач­ка­ма где се кри­ста­ли­шу и у очи­глед­ност до­во­де ви­ше­ве­ков­ни про­це­си и без­лич­не (ано­ним­не) тен­ден­ци­је. На­про­тив, по­себ­ну па­жњу по­све­ћу­је упра­во ге­не­зи књи­ге Де­сет пи­са­ца – де­сет раз­го­во­ра: де­ло се по­сма­тра у не­рас­кид­ној ве­зи са ауто­ром, те ње­го­вим це­ло­куп­ним опу­сом. Та­ко, код Ћо­си­ћа Пеј­чић уоча­ва јед­ну са­свим осо­бе­ну „на­дах­ну­тост за рад и ства­ра­ње“ ко­ја је, нај­ве­ро­ват­ни­је, под­стак­ну­та и оја­ча­на ду­го­ди­шњом бо­ле­шћу и не­по­сред­ном бли­зи­ном смр­ти: на при­мер, Ћо­сић од­мах по по­врат­ку са ви­ше­го­ди­шњег ле­че­ња у швај­цар­ском са­на­то­ри­ју­му, по­чет­ком ав­гу­ста 1926, од­ла­зи Ми­ла­ну Зр­ни­ћу с пред­ло­гом за по­кре­та­ње аутор­ске ру­бри­ке „У раз­го­во­ру са…“ и от­по­чи­ње рад на се­ри­ји сво­јих књи­жев­них раз­го­во­ра. На сли­чан на­чин, узро­ци­ма срод­не при­ро­де и по­ре­кла об­ја­шње­на је и чи­ње­ни­ца што раз­го­во­ра из Ћо­си­ће­вог пе­ра ни­је би­ло ви­ше. Ова­ква, би­о­граф­ска, у са­вре­ме­ним на­уч­ним кру­го­ви­ма бес­по­треб­но де­за­ву­и­са­на ин­те­ре­со­ва­ња, Пеј­чић ис­по­ља­ва због то­га што „исто­ри­јат жан­ра [...] под­ра­зу­ме­ва ге­не­зу де­ла ко­је ре­пре­зен­ту­је тај жа­нр“. Али, ни­је са­мо то у пи­та­њу. Де­лат­но је ов­де уве­ре­ње Јо­ва­на Пеј­чи­ћа, те­о­риј­ски ар­ти­ку­ли­са­но у ра­ни­јем огле­ду „Ис­пи­ти­ва­ти, зна­чи – вред­но­ва­ти“, да се „ду­хов­не вред­но­сти об­и­сти­њу­ју [...] ис­кљу­чи­во као јед­ни­на“, од­но­сно да при­ро­да (об­лик/зна­че­ње/вред­ност) ма ко­јег тек­ста ни­је бит­но од­ре­ђе­на жан­ров­ском при­пад­но­шћу или функ­ци­о­нал­ним усме­ре­њем ње­го­вим, ко­ли­ко чи­ње­ни­цом „ко [...] пи­ше, ка­ко то чи­ни и шта у свој текст уно­си“.

То нај­пот­пу­ни­је до­ла­зи до из­ра­жа­ја у оним по­гла­вљи­ма сту­ди­је ко­ја се ба­ве тех­ни­ком и по­е­ти­ком, вр­ло спе­ци­фич­ном, Ћо­си­ће­вих књи­жев­них раз­го­во­ра. Број­ни су и ра­зно­вр­сни мо­мен­ти на ко­ји­ма се Пеј­чић ов­де за­др­жа­ва: на тех­ни­ци „бе­лих пи­та­ња“ ко­ја кул­ми­ни­ра у Ћо­си­ће­вом ин­те­вјуу с Ви­на­ве­ром, на ауто­ро­вој про­кла­мо­ва­ној „не­у­трал­но­сти“ ко­ју не тре­ба по­и­сто­ве­ти­ти са од­су­ством вред­но­сних ме­ри­ла, јер Ћо­си­ће­ви , „кри­тич­ки ста­во­ви [...] узи­ма­ју мно­га ’ли­ца‘, по­зајм­љу­ју ма­ске, [...] ис­по­ља­ва­ју се у не­пред­ви­дљи­вим мо­ду­си­ма“, итд. Упу­ћу­је Пеј­чић и на јед­ну из­ра­зи­то но­ви­нар­ску од­ли­ку Ћо­си­ће­вих књи­жев­них ре­пор­та­жа – ак­ту­ал­ност, ис­по­ље­ну у ода­би­ру са­го­вор­ни­ка, јер аутор По­ко­ше­ног по­ља, као ин­тер­вју­ер, очи­глед­но те­жи пр­вен­стве­но по­кри­ва­њу „жа­ри­шта књи­жев­ног жи­во­та“.

На кон­цу, ну­жно је освр­ну­ти се и на је­зич­ко-стил­ске и ком­по­зи­ци­о­не од­ли­ке мо­но­гра­фи­је Исти­на и об­лик жи­ве ре­чи: ви­ше пу­та је ис­так­ну­то у ве­зи са на­чи­ном пи­са­ња Јо­ва­на Пеј­чи­ћа (Ду­шан Стој­ко­вић, Сне­жа­на Бо­жић) ка­ко он иде у ред та­квих пред­став­ни­ка књи­жев­ног знал­ства за ко­је је кри­ти­ка, у нај­ши­рем зна­че­њу овог пој­ма, и са­ма књи­жев­ност, то јест је­зич­ка умет­ност. Ово, нај­зад, од­го­ва­ра и Пеј­чи­ће­вим те­о­риј­ско-ак­си­о­ло­шком ди­фе­рен­ци­ра­њу „мно­го­пи­сач­ког над­ни­ча­ра за­лу­та­лог у књи­жев­ност“, с јед­не стра­не, и „кри­ти­ча­ра с уро­ђе­ним па не­го­ва­ним осе­ћа­јем за вред­ност и ле­по­ту пи­са­ња, за ду­бо­ку и бо­га­ту ми­сао“, с дру­ге. Слич­но раз­ли­ко­ва­ње спро­во­ди Пеј­чић и ка­да је Бра­ни­мир Ћо­сић у пи­та­њу: по­ре­де­ћи ин­тер­вју­ер­ску прак­су Ми­ло­ша Цр­њан­ског и Си­ни­ше Па­у­но­ви­ћа с оном из Де­сет пи­са­ца – де­сет раз­го­во­ра, аутор сту­ди­је кон­ста­ту­је да се у ин­тер­вју­и­ма Бра­ни­ми­ра Ћо­си­ћа пре­по­зна­ју „ин­ди­ви­ду­ал­но-умет­нич­ке осо­бе­но­сти“ и „не­по­но­вљи­ве цр­те“ ко­је се од­у­пи­ру „си­ли уста­ље­них но­ви­нар­ских оби­ча­ја и нор­ми“. Све ово до­дат­но осна­жу­је па­ра­ле­лу учи­ње­ну с по­чет­ка овог при­ка­за: Бра­ни­мир Ћо­сић је у Јо­ва­ну Пеј­чи­ћу до­био се­би при­ме­ре­ног ту­ма­ча.

Ти­ме је, ме­ђу­тим, обра­зло­жен са­мо је­дан ак­це­нат из на­сло­ва Пеј­чи­ће­ве сту­ди­је – „об­лик“: иако је до­ста про­сто­ра по­све­ће­но упра­во ин­ди­ви­ду­ал­но-умет­нич­ким ква­ли­те­ти­ма Ћо­си­ће­вих раз­го­во­ра, Пеј­чић ипак сма­тра да је Ћо­си­ћу, као ак­си­о­ло­гу и мо­ра­ли­сти, „тач­ност из­го­во­ре­не ре­чи“ – исти­на – увек би­ла на пр­вом ме­сту, због че­га ће и Хам­ва­шо­во од­ре­ђе­ње ин­тер­вјуа као „умет­нич­ког жан­ра у фор­ми исти­не“ узе­ти као са­свим од­го­ва­ра­ју­ће Ћо­си­ће­вој ин­тер­вју­ер­с­кој де­лат­но­сти.

До­дао бих, и Пеј­чи­ће­вом спи­са­тељ­ском ра­ду. На­и­ме, прет­ход­на књи­жев­но­и­сто­риј­ска мо­но­гра­фи­ја овог пи­сца (Ми­лан Ра­кић на Ко­со­ву) отва­ра се сле­де­ћим про­грам­ским ис­ка­зом: Чи­ње­нич­на пот­пу­ност и уну­тра­шња ве­ро­до­стој­ност на­пи­са­ног пред­ста­вља­ју све­ти­њу и за­кон за сва­ко­га ком је да­то да, ми­мо по­сто­је­ћег, сам не­што ство­ри. Ти­ме су име­но­ва­на два ру­ко­во­де­ћа на­че­ла Јо­ва­на Пеј­чи­ћа – исто­ри­ча­ра књи­жев­но­сти. Али, и Бра­ни­ми­ра Ћо­си­ћа – ин­тер­вју­е­ра.

Тач­ни­је, три их је на бро­ју: исти­на, об­лик, вред­ност.

__

видети  Јован Пејчић https://sites.google.com/site/bibliotekaalas/jovan-pejcic

            Радослав Војводић несумњиво је особено име свеколике српске поезије. Од самог почетка свога песниковања „пливао“ је насупрот основној струји српскога песништва, градећи свој песнички свет, препознатљив од прве. Песничке моде су се мењале, Војводић је остајао стамено на песничком вису који је запосео, налик на усамљени – лирски – јаблан. То га је – као и сваког аутентичног песника који не жели да се „угрупи“ – коштало помало скрајнутог положаја који има унутар корпуса наше лирике. Код нас (и у свету, уосталом) поезија се мало чита (ако се то уопште и чини). Када се неки песник прогласи великим, заслужено или незаслужено, тешко га је померити с трона. По инерцији, његово име се повлачи по критичким (антикритичким) текстовима, а он „окупира“ антологије. Ако се неко „прескочи“, готово је извесно да ће – захваљујући нашој критичарској лености – бити „прескочен“ заувек  или ће се – у бољем случају – непрестано „откривати“ изнова. О Војводићу се не пише онолико колико он заслужује; у антологијама га нема довољно. Да ли ће књига која је пред нама успети нешто да измени?

Шта је то што Радослава Војводића чини значајним песником наше поезије питање  је на које ћемо пробати да нашим текстом понудимо одговор. Готово да нема модерне поезије која се не служи најразличитијим могућим врстама онеобичавања. Сваки значајан песник дужан је да изнедри своју „верзију“ онеобичавања. И када је о онеобичавању / „онеобичавању“ реч, Војводић је и више него особен. Стога треба описати песникове структуралне и моделске, па и тематске, иновације.

Најновија Војводићева збирка има неколике философске (ако такво песничко чудо уопште постоји) песме у прози, насловљене „Мркле ноћи (ненаписана писма)“, и велики број углавном неримованих песама (понекад њима просине ретка рима која је изнутра осветли, много чешће су алитерације и асонанце, посебно присутне у рефренима, рефренским стиховима и анафорама). Најфреквентнија строфа је квинта (свих четрдесет песама у циклусима манифестâ испеване су у њој), а ту су и терцине, катрени (веома ретки), секстине, септиме, ноне, као и комбинације строфа. Песма „А хоће ли огрејати сунце“ испевана је у десетерцу.

Честа су понављања речи и синтагми, што је и иначе карактеристика Војводићева певања. (Понављања су, напоменимо то, један од заштитних знакова српске усмене поезије; Војводићева лирика, интелектуална и метафизичка у својој сржи, метафизичка и у том смислу што за нашег песника метафизичко „усркава“ у себе и етичко, па, следствено томе, и ненападно родољубиво – тако се „додирује“ са усменим стваралаштвом, на први поглед потпуно одвојеном од ње песничком традицијом. У извесном броју песама присутни су и директни цитати из наше усмене књижевне традиције.)

Војводић је, по тачној опаски Предрага Драгића Кијука, песник који је открио демонско у анђеоском, као и анђеоско у демонском, несмиреник и амбивалентни трагалац за суштинама које су и дубоко у нама и високо над нама, неухватљиве, што нас не ослобађа вечите жудње да их се домогнемо и откријемо не бисмо ли се упутили даље, ка новима и сложенијима.  Чим додирне тему демонства Војводић експресионистички динамичко (то постаје видљиво и због употребе великих почетних слова у посебно наглашеним речима) „узбурка“ властиту песму: Предраги Демон Незнани чим стаса, / У теби преокреће свет. Разапиње га! („Онај час кад стигне“); Је ли нам и корен био исти, / и искуство, је ли, вазда, у противречју, / анђеле који си постао драги ми демон? („Јутро у априлу 2004“).

Брише се граница између прошлости и садашњости, мртвих и живих, опстојава се на флуидном размеђу, у међупростору, ни овамо ни тамо. Нешто изнутра, сасвим функционално, упркос многим радосним и кликтавим апострофама које делују као лирски инциденти, кочи и „леди“ песму. После Војводића у српском песништву је то најуспешније чинио Мома Димић. Као и у песништву Растка Петровића, Радослав Војводић не крије руптуру: њихове песме се откидају, види се рана откида. У темељу оваквог песниковања налази се питање: како се издвојен, одлепљен од гнезда (бића?) – наново (васкрсло) забићити?

Војводићево песништво темељи се на честим инверзијама, интерполираним речима, синтагмама и реченицама самим, опкорачењима, реторским питањима, узвицима, узвицима-питањима и питањима-узвицима, апострофама (највише Бога). Његов звук је пригушен, затамљен. Као да ромори из непојамне дубине.

Радослав Војводић песник је вишезначне поруке. Размеђни лирик који се не опредељује за једну страну, не клади у један одговор. Нимало случајно, онај који је кочијама своје прозе возио философа амбивалентне егзистенције, мислиоца чији је и философски систем дубоко амбивалентан – Сјерена Кјеркегора. Има нечег од кјеркегоровске зебње, његових философских дрхтаја и у поезији и и прози нашег песника. Не заборавља се ни на страх. Страх и дрхтање иду – кјеркегоровски опет – под руку. Но, ко се плаши? Ко је песнички субјекат ових песама? Могуће сам Дух, сама Мисао. Сваки стих, свака песничка слика, свака песма, свака песничка књига Радослава Војводића непрестано је вибрирање песничке магнетне игле, незаустављиво; не опредељивање изричито и неопозиво, шанчење, бункерисање, већ лепет изнад или – или.

Цитатност је једна од саставница Војводићева певања, посебно она „скривена“ која пажљиве читаоце нагони да изузетно опрезно читају и још опрезније тумаче његове стихове. Читава ранија српска поезија је на својеврсном столу за песничко сецирање. Иза емфатичног тона (не)скрушене молитве, узвитланог реторског замаха и узлета, општег повишеног тона овог несмирајног певања, скрива се Ђура Јакшић. Ту је негде и вечити дечак српске поезије Бранко Радичевић. Када у песми „Зашто си то дошао“ буде споменут Час Обнове јасна је то асоцијација на чувену песму Растка Петровића, а када налетимо на стазом варке ето Колајне Тина Ујевића.

Лајтмотивски збирком „кружи“ Вијоново питање о протеклим, лањским снеговима, изгубљеним у времену и смрти драгим бићима. Наводе се стихови Бодлерова „Албатроса“ и „Лепоте“ на француском, као и они Ане Ахматове и Владимира Мајаковског на руском језику. Песничке слике које просину Војводићевим песништвом, иако, на први поглед, и ретке и посне, несумњиво широког „спектра“, као да су урезане у камен. Особено искошене, осликавају простор који истовремено покрива и овострано и онострано, али и међустрано (или-или простор) није остављено на миру. Из њих блеска тамни сјај меланхолије. На корак су од прозе, не само песничке, и кушају колико се лирско може прозном приближити а да се не укине као лирско. Садрже различита „померања“, захтевају вишепутна ишчитавања. Имају контекстуалну ауру коју посебно (нипошто не само они) подупиру „руски цитати“. Ту су и други. На пример, Рилке чији се заумни шапат („Ноћас не спавам“) помно ослушкује. Затим, Шопенхауер, Ниче, Фројд, Пруст, Томас Вулф…  Неколики композитори, на пример, Скрјабин и Густав Малер. Призивају се, отворено или индиректно, многи руски писци. На пример, Пушкин, Лав Толстој, Соловјев, Чехов, Горки, Јесењин, Цветајева, много више Мајаковски, посебно често – Достојевски. Могли бисмо без претеривања написати како је овај последњи прави контекстуални фон на којем се пројектују песме нашега аутора. Постоји, и не само на тематском плану, нешто демонско у поезији нашег песника. Тема двојништва није само преузета од великог руског романсијера. Она је у срцу Војводићева песништва и извор је несумњиве психолошке равни која њиме пулсира. У песмама Војводићевим, пуним тешке, загрцнуте драматичности, Ерос – неизвесни – бој са Танатосом бије.

И Војводић зна да створи нову реч (или ону која на њу барем “личи“): забујати; задрхтавати; заоблак; оцветавати; потавнети; пројављивати се; пролећност; сновидовље. Ту су и дублети: гласови-снови. Не клони се ни архаизама: ваздигнут; огрануће; согласје; Србљи; тавнина; тмуша; чама; чамовање; Чрнагорци. Не ни деминутива: ватрица; злаћан, зрачак, кошавица, сунашце. Најфреквентнији, и не само у овој збирци, јесте – мучица. Ту су и прозаизми и шатровачке рећи: гузата; дупе; женска; роћка… Уместо глагола немати употребљава не имати. Збирком врве многобројни узвици и заменице (и показне карактеристичне за разговорни стил; често су и триплиране): о, ах, ех, хеј, о, хој, то, ево, ено, гле.

Кључна реч-тема читаве збирке несумњиво је чудо (налазимо је у песмама „И ноћас не спавам“, „Зимско јутро“, „Детелина са четири листа“; „Проклетство“; „Чудо“, „Писма пријатељима, песницима“,  „Клицање срца“ итд). Фреквентна је и реч невидљиво. И једна и друга указују на то да се ова, привидно прози максимално приближена, поезија, на први поглед сасвим рационална, да читати и ишчитавати и у другом, ониричном, кључу, јер у свести смо га дотакли / (…) оно се исконско призвало / тајна веза проживљава! // Божанско тако је искушано / сопствени дом у бићу / И иза видљивога пут постоји / Бог у трансцедентном без сна / стање егзистенције изван стварности (…) / унутрашње откривање посредује / у разуму се одвија!  („Изнова не спавам“); Језик је пре ума стазе везивао / невидљиве у унутрашњим односима („Језик“); Унутрашњи глас опомиње: живети , / има та стаза невидљива која проживљава / бол – то што осветљава оно што хоћемо – / језик је природе у нама, то је уточиште! („Зимско јутро“). Пред нама је песниково говорење о пра-говору, лирско дотакнуће Бога и суштинског, прича о чуду које јесмо и које треба да одживимо, опросторена вечност и овремењени простор, песничко сведочанство о томе како мисао осећа а како емоција мисли. Војводићева поезија је урањање у унутрашње наборе душе, омогућавање овој да (за)светлуца и (од)сјајује, покушај да се рационално сагледа оно што умственом измиче, емоцијама осветли оно што се у мисаоном јежевски склупчало. По нашем песнику ум и осећање, невидљиво и видљиво и братствују и бојују: бивствујуће је / у противречностима суштина („И ноћас не спавам“). Битна његова поезија проговор је о томе. Њена мисао увек је и питање. На упитност живљења и умирања једнозначног одговора нема, и не може га никада бити.

Веома често Војводић употребљава и реч талас / вал.

Честе су, разноврсне, „огледалске“ конструкције: драге моје и моје љубави / године многе и заједничке ноћи („И ноћас не спавам“); о, ја ћу, све ћу ја („Стазама Калемегдана“); обојила је, баш светлећи, обојила је („Јутро у априлу 2004.“); Тавно је, тамно је, и овде! („На истој тој стази“); клетве док одјекују, ују, ују („Сахрана брђана“).  Оне, као и на начин Црњанског (али и Растка Петровића, што се стално – неправедно – заборавља) запетама изломљене песничке реченице показују како мисао пулсира, меандрира у свом пулсирању, таласа се (читава серија костићевских запљускаја и отпљускаја), грана се у различитим правцима у исти мах, еда би што више, видљивог и невидљивог, загранила.

Ево још једног модела (условно бисмо га, по великом врањанском прозаисти, станковићевским могли назвати) унутрашњег „размрдавања“ стиховне реченице: Који су то што ноћу куће градише / а руке запаљене им чије су? („Проклетство“). Други пример, преузет из прозног текста „Коме се то јављам?“, показује докле то унутрашње „ломљење“ може да досегне: „ … да и ова, она, та ноћ, сване у помоћ, или у поноћи, и људима, човеку, то јест, човечанству, биће лакше“.

Не смемо заборавити неколике синтагме: заврће ти мисао („Пролећна мисао“); врата дана („Гле, трешња је процветала“), прозор ноћи (Исто); муња … болна („Час између 25. и 26. марта 2003.“); стазама, нагим („Детелине са четири листа“); труње страха („Српска знамења“); страх глође (Исто); разбијају животе („Сахрана брђана“); разапињу / крик (Исто); лебдећем понору („Пред зору“); пролећну крв („Свитање“); пепелом времена („Одједном“); унутрашње лице сна (Исто); чулном додиру сна („Идеал“).

Не смемо заобићи ни песничке слике, ретке али дубинске, промишљене, често персонификоване, пуне метафизичке језе: Самоћа изнутра и ћутање / у бездану („И ноћас не спавам“); зора упорно спава / будан је Син Човечији! (Исто); Чија сад икона преображава / зидове зрелих сунцокрета (Исто); Можеш ли јаву у сан повити (Исто); Како би поднео да и љубави остаре? (Исто); језик је природе у нама („Зимско јутро“); Затвори прозор ноћи – помери тај зид, / у меланхолији ослонца не има („Гле, трешња је процветала“); снови, клањају се („Час између 25. и 26. марта 2003.“); ухапшени су и дани (Исто); Беседе одасвуд тупе секире (Исто); У невиделици искочили су гробови („Стазама Калемегдана“); ум се одметнуо (Исто);  стрмоглавило у вис и доле, / падајући и у лету („Јутро у априлу 2004.“); руже лета расуте и одасвуд („Српска знамења“); Је ли то нови пут навише и у поразе („Сахрана брђана“); у грудима задими рана („Разлика“); духовно јединство у језику бића / речима нагло подарује крила / у осећању божанског ум се смирује! („Избављење“); поноћно сунце под кревет завирује („Где је оно пукло“); у тами којом су небеса спавала („Чудо“); Узалуд су ишчупавали корење / саће је под земљом дубоко / понекад у облику срца залиста / узимајући ваздух ношен ветровима / та загонетна ружа противречја! (Исто); Ако и у сну не сретнеш изненадан сјај, / не има светлости у теби, и неће је бити! („Зимско јутро“); Како ће се темељ одржати / кад мајстори снове преспавају / а вила им пиће не доноси? („Достојанство“); Језици неба и језик ове земље / сучељени пре преображаја / колико бројаше божанске минуте? („Ја“). Неколике су гномске: немирној глави сабраност не прија / усред пометње („У ноћас не спавам“); Ако и у сну не сретнеш изненадан сјај, / не има светлости у теби, и неће је бити! („Зимско јутро“); Све што је вредно – издвојено је, / тајним неким знаком, својим! („Детелина са четири листа“); Који то не могу да издрже и своју слободу („Српска знамења“); бојовници на смрти свикли („Сахрана брђана“; ехо стихова из Мажурановићеве Смрти Смаил-аге Ченгића); Живот се и као точак заокреће („Проклетство“); Све док су језици различити / и мач нека остане у корицама! (Исто); Оно што неостварено оста самоизгубљено је („Зашто си ти дошао“); Нужност је оно што комедијаши случајем зову (Исто); Грех је против самога себе бити („Грех“); Може ли љубав да ослаби биће („Пред зору“); Вера у умно мишљење кобна је / истини оправдање не треба („Јазбина“); Слаби и обманути славе пакао / себе не могу да се ослободе (Исто); Слобода се не даје него отима („Слобода“). Ево и две српско-гномске слике, обе из исте песме „Проклетство“: Ум људски лкао и природа дејствује / а зар у Србаља и то није исто? / (…) / није умрла Србија: понор је измерен.

Неколике песме доносе мисли које су искорачиле са подручја поетског и преселиле се сасвим на тле дискурзивног, философског: Између узора и слике језик срца изгуби / у естетском виђењу и котлу бесмисла / без граничне линије у суделовању Истине Општег / чиме се и митска форма компромитује / и Дух слободе осрамоћен је! („Терор“); У вечном распрскавању атома / енергија која доноси промене / није имала меру / ни у васељенској кући / одакле се просијавало Све! / (…) / Разум и осећање у чину јединственом / Оно су Једно / Биће и Дух у форми митској и свакој / потресна природност која све разрешава / Сагласје у Апсолутном! („Сагласје“).

Наводимо неколике мисли из драгоцене песме у прози, својеврсне лирске епистоле, „Писма пријатељима, песницима“:  „ … и у језику твори душа, која је и сан, и визија и идеја и послање, наша света уметничка црква… (…) Ако су зло и добро једнаки и у сталној међусобној супротности – повремено једна сила надмашује другу, али надвладава оно што мора да истраје и чиме се наставља Обнова. (…) Како су и свеци схватили или осетили: ако добро својом снагом надмашује зло – какав је разлог да природа зла не буде потпуно уништена? Промене се одвијају у супротностима, али су оне једнородне!“

Неколике слике су поетичке: Јесу ли песници светиљка у тавнини, / ако се варају маштом чим дом изгубе? („Зимско јутро“); Је ли веровало и срце наше у ово, / једно које би у нејасном да опстане / а друго – сумњајући у Све? („На истој тој стази“); не могу надахнуће у себе да зарију („Сахрана брђана“); Иако машта не ствара, али дејствује и надахњује снове („Јесмо ли се избавили?“);

Песник је у симбиотичком сагласју с природом и годишњим добима, завичајем и Београдом. Додирује политичке теме: Косово, бомбардовање Србије, српска страдања … Можемо ли се – после свега што смо доживели и проживели – сложити са Миодрагом Павловићем који је, у предговору за прво издање своје Антологије српског песништва, пробележио како је родољубива поезија мање вредна и како она, заправо, права поезија и није? И ако се испостави да то јесте тачно, може ли се ћутати док нам се на живо вади срце? Имамо ли право да престанемо бити етични еда бисмо били само поетични?

Када у неколиким песмама за „јунака“ узме Исуса Христа (и не само у њима), Војводићева поезија задобија есејистичку димензију. Он сам, намерно, постаје храбри Дон Кихот који, имајући пред очима истину, и свагда истину, жели да уклони лажне ветрењаче и опсенаре који о људском битисању говоре лажљиво и чине све еда бисмо остали у привидној слободи која право ропство јесте. Скидање, посебно лажне позлате, итекако боли, али и крепи, лечи. У том смислу, ова збирка могла би се напоредо читати с најдрагоценијом, – међу иним, такође есенцијалним – провокативном и полемичком, теоријском књигом нашег аутора Христова мисија.  И у стиховима, као и у есејима, Војводић се, свестан да нам само блискост с Христом даје моћ („Уздрхтаји“), хвата у коштац са онима који покушавају да нас убеде да је Његова појава била само мучење људског рода. Његова лирска есејистика права је ангажована есејистика преточена у стихове. Притом она задржава свој иницијални философски набој и када ратује са Толстојем, и када се сукобљава са Ничеовим и Фројдовим учењем.

У збирци су и четири манифеста: духовни, љубавни, песнички и религијски (последњи је једини и насловљен као „Дух и карактер“). Сваки садржи по десет песама а свака од њих се састоји од три, неримоване, квинте.

У песми индикативна наслова “Божије лице песниково је“ (штампана је у збирци Моји мртви другови) налазимо основни поетички захтев песников: страшна јасноћа.

Не постоји унутар српске лирике двадесетог века само стражиловска линија. Ту је и она језичка коју бисмо могли настасијевићевском назвати. Но, ту је и једна, нипошто занемарљива, пуна снаге, ломљаве, меандрирања, лирске задиханости, коју најбоље представља велики Растко Петровић. Радослав Војводић је управо најбољи растковац свеколике српске лирике која се после песниковања творца Откровења појавила. Треба изаћи из сенке, обасјати се унутрашњом светлошћу и заронити у поезију. Она свакога дарује оним што је кадар у њој да пронађе. Води нас до лепоте која јесте, једино можда јесте, у патњи која светли (“Ја могу, вели човек“) усред живота, који је унутрашњи језик самоће (“Губитак моћи усправљања“; оба цитата преузета су из раније Војводићеве збирке, такође отпаћене – Мртви другови).

Душан Стојковић

https://sites.google.com/site/editionsectiocaesarea/prozori-zavetina/miroslavtodorovic

Посетиоци ове странице могу да преузму бесплатно најновије двојезично српско енглеско издање Тодоровићеве књиге   публиковане као издање Међународног фестивала  поезије СМЕДЕРЕВСКА ПЕСНИЧКА ЈЕСЕН

Мирослав Тодоровић

Miroslav Todorovic

СТАНИШТЕ ПОЕЗИЈЕ

THE HABITAT OF POETRY

Превео Лазар Мацура

Translated by Lazar Macura

Iza svakog uspravnog tela topole i jablana predosećam skrivenog pesnika koji luta, još vitak, i šapatom strašnim sluti tišine koje će i mene stići; koje, slutim, već stižu opalim lišćem, svelim sa jesenom umorenih grana. Pevuše magličasti repovi koji se provlače kroz granje: „pevaće ti da sam ja ljubio jesen, a ne tvoje strasti, ni članke tvoje gole, no stisak granja rumenog, uvenulog“. Ah, eno ga, mislim, nadam se; uhvatila sam odblesak sjaja srebrnastog luka kojim se izvija njegovo vitko telo, skriveno iza jablana. Trčim polako, oprezno izbegavajući da zgazim svaku opalu grančicu, da krtim zvukom ne odam svoje prisustvo. Još krijem tajne u maglama. Nema ga, nema pesnika, samo vitko stablo usamljenog jablana između topola koje se smeše mojim uzaludnim razotkrivanjem težine i gorkog ukusa divlje kupine. „Ah, niko nema časti ni slasti, ni plamena dosta da mene voli, no samo jablanovi viti“… Osećam sopstvene dlanove na hrapavoj kori hladnim znojem uzavrelog unutarja. Osećam samo dodir kojim milujem kožu usamljenog stabla, po kome se lagano slivaju kapljice mojih čežnjivih sokova. Jedan usamljeni magličasti veo me obavija. Miluje moje crvene obraze, spušta se dahom niz dušnik, pravo u dno stomaka i pokreće čudne emocije; one davne koje bih da povratim. Nema pesnika, u jablan se pretvorio, i šapuće mi: „Čuj, plače Mesec mlad i žut. Slušaj me, draga, poslednji put. Umreću, pa kada se zaželiš mene, ne viči ime moje u smiraj dana. Slušaj vetar sa lišća svelog, žutog”… Osluškujem, u osluškivanje sam celo biće prenela. Šušti, samo šušti leni vetar kroz granje topoljaka ispod lesne belegiške strmine koja se preprečila između mene i visoke obale. Ni magla se ne može uzdići tako visoko, ni pustiti zrak sunca do topoljaka. Dugonoge devojačke noge, sada već otežale od tereta prošlih vremena, ne mogu poskočiti toliko visoko da bi plavet dostigla. Kao da sam zarobljena između široke i tihe reke i visoke obale lesne strmine koja se  obrušava među topoljake. Zaleđene i od “mladosti svoje uvijene mirom, snegova i leda”moje oči u nemoći blude. “I tako, bez puta, moje milovanje, po umiranju luta”, peva pesnik u meni, isterujući nepoznate slutnje uznemirenih nevinih zimovki. Tek snovima bludnim, po srebrnkastom luku razapetim između granja usnulih šuma dunavskih kubika, još uvek lutam i pesnika tražim, što ga od negdašnjeg pohoda kalemegdanskih staza još uvek potiskujem. “Želim da posle snova ne ostane trag moj na tvome telu, da poneseš od mene samo tugu i svilu belu i miris blag puteva zasutih lišćem svelim sa jablanova”, govorio je pesnik mojim sećanjem. Jeca moje sećanje, jeca od bojazni zaborava, od jačine slabosti moje i neminovne smrti iluzija nemogućeg trajanja.                              .

I tamo, na Kalemegdanu, jednog davno odbeglog dana, baš kao i ovde, osećaj mirisa belog u jezi novembarskog sna luta mojim mislima. I reči odzvanjaju opnom moje unutrašnje ušne školjke: Ne gledaj, poželi nešto, nešto veliko i belo, i ne boj se, nije to želja, samo je strah od ispunjenja. I ćuti, sad samo ćuti, jer da te nemu osećam hoću, maglo bela jednog novembarskog sna. Razliveni putevi staze opalog lišća gube se u vremenu koje verovatno više i ne postoji. “I tako, bez puta, moje milovanje, po umiranju luta”. Osećaj sećanja zalud se širi razgranato na moje golo biće. Neki novi mlečni pupoljci u meni prete rascvetavanjem; nove bele boje razlivaju se po tek uhvatljivom obrisu topoljaka; osećaj čežnje lude strasti i bola kapljica davno izgubljenih i nestalih, što kaplju po jeseni ovog maglovitog novembarskog dana. Strah od ispunjenja ne da da se rascveta probuđena misao. Kao da predosećam senku današnjeg dana kako me je pritisla, senka u punom cvatu. Ne treba tražiti ono što je davno izgubljeno u beloj magli; ne treba, čujem nemi  glas pesnika u meni….

        videti više:   https://sites.google.com/site/usmeruvrtloga/

____________

       Su TANASKOVIĆ? Autorka kompleksnog i posećenog bloga http://moji-tragovi.blogspot.com/  Ova esejistička proza Su TANASKOVIĆ publikovana je u rubrici Najava  КОГИТО КЛУБ. Књижевни часопис Сазвежђа З

Најновији број БРАНИЧЕВА (први двоброј БРАНИЧЕВА, 1-2/2011, тематски посвећен ПИТАЊИМА, ЧУЂЕЊИМА, НЕРВОЗАМА (ПРЕ)ВРЕДНОВАЊА ) одштампан је на 202 странице у 500 примерака. На корицама је репродукција слике М. Аничића Доручак у носталгичном пејсажу (1972), али између корица овог броја ничег – носталгичног, напротив!

Покренут је са мртве тачке дуго одлагани разговор о вредновању и превредновању, изнете су на овај или онај начин неке ствари о којима најшира читалачка публика у Србији једва да ишта зна. Отпочео је излазак из карантина!

Разговор са професором Живодрагом Младеновићем разоткрио је како се то радило под комунистима, па и у књижевности. Како је било могуће да се литерани крадљивци вину до челних места неких виталних српских културних и издавачких институција. Тај разговор открива индиректно и све оно што чини паклено неокомунистичко наслеђе у

српској култури, и књижевности пре свега*.

Само због разговора са стогодишњим професором Младеновићем овај број Браничева

је требало штампати у 30. ооо примерака, да се зна! Али високи тиражи у овој сиромашној и тужној земљи на Балкану резервисани су за тзв. листове, часописе, и писце блиске власти и центрима моћи.

Част реалне, стваралачке и непоштедне књижевне критике у овом броју бране – како би то рекао један од сарадника у овом броју песник Мандић – чланови тзв. белог књижевног тима: покојни Лазаревић, Бошко Томашевић, Душко Стојковић, Мирољуб Милановић и Мирослав Лукић (познатији као Белатукадруз).

На свету постоји неколико песника који познају генеалогију, и који су у дубљој вези са њом. То су они песници чија се мисао завршава Богом. Такви су нагнути над бездан бездане књижевности.

Песници бездане књижевности испаравају на звезде.

Великани официјалне, бирократске књижевности испаравају у мемљиве маузолеје и досадне читанке.

Сиоран је тврдио да се Бог клацка између Русије и Шпаније (између Достојевског и Ел Грека). Понеки народи су свој смисао на свету откривали откривајући по један атрибут бога, представљајући нам га у својој светлости, или сенци, откривајући Божије тајно лице.

«Постоји ли уметничко мерило изван приближавања небу? Кад ничега не би било осим жара и највише напетости, ниво једне душе не би могао бити одређен без позивања на апсолутну страст. Међутим, овај нас критерјум осуђује на немилост…» , сматра Сиоран. Уверен да време садржи извесну утеху. И да једино – савест – побеђује време.

Најновији број Браничева изнео је на видело пртљаг и прљав веш једне књижевности, која је по много чему глорификована, и то од стране оних који су у књижевност углавном залутали. Најновији број БРАНИЧЕВА одштампан је на 202 странице у 500 примерака – шта је то, рецимо, у поређењу са посетама „агрегата“ и сајтова и Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ? Због тога ће овде** бити постављена дигитална верзија овог најновијег двоброја, која може да се преузме испод једноставном командом – тако ће електронска верзија, која у свему одговара штампаној на папиру, стићи изван граница београдског атара, Србије, Балкана, Европе, Америке, Африке и Азије, Аустралије.

__

*  „… Било ми је посебно драго што сам из разговора са Пантићем видео да нико од чланова Академије (разуме се, осим академика Војислава Ђурића који је још увек био жив) није био увређен због открића недоличних поступака њихових колега и највиших часника Академије, утолико драже, што сам у њој уживао углед код већине њених чланова и службеника, у њој провео највећи број својих радних година и објавио дела која и њој могу да служе на част. Још милије ми је било када ме је академик Пантић, у сагласности са академиком Предрагом Палавестром, који је положај секретара Одељења језика и књижевности заузео после њега, предложио за Вукову награду за 2004. Нисам је добио, јер је то спречио Мирослав Егерић…“ , најновији број Браничева, стр. 117. Речи  честите старине и стогодишњака професора Младеновића, који је , хвала Богу, дочекао да прочита  тај најновији број Браничева, које је омогућило излазак на видело једне невероватне истине, излазак из вишедеценијског карантина, који су осмислили и патентирали не било ко, него академици и и професори универзитета!…

** Веб сајт  Алманах за живу традицију, књижевност и алхемију, Београд, публиковано у среду 2. марта  2011, видети више:

https://sites.google.com/site/balkanskisindrom/andeo-sa-lampom/prvidvobrojbraniceva1-22011

Даме и господо,

Са великим задовољством сам се придружио овој заједничкој изложби, односно свечаности са којом она обележава леп јубилеј постојања једне ликовне групе. И да вас подсетим реч је о ликовној групи АМВ, насталој пре тридесет година, а у којој су се добровољно нашла два сликара, А – Андрија Шарановић и М – Мирко Ћирић и један вајар В – Воимир Дедејић. Али, пре него што чујете глас мојих утисака о изложеним радовима, направићу један необавезан увод, увод који се попут моста поставља између раздаљина две тачке, две стране, или ако хоћете две провалије, преко којег се прелази и прелазе светлост и мрак, путници, бескућници и уметници заједно. У покрету преко тог метафоричког моста маште они – путници су увек корен математички извађен из хемије заједничког имениоца. Морам да приметим да је ова група настала, као ексцентрични облик дружења, без манифеста, односно без текста прогласа који прокламује основна начела уметничког стваралаштва групе. Подсетићу да су се у прошлости оснивале уметничке и књижевне групе којима је био циљ да се радикално супроставе владајућим уметничким или књижевним конвенцијама. У историји тих група су сигналисти на челу са нашим Мирољубом Тодоровићем, футиристи са Владимиром Мајаковским и наравно чувена Шејкина Медијала, која је заговарала имагинирање феномена тзв. интегралне слике и интегралног сликарства. Постмодерна је последњи покрет, да га тако фигуративно назовемо, који је стремио разбијању свих конвенција, односно слободи употреба познатих искуствених опција, монтажа, језичких масажа и углавном мање или више успешних експеримената.Група АМВ није настала тако, њено рођење треба везати за задовољство у истицању, више комшијског, него поетичког поверења са којим су се Андрија, Мирко и Воимир обратили пре 30 година један другоме.

Позната је истина да сваки сликар, или вајар, био он Каравађо, Милорад Бата Михаиловић, Ел Греко, Роден, Мур, или Бранкуши, ако је жело да успе у пољу свог израза морао је од почетка стварати и мукотрпно градити своју повест. Стварање повести је борба за своје место без чијег освајања сви напори остају у покушају обавијеном паучином и маглом у чијој влаги све трули и пропада, чак и извод из књиге рођених.

Али, пошто ово није предавање веће заиста мала свечаност окренућу се мојим утисцима о овим изложеним радовима и њиховим ауторима.

АНДРИЈА ШАРАНОВИЋ је веома занимљиви сликар. Његова посебност је у томе што није био талац веронауке сликарства, поготово, што су многи његови савременици олако, готово епигонски, прешли са култа Бога и светаца на култ ликовних веледостојника. Он добро разуме да је у сликарству, као и у поезији, математици и музици, веровање у себе обавеза. На његовим цртежима, нарочито оним рађеним у техници лавираног туша, дистонира новозаветна прича о вечности и њеним симболима и то као збиру свих прошлости. Тај дух његових цртежа  пројектује се, кроз сложене асоцијације, на све ствари које нас лоше и меркантилно окружују. Његови цртежи највише личе на инфигуралне апстрактне композиције, које несебично емитују енергију светлости. О цртачкој техници оспољеној уз помоћ лавираног цртежа Шарановић зна све. Он на тим цртежима сјајно рукује и послује са свим ликовним елементима, линијом, колоритом, тоном и текстуром. Посматрајући његове цртеже сетио сам се речи Николе Тесле изречене у једном његовом интервију из 1899. године, а оне гласе: Све је светлост,дакле и сликарство. У једном њеном зраку је целокупна човекова судбина, судбина једног и свих народа, као и судбина сликарства. И ниједан човек који је постојао није умро. Покојници, или одшелници, како их је сликовито називао наш вечни ликовни велемаестро Милић од Мачве, каже Тесла, никада не умиру, они се претварају у светлост и као такви постоје и даље. Тајна је у томе да се те светлосне честице поврате, реституишу у првобитно стање, а то је враћање у претходну енергију. Христос и још неки знали су ту тајну. А, зашто сам Вам вечерас цитирао Теслине речи. Зато што у осећам светлост и енергију Шарановићевих цртежа.

МИРКО ЋИРИЋ стрпљиво иза свог штафелаја гледа кроз сочиво невидљивог телескопа настојећи да се приближи детаљима космичке геометрије. која лавира између постулата еуклидске и нееуклидске геометрије. Његов колорит је духовит, често непотребно наглашен. Колорит је увек добар ако је неофицијелан, када је чак стишан као на платнима Зорана Стошића Врањског. Сликари морају да знају да колорит постиже ликовну разлику када у његовој зеленој послује сав светлосни спектар, 30 или 40 нијанси зелене или зеленог о чему понекад сведоче пастели Ваше суграђанке Снежане Давидовић.

Скулптуре ВОИМИРА ДЕДЕЈИЋА идејно се наслањају на критичка запажања неких историчара уметности по којима се у вајарству много тога банализује у смислу што скулптори клешу и вајају у камену, дрвету и глини призоре на које је поносна наука њиховог детињства, игра лего-коцки са логиком игре линија и сечица, које обављају послове за потребе дневног укуса. Скулптуре су облици међу облицима рекао би песник Борхес, необичне силуете које човекова машта смешта међу остале облике који испуњавају дволични физички простор. А, машта се најчешће ослања на језик метафоре. У вајарству машта често претерује доводећи идеје вајарства на клизаву ивицу апастрактног асоцирања, на Мурову рупу, или Бранкушијев обелиск, на инвентар ликова, обилика и фигура из одбаченог божјег речника, који су, и које су опредметили свет без Теслине светлости и енергије. Вајар Дедејић је потписао неке од занимљивих скулптура или силуета.

Ето, то су моји утисци, а када год имам прилику да нешто кажем о уметности сетим се једне мудре мисли која гласи. Најсуровије искушење за уметника је када настоји да буде геније. Уместо тога уметност треба да је попут огледала која одржава нашу унутрашњу слику .Најтеже је када гледајући себе у том огледалу уметник види Ел Грека, Леонарда, Дирера или Милорада Бату Михаиловића. Ел Греко је волео да каже да је најтеже у сликарству, као и у животу, научити незнање и неверовање.

И да завршим ова групна изложба, чак и ако је ретроспективна,  је метафора једног троделног огледала у коме су чланови групе АМВ тражили свако за себе свој лик, свој секундарни идентитет. Онај иза који никада не прашта

Поздрављам ову свечаност и изложбу проглашавам отвореном.

ПОСЛЕ СВЕГА:

Са овим текстом нису се сагласили неки. Написао сам га претпостављајући једно такво неслагање, а писао сам га сећајући се великог српског сликара Душана Ћурковића Ћалета (1923-1985), који је једном приликом рекао – Лепи мој, запамти – Говорници највише лажу на сахранама и на отварањима ликовних изложби, пиши, али не чини то!

Кула, 3.новембра 2011. г.                  ЗОРАН М. МАНДИЋ    

НЕБЕСКА  ПАУНИЦА

На зиду цркве,

у подножју Кавказа

репатица звезда, хиљаду шездесет шесте,

оставила је, руком непознатог писца, траг.

Француз Бросе је, средином прошлог века,

посетио цркву, прочитао запис

и објавио у свом

„Voyage archeologique…“

Вреди ли спомињати, зато,

да се у међувремену историја

уплела у односе између писца

и звезде, руке и камена,

и избрисала речи.

Историја, додуше, нема чекић и длето.

Неко други гради или руши њено име.

Природа је нешто друго.

Звезда нам стиже у тачно заказано време.

Без обзира на припреме, говоре, дочек.

Сувишни су пророци, мученици, свеци.

Једеино иза ње

ако не стоји неко

ко нас је све једном

пустио у покрет.

Шта нам је чинити онда?

Поново звезду уцртати у камен?

Смерно проверити часовник

и подесити време?

На чијој руци?

Чијом руком?

Пођимо јој, ипак, у сусрет.

На питање – „Боже, откуд ви овде?“ -

одговоримо: „Напредак.“

Гошћа нас гледа

стооким дугиним погледом.

Питамо: „Памтиш Ајнштајна?“

„Кога? Сећам се старог Фрање, Никија.

Какав благ поглед!“

„Ама не, професор физике из Цириха.

Јеврејин. Теорија релативитета…“

„Је ли то Јевреји по свемиру траже

обећану земљу? Где су сад?

Да ли је Берлин Нови Јерусалим?

Јерусалим нови Берлин? Нешто треће?

Исмаил и Исак, браћа, најзад ко браћа,

у Палестини?

Рим? Где је Рим?

Србија, још на Балкану? На небу?

Сарајево? Бечко? Крст? Месец?

Социјализам, још у моди? Где?

Крвари ли црвена муза?

Жене? Радничка диктатура

збаци ли окове брака?

Шта се, у међувремену, збило?“

Какав то дух, зао или добар,

говори из моје Ars Poetica?

Чему иронија?

Смем ли без ње да вратим казаљку

за седам пута седам и девет пута три?

Швајцарски одбрамбени механизми.

Фројд. Кауч. А кауч лети на ломачу.

И сан умире у сну.

На јави еротичка слика.

Рајско дрво окићено плодовима.

Седмогодишњи дечак, Орвел,

на дрвету. Зелене јабуке.

Пита прву: „Кад?“

„Догодине.“ И тако редом

све до

Nineteen eighty four.

Господарица света шири лепезу

свог барокног тела. Низ дуге ноге

котрља сунчеву лопту. Хвата је

сјајним црним ноктима.

Ватрени лептири око њене главе.

Поворка девојачких српова.

Приносе јој златно класје.

Грожђе.

Добро нам дошла, опет, небеска паунице.

_________________________

АЛЕКСАНДАР ПЕТРОВ

„ПЕТА СТРАНА СВЕТА“ 

Промоција књиге песама на француском у УКС,

ТРИБИНА  ФРАНЦУСКА  7 

УТОРАК,  1. НОВЕМБАР  2011,  19.00

УЧЕСТВУЈУ:  ПРОФ. ДР АЛЕКСАНДРА ВРАНЕШ, ПРОФ. ДР ЈЕЛЕНА НОВАКОВИћ ,  ДР  СВЕТЛАНА ШЕАТОВИЋ ДИМИТРИЈЕВИЋ, ДР МИЛАН БУЊЕВАЦ, АЛЕКСАНДАР ПЕТРОВ

- Kakva će biti umetnost budućnosti?

3. To je – tajna.Tajanstveni su putevi umetnosti budućnosti. Možda će umetnost budućnosti biti bogočovečanska. Jer, kako reče Paskal:”Mi ne poznajemo život, smrt, doli preko Isusa Hrista. Van Isusa Hrista ne znamo ni šta nam je život ni smrt, niti bog, niti mi sami…”

005. Poslednja tajna Isusovog Stradanja i Iskupljenja je jedan novi život, ne na krstu, nego u grobnici.

006. Paskal kaže da Hristos nije učinio nikakvo čudo u grobnici. Na zemlji nije imao gde da se odmori doli u grobnici.

007. Ko sme da uđe u grobnicu Isusa Hrista? (“Samo svetitelji ulaze u nju”. (“Isus Hristos uči živ, mrtav, sahranjen, vaskrsao.”) Zar to nije čudo?

008. Današnja umetnost je pod uticajem, ne demona, nego krvopija. Vrlo su retki stvaraoci dostojni Boga, sposobni da postanu dostojni njega. Vrvi od bednih ljudi, kojima se Bog ne pridružuje, jer je to nedostojno njega; ali nije nedostojno Boga da poneke iz njihove bede izvuče…

009. Treba raščlaniti današnju umetnost, nalik na alu nesitu. Jer 20. vek je za nama, a ono što je on izbacio na balkansko poluostrvo nalik je na litu koja ostane ne samo na obalama reka nego i na poplavljenim putevima i naseljima. Puno ima čudovišta i mutanata koje njihovi nametači nameću kao – poslednju reč umetnosti, a njihova trabunjanja kao remek – dela… Mutanti uspevaju u zlu, čak i kad se neko seti da ih ospori, poriče……

Odlomak iz nedovršenog raygovora sa pesnikom Belatukadruzom (alias Miroslav Lukić, 1950 – ). – Ovih dana, nekako uporedo sa publikovanjem Kataloga osujećenog pesnika, tj. PESAMA IZ ROMANA, pojavio se i jedan neočekivan, promišljen i lep izbor Belatukadruzovih pesama na jednom od veoma posećenih blogova posvećenih umetnosti uopšte, čiji je urednik G-dja Su. Tanasković.

Uživanje je videti ovakav jedan prilog o savremenoj poeziji, pogotovu o poeziji jednog pesnika koga su pokušali da sakriju kao Pepeljugu.

Блог: TRAGOVI KA SOPSTVENOSTI 
Пост: КАТАЛОГ ОСУЈЕЋЕНОГ ПЕСНИКА – Белатукадруз
Веза: http://moji-tragovi.blogspot.com/2011/09/blog-post_12.html

(Написано пре осам хиљада година крај Лепенског вира)

__________________

Шта је, у ствари, урезано на једном камену, који ће вечно трајати? Погледај – Појаву нове планете СУЗ, тј. http://youtu.be/9gVqCGx3oH4