О СМЕХУ, једином часном лицу

Бранислав Нушић спада у најплодније и најпопуларније српске
књижевнике.„Он није шаљивчина занатом, већ рођењем и
темпераментом, вјечно готов на шегу и бургију, пишући како
говори, говорећи како пише, а говорећи као роћени шармер и
освајач“, како је писао Матош, освајао је својом немогућом
оригиналношћу и неограниченом слободом козерије. Упркос свему
томе, није био миљеник књижевних критичара и историчара
књижевности1, скоро све до последње године свога живота. Умро је 19.
јануара 1938. године у Београду, у Шекспировој улици бр. 1, у 74.
години живота.
Господин Бора Глишић написао је једну сјајну књигу о
Нушићу, објављену две године након обележавања стогодишњице
рођења великог писца, покушавајући да проникне, и често успевајући у
томе, шта је суштина Нушићевог хумора. Овај тумач је веровао да је
Нушић својом последњом и недовршеном комедијом („Власт“)
покушао да срочи неку врсту сјајног сценског есеја, као некада
Молијер, да подигне завесу испред невидљивих протагониста своје
комедиографије. Да покаже „Једино часно лице: Смех. Смех који има
огромну Власт, с једне стране.И с друге:Власт коју је поистоветио
са – парадоксом о Смеху. / Међутим, Нушићев геније је био сав у
Смеху; Смех га је, поново, одвлачио ваздашњој основи његове
уметничке инспирације – Србији које више није било… као што се
Xојс вечито освртао према несрећној Ирској, од које је био
далеко…“
Према сопственом сведочењу, Нушић је знао само за један
хумор, један једини, онај који изазивајући смех на уснама ублажава
суровости живота. Разглавио је вилице смејући се, јер толико је
смешнога међу људима и у животу људи. Све што сам више
упознавао живот, што сам ближе упознавао људе, све сам се слађе
смејао.
Суштина хумора је у бираној, даровитој и духовитој речи
јакога и свестранога човека, што је Нушић доиста и био.
Нушићев геније смеха, према врсном познаваоцу његовог дела
– издизао се изнад ефемерне забавности на сцени, надвишавао је и
бунтовно се опирао и опорицао сва правила…Нушићев смех је
заснован, с једне стране, на сликарско – карикатуралној визији
света: с друге стране, на живој, људској, говорној, глумачкој,
егзибиционистичкој нарацији медитеранског човека.
Стваралачки нагон, у чијем су корену ова два својства (…)
управо га је одвео сцени.
Смех је језгро комедије и има с њом суштински заједничке
елементе… Комедија се игра на сцени: али, она се (као и трагедија)
одиграва и у животу, у друштву, у кући, у историји.
У оба случаја (ми овде не говоримо, дакле, о оној врсти кад
се човек – сам – смеши од своје личне радости или среће) неопходно
је присуство више лица: онај који ствара смех – и они који се смеју
(гледаоци, посматрачи, учесници, читаоци). Тако се образује једна
заједница људска (у друштву, за столом, на улици, на пировима,
на седељкама и веселицама) – у основи брехтовски слична оној
духовној вези која се остварује у позоришту.
У исти мах, онај који ствара смех нужно излази из себе – и
глуми – и подвостручује се. (То су она три лица у њему из
Нушићеве Аутобиографије.)…
Нушића се Ангелина Одавић присећала као шеталице на
сату, шета горе-доле, пуши, говори своје опаске, као да вади из
рукава, запажања и мишљења из овог обимног круга рада, говори
уводећи свога наследника у нову дужност. Говори, шета, срче кафу,
која му се стално доноси и ниже речи као бисер, зачињавајући своје
примедбе само њему својственим хумором… (К. Димитријевић:
Нушић – чаробњак смеха, Народна књига, Београд, 1965, стр. 194)
Толико година после смрти Нушић је актуелнији него икад!
Допао је у затвор пожаревачки због једне песме. – Боље је за
тебе, младићу, да не пишеш – рекао му је управник тога затвора.-
Писање те је и довело у апсу. Да си био неписмен, ти би данас био
ваљан и честит човек и угледан грађанин, може бити, а овако се
као коцкар вучеш по апсанама. (Из Аутобиографије.)
У затвору је написао књигу „Листићи“. За разлику од младог
Јована Скерлића, будућег критичара, који је написао удворичку оду
Оцу отаxбине… (посвећену краљу Александру Обреновићу, кад је 1.
априла 1893. године, као дечко, збацио намеснике,- Грмну владар
млади као прави змај/ Па са моћним гласом објави слободу...),
Нушић је писао нешто сасвим друго! Осуђен је на две године затвора
због антидинастичке песме „Два раба“ (1877).
Нушић у пожаревачком затвору (1888) пише речи, којих се мало ко
сећа последњих година, данас, иако су пророчке – лепа и тачна
антиципација.
Највећи и најпознатији песник смеха у српској књижевности,
описао је свој необични сусрет са једним волом у пожаревачком
затвору. Нушићев во, елем, није обичан , то је необичан во – то је
симбол и метафора, истовремено, који на најтачнији начин
изражава, суштину књижевности настале према приликама. Ако
би се, напокон, неко прихватио да напише историју српске културе и
поезије последњих стотинак година, морао би да се позабави тим
необичним волом, који је у ствари заклонио нашу књижевност, која
је, само наша, која још увек, ни на крају 20. века, није – књижевност
у једном светском смислу.
У пожаревачком казненом заводу Нушић је запитао стоку,
по упутству старозаветног Јова, да би га стока научила – о прошлости,
садашњости и будућности. Неверне Томе, или нечитаоци, нека
потраже Нушићеве Листиће писане у ћелији бр. 11.
Писца је, наводно, посетила извесна госпођица и поклонила му
„букетић као успомену на нашу љубав“. Ево шта се збило после са
тим букетићом:
„Ја сам букетић метнуо на прозор, међу решетке. Хтео
сам да спојим љубав и чежњу, то је у овом моменту расположење
моје душе! И заиста, ако је крст израз вере, ленгер наде, а срце
љубави, то ништа лепше не може да буде израз чежње до апсанске
решетке. И замислите, – јутрос је пришао моме прозору један во.
То није био обичан во, јер је, верујте, својом озбиљношћу стекао од
прве моје поверење, но које је он проиграо. Кад се већ приближио
моме прозору, дочепао је са највећом халапљивошћу онај букетић
који је изражавао успомену на нашу вечиту љубав. И ја сам морао
својим рођеним очима да гледам како он прежива моју веру, љубав
и надежду. Оно истина, то се троје често прежива, али ипак –
проклет био цео волујски род!…“
Нушић је први писац који је саслушавао – вола!
Питао га је ко је и како се зове, али во је ћутао и бацао га у
очајање. На крају га је ипак натерао да проговори – ко је по
опредељењу? „Државни во “ . Питао га је и да ли је писмен. „Јесам,
и пишем љубавне песме! “ Државни во је признао писцу да му је
савест притисло сало, и да га уопште не мучи чињеница што хиљаде
хиљада његове рогате браће још увек носе јарам и једу огризину.
Нушић се ишчуђавао, а необични српски или државни во, који је уз
то још и писмен и пише љубавне песме, изнео је своју аргументацију…
„Немојте се ишчуђавати, послушајте ме!Будите миран грађанин,
скидајте капу сваком ко је ма и мало виши од вас, па макар вас и
роговима престизао у висини; научите се да се дубље поклоните;
научите се да помало и колена савијете, па кад вас грбача заболи,
немојте се тужити, већ каж’те сваком да је то од назеба. Великим
људима немојте истину у очи говорити, а најмање смете ту
погрешку учинити према владаоцима и женама. Власт и пуницу
немојте вређати; немојте заборавити да често дарујете жену и
оне који су старији од вас у служби. Кад вас ко удари песницом, ви
се насмешите и чешите се тек кад одете кући. Ако се с вашом
женом забавља какав велики чиновник, ви се правите као да не
видите. Научите се да баш онда ћутите кад вас савест гони да
говорите, па ћете се убрзо уверити да је ћутање – злато. Кад вам
хоће да скину капут за какву дажбину, ви реците да имате још
један код куће. Кад вас ко похвали реците да нисте заслужили, а
кад вас изгрди, насмешите се. Будите увек спремни да кажете
владаоцу да је племенит, жени да је лепа, пандуру да је мудар,
списатељу да је генијалан. У новинама читајте само огласе, а да би
вам се мало разгалио дух, можете читати и општинске објаве што
се по угловима лепе. Ето, то вам је мој савет, радите тако и ви се
нећете кајати; имаћете мира и на небу и на земљи, и гојићете се!
– А не би ли се огрешио према самом себи?
– То је мањи грех но огрешити се према приликама. Човек
сам себи може и да опрости, а прилике кад се о њих огрешите, не
праштају!
– Хм!…
– У том нам неко прекиде реч. Дође један чувар и муну
ногом мог саветодавца у трбух. Он се окрете погледа га мирно, па
затим мигну мени левим оком.
– Али, то вас боли? – прошаптах ја.
– Та да, боли ме, – отшапута ми он – али овај ме тера да
идем у шталу, јер ми је положио лепо и чисто сено а не огризину…“
Дакле, државни во, који је писмен и пише љубавне песме,
становник штале и таманитељ сена а не огризина, има своју волујску
филозофију живота и судбине. Она се, удубите ли се дубље, поклапа
са суштином бирократске и модерне књижевности, једине
књижевности, или владајуће овде, настале према приликама…
Нушић је издржао само једну годину у затвору: помилован је. Кад
се вратио с робије, његов отац је, тргујући са шљивама, био скоро
банкротирао. Требало је да нађе што пре какво запослење, али сви
Нушићеви покушаји да добије државну службу завршавали су се
неуспехом: краљ-отац и врховни командант војске, није ни хтео да
чује за Нушића. Ипак, по савету Авакумовића и Саве Грујића,
Нушић се пријавио за аудијенцију. Кад је ушао у кабинет краља
Милана овај се иронично насмејао:
– А, ви сте, дакле, тај Нушић… А ја сам, богами, мислио
да сте ви неки човек…грдосија… Пишете песме је л те?Треба да
знате да нисте онако, строго осуђени зато што је такву казну
захтевала величина увреде, већ зато што вас је требало на
почетку вашег рада ударити по челу… Зар ви тек јуче изишли из
школе, тек сте закорачили у живот, па не потегосте ни на
пандура, ни на начелника, ни министра, него право на краља? Па
по коме ћете ви доцније у животу ударати, кад сте почели с
краљем? Зашто сте сада дошли к мени?
Смех и трагично су се нако чудно додирнули на крају те
непријатне аудијенције. Краљ – отац је викао: – Док моја реч буде
важила у овој земљи, ви нећете добити државну службу… Можете
ићи.
Нушић се повлачио према излазу, како му је саветовао
Авакумовић. На белој медвеђој кожи, крај камина, лежао је краљев
пас, Виго. Нушић се спотакао, саплео, пао наузнак: пас помисливши да
су краљ и он нападнути, скочио је на Нушића, притиснуо га својим
шапама. Нушићу се чинило да ће га раскомадати. А краљ се грохотом
смејао. Смех му је одузео краљевско достојанство: као Виго Нушића –
смех се докопао краља…
– Не бојте се, револуционару и бунтовниче. Виго је питом.
Он се само вас препао…
Смех је спасио Нушића. Отворивши му пут невеселе
дипломатско-конзуларне каријере… Јер смех има већу моћ од оне
краљевске… Бјелински је веровао да је смех често велики посредник
у разликовању истине од лажи. Уго Фосколо је препоручивао да се
смејемо, јер је озбиљност увек била пријатељица лицемерја. Нушић
се смејао много чему, смехом убојитим: смехом који није био ни
готски; ни скитски; ни варварски; ни источњачки…ни сотијски…
У том Нушићевом смеху нема ничег горког, пресног, као насртај на
личност – него је медитерански – као ослобођење, као својеврсна
катарза.
Нушић је већи него што га је књижевна критика оценила, и
дубљи него што се то осећало приликом извођења његових дела на
сцени. Разлог томе је овај: критичари су се пели на шамлицу или на сто
па су посматрали одозго на Нушића. И нису га видели…

Белатукадруз
_____________________________________
1 Нушић читавог живота није имао среће са критиком. Критика је често била
кратковида, неправедна, искључива. „Покојник“ је први пут приказиван у Загребу, јануара 1938.
Нушић је очекивао са нестрпљењем шта ће рећи критичари.
–Молио ме је да идем у варош и донесем му што пре загребачку штампу (испричала
је новинарима госпођа Гита Предић – Нушић, ћерка Нушићева). Отишла сам и донела, и одмах
почела да му читам редом критике. Слушао је с напрегнутом пажњом сваку реч, али сам после
неколико времена осетила да се повремено губи; као да се успављује… „Аго, ти не слушаш“ –
рекла сам му благо. Он се тргао и скоро увређено одговорио да слуша пажљиво. Да би ме
уверио, поновио ми је читаве реченице, очигледно врло задовољан толиким похвалама…
… До краја је слушао тако полузатворених очију.“
Заспао је и умро у сну. Слушајући критику која је, први пут, била од почетка до краја
– како пише Бора Глишић: „НУШИЋ њим самим“, Београд : Вук Караxић, 1966, 272 стр.;
стр. 223) – у ствари, одавање посмртних почасти једном великом Покојнику./Били су то све сами
хвалоспеви, први пут – у тренутку када се један велики живот, у сну, и најзад смирен, угасио…
О Нушићу се нешто више може сазнати и из ових књига:
1. Велибор Глигорић: Бранислав Нушић, Просвета, Београд, 1964.
2. Милан \оковић: Бранислав Нушић, Нолит, Београд, 1964.
3. БРАНИСЛАВ НУШИЋ, Завод за издавање уxбеника СР Србије,
Београд, 1965.
4. Коста Димитријевић: Нушић – чаробњак смеха, Народна књига,
Београд, 1965.
5. Бора Глишић: „НУШИЋ њим самим“, Београд : Вук Караxић, 1966,
6. Јосип Лешић: Бранислав Нушић – живот и дјело, Нови Сад, 1989.
7.Синиша Пауновић: Писци изблиза, Просвета, Београд, 1968.
8. Синиша Пауновић”: Бора Станковић и Бранислав Нушић иза завесе, Народна
књига, Београд, 1985.
9. Миливој Предић”: Нушић у причама, Идеа, Београд, 1989….
У Музеју града Београда чува се Легат Гите Предић, ћерке Бранислава Нушића, у
коме су многе Нушићеве фотографије, рукописи, писма и лични предмети. У Народној
библиотеци Србије, у Београду, чувају се, такође, рукописи, писма и фотографије Б.
Нушића.