СРПСКИ РАТНИ ПОМЕНИК: Браничево 1912-1918, II

Предраг Мирковић
Милан Симић
Живислав Антонијевић
СРПСКИ РАТНИ ПОМЕНИК
Браничево 1912-1918
II
Манастир Рукумија
2012-08-31

СIР – Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд

355.087.2 (497.11)“1912/1918″ (083.81)
343.6 (497.11)“1912/1918“(083.81)
94 (497.11)“1912/1918″ (093.2)

СРБСКИ ратни поменик : Браничево 1912-1918, Књ. 2,
Општине : Велико Градиште, Голубац, Кучево /
приредили Предраг Мирковић, Милан Симић, Живислав Антонијевић,
– Лапово: Колор прес; Пожаревац : Србски
православни манастир Рукумија, 2012 (Лапово :
Колор Прес). – 453 стр.: илустр.; 24 ст

Тираж 500. – Стр. 3-6: Реч издавача / игуман
Симеон; Слово издатељ / игумен Симеон;
Publisher’s Introductory Notes / prior
Simeon. –  Стр. 7-13: Страдали за веру и
слободу / приређивачи. -Резюме; Summary.
– Библиографија: стр. 439-441. – Напомене:
стр. 443-453.

ISВN 978-86-83801-41-1
а) Балкански ратови 1912-1913 – Жртве рата
–    Пописи в) Први светски рат 1914-1918-
Жртве рата – Пописи
СОВISS.SR – ID 55.8К-10 191378188

РЕЧ ИЗДАВАЧА

Поштовани читаоци, браћо и сестре Срби и Србкиње, потомциславних јунака и мученика!
У вашим рукама је књига Србски ратни поменик 1912-1918. године изгинулих и пострадалих наших војсковођа, официра, војника, цивилног становништва: стараца. жена и деце из браничевског краја. Они своју крв пролише за одбрану отачаства нашег, за одорану православља, као што чинише наши славни преци на челу са Светим велтосомучеником србским Цар Лазаром и свим србским витезовима и јунацима од пре Косова, на Косову, па до наших дана.
Издавањем овог поменика пружа нам се могућност да их се чешће сећамо, да им принесемо воштанице свеће за покој душа, да их поменемо у молитвама својим. да их никада не заборавимо, да им будемо понос и дика.
Србска православна црква је кроз векове била чуварка војничке душе и, као брижна мати, уливала је својој деци веру и наду у победу правде над неправдом.
Овај ратни поменик објављује имена више од близу седам хиљада наших јунака и страдалника од око два милиона погинулих и пострадалих Срба у Првом светском рату. Србска Ћеле кула код Ниша, коју су Турци зидали од неколико стотина лобања изгинулих србских ратника са Чегра, служила је да застраши Србе – православне хришћане, да се не боре за своју слободу и веру православну.
Нова ћеле кула после светских ратова по речима Св. Владике Николаја (Видовданска беседа 1951.) броји већ четири милиона србских лобања. Свака страна са милион србских глава. „Најновији велики видик, о коме вам говорим, то је савремена Србска ћеле кула. То је једна четиримилионска армија србска у свету духовном. То је армија непобедива. Њој не може нашкодити ни огањ, ни вода, ни челик, ни олово. То су наши помоћници, али и тужиоци пред Богом; помоћници докле ценимо оне вредности за које су они жртвовали у мукама свој земаљски живот, т.ј. веру и име, а тужииоци ако ми будемо те златне вредности претворили у јефтин папир и трговали с њиме.“
Треба рећи да се ова ћеле кула још увећала жртвама комунистичких чистки за време Јосипа Броза, као и бомбардовањем 1999 . годнш западних земаља, када је на Србију бачено више од тридесет хиљада тона бомби, којих је било и са уранијумским пуњењем, на затирање србског народа  заувек.
Свима који су уложили свој труд да ова корисна књига буде зрнце у великој Србској паметарници, чуварници свега србског желимо мир и радост од Господа за време њиховог земног живота, а кад он прође да се настане  у царству Божијем и радују вечно са свима нашим светима у Небеској Србији –  где нема бола, ни туге, ни уздисања, но живот бесконачни. Амин!

Игуман  Симеон  (стр. 3-4)

СТРАДАЛИ ЗА ВЕРУ И СЛОБОДУ

У намери да сачувамо од заборава имена људи из Браничевског округа који су се несебично жртвовали за Србију у време ратова 1912-1918. године објављујемо ову књигу.
Књига обухвата три општине: великоградиштанску, голубачку и кучевску и садржи 6.776 имена страдалих, са неопходним подацима. Истраживање је трајало од јула 2008. до септембра 2011. године. Укупан обим материјала за читав Браничевски округ налаже да се резултати објаве у неколико томова. Ово је друга књига у том низу. Прва је објављена  2008. године и обухватила је насеља општина: Пожаревац, Мало Црниће и Жабари.
Жртве су, као и у претходној књизи, подељене на војне и цивилне. У војне су сврстани припадници војске, погинули на бојном пољу или умрли од рана и болести, као и заробљени војници и официри страдали у логорима, а у цивилне: лица поубијана од стране непријагеља, умрла у интернацији или помрла од епидемичних болести, пре свега од пегавог тафуса.
Пада у очи приметно изостајање организованог, детаљног и систематског истраживања овог српског страдања, посебно у годинама после Првог светског рата, кад је било и сведока и више докумената. На то су утицале новонастале прилике, јер су у заједничку државу, после тих ратова, ушли и они који су се у великој већини предано борили у непријатељским редовима (Хрвати, босански муслимани, Словенци, војвођански Мађари и др.) па би свеобухватније трагање за страдалим браниоцима српске Отаџбине и слободе довело у неповољан положај дојучерашње љуте противнике и могло да изазове политичке и друге неприлике у тек формираној заједничкој држави. А како су изостајала темељнија истраживања страдања, тако су прећуткивани и огромни српски губици у људству и материјалним добрима.
Ратници, који су ослободили Косово и Метохију, као и остале српске пределе, и у ратовима провели пуних шест година, посебно су гурнути у страну, што ће рећи у заборав, за време комунистичке владавине. Нерадо се гледало на било какво њихово помињање и указивање на српску голготу. Књигу Антонија Ћурића „Солунци говоре“, потресно сведочење преживелих солунаца, српски комунизам је крајем седамдесетих година дочекао с бурним негодовањем. Књига, којом би се сваки слободарски народ дичио, потискивана је свим силама не би ли се сачувао привид братства и јединства. О злогласном Јасеновцу, логору фашистичке државе Хрватске, у којем је уморено, према налажењу истраживача, око 700.000 српских цивила ћутало се да би Хрвати били мирни. На тој непрестаној политичкој клацкалици деценијама се тањила српска историја.
Ниподаштавајући однос према жртвовању српског народа за одбрану слободе, који је наметала комунистичка власт, разарао је њетово национално биће и слабило осећање самобитности, без којег је тешко замислити његов опстанак.
Отуђивање од сопствене историје, вере, обичаја, културе и језика настављено је, може се рећи силовито и безобзирно, у првој деценији 21. века. Домаћи „европејци“ галопом су кренули на све што је одисало српством. Нагло је полатиничена цела Србија, па се сада ни у селима, а камоли у градовима, од латинице – ћирилица не може видети. Списак уништених или оскрнављених вредности веома је дуг. Резултат тог насиља види се на сваком кораку. Прва књига Србског ратног поменика са 6.568 имена и са свим неопходним подацима приказана је у само једном седишту обрађених општина – у Жабарима, у просторијама тамошње основне школе. Но, тамо није било ни ђака, а готово ни наставника, упркос чињеници да је више од две хиљаде њихових јуначких предака записано у тој књизи. Пожаревац са великим бројем школа – основних, средњих и виших – прећутао је појаву те књиге, што је учинило и Мало Црниће, осим основне школе у Божевцу. Једноставно, није било свести о жртвовању за веру, Отаџбину и слободу. Није било свести, али је последица дуготрајног наметања заборава и сатанизовања српства била веома видљива.
Натура се историја која ружи српски народ и његове великане, и оспорава све од Стевана Немање, Светог Саве и кнеза Лазара до Карађорђа, кнеза Милоша и краља Петра I Карађорђевића.
Поменути у овој књизи су учесници из три рата, два балканска и једног светског, у којима су се борила и пропала четири царства – турско, бугарско, немачко и аустроугарско.
У Први балкански (српскотурски) рат Срби су пошли са Црногорцима, Грцима и Бугарима да коначно отерају Турке из својих земаља и у веома тешкој и великој Кумановској бици потукли турску војску и ослободили Косово, Метохију и друге српске крајеве. На позив Бугара притекли су им у помоћ да ослободе Једрене од Турака. У тим биткама погинуло је и умрло од рана и болести најмање 7.000 српских војника, док их је 18.000 рањено. Део њихових имена је и у овој књизи.
Други балкански рат започели су Бугари пола године после битке на Једрену, на подстрек Немаца, изненадним нападом на Србију у лето 1913. године. Тај сукоб је забележен у историји као Брегалничка битка, а бугарска војска је у том рату потучена и одбијена. Губици су на обема странама били велики, а према званичним извештајима погинуло је 14.000 наших војника и официра, док их је 36.000 рањено.
Исцрпени балканским ратовима Срби су дочекали Први светски рат, који је започела Аустроутарска после понижавајућег ултиматума српској Влади (омиљени повод силника за напад на било коју земљу, ако се нађе на путу његове силе, мада су то све чешће ..људска права“).
Главни удар аустроугараца догодио се на Дрини. Нападу је претходила невиђена пропаганда против Србије и српског народа. коју је на свој начин потпомагала и католичка црква (све врло слично сатанизовању Срба из 90-тих година прошлог века, које још увек не престаје, и у којем  учествују, наравно осокољени, и наши стари противници). Уз већ посејану мржњу, непријатељски напади почели су бестијалним убијањем српског цивилног становништва: жена, деце, старих и болесних, што је са поносом фотографисано. И сада се могу видети те ужасне слике „културних“ злочинаца и њихових злодела над „некултурним“ Србима. ( Да ли се ту уопште нешто променило?).
Чим је ступио на српско тле, аустроугарски генерал Хорстштајн, командант 9. корпуса, упутио је својим јединицама наредбу: “Наређујем да током трајања свих војних операције према свим становницима буду изражене највећа суровост, највећа строгост и највећа мржња. Пре свега, нећу се задовољити да буду заробљени, сами или у групама, мушкарци који немају униформу. Они морају бити убијени на лицу места“. Био је то позив на затирање нашег народа, јер је добар део војске (други и трећи позив) ратовао у цивилним оделима и само се (по не тако честим) шајкачама знало да су то војници. Сви они су, наредбом овог непријатељског команданта, унапред били осуђени на смрт, ако буду заробљени.
Извештавајући Врховну команду ђенерал Павле Јуришић Штурм писао је: „Аустроугарска војска починила је у нашим крајевима страховита зверства. Свуда по селима налазе се групе поубијаних и унакажених, већином деце и жена. Вешана су и стрељана и деца од 10 година“. ( Нисмо ли слично гледали, али у модернијем извођењу, и пре само дванаест година?).
Непријатељ је те 1914. године надирао у таласима, али је српска војска, надахнута историјом свога народа, уверена да су Бог и правда уз њу, пружала снажан отпор. Њена одбрана на Церу и Колубари постала је пример светских размера  како   се  тиранству   може   стати   ногом   за  врат.   Пред   српским јединицама    панично     су     бежали    преко     Дрине     и    Саве    европски „културтрегери“, бахати носиоци зла. (Један од њих, три деценије касније, под именом Јосип Броз Тито, постаће председник друге Југославије, што значи и српски председник. Последице његове владавине по Србе на југословенским просторима тек ће се сабирати).
Како Аустроугарска и поред своје респективне ратне машинерије, бројчане надмоћности и необуздане репресије није могла да савлада Србију, у помоћ јој је притекла Немачка, најјача војна сила Европе тога времена, са Бугарском   као   савезницом.   У   септембру   1915.   године   у   Срему   и   у североисточној Босни, у јужном Банату и западној Бугарској, непријатељи су прикупљали војску за нови напад на Србију. Здруженим трупама, укупно око 372.000 савремено наоружаних војника, командовао је немачки фелдмаршал Аугуст фон Макензен. Србија је нападачу могла да супротстави највише 232.000 војника, развучених на око 1.000 километара фронта.
Удружене немачке и аустроугарске трупе започеле су 6. октобра 1915. у рано јутро силовит напад, тукући српске положаје артиљеријском ватром с леве обале Дунава. Главни удар изведен је код Рама.
Мада је одбрана Стига била ослабљена издвајањем дела војске за фронт према Бугарској, српске јединице пружале су жилав отпор. Немцима је било потребо 20 дана да уђу једва 50-так километара у српску територију. Вођене су беспоштедне битке на Раму, Петки, Костолцу, Забели, Крсту повише Кучајне, Врањевцу, Бубњу, Рановцу, Рашанцу, Ореовици. Само 9. пук имао је 311 погинулих и 650 несталих на овим просторима. А били су ту још: 8., 18. и 12. кадровски пешадијски пук. Око 2.000 војника је укупно погинуло или нестало на просторима Браничева. Све су то у главном били војници из ових крајева, дедови данашњих Стижана, Печана, Звиждана, Мораваца, Млављана и Хомољаца, помогнути борцима из Смедеревског округа.
Непријатељ је надмашивао нашу војску по броју, али и по количини и убојитости оружја. Употребљавао је и топове од 420 милиметара, који су избацивали сверазарајуће бомбе, од којих није било заштите на отвореном бојишту. Браничевски фронт имао је задатак да што дуже задржи непријатеља како би се главнина војске повукла и избегло њено опкољавање. Управо та чињеница чинила је браничевски фронт веома значајним, а српске борце  јунацима, који су се у правом смислу речи борили грудима против челика. (Одлука да се на брду Врањевац, повише манастира Брадача, на месту јелне од тих битака подигне споменик бранитељима Браничева и Србије, јер су  Браничевци умирали за Србију у многим биткама, у безбројним логорима, у силним болницама – прихваћена је од народа, упркос тешким садашњим приликама. Наши преци су заслужили такво знамење. И својим бројем и својим јунаштвом. Страдало их је више од 20.000 у ратовима 1912-1918. а учествовали су у многим славним биткама – на Куманову, на Брегалници. на Мачковом камену, на Церу, на Колубари, на Кајмакчалану).
Треба рећи да је са војском одступала и маса народа, што је отежавало повлачење, јер су путеви били закрчени запрежним колима у којима је било много жена и деце. Додатне тешкоће представљале су свакодневне јесење кише и расквашени путеви.
Немачки извештаји су констатовали да се Срби стално повлаче, али да свуда пружају жилав отпор и избегавају сваку одсудну битку.
Не сумњајући ни тренутка у крајњи успех председник Владе Никола Пашић поручује: „Након повлачења ми ћемо за месец дана имати војску од 250.000 људи, добро опремљену, обучену и наоружану, која ће моћи, у друштву са савезницма, не само истерати непријатеља са Балкана, већ га и уништити“.
И заиста, после двомесечног опоравка на Крфу српске јединице су бродовима кренуле према Солуну, а одатле на Солунски фронт, где ће се више од две године, заједно са савезницима, тући с Бугарима, Аустроугарима и Немцима.
И, кад је почео пробој Солунског фронта с јесени 1918. године за српску војску на путу у Отаџбину нису више постојале никакве препреке..
Нашем страдању у Првом светском рату дала је свој допринос епидемија пегавог тифуса, коју су донели аустроугарски војници 1914. године. Према постојећим подацима тифус ће усмртити око 150.000 људи. Захватиће војску, градове, села. Страдаће и цело Браничево, у којем ће епидемија трајати од краја јесени 1914. до маја 1915. године. Према сачуваним писаним изворима у епидемији је страдало око 600 људи, али се са сигурношћу може рећи да њихов број знатно премашује хиљаду, јер су главни извори — матичне књиге — добрим делом уништени.
За уништавање српског народа били су припремљени многобројни логори,  који су представљали својеврсна губилишта заробљених српских војника и интернираних цивила. Затвореници су били изложени несхватљиво бруталној тортури. Батинање је било свакодневна појава, а убијање није престајало. Глад, тешки радови и ужасно рђави смештајни услови изнуривали су логораше, због чега су они обољевали од бронхитиса, запаљења плућа, туберкулозе, тифуса. Здравствена заштита била је готово никаква. Због таквог стања ницала су читава гробља око логора. У Маутхаузену је умрло 16.000 наших заробљеника. Следе: Хајнрихсгрин са 12.000 умрлих Срба, Нађмеђер са 10.000, Нажидер 10.000, Ашах 6.000, а затим Браунау, Болдогасон, Арад, Дрозендорф, Вац, Цеглед, Кечкемет, Ђенђер, Талсхоф, Каценау, Кирељихид и многи други. Додају ли се томе бугарски логори, као Сливен, из којег се од 8.000 заточеника вратило само 2.000, па логори у Пловдиву, Паничареву и осталим широм Бугарске, те неколико стотина мањих лагера, онда је број уморених логораша свакако био застрашујући.
Било је јесно да су сви заточени Срби отерани у логоре са циљем да се живи не врате.
У тим ратовима Краљевина Србија изгубила је 33 одсто свог становништва, или 60 одсто своје мушке популације. Било је то толико као кад би Немачка тада изгубила осам милиона људи.
„Биланс читуље српског народа из Првог светског рата никад није сачињен“, пише академик Владимир Стојанчевић. Та чињеница о неизучености српске погибије у време ондашњих ратова, посебно страдања појединаца, допринела је нашој одлуци да обрадимо ову тему. Међутим, сушта истина да сведока тих збивања више нема међу живима, а да су сећања потомака већ избледела, навели су нас да пажљиво кренемо у истраживање историјских извора, пре свега архивске грађе. Напомињемо да је та грађа често непотпуна, несређена или у поступку сређивања. Наравно, где год је било могуће примењивали смо компаративни метод у коришћењу и обради података из више извора. У случајевима различитих података о истој особи прибегавали смо или извору вишег реда или потпунијем и опширнијем извору. Такође, често смо се користили и методом допуне података са више извора. Оно чега није било у матичним књигама садржавала је грађа Окружног суда или Удружења ратних војних инвалида, а што је било непознато у тој грађи налазили смо на споменицима и спомен плочама или у другим изворима.
У истраживању је коришћена грађа Архива војске, Архива Србије и Архива СЦГ. Долазе затим матичне књиге умрлих из периода 1912-1922, у месним   канцеларијама   и   у   Историјском   архиву   Пожаревац,   спискови погинулих и умрлих у приватним поседима, литература, листови и часописи, споменице и летописи сачињени у појединим црквама, заједнички споменнци у селима и градовима и појединачни на гробљима, и у ређим случајевнма казивања појединаца.
Циљ, наравно, остаје увек исти: да се воли српска историја и да се сачува у памћењу. Да се отргну од заборава имена људи у њој поменутих, јер су они то заслужили својим несебичним жртвовањем за Србију. Да се потомци, читајући је, поносе храброшћу и патриотизмом својих јуначких предака, а свештеници и монаси да се њоме користе при помињању мртвих, јер су дела јунака са Куманова, Брегалнице, Цера, Колубаре, Рама, Кајмакчалана и безброј других бојишта била и остала подвизи за вечно памћење.
Приређивачи

ОПШТИНА КУЧЕВО   (стр. 253 – 408)

Ниједан народ у целој историји света није  дао за слободу   и  јединство  јуначнијих,   светлијих   жртава од српског народа…
„Обсервер“, енглески лист

Никада у историји људско око нцје видело стравчнији  и потреснији призор од масовног умирања српске деце и  младића у  баруштинама  око  албанског  града   Фијерија јануара 1916. године.
Генерал Бартоти, командант италијанског корпуса  у Албанији

Повлачење наших савезника Срба, у околностима под којима је извршено, превазилази по страхотама све што је у историји до сада као најтрагичније забележено.
Маршал француске војске Жозеф Жофр, врховни комадант снага Антанте, 1916.

МИШЉЕНОВАЦ   (стр. 339 – 342)

МИЛОШ Мирка БОГДАНОВИЋ (1886), редов, страдао 1914.236
ВЕЛИМИР Ивана В(Л)АЈИЋ (20), редов, страдао 1918.361
ДЕСИМИР Ивана В(Л)АЈИЋ (24), редов, страдао 1918.361
ДЕСИМИР И. ВУЈИЋ (1887), редов, нестао 1914. Остала жена Ката са троје деце од 14 до 18 година.236
СВЕТОЗАР М. ГАЈИЋ (1872), редов, погинуо 1915. Остала жена са ћерком Драгињом (1) и сином Стојимиром (6).236
ЖИВАДИН Раје ГРУЈИЋ (1888), редов, погинуо  1914.  Остала жена са кћерима Ружицом (3) и Љубицом (9).361
ЖИВОТА Лазе ГРУЈИЋ (46), редов, страдао 1914.361
СТАНОЈЕ   Стојадина  ЂОКИЋ   (1891),   редов,   умро   1913.   Остали:   син Светозар (14) и кћи Кадивка (11).236
ЖИВАДИН Стојана ЋОРЂЕВИЋ (36), редов, страдао 1914.236
 ЖИВОТА Богдана ЂОРЂЕВИЋ (22), редов, страдао 1915.361
РАДИСАВ Стојана ЖИВОЈИНОВИЋА (32), редов, страдао 1917.
МИЛОЈЕ Животе ИЛИЋ (21), редов, страдао 1915.361
ЈОВАН Јосе ЈОВАНОВИЋ (42), редов, нестао 1915. Остала жена са трн малолетне кћери.361
СТОЈАН Радована ЈОВИЋ (48), редов, страдао 1919.236 ТОША Миливоја ЈОВИЋ (19), редов, страдао 1916.36
МИЛАДИН Ж. КОЧИЋ (1885), редов, погинуо на Солунском фронту 1916 Остала жена Љуба са сином Радојем од 5 година.236
ВУЈИЦА Марка КУЗМАНОВИЋ (45), редов, умро 1915. Остали синовн Милутин (16) и Живота (11).361
ЖИВКО Тасе ЛАЗИЋ (38), ратни заробљеник, редов, 9. пешад. пук другог
позива, умро у логору Слтау 20.5.1916.159
ИЛИЈА П. ЛЕЦИЋ-ЈОВАНОВИЋ (44), редов, умро 1915. Остала жена Живана (28) са сином Војином (7).361
МИРКО Станојла ЛУКИЋ (39), редов, страдао 1915.361
ИВАН Станисава МАНОЈЛОВИЋ (20), редов, страдао 1917.361
ЉУБОМИР С. МАНОЈЛОВИЋ (1884), редов, умро 1915. Остала жена са синовима од 6 и 8 година.236
МИЛИВОЈЕ Радосава МАРИЋ (1890), редов, страдао у околини Чачка или у самом граду 1915. године. Почива у општој костурници на чачанском гробљу Остала жена /25) са сином Милентијем (2).238
ЖИВАДИН Станка МАРКОВИЋ (34), редов, нестао 1915. Остала жена са малолетним кћерима Славком, Десанком и Зорком.361
РАНКО Милоша МАРКОВИЋ (33), редов, страдао 1915.361
СТОЈИЛО Животе МАРКОВИЋ (19), редов, страдао 1918.361
МИЛОРАД Живка МАТИЋ (23), редов, страдао 1915.361
БОГДАН Живка МИЈАТОВИЋ (1875), редов, погинуо на Једрену 1912. Остао син Станоје (16).236
МИЛОШ Мијата МИЈАТОВИЋ (44), редов, страдао у ратовима 1912-1918.36
ЈОВАН Станоја МИЛАДИНОВИЋ (337), редов, страдао 1915.361
ЉУБИСАВ Алексе МИЛАДИНОВИЋ (1894), редов, страдао 1914.236
ПЕТАР Стевана МИЛАДИНОВИЋ (38), редов, страдао 1915.361
РАНКО Тонче МИЛАДИНОВИЋ (53), редов, страдао 1918.361
ДИМИТРШЕ Миљка МИЛЕНКОВИЋ (1884), редов, страдао 1915.236
ЖИВКО Раје МИЛИСАВЉЕВИЋ (48), редов, страдао 1912.361
СТАНКО Косте МИЛИЋ (20), редов, страдао 1918.361
МИЛИВОЈЕ Животе МИЛОВАНОВИЋ (27), редов, умро 1915. Остала само деца: Смиљка (13) и Боривоје (4).236
СТАНОЈЕ Стојана МИЛОВАНОВИЋ (1871), редов, страдао 1915.236
СВЕТИСЛАВ Светозара МИЛОЈЕВИЋ (23). редов. погинуо 1916. Остала жена Рајна (30) са двоје деце, од 8 и од 6 година.'“
СТОЈАН Мијаила МИЛОЈЕВИЋ (38). редов. страдао 1914.361
ЖИВКО Р. МИЛОСАВЉЕВИЋ (1880). релов. умро 1916. Остата жена са ћерком од 8 година.236
СВЕТОЗАР Милоја МИЛОШЕВИЋ (44). редов. страдао 1915.361
СТАНИСАВ Стевана МИЛОШЕВИЋ (36), редов. страдао 1916.36!
ВУКАШИН Стојана МИТИЋ (21). редов. страдао 1916.361
ЖИВКО Милоша МИТИЋ (36), редов. страдао 1915.361
МИЛОШ Стојана МИТИЋ (32), редов. страдао 1915.361
ПЕТРАШИН Стојана МИТИЋ (28), редов, погинуо 1915. Остала жена (25) са сином Животом од 3 године361
РАДОСАВ Петка МИТИЋ (30), редов, страдао 1915.361
МИЛОСАВ Стојана МИТРИЋ (30), редов, страдао 1916.361
АЛЕКСА М. МИШИЋ (1868), редов, страдао у ратовима 1912-1918.236
СТАНОЈЕ Обрада МИШИЋ (46), редов, страдао 1914.361
РАДИСАВ Стевана ПЕРИЋ (49), редов, страдао 1915.338
РАДИСАВ  ПЕРИЋ, ратни заробљеник, редов 9. пешад. пука трећег позива,
умро улогору Ашах 27.3.1916, гроб бр. 1757.
СТОЈАН Милана ПЕРИЋ (1892), редов, страдао 1914.236
ЧЕДОМИР Данила ПЕРИЋ (1894), редов, погинуо на Солунском фронту 1916. Остала жена са синовима Живком (7) и Живадином (1).23<
ЧЕДОМИР Јосима ПЕРИЋ (23), редов, умро 1915. Остала само жена са малолетним кћерима Драгињом и Видосавом.361
ЖИВАДИН М. ПЕТРОВИЋ (1888), редов, погинуо 1914. Остала жена са сином Светомиром (7).2ј<
ЖИВОЈИН Милосава ПЕТРОВИЋ (20). редов, страдао 1913.3б!
ИВАН Живе РАДИВОЈЕВИЋ (1883). редов. умро 1913. Остали отац (60) и син Стеван (8).236
СЛАВКО Раје РАДИВОЈЕВИЋ (34). редов. страдао 1914.361
СТОИЛКО Ж РАДИВОЈЕВИЋ (1875). редов, погинуо 1913. Остала само кћи Даница од 8 година.~Ј(
СТОЈАН Бранка РАДИВОЈЕВИЋ (28), редов, умро 1915. Остали сами отац и мајка од по 65. година.361
РАДИСАВ Стевана РАДОВАНОВИЋ (18), редов, страдао 1916.361
РАЈКО Радосава РАДОВАНОВИЋ (38), редов, страдао 1916.236
СТОЈАН Б. РАДОВАНОВИЋ (1890), редов, умро 1919. Остала жена сама у ■ кући.236
ЈОВАН Алексе РАЖОВИЋ (33), редов, страдао 1913.361
СПАСОЈЕ Јанка РАКИЋ (42), редов, страдао 1918.361
ВИДАН М. РАНКОВИЋ (1886), редов, погинуо 1915. Остала сама у кући жена Босиљка (30).236
ДИМИТРИЈЕ Милосава РАНКОВИЋ (32), редов, страдао 1916.361
ЈАНКО Медруља САНДУЛОВИЋ (40), редов, страдао 1916.361
ЉУБИСАВ П. СПАСОЈЕВИЋ (28), редов, умро 1918. Остала му само деца: Николија (10), Боривоје (12) и Љубомир (15).361
СТОЈАН Мирка СРЕЈИЋ (21), редов, погинуо 1915. Остала жена Станка (32) са сином Стојадином (7) и ћерком Каравилком (4).361
ЖИВОЈИН Б. СТАНИМИРОВИЋ (1875), редов, умро 1915. Остали: кћи Милка (17) и син Милорад (12).236
ЖИВОЈИН  М.   СТАНИМИРОВИЋ   (1875),  редов,   погинуо   1915.   Отац Данило и мајка Томанија остали сами.23(
ВЛАДИМИР Станоја СТАНИСАВЉЕВИЋ (1870), редов, страдао 1915.361
ЖИВКО Милутина СТАНИСАВЉЕВИЋ (26), редов, страдао 1915.361
МИЛАН Богице СТАНИСАВЉЕВИЋ (38), редов, умро 1915. Остали: отац, мајка и кћи му Зорка (2). 61
МИЛАН    Б.    СТАНКОВИЋ    (1886),    редов,    умро    1915.    Остала   кћи Јелисавета (9).236
МИЛОЈЕ Милована СТАНКОВИЋ (28), редов, страдао 1915.361
МИЉКО Д. СТАНКОВИЋ (1875), редов, умро 1918. Остала жена са ћерком од 7 година.236
ИВАН Стојка СТАНОЈЕВИЋ (24), редов, страдао 1914.361
МАРКО    Стојана    СТАНОЈЕВИЋ    (40),    редов,    умро    1919.    исцрпен шестогодишњим ратовањем.
СТОЈАН Степана СТАНОЈЕВИЋ (38), редов, страдао 1916.361
ЉУБОМИР Здравка СТАНОЈЛОВИЋ (45), каплар, погинуо 1914. Остала жена Босиљка са четворо деце од 6 до 14 година.236
ЛАЛКО Ранисава СТЕВИЋ (20), редов, умро 1916.236
ЉУБИСАВ Јована СТЕВИЋ (1888), редов, страдао 1916.236
МИЛОСАВ Пере СТЕВИЋ (39), редов, страдао 1915.361
ЈОВАН Станисава СТОИЋЕВИЋ (1876), редов, погинуо 1912. Остали сами отац (57) и мајка (57).2ј6
МИЛИСАВ О. СТОЈАДИНОВИЋ (1884), каплар, погинуо 1916. Остао само отац Стојан (60).236
РАДИСАВ Обрада СТОЈАДИНОВИЋ (34). редов, страдао 1914.236
МИЛОСАВ Живојина СТОЈАНОВИЋ (46). редов, страдао 1915.361
МИЛОСАВ Ж. СТОЈИЛОВИЋ (1872), редов. погинуо 1915. Остала жена са сином Милорадом од 12. година.““
ЖИВАНБранка СТОЈИМИРОВИЋ (38 к редов. страдао 1918.361
ИВАН С. СТОЈИЋЕВИЋ (1892), редов. погануо на Једрену 1912. Остао му син Станоје (8).236
СВЕТОЗАР Петка СТРАЈИНОВИЋ (18). редов, погинуо 1915. Остале саме кћери од 9 и од 12 година.236

Укупно поменуто 95 раба Божијих.
Мишљеновац
1910. год. 229 домова 1.232 становника
1921. год. домова – непознато,  1.032 становника

____________________________________________________________ Ову књигу препоручују

НЕСЕБИЧНО И ЧАСНО ЖРТВОВАЊЕ

Рукопис Предрага Мирковића, Милана Симића и Живислава Антонијевића Србски ратни поменик, Браничево 1912-1918, други том, састоји се од уводне речи и поменика. Уводна реч је уствари сажета, али веома исцрпна расправа, написана прегледно, јасно и тачно, а поменик представља попис ратних жртава. Оба дела рукописа заснована су на чињеничном излагању, посебно други део у коме су дати кратки биографски подаци за сваку од жртава погинулу или умрлу од рана или болести. Рукопис већ на први поглед побуђује пажњу, али и потребу да се о њему, као несумњиво аутентичном историјском извору, проговори неколико речи из више разлога.
Поштовање прошлости једног народа, у овом случају српског, његове традиције, духовне и историјске, његовог свеукупног живота, како из прошлости тако и у садашњости, одраз је и слика његове психе, менталитета и заједничког начина живота кроз векове, његовог духовног и материјалног стваралаштва, његове цивилизације. Поштовање своје националне заједнице, свог српског имена и угледа уопште у свету. Како је људско друштво ма кога народа имало и своје посебне особености и одлике и посебну историјску судбину, оно је оставило за собом наслеђе које га управо карактерише као народ, као посебан етнолошки, историјски и културолошки ентитет и означава самосвојни идентитет.
Поштовање предака и народног предања, љубав и оданост према слободи и својој земљи, својој слободној држави, били су основне одлике и моралне ( и емотивне) обавезе да се све то очува, брани и жртвује кадгод је то требало – несебично и часно. У историјској прошлости Срба, српског народа, готово кроз целу његову историју, показивале су се, осведочавале су се те особености, било у појединачном било у колективном, заједничком случају. Инстинктивно схватање и значење појма слобода, као и дужности и обавезе да се она брани ма од кога била угрожавана, испољавало се као категорички императив, посебно у ратовима са страним завојевачима. У српској историји, а посебно од Првог устанка 1804. године и стварања нововековне српске државе, идеал слободе схватао се као саставни, неминовни део сопственог живота, сопствене судбине. У Првом светском рату Срби су бранили слободу и част свога народа и свога огњишта, своју државу, и за њихову одбрану поднели неизмерне патње, страдања и жртве.
Страдања Срба у Првом светском рату 1914-1918. године, а посебно стдновништва у Пожаревачком округу, од стране бугарске окупационе власти, била су многобројна и врло тешка. Као што је аустроугарска управа у окупираном делу Србије завела крајње окрутан режим пун страховладе, тако су бугарски окупатори у својој зони окупације, између Тимока и Мораве и у пределима јужноморавског слива и целе косовске области и Маћедоније, са још већом помамом уништавали српско мирно, неборачко становништво. Доказ о том геноцидном, планираном и свестрано спровођеном уништавању Срба, ван свих хуманитарних и моралних обзира, изнет је у Меморандуму Српске социјалистичке партије о стању у окупираној Србији (Les crimes austro-magyaro-bulgares dans la Serber occupe’e, Paris  1917.). Такође, то неизмерно страдање српског народа у наведеном периоду приказано је, са пуно детаља, у тротомној међународној анкети: Raport de la Commission interalie’eParis 1919.
Рукопис Српски ратни поменик представља значајну документацију за проучавање положаја и стања у коме се налазио српски народ за време војне окупације Србије у Првом светском рату. Његов значај је утолико већи што, нажалост, наша историографија није указивала више на улогу коју ова врста документације има, с обзиром на то да на један непосреднији начин одсликава карактер аустроугарско-бугарске окупације. Аутори Мирковић, Симић и Антонијевић, као и манастир Рукумија, заслужују пуно признање и захвалност ових и будућих генерација, за трајно сећање на жртве које су пале, посебно са територије Пожаревачког округа, вршећи одано и часно своју патритску и родољубиву дужност.

Др Владимир Стојанчевић, академик

* *

СРБИ ВЕЛИКИ МЕЂУ МАЛИМ НАРОДИМА

Пред нама је друга књига великог и часног подухвата племенитих и пожртвованих истраживача, Предрага Мирковића, Милана Симића и Живислава Антонијевића, који су обрадили још три општине -великоградиштанску, голубачку и кучевачку – од осам општина Браничевског округа. Труд је велик, препреке често непремостиве, али је упорност истраживача јака и узорита, јер је надахнута великом љубављу према завичају, побожним чувствима према многострадалним прецима и вазда будном савешћу, која не допушта да свете жртве буду препуштене забораву.
Овај пример требало би да надахне и многе друге свесне Србе да широм свих српских земаља обаве слична истраживања, дижући поменике-споменике они-ма којима дугујемо „вечнају памјат“. Сећајући се мртвих служимо животу, памтећи нестале помажемо савременицима и потомству да опстану, да преживе, да славе победу живота. Верујем да ове ауторе у претешком подухвату подржава сазнање да су на пропаст осуђени не мали народи, него и велики и мали уколико су заборавни. Јевреји су пример великог малог народа који је опстао, упркос прогонима и страдањима, јер има јако памћење, ослоњено на Стари завет, на Тору и на Талмуд, и високи степен солидарности и слоге. А „где је слога – ту је и Божији благослов“.
Веран себи, свом завидном историјском пословању, Српски народ треба и даље, као до сада. да се сврстава у велике међу малим народима, с тим да по милости судбине не буде више многострадални, него многоживотни, стваралачки, колико веран херојским прецима толико посвећен потомству. Уз Љубав и Веру, треба неговати Наду, јер како Павле рече Римљанима – „с надом ми смо спасеni«. II нека над тим дивним врлинама бди њихова премудра Мати, Софија.
Верујемо да ће Предраг Мирковић, Милан Симић и Живислав Антонијевић истрајати на дугом путу којим су кренули. Оно што су досад учинили подржава то уверење. Мирковићеве књиге „Светиње Браничева“ и „Србски манастир Рукумија“, узорите су у своме роду, па су заслужиле високе похвале зналаца, којима се смерно придружујемо.
Мали манастир Рукумија велик је по вери и самосвести, по сложном раду, пожртвовању и љубави. Како је дивно опремљена Мирковићева надахнута књижица о манастиру Рукумији, чијем су сјају допринели рецензент прота Др Радомир Милошевић, уредник игуман Симеон, фотограф Живислав Антонијевић, као и мати Атанасија, која је опремила корице. Као што договор кућу гради, тако и ваљану књигу ствара сложна дружина, надахнута љубављу.
Др Драган Недељковић, академик

_____________________________________________________________ НАПОМЕНА „Заветина“
Упркос великом труду састављача и истраживача, високој препоруци, ова књига, штампана у, на жалост, симболичном тиражу (500 пр.), готово 100 година доцније од споменутих трагичних догађаја, игнорисана је како од најшире јавности у  Србији, али и од директних потомака оних ратника уписаних у овај Поменик.
Бројке или Статистика је неумољива
Преузето са Википедије: Према попису из 2002. било је 465 становника Мишљеновца, скоро три пута мање него 1910.
Тенденција пада приметна је и у суседним селима : Љешница (536 становника, 1910) , Сена (616) , Мустапић (1721) , Раброво (1966). Према попису из 2002. било је 236 становника Љешнице, 232 становника  села Сена, 740 становника  Мустапића, 1219 становника Раброва.
Закључци су више него суморни. Село Краљевине Србије било је много јаче и важније него данашња села, која су углавном у опадању и одумирању.
29. августа (2012), када смо, више игром случаја, прегледали ову књигу у једном од села Општине Кучево, видели смо и друге трагове опустошења, рецимо: праве прашуме уз обале Пека (Сена, Љешница, Мишљеновац). Седамдесетих година минулог века – ту су биле ливаде, салаши; ливаде покошене, одржаване…воћњаци…


Разговарали смо са осамдесетогодишњацима; али они се слабо сећају имена ратника из овог Поменика. Тек понеког имена!!!
Заборав је погубан. Како да нас поштују наши непријатељи и крвници кад ми сами не поштујемо своје дедове и прадедове?

ЛеЗ 0003517

Једно мишљење на „СРПСКИ РАТНИ ПОМЕНИК: Браничево 1912-1918, II

  1. Moj pradeda je proglašen NESTALIM 25.novembra 1914, rodjen je u Borči, kako da dodjem do bilo kakvih podataka o istom ime MAKSIN DJORDJA ILIJA, Borča kod Beograda. praunuka Sladjana.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s