НЕПОЗНАТА СРБИЈА…

Другачија, непозната Србија, у којој није згаснуо жар живе
традиције, него се провлачи и код необразована човека као танка
црвена нит, песничко је и религиозно поднебље, али из тога не треба
извлачити никакве политичко – расне програме, јер такво нешто никад
добро није донело. Традиционална култура је овде или прецењена или
сасвим потцењена, и то није учинио народ. То су учиниле тзв. учене
главе. Најчешће професори, скрибенти, ауторитети. Таквима никад
није било јасно да философија происходи, као Минерва из главе
Јупитерове, из поезије, религије, неугасле живе традиције. При том
увек треба рећи да жива традиција није само фолклор, да је сложен
феномен, поготову на Балкану, и посебно у североисточној Србији, где
су као суседи или измешано вековима живели Срби, Власи, Цигани –
да се не присећамо давне прошлости, оне од пре два миленијума. Када
су се многи заборављени и ишчезли народи са својим језицима и
обичајима овде измешали као карте у шпилу. Повест или историја није
ништа друго радила до мешала карте пред неку нову партију. Потомци
памте, велика већина, то мешање карата, игре, победе и поразе, рецке,
а о било којој карти у игри појма немају. Тиме се не бави ни
философија; тајнама се бави поезија и религија. У ризницама живе
традиције сачувало се понешто, понеко златно зрнце. У оријашком
обичају дубочких Русаља, Великих и малих, сачувао се редукован
спомен на елеусинске мистерије, које су овде вероватно донели
јелински рудари испирајући злато у Пеку, и не само у Пеку. Само биће
Лепоте – хераклитовско ЈЕДНО, КОЈЕ СЕ У СЕБИ РАЗЛИКУЈЕ,
било је прво пронађено у поезији и религији. Грци су дочекали да
процвета цвет, који је недостајао свету. БЕСКРАЈНО –
ЈЕДИНСТВЕНО. Песнички и религиозни народ живео је са небом
и са земљом у истој љубави и узвраћеној љубави, живео је јединствено
са елементом у којем се креће, био је по својој природи и у себи самом
јединствен, па је вечну лепоту чини се искусио лако. Исто то смо
налазили по планинама североисточне Србије, у кућама необразованих
људи, и то нас је од младости привлачило. Привлачили су нас и
најнезнатнији људи који живе са небом и са земљом у истој љубави и
узвраћеној љубави. Привлачила нас је њихова народна уметност,
поезија и религија. У суштини, привлачило нас је ПРВО ДЕТЕ
ЉУДСКЕ ЛЕПОТЕ, БОЖАНСКЕ ЛЕПОТЕ. Уметност. (Због
тога смо сањали да управо у тим областима једнога дана саградимо
Музеј живе традиције.)
Да ли ће и када бити заснован Музеј древне културе, који би
имао истовремено и српски и панбалкански карактер, сам Бог зна? За
такво нешто потребна су два капитала: капитал знања, компетенције и
капитал новчани.
Налазећи се негде у близини средишта, географског и
митолошког центра Балкана, Звижд и Хомоље представљају једну
област, која је стицајем околности, била као нека врста природног
резервата, у којем се сачувало много тога аутентичног и древног. Да ли
је природа овог поднебља богата или сиромашна? Она је од оне
материје, једне једине, од које је сва васиона…
Хомољски мотиви, велика смотра народног стваралаштва
североисточне Србије (покренута пре часописа Расковник), била је
згодна прилика да се публикује један зборник, или повремена
публикација, у којој би било објављено, оно што се певало на смотри и
тако сачувало. Много тога аутентичног је било показано на смотри
народног стваралаштва… Песма и умотворине, које до данас
представљају највиши креаторски, стваралачки акт, како рече Исидора
Секулић, српску четврту димензију…На великој смотри народног
стваралаштва, ево, већ тридесет и шест година приказују се јединствене
ствари, садржаји. Колико је од свега тога сачувано на магнетофонским
и филмским тракама, грамофонским плочама и на други начин?Тачније:
колико је свега тога, што је уз мало више напрезања и настојања могло
бити сачувано засвагда на једном месту, неповратно нестало?
Да би могли да се упознају, сви они који живе на Балкану,
потребни су сусрети, семинари, смотре, симпозијуми, попут оних у
Сврљигу, али и другде; зборници су добра ствар. Аламанах за живу
традицију, књижевност и алхемију, покренут 1998. године, једно је
од места и начина за упознавања како древне културе, тако и њених
заточника.
Размишљајући о Музеју живе традиције или Немогућег
Ратара, о терену и месту где би био подигнут, од почетка сам мислио
на Багерску пустињу. Амбијент Кучева, Звижда, Багерске пустиње
(Шевички басен), имао је и има у мојој визији, изазовни погодни
простор. Багерска пустиња би се, временом, могла пошумити и
преобразити у велики и леп Ботанички парк – Карпатум. Мислио сам
и о другим локацијама, у другим крајевима.Па ипак, било би лепо и
корисно да камен темељац будућег Музеја живе традиције буде
постављен у околини Кучева… Због чега баш овде? Због очувања
откопаног, показаног и приказаног фонда народног блага на
јединственој смотри народног стваралаштва минулих деценија. Да
ништа не буде прецртано, заборављено.
Није никад касно схватити: једно је откривање и показивање
богатства народне културе у најопштијем смислу речи, а друго је начин
њеног неговања, тумачења и очувања. Елем, скупљање, чување и
тумачење народних умотворина препуштено је појединачним
покушајима и настојањима…
Већ од почетка 2001. године крстаримо друмовима Србије
уздуж и попреко, севером, истоком и југом; понајвише се задржавајући
на југу; на планинама и пределима који имају своју древну арому и
чекају свога сликара и песника. Чинило се да су ти путеви што воде
кроз високу свелу папрат и букве, снег и одблеске, некако искрснули
из заборављеног предања. Ти путеви су нас водили прекрасним
пределима, до воденица поточара, чија су врата закатанчена, до
престонице корњача и до древног и малог ивањског гробља над којим
доминира стари и стамени горун, до запуштене гробљанске капеле у
којој нађосмо живу корњачу. Видели смо горштаке, дрвосече са старим
немачким теретним војним камионом и борове срушене, препречене
преко пута у близини Власова; видели смо Србију са висине, са
планина; и она иако тужна и снуждена има своје непознато и прекрасно
лице, које се осмехује кад се путује Моравом, римским или царским
друмом према Нишу…Случај комедијант доводио нас је у немогуће
ситуације. Захватали смо живу воду из запретаних ИЗВОРА уз
помоћ – алхемије… Или ако више волите, уз помоћ јединог светлог
путоказа – истинске и живе традиције и народног стваралаштва..
Грци ће уметницима великога формата увек бити незаобилазни
и важни; њихова уметност и њихова религија су ИСТИНСКА ДЕЦА
ВЕЧНЕ ЛЕПОТЕ – ДОВРШЕНЕ ЉУДСКЕ ПРИРОДЕ. То је
било схваћено у првој половини 19. века. Хердерлин је схватио. Преко
тога се временом прешло, можда и стога што Нова Европа није могла
до краја да разуме Стару Европу. Јер многима није било јасно, ни данас
није јасно, како то да један песнички и религиозни народ, буде
истовремено и философски народ? Рационалне букагије ометају
сазнање, пре свега поимање Нове Европе последњих неколико векова.
Какве везе има хладна узвишеност философије, тј. науке, са жаром
песништва, тајнама религије? Ту је застала Нова Европа, која је нова
само по имену. Човек никада неће бити сит од сувог хлеба разума, чак
и кад је добронамерно пружен, јер у њему потајно влада жудња за
насладом за божанском трпезом. Грци су то знали, показали, доказали.
Поезија и религија су почетак и крај те науке коју називају
философијом. Знали су и пастири и лаутари у Звижду и Хомољу.
Знају свирачи на бршљановом и багремовом листу.
Овде се може уживати у лепоти и у подмлађивању. У
уметности се божанствени човек подмлађује и понавља себе. Он жели
да осети самога себе, зато ставља насупрот себи своју лепоту. Тако је
човек дао себи своје богове. Јер на почетку су човек и његови богови
били ЈЕДНО, онда када, сама себи незнана, беше вечна лепота…
Отварајући 37. по реду Смотру (пролетос), која није само
вашар већ и ризница народног стваралаштва и имагинације, и радост за
многе, подсетио сам на хиљаде присутних:

Наук будућности неће бити силне науке, већ вероватно, наук о древним људима – алхемија.
“Алхемија је оно древно знање које учи о свесном истицању
милости, грчки харис, латински грата. То је злато које је
запретено и измешано у свету, другим речима аша. Алхемија ово
златно бивство загрева, издваја, чисти, ослобађа, учвршћује.
Алхемија је неговање и култ који хинду мит назива бућкање
путера у океану млека. То је праделатност коју обављају богови :
бућкање је мешање океана млека да би се издвојио путер – аша,
злато, чисто бивство. То је основно уверење које стоји иза сваког
дела праделовања.”
Ако један народ жели да се подмлађује, то неће моћи уз
подршку политике, или повећања наталитета. Неће се народ
подмлађивати уз помоћ економије великих, светских сила, већ уз помоћ
уметности, колико националне и самородне толико и светске! Уз помоћ
– алхемије. Како и зашто? Знала је Стара Европа, знали су Грци.
Зна обичан свет који живи са небом и земљом у истој љубави. Знао је
и понављао Хердерлин…
____________________ Из књиге Мирослав Лукић: К УЛТ НЕМОГУЋЕГ АЛХЕМИЧАРА, Београд, Заветине, 2006-2007, стр. 44-47 {књ. 21, Сабрана дела „Вечити чудесни коренови“}