БЕЛЕШКЕ О ТВОРЦУ ГОРСКОГ ВИЈЕНЦА / Белатукадруз

КРАЋИ УВОД
Горски вијенац је објављен као прва књига Другог кола, током марта 2006.
године.Један део тиража је објављен са мојим поговором, други део тиража без мога
поговора!!Одабране прилоге, неко је изоставио, не обавестивши ме. Главни уредник
листа – Д. Ћук?
Ево шта је изостављено на унутрашњој страни корица:
“…Његош као песник пре свега није постао, него је рођен онако као што
је бор никао. И као што поникли бор не постаје под спољашњим утицајима ни
липа ни јела, но остаје бор, тако је дух Његошев песнички од рођења, па развијао
се он под околностима Црне Горе или Бретање, био он под монашком ризом или
војводском доламом. Ако одиста још има људи, који држе да околина и околности
чине песника песником, ти би се људи извесно поколебали у свом мишљењу, ако би
имали воље да оду и виде Црну Гору и ако би знали српски, да после тога
прочитају Његошеву поезију.Велики владика је самоук…
Ловћенски пустињак…није остао неосетљив према лепоти природе, но
ни кратковид према дивљем позоришту, које та лепота скрива. Он је прозрео како
одржање те лепоте безгранично скупо стаје; он је проценио средства, којима се
она у ваздашњем савршенству оджава…
…Његошев је живот испуњен борбом против неправде и проповеђу
правде. Горски Вијенац је најсјајнија проповед и највеличанственија глорификација
правде на српском језику
…Толстој и Његош то су два сасвим супротна света, негативни и
позитивни електрицитет словенске расе, два сасвим супротна идеала: Иван дурак
и Милош Обилић. Који је идеал хришћански? Хришћанска су оба, но ниједан
искључиво није Христов…” (Николај Велимировић)
Ово је изостављено на полеђини корица:
“…Догађај који се опева у Горском вијенцу страховито је тежак и
незахвалан као књижевна тема. На неку Бадњу вече, почетком XВИИ века, Црногорци
су по легенди препадом поклали своје потурчењаке, уколико нису хтели да се покрсте.
Замислите да вама неко дође да вам песмом узноси ону Сицилијанску вечерњу из XИИИ
века, где Италијани побише до 20. 000 својих Француза, или Вартоломејску ноћ, из
XVI века, где Французи католици побише толико својих протестаната – обоји такође
на препад. Рекли бисте, зар не: маните, не певајте нам о томе! Ми волимо кад нас
поезија дигне у сфере толеранције. Његош се ипак подухватио да опева црногорски
покољ, и његова је слава у томе да је уметнички савладао ту страшну тему. Стручно
говорећи, успео је да и код читаоца незаинтересованог побуди дубоки интерес,
симпатију кроз ужас, како је тражио Аристотел. Само песник врло великог калибра
смео се ухватити у коштац са таквим задатком; мало мањи био би смрвљен на првом
кораку.
Као да је осећао сву опасност свога песничког посла, Владика је поступио
овако: главну радњу утопио је у две друге радње, али радње сасвим друкчијег нивоа и
обзорја. Поред материјалне, садашње акције, покоља потурица у Црној Гори, одвија се
друга, историска, кроз столећа, коју певају кола, и трећа, козмичка, коју казују
Владика и игуман Стефан, филозофи драме, и која је вечита.
У првом плану стоје борци, противници који ће да се покрве. Песник је
употребио све што може да нас увери да се ту не сукобљавају само две вероисповести
као у Вартоломејској ноћи, ни два национализма као на Сицилији; него два у свему
опречна погледа на свет: идеалисти и материјалисти, слободари и империјалисти, људи
прегнућа и људи фаталисти… “ (Перо Слијепчевић)
“Ниједан моменат овога религијског народног настројства није могао умаћи
Његошевом искусном оку, по речима Велимировића. Муслимански представници у
његовим делима нису узети од најгорих, какве би узео какав уски шовинистички
дух, но од најбољих. Кроз њих говори и расуђује Његош по њиховски, како то ни
сам шеик-ул-ислам не би боље. Са свим рељефно изображена је вера Ислама у
разним својим представницима, који се узајамно допуњују, јер сваки од њих
репрезентира један аспект своје вере: Ислам као вера сладострашћа (Мустај
кадија), као вера војинствена и патрицијска (Скендер-ага, Селим везир), или вера
грубости и необузданости (сват Турчин, Беглер-бег), или вера части (паша
Шувајлија), или вера истине и права (мула Хасан)… “ ( Др Ник. Велимировић)
Шта се крије иза изостављања ових прилога? Предрасуда једне младе жене,
идеолошка искључивост?
После неког времена, појавио се и власник “Нове школе”, Г -дин Ћук (отац
уреднице НАЈа) са примедбама на текст БЕЛЕШКЕ О ТВОРЦУ ГОРСКОГ
ВИЈЕНЦА. Ако им је поговор био неприхватљив, идеолошки сумњив, зашто су га
уопште штампали?
Шта се уопште догађало иза мојих леђа? Да ли је “Нова школа”, односно
часопис “Нај” доштампала нови тираж “Горског вијенца” који сам спремио за штампу,
без споменутог поговора, или је поговор “исекла” из већ одштампаног тиража? Не
знам. Поседујем оба издања. Цензурисано и нецензурисано… Ако сам добро разумео
представника издавача (Т. Ћука), примедбе на текст БЕЛЕШКЕ О ТВОРЦУ
ГОРСКОГ ВИЈЕНЦА су ванкњижевне, сводиле су се на то, ако сам добро разумео,
да ја уносим политику у поговор, која може довести у заблуду или повредити
евентуалне читаоце Горског вијенца!! Шта је у ствари издавач од мене као уредника
хтео?Да играм онако како он свира? Није ми било јасно зашто издавач самог себе
цензурише!?…
__________________________

Као песник и философ, Његош је цењен, потцењиван и
прецењиван; као религијски геније, он није био ни цењен, ни
потцењиван ни прецењиван све до двадесетих година минулога века.
Споменуто тројство генија је нераздвојно; једно без другога тешко је
схватити. Но овде ће бити речи првенствено о песнику и владару
Његошу. Многе похвале Његошу, као творцу Горског вијенца,
углавном су заслужене. Ево зашто:…нигде Његош не пружа
притворно какав сурогат место правог напитка.Песници оне друге
врсте јесу као реке понорнице; они скрију свој ток свуда тамо где
је то њиховим протекторима угодно. Његошев геније није
понорница но дивљи планински поток, који не тече, но скаче,
сурвава се, пршти, пенуша се и риче. Не устави га нико, нити он
сам себе може уставити!Такав је Његошев геније. Слобода, којом
Његош дише и пише, то у ствари није слобода у вулгарном,
грађанском смислу те речи, но то је инстикт, над којим он сам није
властан, и у коме он сам нема никакве заслуге…1
1. Његош Горски вијенац назива (у рукопису) Извиискра или
Извијање искре, што у његовом песничком језику значи: рађање
слободе.
Том рађању је, у целини, посвећен овај спев или драма, као и
читав живот Владара и песника црногорског.Његош је, Горски вијенац
написао на Цетињу 1846. године, када су прилике у Црној Гори биле
врло тешке, пре свега економске и политичке, неродица. Затим,
политички морал становништва почео је да опада (појаве отпадништва
и издајства). Његош је енергичним поступцима сачувао тек
организовану државу од расула…
Милош Обилић се често зазива у Горском вијенцу.И зар се
треба чудити што је за Његоша Обилић више него идеал човека, једна врста
божанства?2 Шта је све Његош био спреман да сагори на олтару
Обилића?Пред конаком владичиним на Цетињу стајале су одсечене
турске главе и сушиле се (како се тад говорило). Поглед на те главе,
кажу, владику није обеспокојавао; он их је гледао
хладнокрвно.Хероизам својих саплеменика ценио је владика у њиховој
освети Турцима.* На другој страни и сам Његош је херојска природа.
Његош, за разлику од Толстоја, без резерве и без
предомишљања проповеда противљење неправди или, што је једно
исто, противљење злу.
Удри врага значило је у Његошевим устима: удри неправду.
(Неправда је непријатељ и Бога и људи.)
Треба ипак, подвући, да је Његош, глорификатор освете и
проповедник противљења злу. Иван дурак чини по вољи ђаволима,
– како пише Велимировић, пушта туђу војску без противљења да му
царство прегази и изврши сва могућа злочинства. На тај начин се зло
побеђује, хоће тиме Толстој да каже; не треба се противити злу, треба
га пустити нека победи, нека тријумфује, оно ће само себе својим
тријумфом уништити
2. Кад је писао Горски вијенац, Његош је преживљавао оно
што је његов предак, владика Данило доживео у почетку XВИИИ
века;- пише Скерлић3, и она суморна осећања и невеселе мисли о злој
судбини и мрачној будућности српскога народа које исказује
родољубиви владика Данило, јесу мисли и осећања које је имао
Његош у тешким данима које је Црна Гора имала у његово доба.По
тим местима, где је лирика интелекта отишла до велике висине,
као још по неким чисто лирским местима у Горском вијенцу, даје
се одмерити снага Његошева као лиричара и може се закључити
каква је штета што су некоје његове интимне лирске песме
изгубљене.
Горски вијенац има драмски облик, али у ствари то је само
низ сцена и дијалога и монолога… То је складна мешавина драме, епа
и лирике.4
3. За предмет Горског вијенца Његош је узео истрагу
потурица” која је по песниковом датирању извршена крајем 17. века.
Предање о тој истрази у Црној Гори још увек је живо. Али критичка
историографија није у архивским документима нашла изричите и
непобитне доказе о томе да је крајем XВИИ или почетком XВИИИ века
било једновременог чишћења Црне Горе од потурица; зато нема
једнодушности ни у датирању догађаја.5
За понеке узгредне догађаје који се помињу у Горском вијенцу
може се утврдити историјска позадина, али то би била једна дуга прича
– за неку другу прилику.
Као владар, Његош је устао против племенске анархије и
против крвне освете, отпочео је уређивање земље, установљавао је
судове и школе, градио путеве. Ратовао је на једној страни са
херцеговачким муслиманима и скадарским пашама, а на другој са
немирним племенима и многобројним незадовољницима.Године 18346
изашла је на Цетињу прва његова књига Пустињак цетињски,
збирка пригодних стихова у славу Русије и њених владара по којој се
никако не би могао познати велики песник Горског вијенца.
Одмах после изласка Огледала српског, када му је још била
пуна глава народнијех песама, Његош је почео да пише Горски
вијенац.7
4. Поезија је нераздвојна од хероизма; Црна Гора је за
поету – хероја један уникум, по Велимировићу, у коме он налази
свој двоструки, поетски идеал.

Динамика Горског вијенца потиче отуда што је аутор проживљавао
његову атмосферу целог свога живота, у борби и несигурности, сматра
Слијепчевић, нав. дело, стр. 45.8

Његош изводи народ на позорницу, не само у првом плану
радње, као антикласичари, по речима Слијепчевића,него и у њеној
духовној позадини, као класичари, у облику хорова, тј. кола, која
посматрају и подстичу радњу. Колико је Владика био оригиналан у
оном првом, толико је и у овом другом.9
Познато је да су грчки драматичари задржали хорове из
старих приказања зато јер су их наследили као ствар која је била битна
на годишњим свечаностима. Иако неприродан у драми, хор је још увек
својим присуством, чувао старо схватање о вези драмског приказања и
народа као целине. У грчкој драми хор је полако постајао споредна
ствар. Људима Препорода било је тешко да задрже хор. Из неколико
разлога. Гете је у Фаусту дао мноштво варијација хора. По
Слијепчевићу, Његош је решио то старо питање срећније него ико
после Грка.10
5. Горски вијенац објављен је први пут у Бечу, 1847. врло
важне године у српској књижевности 19. века, јер се тада појавило
неколико књига које су значиле тријумф народног језика у
књижевности: Вуков превод Новог завјета, Његошев Горски вијенац,
Песме Бранка Радичевића и филолошка расправа Рат за српски
језик и правопис \уре Даничића. Био је то, како каже један историчар
књижевности, историјски сусрет најзначајнијих представника двеју књижевних
епоха. Вук и Његош, централне личности претходног раздобља, дали су у
наведеним књигама завршни облик целокупном свом дотадашњем раду: Вук у
стварању књижевног језика на народним основама, а Његош у
стварању уметничке поезије на темељима народне песме.11
Од првог штампања до данас, Горски вијенац је доживео на
стотине издања12 – више него иједно дело у књижевностима Јужних
Словена. Преведен је на све европске језике, на неке по два или више
пута и сигурно је да стоји на првом месту у српској књижевности по
превођености.
На крају, наведимо и то да у Горском вијенцу, и м а , дабогме,
и слабих места.Симболична слика врага са седам бињиша, са два
мача и са двије круне, којом почиње цело дело, није нимало срећна;
јер кад бисмо је стварно сагледали, она би нам изгледала не
страшна, како је песник хтео, него смешна, скоро као страшило за
птице. У приповедању снова има врло лепих места, али има и
намештености, например кад онолико људи прича како су сањали
Обилића, што је очигледно измишљотина и хвалисање; а ни иначе
немају снови у Вијенцу физиономију правих снова.13 (….)
Ноћу, 17/18. фебруара 2006.

_________________________________ Фусноте

1 РЕЛИГИЈА ЊЕГОШЕВА, студија Д-ра Ник. Велимировића, издање
С. Б. Цвијановића, Београд, 1921, 188 стр. ; стр. 166
2 “Не мање него дванаест пута у самом Горском вијенцу помиње се
Обилић. После имена Божјега, вели Велимировић – ничије се име у овом делу, изузев
учасника драме, не помиње чешће од имена Обилића. Обилића Црногорци сневају
– и поносе се таквим сном – Обилића певају, Обилићем се куну, Обилићем живе.
И извесно нико од Црногораца није више сневао Обилића нити је ико више њиме
живео него сам Његош… исто дело, стр. 167.
*…Црногорци и Турци углавноме су персонификација правде и неправде;
има истина, неправде и међу Црногорцима, као што има правде и међу Турцима,
но у главноме – вели Велимировић – за Његоша су Црногорци и Турци – правда и
кривда. Или је боље правда или кривда? – то је животна етичка дисертација
Његошева. Правда, о којој Његош говори, није правда утилитаристичка, но
херојска. Често је кориснија кривда од правде; то се нарочито показало у историји
Црногораца и Турака; но никад није кривда боља од правде. Неправда људска једна
је од најеминентнијих појава зла у свету.
Толстој је заступао етичку теорију, којом се проповеда непротивљење злу.
Ова теорија се обично ауторизује Христом и има заштитника међу веома интелигентним и веома
честитим људима. Нигде у свету ова теорија није доведена – како пише Велимировић – до апсурдне
крајности, као у Русији. Најтипичнији њен апостол у Русији, и у свету, јесте Толстој, а
најизразитији идеал ове теорије представљен је… у Легенди о Ивану дураку…. Црна Гора по
величини међу словенским земљама стоји на дну оне скале, на врху које стоји Русија. У овој
Црној Гори, у којој живе људи једне крви и једне вере с руским народом, никад се нико није
јавио као приврженик и заштитник теорије непротивљења злу.На против, од кад постоји
Црна Гора као словенска земља, вазда се у њој знало само за теорију противљења злу. … Онај
ко је учио: ако те ко удари по десном твом образу, обрни му и други, не би се свакако помирио
са Његошевим идеалом. Но да ли би се тај помирио са идеалом Толстојевим? Треба пре свега
знати да замислити Христа у пасивном односу према злу у свету значи ни више ни мање
но избрисати његово име из историје света. Голготска трагедија последица је не пасивности
но активности Христове против зла, оличеном у израиљском фарисејству. Христос се борио
против зла, нападао зло, истина не оружјем…. Никад фарисеји јерусалимски не би распели
Ивана дурака, док су Христа распели. Ивана дурака никад не би распели за то што им се
никада не би противио. И Толстојев и Његошев идеал хришћански су, јер су оба поникли у
хришћанству и јер се оба донекле могу оправдати прадокументом хришћанске вере. Но ниједан
од ова два етичка идеала није потпуно ни искључиво Христов.
Кад би свеколико зло у свету имало само једну главу, ја не знам шта би Толстој
чинио са том главом. Његош би је посекао. Посекао би је, и, ако би је на чијем олтару сагорео
– сагорео би је на олтару Милоша Обилића. – Ник. Велимировић, исто, стр. 165, 166
3 Јован Скерлић, цитирано према Петар Петровић Његош у књ. Књига о
Његошу, Београд, Младо поколење, 1966, стр. 10
4 За разлику од Скерлића, Перо Слијепчевић у својој студији Неколико
мисли о Његошу као уметнику писао је веома исцрпно о суштини самога спева. В.
књ. Перо Слијепчевић:САБРАНИ ОГЛЕДИ И, Просвета, Београд, 1956, 224 стр. –
5 Видо Латковић пише – у Предговору Горском Вијенцу из 1966. године,
Просветино издање – У датирању није ни сам Његош сигуран: поводом народне
песме Српско Бадње вече, у којој се пева о истрази, Његош је у Огледалу српском
догађај датирао око 1702 године, а у Горском Вијенцу, каже да се то збило при
свршетку XВИИ вијека. Једини документ у коме се одређено говори о истрази јесте
један запис владике Данила Петровића, објављен 1863, по коме се догађај одиграо
1707. године, али се с разлогом сумња у аутентичност тога записа. По
документима се да несумњиво утврдити да је поткрај XВИИ века у Црној Гори
било потурица у свим племенима, а да их у првој деценији XВИИИ века више нема….
И народно предање и Његош, држећи се предања, дају истрази изузетан
значај у историји Црне Горе. У поробљеним југословенским покрајинама турски
феудализам се ослањао у првом реду на домаће људе који су напустили стару веру
и прешли на ислам… То су најчешће били припадници старог вишег и нижег
племства. Они су били носиоци локалне власти, најчешће и поседници земљишта,
војни заповедници и управни чиновници. По традицији која није без историјске
основе, потурчењаци у Црној гори потичу од оних истакнутих црногорских првака
који су крајем века примили ислам заједно са најмлађим сином последњег
зетског феудалног владара Ивана Црнојевића.Било их је у свим племенима и
настојали су да своје саплеменике држе у покорности према турској држави.
Отуда је истребљење потурчењака у једној области значило уједно и ослобођење
те области испод турске власти… – стр. 8-9. наведеног текста.
6 Исте године објављена је и књига Лијек јарости турске, песме по угледу
на народне. Луча микрокозма излази 1845, Лажни цар Шћепан Мали, 1851,
Слободијаду је штампао 1854, у десет песама славећи разне црногорске победе над
Турцима и Французима.
7 При писању он се служио Диком црногорском и Историјом Црне Горе од
Симе Милутиновића, и некојим записима, али поглавити народним предањем и
народном поезијом, и то у толикој мери да се с разлогом рекло да је Горски вијенац
једна опсежна синтеза песама о Даниловом времену. Размер и ритам је из народне
поезије, дело је испуњено живом старином црногорском, предањима, веровањима,
обичајима, изрекама и пословицама, тако да тим поетским реализмом даје пуну и
јасну слику непосредне стварности. Његош је био дубоко националан човек и
осетио је народну душу дубље и потпуније но ико… (Ј. Скерлић, нав. рад, стр. 10)
8 Црна Гора, мала по пространству, део дела једне државе, била је у очима
њеног надахнутог господара велика својом историјском улогом. Ова њена историјска
улога почиње Косовом, до Косова она за Владику нема историје; Косово је почетак
њене историје, јер је почетак њеног хероизма Историска улога Црне Горе дакле, јесте
у хероизму т.ј. у њеној борби против неправде, у освети правде, како пише
Велимировић. – Све, све, на крају крајева код нашег песника има исти извор и увор.
Тај исти извор и увор јесте његова религија. За истраживача ове теме, религија
Његошева није стари порушени замак, који се само од времена на време кити,
нити једно пухорно огњиште, које се само недељом засветлуца. Религија
Његошева изражава цео један живот, живот песника и хероја; она представља
неугасиви огањ, коме је један велики ум светлост и једно велико срце топлота…
(стр. 186, наведеног дела)
9 П. Слијепчевић, већ навођени рад, стр. 30. Овај аутор тврди с пуним
правом да је Његош своју драму демократисао и духом и композицијом да не може
више, али и задахнуо висинским ветром. У Горском вијенцу је, можда први пут у
светској књижевности, драма постигла онај идеал, који је Слијепчевић, сажето
описао и на који ћемо се вратити мало касније, да очува широку народну подлогу и
да се дигне у висине чисте духовности. Ту је народна драма заиста народна у
најузвишенијем смислу речи. Али – и ту долази оно али – она за то није драма у
обичном , за наше позоришне прилике прилагођеном смислу речи
10 Слијепчевић, исто, стр. 31 -32. Срећније зато јер он своја кола није
насилно, по књижевној традицији, убацио у драму, као неки поетични реквизит,
него их је узео из живог живота. Код њега хорови изгледају сасвим природни, и
место да му драму одвајају од реалности, као неки изанђали давно угашени
петрефакт, Његош је напротив баш њима још више укотвио своје дело у живи
живот народни.Јер су та његова кола, која певају кратке епске и лирске песме лако
поигравајући, стварно постојала и у Даниловој и у песниковој средини, као што
постоје и дандањи. У њима је сачуван један прастари начин произношења епсколирске
песме. Његош је дакле уметнички искористио један домаћи народни обичај
и тиме опет везао високу драму за живи мит, двадесет и три столећа после
Софокла. Тај мит је збиља био жив, покретна једна сила, чак и још живљи него у
средини Софокловој. Јер како изгледа, епски јунаци Хомерови нису били у Атини
баш аутохтони, него су културним путем популарисани. Обилић је Његошевој
сточарској средини био ближи и племеном и идејом него што су били митски
Атрејевићи и њино друштво трговцима атинским….Пошто се дакле ради о
збиљском идеалу свега народа, то видимо да кола имају важнију улогу у Горском
вијенцу него хорови у атинској драми. Њихова улога не своди се само на резоновање
и подстицање. Кола узмиљу додуше реч много ређе, али кроз те наступе певају
своју велику песму, једну вишу драму изнад оне материјалне пред нама. Кола
приказују сву српску историју схваћену драматски и сажету у неколико, управо у
шест, изразитих епизода-чинова…
11. Јован Деретић: КРАТКА ИСТОРИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ,
БИГЗ, Београд, 1990, 400 стр.; стр. 140
12 Најмлађој генерацији, данас, ипак, није лако да чита Горски вијенац, из
више разлога.. Рећићемо укратко да су делу потребна извесна објашњења; уосталом,
нека објашњења текста Горског вијенца дао је и сам Његош. Његош је објаснио да је
Пиштет (стих 456) “вода, а Симуња (ст. 498) гора, да се стих 1148: за два брата
једноимењака односи на “Мухамеда ИИ и ИВ, и сл. – Први коментар Горског вијенца
појавио се у 4. издању дела на нашем језику (првом латиничном издању) у Задру,
1868. Приређивач Стјепан Митров Љубиша. Други коментар Г. вијенца дао је 1886
године др Јохан Кирсте, професор Бечког универзитета и преводилац спева на
немачки. Тај превод и објашњења и белешке изазвали су дискусију у којој су узели
учешћа и наши и страни научници – Св. Вуловић, В. Јагић, В. Волкер и др. У Загребу
је изашло прво издање Горског вијенца 1890. са коментарима Милана Решетара.
Укупно је изашло десетак издања са Решетаровим коментаром у размаку од пола века!
У тумачењу појединих места Горског вијенца узело је учешћа на десетине наших и
страних писаца. За Решетарова живота није се на нашем језику појавио ниједан други
коментар који би обухватио цео Горски вијенац. После Решетарове смрти појавила су
се неколика нова коментара:Трифун \укић је штампао у Београду два издања Горског
вијенца (1943/44) са својим коментарима. Поводом стогодишњице првог издања
спева, појавила су се још четири коментара:\узе Радовића, Вука Павићевића, Салка
Назечића и Антуна Барца. Ми нашим читаоцима предлажемо да погледају издање
Горског вијенца из 1966, Просветино издање, за које је Белешке и објашњења
написао Видо Латковић.
13 П. Слијепчевић, наведена студија, стр. 44 – 45. Најтежа мана спева, по
Слијепчевићу, налази се у следећем: Његош је хтео да буде објективан и према
непријатељима, али као да је донекле остао под утицајем народног расположења
и ратне психозе, јер се, например, на више места ислам описује подругљиво, а за
турке један каже да смрде.
Било би неправедно толику верску мржњу приписивати аутору. Он је
певао већ четврт века раније: – Српствуј ђелом, вјеруј што вјерујеш! – Он је
позивао на заједничку акцију против турског завојевача, као владар, Али пашу
Ризванбеговића, Осман пашу скадарског, Хусеин бега Градашчевића, без икакве
резерве у погледу вере, апелујући само на њихово српско порекло. Није Владика био
блажи кад је доживео одметање неких православних Црногораца и њихово
прибегавање Турцима. Такве појаве он карактериоше разликом у схватању између
орлова и свиња, исто, наведено дело…
Према мишљењу Ник. Велимировића: На хришћанство и мухамеданство, као две
историјске моћи, гледао је Његош као на два фатална, крвоносна и смртоносна ритера, који
стоје у непрестаној међусобној вражди и безштедној борби…

ЛеЗ 0003489

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s