КАФА У ПЕПЕЛУ ЦАРСТВА

Да „У махалама историје има слатке шире“, како вели један
од највећих живих песника Румуније и значајан европски песник,
Мирча Динеску, и да је у њима „цар / нека врста старијег брата“, да
су у тим махалама историје „светиња – свиња и свињац “ и да су
фудбал „Његова висост и Аугуст“, а Слобода „обична глупост, /
замајавање светине / и мливо узалуд“ , увериће се сваки онај читалац
који је већ једном био ушао у Лавиринт царства Николаја Чаушескуа,
читајући изврсне мемоаре Јона Михаја Паћепе, бившег шефа
обавештајне службе Румуније, „Црвени хоризонти“.
Увериће се поново у то, читалац ако поново буде прочитао
Динескуову песму ЖДЕРОЊА1 :
Иде ждероња и кашиком села кида
црквена звона он срче без стида
и цркве он оре да завлада паника
жање их језиком његова механика.
Знао је да каже Грк онај, право :
не жени се Туркињом – то је ђаво
и у Влашкој, мој Боже, кућу не зидај,
у три јесени прозори ће пасти, знај
јер доћи ће Кумани и Печенези ови
све гола ништарија и мали богови
и на челу војске, да му сви пупак виде
с Великом кутлачом – наш Ждероња иде
1989.
________
1 Ову песму читалац може наћи на клапни књиге ПИЈАНСТВО СА
МАРКСОМ , у препеву А. Пуслојића. Ова књига је објављена као прва у
новопокренутој едицији Фелиx Ромулиана. То је избор из песништва Мирче Динескуа,
лековит избор „против свих врста догматског пијанства“ (како је приметио у
предговору С. Игњатовић). У својој земљи, Динеску је веома прихваћен песник, као
само још два имена : Николаје Лабиш и Никита Станеску. Сва три песника су
изражавали нови „поетски бунт и судбински дуел са тиранијом идеолошког сужења
свести и опаким рецидивом пролет-култизма и бољшевизације са румунским бојама „.
Динеску је дебитовао 1971. године књигом ПРИЗИВАЊЕ НИКОГА, после које су
уследиле ЕЛЕГИЈЕ КАДА САМ БИО МЛА\И .
Прави „лом“ изазивају Динескуове књиге ДЕМОКРАТИЈА ПРИРОДЕ
(1981), ЕГЗИЛ НА ЗРНУ БИБЕРА (1983), да би књиге РЕМБО ТРГОВАЦ
(1985) и ВЛАСНИК МОСТОВА – антологијски избор поезије (1968 – 1985),
уздигле Динескуа у врх његовог песничког нараштаја. Адам Пуслојић сматра да
Динеску нико није раван у дару, у аутентичности и непоновљивости, у директности и
смелости, у приказивању друштвених прилика, у критици терора и репресије, у разот-_______
кривању хипокризије и тираније – до отвореног судара и самоизгнанства. У много чему
ова оцена је тачна. Динеску је добио „сталне чуваре“ пред кућом и над главом… Не
објављују његове песме у Румунији тога времена, али зато његове песме одлазе у свет
са његовим непоштедним и изазовним интервјуима у европској јавности, и тако
Динеску постаје један од духовних вођа „румунске револуције“ 1989. године. Могао је
Мирча Динеску да постане први председник Румуније (мало је фалило), после
Чаушескуа – оно што је постао Илијеску, али судбина или Случај Комедијант је
удесио нешто друго: песник је кренуо из „махала историје“: основао је лист
АКАДЕМИЈА КАЦАВЕНКУ, лист отворен и критичан, подсмешљив и
самоироничан, који излази сваке недеље у 150 000 примерака и одмах плане!

____________________________

Један од духовних вођа „румунске револуције“ , песник Мирча
Динеску, изабрао је тежи и лепши пут: на коме се траје одговорно и
као човек и као песник.
Динеску је 1996. године објавио збирку песама ПИЈАНСТВО
С МАРКСОМ и новинских текстова ПАМФЛЕТИ ВЕСЕЛИ И
ТУЖНИ. Пуслојић је превео и у свој избор укључио већи део песама
из ПИЈАНСТВА, а у уводном циклусу Уметникова вила изабрао
је Динескуове раније песме, као својеврстан „избор по сродности“.
Пуслојићев превод и избор по први пут представља песника Мирчу
Динескуа у целовитијем облику српском читаоцу.
Динескуова поезија на овим балканским просторима је
отрежњујућа и супротна сваком пијанству, па и пијанству са Марксом
и привидима , она је радикално критички настројена, али Динеску није
профет као његов нешто млађи српски колега Александар Лукић
(1957, У вагону Розанова, Оснивач подземне престонице, Страшни
суд, Вампировићи). Динеску се (према речима С. Игњатовића) ,
„једино добро осећа у кожи лирика, мага гротеске и хуморног бојовника
зарад очувања трачка здравог разума. Када уз све то имамо на уму
богату, понешто робусну или привидно смирену а изнутра усталасану
форму његових песама, онда смо посве свесни да је пред нама још један
велики мајстор стиха, особен до непоновљивости, распознатљив и у
фрагменту. Песник који без пардона и без комплекса комуницира са
стварношћу, излучујући на њеним оштрим бридовима своје стихове као
бисере“.
Динеску у једном од својих говора (1990) признаје:
„Да, господо! Треба да сазнате да сам био капиталист у
време комуниста. Био сам власник мостова!“Он се обраћао
милионима који су изишавши из фрижидера историје, смрзнути, надути
и изгладнели, одиграли одиста смешну игру и још се тетурају у трагању
за својим изгубљеним бићем. То је онај песник који је обзнанио свету
и румунском народу да је час историје отпочео, да је румунски народ
извео своју револуцију и да је БОГ КОНАЧНО ПОГЛЕДАО И
НА НАС РУМУНЕ! Испунио се дакле Динескуов сан исказан у
наслову његове збирке из 1979. године: Вама на располагању!

У говорима Динескуа има и ароме и опомене једне
непоткупљиве савести, човека и песника који није прихватио стил нових
камелеона.2 Динеску је песник који зна „да сви митови лажу“, да је
диктатор и ждероња заједно са водом избачен из корита, и да су му
нови варвари одредили судбу. У песми којом се завршава књига
ПИЈАНСТВО СА МАРКСОМ, постоје и ова три изванредна стиха
: Разгрни му пепео, види да ли је још врео. / Постави ибрик. / Да
кафу испијемо3, који су глас разума, мудрости и извесне резигнације,
и позива евентуалним читаоцима широм Европе. Динеску позива,
дакле, на кафу у пепелу царства многе, и дисиденте-беспосличаре,
али не и Вацлава Хавела који је једини од „оног историјског плиша“
(чешке револуције) „сашио себи пар пристојних одела“, јер Динеску је
песник који није трговац и зна да песници не добијају чак ни оне мале
ствари о којима сневају (као што ни Езра Паунд није добио малу
дуванxиницу!).
Када Динеску, мало касније каже: „Ново друштво стење /
леђа подвијених под бесмртним чиновницима“, или “ Чувари нису
одвише добро чувани / и краду и даље све што дохвате“, или „
Сиромаху који је као и увек срећан / хлеб и даље упада у говно“, то
је нешто што ће добро разумети читаоци и у Пољској, и у Русији, у
Чешкој, Србији или Албанији, јер је то одличан опис новог
неопијанства са камелеонима који су се „сакрили у цркве“ и у нападу
„буржујске филантропије“ спремни су да ангажују све, па чак и песнике
који су одлучили да трају одговорно и часно. Динеску је изврстан
песник и заслужује много већи рад од уобичајеног узгредног приказа,
јер се све време обраћа поносном читаоцу, свом брату близанцу: молећи
га да се не укисели (као купус?), да се не кисели, и да пази кад прелази
улицу, да га „не згазе кола Хитне помоћи“, пошто је овај песник
прозрео све марифетлуке посткомунистичких циркуса и арлекина…
Динеску је остао уметник, није га „самлела“ румунска
револуција, он вас позива на кафу и на доручак, и немојте се
изненадити, ако вам усред разговора о стварности која вас окружује, у
једном тренутку каже: „Телали су долазили с метром да измере /
платна Рембранта и Бројгела старијег, / терајући стада ка
рамовима са сеном, / из Ван Гога би цедили уље од сунцокрета“...
Јер то је песник који левим оком гледа у прошлост, десним оком у
будућност, а трећим оком (јер он га има!) у митског Кита који се
насукао, не само у Румунији, „храбар и помосковљен“… Пробајте
Динескуову ширу из махала историје…
_________
2 “ Осуђени за несавесност у години када смо викали као простак на тргу
да је краљ наг, променисмо кавез Секуритате за онај јозефински који је украшен
као божићна јелка: златар из Слобозије, агент КГБ, холандски, мађарски и
норвешки шпијун, продавац домовине и купљени човек, дестабилизатор,
аналфабет, злочинац и лудак, Лењинов унук и нахоче Мата-Хари…“
3 стр. 57.

(Овај текст је у целии прелиминарно штампан у тзв. Културном додатку „Политике“; касније је прештампан у књизи   „Нечиста Србија“, Београд, Заветине, 2006-2007, стр. 28-31. ; објављене у оквиру Сабраних дела Мирослава Лукића „Вечити чудесни коренови“…) – Видети: https://sites.google.com/site/zavetine2012/services

ЛеЗ 0003481