МАЈСТОРСТВО.Мајсторство приповедача?

Шта то беше?
Најкраће речено: способност да се ствар запази и вештина
да се запажено каже.1
Стота годишњица Матавуљевог рођења беше добар повод за
Андрића да проведе неколико дана у давној али незаборављеној
атмосфери ђачких дана,2 окружен свескама Матавуљевих
приповедака објављених за пишчева живота. Читао је Матавуљеву
прозу после дужег времена, дакле, и уочио добре ствари.3
Гледао је како започиње Матавуљева приповетка Амин и како
завршава њена главна сцена.4 Уочивши Матавуљев дар да у једној
реченици, једној добро нађеној слици изнесе пресек читавог једног
времена.5 Потврдио је да је Матавуљ проширио географску основицу
српске приповетке, дотле искључиво балканске и средњоевропске, и
у њу унео елементе поморског живота, мора и свих даљина и
могућности које море човеку отвара.6
Сусретао је Андрић, пажљиво ишчитавајући и друга слична
жива места добро нађених слика које осветљавају сивље површине око
себе и воде радњу приповетке напред, и све то без самодопадљивог
подвлачења, без наметљивости и дидактике, без застајања и загледања
пред сопственим изразом…7
Овакве оцене и запажања могао је изнети на видело само неко
ко је имао дубоку свест о мајсторству приповедања.
1
Проблем мајсторства приповедања пратио је Андрића читавог
живота, до последњег даха, могли бисмо рећи.
Као пример савршеног приповедања и приповедача, Андрић
наводи Ибрахим ефендију, кога описује као чудног човека, у једној од
својих последњих књига8, као човека који је спор у свему, чак и гледа
некако споро.9 Тај чудни човек сваки покрет продужује што више
може, чак и речи…10
У причама тог скоро идеалног приповедача има триста чуда
и свакојакога јада, али још више смеха, – како пише Андрић.11
Мајстор приповедач – обично – не брине о судбини својих
прича ни о томе како их људи дочекују и тумаче. Не брани их и не
објашњава.

Смешка се и ћути, или прича нове. Само се с времена на
време и сам чуди: – Нуто, види!12
Мајстора приповедача је Андрић нашао и у свом ужем
завичају, али и у самом себи.13
Андрић је стрпљиво стицао и развијао своја стваралачка
искуства, пробијајући се ка мајсторству. Овај избор је био ограничен
унапред задатим обимом ове библиотеке, и он је начињен, махом, од
приповедака објављених у првој Андрићевој књизи, којима је
придодато и неколико других.14 Одабране су приповетке, за чије
стварање је био потребан огроман напор и велико стрпљење.15
Оне приповетке писане на незавидном месту и далеко од
сваког дезертерства. Оне приповетке које су за самог приповедача
биле и остале највећа и најтежа ствар у животу.16
2
Мајстор приповедач, наравно, има и неуспешних дана,
периода, туробних, када му се писање отима.17
Међутим, такви тренуци су, ипак, превладавани –
усредсређивањем, вером, даром, стрпљењем…18
Трагањем за суштином оне тајне која описиваном догађају
даје убедљивост и веродостојност и онај нарочити печат по коме
га читалац прима као стварност, познаје, усваја и памти.19
Мајстор приповедач враћа се на своје право место;20 не чуди
се ничему; најтачније и најдуховитије речи налази далеко од света и
људи.21Дакле, тамо – где нема никаквог задовољства од својих дела, ма
колико то парадоксално звучало.22
Андрићеве приповетке, већ оне прве, откриле су свету једну
нову Босну, како је запажено, у многоме друкчију и сложенију од оне,
патничке и борбене, о којој се дотле, писало. Андрић је ишао кроз
прошлост трагајући за оним што у човеку једне мале средине
открива видове и мере опште људске судбине…Андрић је стварао
уметност која није затварала очи пред сликама пакла које су исто тако
суштина живота колико и отпор тиранији.23
Андрићев приповедачки опус ниче из мита, из народног
предања. Прича и причање испредају се (како је сам Андрић
написао у Говору одржаном у Штокхолму приликом примања Нобелове
награде) о судбини човековој, коју без краја и прекида причају људи
људима. Начин и облици тога причања мењају се са временом и
приликама, али потреба за причом и причањем остаје, а прича тече
даље и причању краја нема. Тако нам понекад изгледа да
човечанство од првог блеска свести, кроз векове прича само себи, у
милион варијаната, упоредо са дахом својих плућа и ритмом свога
била, стално исту причу. А та прича као да жели, попут причања
легендарне Шехерезаде, да завара крвника, да одложи неминовност
трагичног удеса који нам прети, и продужи илузију живота и
трајања. (……..)
Свак прича своју причу по својој унутарњој потреби, по
мери својих наслеђених или стечених склоности и схватања и снази
својих изражајних могућности; свак сноси моралну одговорност за
оно што прича, и свакога треба пустити да слободно прича. Али
допуштено је, мислим, на крају пожелети да прича коју данашњи
приповедач прича људима свога времена, без обзира на њен облик и
њену тему, не буде ни затрована мржњом ни заглушена
грмљавином убилачког оружја, него што је могућно више покретана
љубављу и вођена ширином и ведрином слободног људског духа. Јер,
приповедач и његово дело не служе ничем ако на један или на други
начин не служе човеку и човечности. То је оно што је битно…
Андрић је, ипак, од оних писаца који су писали слободно и
несвесно, као што је дисао. То је мајстор приповедач који је савијао
сваку реченицу по десет пута преко колена, стајао је на сваку реч
целом тежином, испитујући јој носивост, јер како је веровао и писао,
од тих кртих речи и слабих реченица треба да буде саграђен мост
који ће непогрешно и неприметно пренети читаоца преко понора
бесмисла и несвести у земљу живота и стварности, коју је за њега
и све људе даровити мајстор приповедач успео да прикаже.
3
Андрић је наслутио много тога што ће се догодити у
будућности са његовим делом у више својих текстова.24
О Иви Андрићу написано је доста књига и есеја, осврта, како
у Југославији, тако и по свету. Један надахнути текст о Андрићу је
срочио и Марко Паовица.25
Када се освртао поводом стогодишњице Андрићевог рођења
(1992), Паовици су се спонтано јављале две ствари које су га код
Андрића фасцинирале. Једно је феномен Андрићевог рођења у језику,
а друго његово држање у такозваном књижевном животу.26
Професор Паовица је запазио да је – не само у први мах, већ
задуго, Андрић приповедач био, као и свака шире доступна новина,
далеко боље прихваћен него схваћен.27
Андрић се држао издвојено и усамљенички у књижевном
животу, захваљујући његовом осећању сопствене величине и
одговорности према дару, који је сматрао знаком милости а не
некаквом личном заслугом.28
Андрић је од Босне начинио велику тему. Промоција какву
Босна није доживела још од времена ефенди – Челебијина, а он је био
само путописац, и бог зна да ли ће се у језичком медијуму икада
више поновити…29
Околност да је Андрић током читавог живота писао поезију, у
најширем смислу речи30, што се потврдило објављивањем дела његове
рукописне заоставштине, учинила је смешним уобичајену заблуду да се
овај песник отклонио од свога оглашеног субјективизма
приклањањем приповедном епском жанру…
У историји српске књижевности Андрић има високо место.
Босна је дала најзначајнији удео у регионалној реалистичкој прози. Или
како је у своје време записала Исидора Секулић – да тиме и завршимо
– Најсиромашнија наша покрајина најбољи је наш приповедач…

_________________

1 Ову најјезгровитију дефиницију мајсторства дао је сам Андрић пишући
поводом стоте годишњице од рођења С. Матавуља у тексту О мајстору приповедачу
– Књижевне новине, год. В, бр 65; 14. ИX 1952. – Млађи читаоци овај текст могу
потражити у књ. И. Андрић: УМЕТНИК И ЊЕГОВО ДЕЛО (есеји, огледи и
чланци), друго издање, 300 стр.; стр. 142 и даље. – САБРАНА ДЈЕЛА ИВЕ
АНДРИЋА (у 11 књига) 1977. објавили су сарајевска Свјетлост и загребачка
Младост (Редакциони одбор: Миодраг Богићевић, Иван Братко, Петар
Xаxић, Ерих Кош, Кајетан Кович, Јере Мрнxе, Божин Павловски, Вера
Стојић, Ото Шолц, Ристо Трифковић).
2 исто
3 …Тако су књижевна дела која трају на сталној проби времена, не само
од једног нараштаја до другог него и у границама сваког појединог од њих. Сваком
од нас читалаца дешава се да по неколико пута у току живота врши такве пробе
и да са љубопитством и не без стрепње узима после десетине година, у руке дело
писца кога је волео и присније осетио. Матавуљево књижевно дело спада у она која
тих проба не морају да се боје. Напротив, свако ново пречитавање његове
приповетке испадало је за мене увек тако да ја полажем испит пред мојим писцем,
а не он преда мном… – исто нав. дело, стр. 143
4 исто, стр. 145. … Писац најпре повлачи пред нама велику и смелу елипсу:
На обронку планине Велебита, на граници личкој и далматинској, пукла је долина, коју
пресијеца ријека а паше шума. И пошто је на тај начин лако, вешто и као играјући
се ударио границе, он у њима развија занимљиву радњу, са гомилама сељака на
литургији, код манастира. А призор завршава, без патетике и без непотребних
излагања и наравоученија: О сунчаном заходу сав тај православни народ бјеше
трештен пијан, те отиде уз планине посрћући…
5 исто
6 исто, стр. 146
7 Исто, стр. 145. …Јер, Сима Матавуљ је био један од оних књижевникастваралаца
који од својих изражајних средстава нису никад правили проблем ни
предмет дискусије, али који су их, не говорећи много о њима, предано неговали и
стално усавршавали…
8 в. у књ. Иво Андрић: КУЋА НА ОСАМИ – Београд, СКЗ, 1976, 190
стр.; проза Прича, стр. 113 -122
9 исто, стр. 117
1о …Цеди и отеже као да бира све такве речи које не казују ништа и не
обавезују ни најмање. Само, ако после кафе прими понуђену ракију, може се десити
да почне да прича. Кажем може, јер се ни то не дешава често. Тада се, код друге
чашице, стресе као да збацује са себе све оне невидљиве конце и узице, ослободи се
жмиркања и оног нервозног поправљања лица, не пије више ни капи ракије, мало и
пуши. Профил му се изоштри, речи повежу и глас уједначи; сав човек оживи, као
да окрилати; и тада га нико не може стићи ни надмашити ни у брзини ни у
духовитости ни у измишљању. Оно што је у тим причама изизетно и необично,
то је његова способност да слушаоце увек изненади нечим – познатим. На
жалост, његове су приче, као многа усмена казивања, непоновљиве. При сваком
покушају да се оне пренесу остаје само суви костур, и ви се и сами чудите и у
чуду питате како и када су се, у току препричавања, изгубили животни сокови и
велика драж Ибрахим ефендијине приче. Ни Ибрахим ефендија сам не воли да их
понавља. У већини случајева она заборавља своје приче, које сагоре као цигар
дувана, а немају имена ни почетка, ни једном заувек утврђеног облика.
Тако, понекад, седећи међу пријатељима,који се, после дугог и узалудног очекивања,
и не надају више причи, он одједном проговори, као да наставља неко давно започетко
казивање, топло и поверљиво, намењено само вама… стр. 116 – 118
11 Додајући: Све што се у животу јавља и дешава, људи, догађаји, животиње и
мртве ствари, све ту има своју вредност и своје високо место. И све се завршава смехом који
не боли и не огорчава. Понекад људи који по својој природи мрко и злоћудно гледају око себе
пребаце Ибрахим ефендији да је у његовом необичном причању све ублажено, улепшано и
повишено, а он им одговара мирно: – Неће бити да је тако. Не уљепшавам ја ништа. Него,
да ви ружно не гледате? – стр. 119 – 120
12 Андрић, исто, стр. 120. – Људи воле Ибрахим ефендијине приче – сведочи Андрић
– и примају их такве какве су; многи су, слушајући их од младости, навикли на њих, тако да
им се чини као да добар део живота, са свим повољним и неповољним догађајима, тек у тим
причама добија свој прави облик и пуно значење; оно што у њих не уђе може се заборавити
или изменити, док Ибрахим ефендијине приче живе дуго и иду од уста до уста по целој Босни.
Ибрахим ефендију, скоро савршеног приповедача, нису добро примали – како сведочи
Андрић – неки прваци, државни службеници; љутили су се на њега и осуђивали га, иако нису
умели право да кажу зашто. Подсмевали су се и њему и његовим причама и онима који им се
смеју, али: Све то није могло утицати на Ибрахим ефендију ни да не прича ни да прича
другачије. Тако му је живот прошао у причи, сав као нека прича. Тако је и умро, после навршене
шесдесете године, нечујно као препелица у житу. Није имао ничег од очеве предузимљивости
и борбености. Није се женио и оставио порода. Није живео. Уместо такоззваног стварног
живота, чији је ударац осетио још у мајчиној утроби, саградио је себи другу стварност,
сачињену од прича. Тим причама о оном што је могло бити а никад није било, и што је често
истинитије и лепше од свега што је било, он као да се заклањао од оног што је свакодневно
заиста бивало око њега. Тако је избегао живот и преварио судбину. Сад већ близу педесет
година лежи у гробљу на Алифаковцу. Али живи још понекад и понегде, као прича… – исто,
стр. 121
13 … Случај је хтео да му родно место не буде Сарајево, где су му родитељи живели,
него Травник, где му се мати нашла у гостима, и одакле је још у повоју однет у Сарајево. По
смрти оца, а било му је тад ваљда две године, прихвата га родбина у Вишеграду, где завршава
и основну школу. Овај живописни градић постаје прави присни амбијент његова детињства
и прве младости. За Вишеград је везан читав низ садржаја и ликова из приповедног дела Иве
Андрића. (….)
Као и сви наши велики приповедачи, и А. има свој свет или, боље рећи, свој крај,
живот и људе у њему са специфичним обележјима које им средина, њена историја и њена
традиција утискују. Као Ћоровић и Кочић, и А. углавном тај свој свет налази у Босни и
Херцеговини. И он га обухвата у целости, са свима националним и верским разликама које овај
има. А. је први писац из БиХ који у литератури третира све три вере, и то са подједнаком
симпатијом и човечним разумевањем, са љубављу за све што је у људима људско. Али,
истовремено, он тај особени свет, више и боље од других, уздиже из његовога ускога животног
круга и открива у њему законе и последице тих закона, дубље и општије људске и животније
од локалнога спецификума који га споља карактерише.
И управо зато баш, чини нам се, што му се тај особени свет и живот указао као
један неразмрсиви и чудан сплет и спој у крви и у култури, у историји и у традицији у свему
што над њима израста, А. се на њему тако страсно и задржао, јер га је открио препуном
ризницом најтајновитијих и најзапретанијих људских мотива. Ту се чудесно сукобљавају,
укрштају и једне у друге претапају нације и вере и секте… То је комплексан и мрачан свет, у
коме су личне коби детерминиране неким далеким предачким поремећењима… – Милан
Богдановић, в. Енциклопедија Југославије, св. 1, Загреб, 1955, стр. 107
18 Према Андрићевом веровању: Ма како било обимно и богато и
разнолико дело које писац ради, ма колико да иду у висину и у ширину његови
планови, његов рад остаје прикован за појединост, за један призор, једну личност,
једну реч. А чим писац покуша да ради на широко, имајући у виду целину, са
отвореним, слободним видиком пред очима, све се замути и оплића, одједном стану да се
кваре и губе и појединости и целина. А чим се врати опет поједином призору, појединој речи
и реченици и почне њих да обрађује и дотерује, он осети како се јединство и целина његовог
дела невидљиво али осетно склапају и ведре, расту и усавршавају се сваким потезом пера. А
кад дело једном буде завршено, онда се оно и онако одвоји од пишчеве свести и добије за њега
ново значење, посве другачије од онога које је имало док је рад трајао. Могло би се рећи да дело
за писца умре оног дана кад га он заврши. После, остаје књига. – већ нав. дело. стр. 49
19 То није ни научна тачност, ни верност описа до ситница, ни поузданост
података, ни сликовитост говора, ни лепота стила. Напротив, има реченица, ставова и
написа којима све то недостаје а који по нечем убеђују, заносе и плене читаоца и остају у
његовом сећању као трајни психолошки, историјски и људски документи, док читаве књиге
нестају и бледе без трага. – На пример, у сећању Проте Матеје, поред многих нетачности и
омашака у датумима и подацима, има таквих убедљивих и узбудљивих места… – већ нав.
дело, стр. 54
20 Андрић је од оних људи који није хтео да ради посао за који нема звања, дара ни
смисла. То је приповедач, који је – у најбољим својим тренуцима – постајао унутарњи глас ствари
и тумач свих међусобних односа њихових; он им даје лик, име и право место у васиони коју
сам ствара и коју ми, читаоци, вољно примамо – исто нав. дело, стр. 56
21 …Најлепши ликови и крајеви нису виђени у свету, него у самоћи, у затвореном
простору без видика и сјаја. У томе и јесте изузетност мука и тешко двојство пишчева
позива. Он је разапет између делања и посматрања…
…Писац нема осећања, он је осећање. Оно што се зове осећајност смрт је сваке
уметности… – већ наведено дело, стр. 56
22 Овај парадокс Андрић овако објашњава: Задовољства која писци могу да имају
од својих дела много су ређа него што то читаоци мисле, а уколико постоје она су сасвим
друге природе. Читаоци, постављени антиподно од ствараоца, варају се потпуно. То је као
кад би неко мислио да сунце може да ужива у лепоти сопственог заласка – Белешке за писца,
стр. 57.
23 Милан \оковић: Белешка о Иви Андрићу, поговор књ. КУЋА НА
ОСАМИ – Београд, СКЗ, 1976, стр. 177
24 Навешћу само одломак из навођених Белешки за писца: Мислим да
нема писца у коме се никад није јавила мисао: како ћу изгледати у очима читаоца
после сто година? Она се јављала и у мени, али никад се то питање није односило
на суштину, него увек на спољашњи облик, језик, стил, правопис. Јер, што се
тиче онога што сам писао, ја сам без страха и бриге; у томе има грешних и неумесних
ствари, али нема погрешних и неискрених… – стр. 58. То је баш оно што ће, претпостављам,
одлучивати судбину овог приповедача кроз време.
25 В. Београдски часопис КЊИЖЕВНОСТ, 8-9-10/ 1992,Поводом: Андрић
данас. М. Паовица: Фрагменти, писмо 1992, стр. 1177 – 1190. – Војин Матић , у истом
тематском броју К. пише да је Андрић био фасциниран женом од најранијих до последњих радова
позивајући се на карактеристичан лук од Пута Алије Ћерзелеза до Јелене, жене које нема. –
Кобна жена и они који су због ње изгубили главе представљају узбудљиву тему која је
Андрића у извесним периодима живота раздирала до лудила.
26 По некој стидљивој аналогији с мистичким патосом рођења, догодио се, на
радост читалачког света, кроз своју тријумфалну објаву бола. Сместа је препозната и с
општим одушевљењем поздрављена његова дубоко субјективна лирска реч. Затреперила је у
пуном сјају Андрићева песничка звезда. (…)Не само дар, појава законита у језички обдареном
народу, не само изузетан поетски дар већ – сушта милост истински пригрљене патње излила
се у језик, у Андрићев црних корица Еx Понто … – М. Паовица, исто, стр. 1180
27 М. Паовица, исто. – Хваљене су особености његовог приповедачког стила и језика,
осведочена снага имагинације, откровења сасвим посебног менталитета, атмосфера, нарави.
Помало збуњивао Андрићев стваралачки афинитет, његова склоност еротском, морбидном
и перверзном. Разматрани књижевни утицаји: Вук, Матавуљ, Станковић… Читао
Кјеркегора, није читао Кјеркегора…
28 исто, Паовица
29 Паовица, исто, стр. 1183, 1184, 1185, 1186: И камен с ког се Андрић напио воде, и
стаза којом је случајно крочио, и дрво на ком му је поглед починуо, нашли су места у његовој
причи, да не помињемо текије и вакуфе, ханове, ђумрукане и зиндане, или тек касабе, ћуприје
и друмове, па трговце и неимаре, сераскере, конзуле и везире, чије је трагове неуморно ловио по
многим европским библиотекама, музејима и архивима. Толика зароњеност у прошлост и
судбину Босне није могла бити само последица професионалне потребе за прикупљањем
такозване књижевне грађе. По свему судећи, мотивација Андрићевог трагања је шира и
обрнутог смера од професионалног интереса. Требало је прво открити саме ствари, историјске
и културолошке чињенице, па тек онда препознати у њима занимљив књижевни мотив.
Према Паовичиној претпоставци, окрећући се теми Босне, Андрић се, по свему
судећи, запутио ка дубљим, архетипским коренима сопствене стваралачке а то ће рећи
интимне личности, ка димензији колективитета у себи, у сусрет загонетки специфичне
завичајне духовности чијим смо утицајима неизбежно изложени у раној фази духовног
формирања. Речју, окренуо се Босни коју је носио, и с којом се носио, у себи, знајући, осећајући
да од ње, све и да жели, не може побећи. А да је уистину желео да од ње побегне, не би јој се
с толике предане страсти враћао. Желео је само да је што темељније разуме…
…Андрићевом гледишту приписује се објективност прозног жанра којим се
служио. А иза тога утиска стоји у ствари еруптиван и сложен, заправо трагично подељен
стваралачки субјект који над својом унутрашњом провалијом подиже спасоносну духовну
ћуприју./Знао је Андрић, и то редовно, да Босну погледа очима странца, а да дошљака и
туђина ошине подругљивим погледом домаћег света. Језиком другог говорила је његова
уметничка неумољивост. Али не треба заборавити да су оба језика подједнако била
Андрићева духовна својина и његова интимна мука, наравно у мери њихове непомирљивостии…
30 Андрић стоји и на челу антологије поезије 20. века НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ
Плус ултра . Видети: Мирослав Лукић: НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ. Антологија поезије
1938 – 2000. – Друго, прегледано и допуњено издање. – Београд: Заветине, 2000;
850 стр. Ова антологија је штампана у више издања; ових дана је публиковано и дигитално шесто
издање; радознали могу више о томе сазнати посетом Веб сајта  https://sites.google.com/site/zavetine2012/services/cenovnikzeleneknizare002

ЛеЗ 0003492