Стјепан Митров Љубиша / Белатукадруз

Напомена уредника уз овај избор1

Тај свет који приказује Стјепан Митров Љубиша2 у својим
приповестима, није монолитна маса сељаштва; у том свету има и ситних
трговаца,калуђера, млетачких чиновника, однарођених племића и
њихових прирепака. Љубиша је својим приповестима захватио све
слојеве црногорске и приморске средине приказујући их преко
рељефних, упечатљивих и незаборавних ликова.У овај избор, који је
сачинио уредник, руковођен унапред задатим обимом и могућностима
издавача, ушло је пет најпознатијих приповијести Стјепана Митрова
Љубише, из црногорске и приморске повести. За разлику од народних
предања, из којих су поникли, Љубишини ликови су диференциранији,
личнији, особитији. Ма колико били лични, самосвојни, ти ликови су
често и типични, за средину и друштвени слој из кога потичу. Од
лажицара Шћепана Малог до Попа Андровића новог Обилића, од
Продаје патријаре Бркића до Кањоша Мацедоновића и
Скочидјевојке, живи читав један период црногорске и приморске
историје.
Ако је Кањош Мацедоновић, јунак „приче паштровске из
петнаестог вијека“, члан племенске заједнице, сав у служби заједнице,
то није случај са Стеваном Калођурђевићем, крајем 15. века: он се
сукобљава са утврђеним племенским обичајима и схватањима, као младић,
да би се касније, сукобио и са интересима свога народа и постао Скендер
паша. Скочидјевојка је читав један мали историјски роман, у много чему
поучан… Матавуљ пише у својим сећањима да је Љубиша имао велики
утицај на њега, „као и на сав ондашњи нараштај… Имитатори
Љубишини, немајући његов дар, угледаху се највећма на његове мане…“
Матавуљ је, с чуђењем, открио талијанске књижевне утицаје у
приповијести „Скочидјевојка“ (што је најзнатније и најљепше,
преведено је из Манцонијевих „I promessi sposi„, вели Матавуљ, књ.
Биљешке једног писца, Београд, СКЗ, 1939, стр. 81).
У Београду, 8. априла 2006.
_______
1 Стјепан Митров Љубиша ПРИПОВИЈЕСТИ Изабране приповијести
2 Стјепан Митров Љубиша (Будва, 28. фебруар 1824 – Беч, 1878), родом
из Паштровића, насељених на уском приморском појасу југоисточно од Будве, између
некадашње црногорске државне границе и мора, детињство је, као и највећи део
живота, провео у Будви, варошици насељеној пртежно поморцима, рибарима, ситним
трговцима и занатлијама, близу свога племена и у непрестаном додиру с њим.
Основну писменост научио је у једној приватној школи на италијанском језику – то је
читаво његово школовање. У 19 години, 1843, Љубиша постаје секретар будванске
општине и на том месту остаје пуних осамнаест година, до 1861. године. У том периоду
свакодневно је изблиза пратио односе између села и вароши, узимао је учешћа у
решавању спорова који су скоро свакодневно избијали између грађана.Од 1861. године
Љубиша је представник бокешких сеоских општина у Далматинском сабору. И пре
тога се бавио политичким радом, али отада па до краја живота он се скоро искључиво
тим бави. Љубишина основна политичка схватања формирала су се у годинама
револуционарних превирања, око 1848. Љубиша је, кажу, сматрао да оквир велике
уставне аустријске монархије пружа довољно могућности његовим земљацима и за
економски и за социјални и за национални развој, верујући да у тим временима бољих
могућности није било. Све своје приповести Љубиша је написао последњих десет
година живота, од 1868. до 1878, мада се и пре тога, иако у много мањој мери, бавио
с времена на време књижевним радом. Још 1845. објављена је једна његова
етнографска белешка о Паштровићима; 1851. написао је некролог Његошу, преводио
је одломке из Дантеа и Ариоста, 1966. испевао је у народном десетерцу песму Бој на
Вису. Међутим, сав тај његов књижевни рад пре 1868. значајан је само уколико
употпуњује Љубишин књижевни и политички лик. Његове пак ПРИПОВИЈЕСТИ
ЦРНОГОРСКЕ И ПРИМОРСКЕ, по којима ће с правом стећи глас једног од
најбољих приповедача на српскохрватском језику, плод су дубоког познавања народне
традиције…
Објавио је две збирке приповедака: Приповијести црногорске и
приморске (1875) и Причања Вука Дојчевића (1877 -79).