НИКОЛАЈ ГОГОЉ / Владимир Набоков

Животопис (1)

(…)
Једне је ноћи рекао Пушкину да је најсмешније од свега што је видио
у животу био један мачак који је на махове поскакивао ходајући по ужареном
крову горуће куће – и заиста, поглед на ђавола како плеше од муке у оном
истом елементу у којем иначе мучи људске душе морао се дојмити Гогоља,
који се бојао пакла, као изванредно комичан парадокс. Кад је случајно
дотакнуо надланицом хладну црну гусеницу док је брао руже у Аксаковљеву
врту, побегао је вриштећи у кућу. У Швајцарској је био пресретан убијајући
гуштере по сунчаним горским стазама. Штап којим се послужио у ту сврху
можете видети на дагеротипији снимљеној у Риму 1845. године. То је била
врло елегантна стварчица.
(…)
На њој се види до три четвртине како држи тај танки
штап с дршком од слонове кости међу нежно обликованим прстима
руке којом је писао (баш као да је штап перо). Дугачка али помно
зачешљана коса раздељена је на левој страни главе. Брижљиво
поткресани танки брчићи надвијени су над непривлачним уснама.
Нос је велик и шиљаст, у складу с оштрим цртама лица. Тамна
осенченост, што нас подсећа на осенченост око очију романтичних
јунака у старим филмовима, даје његову погледу оронуо и помало
прогоњен израз. На себи има капут са широким посуврацима и
кицошки прслук. а кад би та мутна слика из прошлости могла
букнути у бојама, угледали бисмо загаситозелену боју тога
прслука прошарану наранxастим и гримизним тачкицама, а између
њих, као привлачан додатак, модре пеге – све скупа налик на кожу
неког егзотичног рептила.
(…)
Какво му је било дечаштво? Незанимљиво. Одболовао је
обичне дечје болести:заушке, шарлах и дечју скрибоманију
(пуеритус сцрибенди). Био је мекушац, страшљив као миш, имао
је прљаве руке и масне увојке, а из ува му је цурио гној. Преједао се
лепљивих бомбона. Његови школски другови избегавали су да узму
у руке књиге којима се служио.Завршивши школовање у Нежину у
украјини, отпутио се у Петроград да потражи какав посао.
Долазак у престоницу покварила му је грдна прехлада, која је била
још неугоднија зато што није уопште осећаи прозебли нос. Одмах
је потрошио око триста педесет рубаља на нову одећу – барем ту
своту наводи у једном од својих узорних писама мајци. Међутим,
према једној од оних легенди које је Гогољ у касним годинама вешто
сам испредао о својој прошлости, први корак који је предузео одмах
након доласка беше посета Пушкину, коме се неизмерно дивио,
иако га, наравно, није особно познавао. Велики песник још је спавао
и није га могао примити. – Боже свети, рекао је Гогољ обузет
страхопоштовањем и саосећањем – ваљда је радио целу ноћ? – Баш
је радио, отпухнуо је презриво лакеј. – Бит ће пре да се картао. –
Петнаестак година пре тога Пушкин се нагињао над ограду на
стубишту своје школе не би ли видео како долази славни песник
Державин, чију је пунашну белу руку намеравао пољубити у знак
дубоког поштовања. Међутим, стари господин окренуо се у том
часу слузи који му је помагао да свуче огртач и промрсио: – Где је
ту заход, момче?
Ове две приче имају исту поуку, а да је постојао неки
велики песник док је Державин био дечак, Державин би зацело
исприповедио своју верзију исте приче…
(…)
На мотив носа наилазићемо у свим његовим књижевним
делима, и тешко би било наћи иједног другог писца који је с таквим
уживањем описао мирисе, кихање и хркање. Гдекоји јунак улази код
њега у причу возећи, тако рећи, свој нос на тачкама – или га вози
у колима као онај странац у Стерновој причи (…)
Та заокупљеност носом довела је напокон до тога да је
Гогољ написао приповетку Нос, која је права химна том органу…
(…)
Чињеница јест да је Гогољ својим дугачким осетљивим
носом открио нове мирисе у књижевности (што је довело до новог
фриссона – дрхтаја који обично претходи грозници). Или, као што
каже једна руска узречица: – Човек с најдужим носом види најдаље;
а Гогољ је заиста видео својим носницама. Орган који је у његовим
младеначким делима био тек карневалски лик посуђен из оног
јефтиног дућана конфекцијске одеће што се зове фолклор, постао је
после, на врхунцу његове генијалности, његов најважнији савезник.
Кад је упропастио своју генијалност и покушао постати
проповедник, остао је без носа као и Коваљов (у приповетци Нос).
(…)
Шта га је фасцинирало у Петрограду? Многобројни цимери. И
шта још? То што пролазници разговарају сами са собом, и дискретно
гестикулирају у ходу. Онима који воле проучаватаи такве ствари можда ће
бити занимљива чињеница да је тема цимера обилато обрађена у његовим
каснијим делима, а да су пролазници који нешто сами са собом мумлају
уграђени у Акакија Акакијевича у Шињелу… Гогољ је у писмима цртао и
умножавао цимере из Петрограда при крају двадесетих година не би ли
предочио мајци – а можда и својој машти – симболично значење п р е с т о
н и ц е насупрот п р о в и н ц и ј с к и м г р а д и ћ и м а које је она
познавала … Гогољ, нико други него Гогољ, причао је сам са собом у ходу, али
су тај његов монолог понављале као јека и умножавале сенке његова духа.
Преломивши се тако рећи кроз Гогољев темперамент, Петроград је стекао
репутацију необичности коју је задржао готово сто година, а изгубио ју је
тек кад је престао бити престоница царства. (…)
Као двадесетгодишњи уметник, Гогољ се обрео у правом
граду у којем се могао потпуно развити његов ексцентрични гениј;
као незапослен младић што дрхтури у магли Петрограда, који
бејаше дозлабога хладан и сив спрам његове Украјине (тог рога
обиља крцатог воћем на позадини кобалтноплавог неба), тешко је
могао бити сретан…
(…)
Разлика између људског вида и слике коју прима плоснато
око инсекта може се успоредити с разликом између клишеа у
полутону израђеног од најфиније колор-плоче и одговарајуће слике
направљене врло грубим пројицирањем какво је уобичајено у
репродуковању слика у обичним новинама. Иста та успоредба вреди
и за начин на који је Гогољ видео ствари и за начин на који виде
ствари просечни читаоци, и просечни писци. Пре њега и Пушкина,
руска је књижевност била полуслепа. Од форми је запажала само
обрисе које контролише разум: није видела боју саму за се, него је
употребљавала тек отрцане комбинације слепе именице и придева
који је прати као пас, што је Европа наследила од антике. Небо је
било плаво, зора рујна, лишће зелено, очи лепотице црне, облаци
сури и тако даље. Први је Гогољ (а за њим Љермонтов и Толстој)
уопште запазио жуту и љубичасту боју
(…)
Гогољ је био чудан сват, али генији су увек чудни; само се
здрав другоразредан писац чини захвалном читаоцу мудрим старим
пријатељем који згодно развија читаочеве властите појмове о
животу. Велика литература граничи се са ирационалним. Хамлет
је луди сан једног неурастеничног ученог човека. Гогољев је
ШИЊЕЛ гротескни и грозни кошмар који оставља црне рупе у
мутном ткиву живота. Површан ће читалац видети у тој
приповетки само незграпне враголије својеглава лакрдијаша;
озбиљан читалац узеће здраво за готово да је основна Гогољева
намера била да раскринка страхоте руске бирократије. али нити
особа која се жели од срца насмејати, нити особа која жуди за
књигама што н а г о н е ч о в е к а н а р а з м и ш љ а њ е,
неће схватити о чему се у Шињелу заправо ради. Дајте ми
креативнијег читаоца; то је приповетка за њега!
Постојани Пушкин, трезни Толстој, суздржљиви Чехов –
сви су они имали своје тренутке ирационалног понирања, у којима
се истовремено замућивала реченица и откривало неко тајно
значење, ради којега је вредело изненада преместити фокус.
Међутим, код Гогоља је то премештање фокуса сама основа
уметности, па кад год је покушао писати округлим рукописом
књижевне традиције и третирати рационалне идеје на логичан
начин, писао је без трунка талента. Кад је, пак, као у бесмртном
Шињелу, заиста дао себи маха и задовољно балансирао рубом свог
особног понора, био је највећи уметник кога је Русија икада дала…2
_______
1Владимир Набоков: НИКОЛАЈ ГОГОЉ, Знање, Загреб, 1983., 162 стр. –
Ова књига је леп пример креативно написане биографије Гогоља; чита се као роман,
иако ништа у њој није измишљено ни улепшано. – Напомена уредника, М. Л.
П. С.
Изабране приповетке Н. Гогоља под насловом ПОРТРЕТ појавиле су се
као књ. седма другог кола (април 2006), али без поговора, тј. одабраног одломка из
Набоковљеве књиге. Опет је неко невидљив, из редакције “Наја” цензурисао – овог
пута – Набокова! Не пише, дакле, само живот романе, већ и цензура!

ЛеЗ 0003491

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s