Одабрано

Одабрани: чланци из новина, интервјуи, огледи, есеји, примери…

______________________________________________________

Личност: Михајло Митровић, архитекта

Kvadrati koji proždiru umetnost

Kozmas Mirković | nedelja, 20.05.2012. | 22:49

Svoj stav i odnos prema profesiji, u kojoj je ostavio neizbrisiv pečat, objašnjava rečima da su se srednjovekovni majstori potpisivali kao slikari, skulptori i arhitekte i pitanjem šta tu treba menjati i zašto

Arhitektura Beograda u raskoši pera i stvaralačkog premišljanja doajena srpske arhitekture Mihajla Mitrovića uskoro će se u svim svojim segmentima, tajnama, izrastanju, pojaviti u jedinstvenoj knjizi „Arhitektura Beograda od oslobođenja do danas“.

„Biće još takvih knjiga, ali nijedna kao moja, ne zato što ja znam bolje i više, već stoga što sam sve te kuće pratio, od prve kuće posle rata do ove koju sam projektovao u Takovskoj ulici. Kada su nastajale praćene su mojim tekstovima“, kaže Mitrović koji iza sebe ima više knjiga: „Novija arhitektura Beograda“, „Sve je arhitektura“, „Na kraju veka“.

Mitrović je jedno od najvećih imena u istoriji naše arhitekture, koji je od diplomiranja na Arhitektonskom fakultetu 1948. učestvovao u gotovo svim događajima koji su uticali na utemeljenje moderne srpske arhitekture. Za počasnog doktora Univerziteta u Beogradu proglašen je 1999, a iste je izabran za predsednika Akademije arhitekata Srbije. U razgovoru za „Akter“ podseća na svoj stav i odnos prema profesiji u kojoj je ostavio neizbrisiv pečat:

„Srednjovekovni majstori potpisivali su se kao slikari, skulptori i arhitekte, šta tu treba menjati i zašto.“

Vaš potpis stoji iza mnogih zdanja. On prati svakog ko ulazi ili izlazi iz srpske prestonice su Zapadne kapije grada, poslovno-stambeno zdanje „Geneksa“?

Imao sam sreću da ih napravim mnogo, a arhitekta bez kuća nije arhitekta. Napravio sam više od stotinu, a poslednja je završena ove godine u Takovskoj broj 5, i na njoj je ugrađena skulptura „Ranjena ptica“ Miloša Šobajića. Bila je to mala prizemna kuća nekog predratnog trgovca. Imala je sedam velikih ugrađenih reljefa, jedan na glavnoj fasadi, ostali su bili u unutrašnjosti. Bilo je čudo da neki anonimni čovek u prizemnicu ugradi toliko likovnih dela. Rušeći ih sačuvao sam skoro sve te bareljefe koje su radili čuveni italijanski vajari, kamenoresci braća Embertoto. Glavni je i sada ugrađen spolja u prizemlju, a ostale umetničke bareljefe rasuo sam po spratovima, da ostanu kao omaž ideji graditelja, vlasnika i ljudi koji su ih napravili. Tako nešto nikoga ne zanima, ni arhitekte, javnost, medije, i nešto što je nevidljivo, neprimećeno, nepostojeće, tako nestaje. Mislim da je to jedan od mojih doprinosa arhitekturi.

Specifični ste upravo zbog umetničkog pečata koji je utkan u vaša dela i u neodvojiv deo arhitektonskih zdanja?

Mislim da sam među beogradskim arhitektama možda jedini, ili među dvojicom-trojicom, koji je ugradio neko umetničko delo u svoju zgradu. Pre rata to je bilo mnogo korišćeno od strane Petra Palavičnija do Sretena Stojanovića, čuvenih vajara, koji su svojom skulpturom ukrašavali beogradske zgrade. Posle rata to je potpuno zanemareno, a ja sam to nekako osvežio. Prva zgrada koju sam pravio u Beogradu u Gospodara Jovana imala je na sebi jednu likovnu aplikaciju. To je bilo vreme sirotinje i za to doba bilo je nekakvo malo iznenađenje. Od tada do danas nema značajnih slikara i skulptora koje ja nisam uvukao u svoju arhitekturu. Mnogo se priča i u svetu i kod nas o toj sintezi likovnih umetnosti i arhitekture, ali se to kod nas svelo na neki minimalni pokušaj. No, ja sam na skoro svakoj zgradi nešto radio i na njima su dela Miće Popovića, Ane Bešlić.

Kod nas arhitektura nije postala klasična grana umetnosti, za razliku, na primer, od Ruske akademije, čiji ste inostrani član?

Nije, i najbolji dokaz za to da se ne tretira kao umetnost jeste dodela nacionalnih penzija. Arhitekte su svi odreda bili isključeni iz prvog kruga, ne znam koliko ih je do sada bilo, i niko nije dobio nacionalnu penziju za doprinos kulturi Srbije. Dobilo je 14 prevodilaca nacionalno priznanje za kulturu, a predsednik žirija bio je prevodilac. Zamislite kulturu bilo koje sredine, ako hoćete u afričkom selu, da ne primeti da arhitektura ne postoji, a kod nas je demonstrirano na službenom mestu da kultura nije umetnost. Danas nije tako, ali od kada sam pohađao gimnaziju pre II svetskog rata, pa na studijama, klasična umetnost je bila podeljena na slikarstvo, skulpturu i arhitekturu. Veliki renesansni majstori uopšte nisu pravili razlike između skulptora i arhitekte, i potpisivali su se kao takvi, a kod nas je to u nekom zapećku. Nije samo arhitektura u nekakvoj senci javnog života, već sve što se tiče kulture, i njome se samo krpe neke stvari. Bedni su odnosi društva prema svim granama umetnosti, a arhitektura je samo na najnižoj grani. To naravno ne sputava one ljudi koji imaju strast prema njoj i znaju da se od nje može napraviti umetničko delo.

Ko proputuje u Barseloni se zapanji kako se rekonstruišu zdanja, čuva se umetničko jezgro, za razliku od onoga što zatičemo u Beogradu i što se može videti i sa zdanjem u Takovskoj?

Ne samo ono, već i sva ostala, bez razlike imaju li neko likovno delo. A kada ste pomenuli Barselonu, pa ona i Beograd se uopšte ne mogu porediti, to je apstrakcija praviti poređenje sa tim sjajno uređenim gradom vrhunske arhitekture. Beograd tavori sa ljudima bez elementarnog obrazovanja i poštenja. Od silnih zgrada koje sam pravio 70-tih i 80-tih godina i uživao radeći ih, ukazao bih na najveću zgradu na Balkanu koju sam napravio. Postoji 30 godina, pričaju o velikim kućama koje će graditi, a ja sigurno neću dočekati da vidim veću od te moje kuće. Ona je kada je napravljena dočekana na nož, a u najnovije vreme predmet je međunarodnih simpozijuma, razgovora i uvrštena je u svetsku arhitektonsku baštinu. Pri tome su te Zapadne kapije Beograda, kako je zovu, napuštene, zapuštene i ne zna se ni ko je gazda da se proda. Spratovi su podeljeni po firmama u brutalnom haosu koji vlada kod nas. To niko ne može da spreči, i na brojnim zdanjima koje sam digao su takva nasilja, doziđivanja krovova… Ne mogu da ne pomenem vandalski čin rušenja carinarnice u Đevđeliji, koja je 1964. bila izgrađena po mom projektu, a juče sam doživeo da mi jave, u haosu koji vlada ovde, šta rade od terase koja je deo mog projekta motela „Ševelj“ kod Arilja. Terasa od 200 kvadrata je nad rekom, a pod je od razmaknutih dasaka i posetioci su mogli da vide kako teče Rzav. Sada više ne mogu, jer su je zločinci, tajkun je malo ime, uništili, zazidali. Niko za to ne odgovara, to je neviđena anarhija koja se ni u ratovima ne vidi. Nema države. U Kragujevcu je od moje kuće u centru, sa delom slikarke Ane Bešlić, napravljen stakleni kavez. To je kriminal nad kriminalima i verovatno ga nema ni u Albaniji, a niko ne snosi konsekvence, i ljudima iz Arilja sam rekao da ništa neću preduzimati, jer vlada bezakonje, džungla u kojoj niko neće da štiti neko zdanje. Nijedna zgrada u Beogradu nije zaštićena. Neka svako pogleda kako je unakažena Dečija klinika, najlepša zgrada pre rata, najznačajnije zdanje beogradske moderne arhitekture više nije to delo. Stoji kao lešina, a društvo interesuje politika, lična bogaćenja, a sve ostalo može i ovako i onako, važno je posedovati što više kuća, ostvariti kvadrate koji su nekima u Srbiji životni cilj.

Treba li rušiti arhitektonska rugla?

Ne treba, zašto bismo razbijali ogledalo? Zvuči neumesno, ali dajte mi najružniju kuću u Beogradu ili u Srbiji, i ja ću je rekonstruisati i skromnim sredstvima napraviti da bude najlepša u ulici.

Rekli ste jednom da bi od ruina takođe napravili lepotice?

To je aksiom u svetu da se istorijsko nasleđe, bez obzira na to kakvo je, na neki način čuva, posebno industrijski objekti. Nekada su se rušili s ogromnom lakoćom, a danas u svetu to niko ne radi. Beogradski mlin ne smeju da poruše, jer je to ipak veliki kompleks i bila bi velika sramota. Stoji godinama kao ruina i čeka da se pretvori u hotel. U svetu su ti magacini, dokovi, mlinovi, sva industrijska arhitektura, pretvoreni u prelepe objekte, kod nas ne. Postoji projekat koji godinama stoji za taj hotel na Mostaru sa Starim mlinom, i možda dočeka da će se naći razbojnici koji će ga srušiti, a možda se nađe u rukama stranih kompanija koje umeju da cene i naprave nešto posle pola veka čekanja. Solidno su građene te kuće i tehničkim sredstvima bile bi preinačene u šta hoćete. Bio sam u jednom hotelu u Danskoj, nekadašnjem starom pristanišnom magacinu koji sada ima pet hotelijerskih zvezdica. Zadržana je spolja arhitektura magacina, dokovske zgrade, a unutra je neverovatna hotelska raskoš.

Koji pravac je zamenio socrealistički na našim prostorima i kakvi egzistiraju uopšte u svetu?

Mi danas pravaca više nemamo. Završeno je sa klasičnim stilovima i pojavljuju se sada neki termini koji imaju svoje zagovornike i oponente, i još uvek je glavni moderna, i van toga ništa. Postoji jedan koji je vezan za modernu arhitekturu, nije široko prihvaćen, ali je jedan od ozbiljnih stilskih pravaca brutalizam, kao poslednji. On se vrlo retko u našoj sredini koristi, ali je vrlo značajna svetska tema. Ima i takvih u kojima su kuće krive, ovakve i onakve, a ne možete to pod neki stil da podvedete i takve egzibicije u arhitekturi postaju već smešne…..

видети више: http://akter.co.rs/weekly/36-kultura/4597-kvadrati-koji-pro-diru-umetnost.html

ЛеЗ 0003499