Живот и дело вожда Карађорђа, грандиозне историјске фигуре у Србији 19. века, проткани су читавим низом митских елемената, на које досадашњи истраживачи нису обраћали довољно пажње.
Први такав елемент је везан за његово рођење. По народној легенди, коју је у „Сербијанки“ забележио Сима Милутиновић Сарајлија, каже се да се на звезданом небу Србије у тренутку када је рођен Карађорђе, појавила се некаква чудна светлост.
„Исто вече кад ће с породити
Серб од Серпке, те Белоне праве,
…………………………………………………….
Прем је призрак још кроз таму био,
При свем том јој синула је свјетлост,
Пред очима, у окружју дома,
До неколик трајала ј минута,
Чак у кући примјетна је била.“
( Сима Милутиновић Сарајлија, „Сербијанка“Београд 1993, 23 песма, Рођење и неке черте Вождова нарава, прво издање 1826. г)
Још је прецизнији вождов секретар Јанићије Ђурић који каже: „Кад се Карађорђе родио у Вишевцу, исту ноћ случио се један Турчин на конаку и после вечере заснувши Турчин, чујући плач детета, збуњен и уплашен неким страшним сновиденијем… тергнувши се, поскочи и истерчи напоље од страха и види од југа ка северу велико једно на небу осветљење као дугу.“ Он даље наводи да Турчин благосиља мајку:“Вала, млада, мени све нешто казује: твој син биће велики јунак и велики човек. вала, млада, твој син мора бити велики човек и са многим народом заповедати. Збогом остани, чувај добро сина и памти добро шта сам ти казао.“
Податак да се у кући дечакових родитеља на дан рођења налази Турчин указује да се ради о веома старој српској митолошкој матрици. Тај Турчин није описан као освајач, непријатељ и насилник. Напротив, он мајци на порођају дарује дукат. То сасвим извесно није онај и онакав Турчин са којима ће Карађорђе ратовати и какве ће убијати. Очигледно је да се у његовом лику крије врховно старосрпско божанство које се редовно прерушава у странца. Турчин који предвиђа и одређује дечакову будућност и живот се сасвим сигурно може изједначити са српским Усудом који досуђује судбину (Ш. Кулишић, п.Ж. Петровић, Н. Пантелић, Српски митолошки речник, Београд 1970, с. в. судбина).
Ова легенда веома подсећа и на Јеванђеље по Матеју које каже: А кад се Исус родио у Витлејему јудејском за време краља Ирода , гле, дођоше мудраци са истока у Јерусалим и рекоше: Где је цар јудејски који се родио? јер смо видели његову звезду на истоку и дођосмо да му се поклонимо“.
Осим јаких митолошких елемената, ове легенде имају и веома велики значај за утврђивање тачног датума Карађорђевог рођења. На основу историјских извора зна се да је Карађорђе рођен „баш на светог Ђурђица 3./16. новембра „непознате“ године“ између 1752. и 1768. године. Та „чудна светлост“ и „велико једно на небу осветљење“ се сасвим извесно може довести у везу са проласком Халејеве комете поред Земље средином 18. века. Едмунд Халеј (1656 – 1742) је утврдио да да су комете из 1531, 1601. и 1682. године биле разне појаве исте комете, и предсказао њен повратак крајем 1758. године. То се догодило са малим закашњењем 1759. године. Стога се, на основу ових астрономских података година рођења Карађорђа може сасвим сигурно фиксирати у 1759.
Датум рођења Карађорђа је недвосмислено одредио име детету Ђорђе. Свети Ђорђе, свети Гергије Победоносац, је један од светих ратника Српске православне цркве.
По другој легенди Карађорђе је рођен испод једне букве и имао је „месечину“ на плећима и крилца испод пазуха. У крају где је рођен нема букве, те се тај податак може разумети само кроз јаке митолошке елементе, јер Чајкановић ово дрво доводи у директну везу са змајем, тврдећи да змај живи управо у букви. на основу тих података Карађорђе је изједначен за змајевима из српске митологије, какав је и Змај Огњени Вук, за ког народна песма каже да је на рођењу имао:
„Вучја шапа и орлово крило
И змајево коло под пазухом.“
Родитељ Змај Огњеног Вука је „слијепац Гргур“, а Карађорђеви родитељи су такође „слепци“, односно сиромаси. Тиме су његове змајске особине још више потенциране. Да је Карађорђе оличење српског митског националног јунака и бога говори и народна песма Почетак буне на дахије, где само за њега Фочић Мехмед ага каже „Он царује, а ја субашујем“, док за све друге виђеније људе у Србији каже „Он је паша, а ја сам субаша“. То се још очитије види у делу исте песме где Турци неуспешно покушавају да ухвате и убију Ђорђа. Народни песник је свестан његове митске снаге и питањем констатује:
„Тко ће љута Змаја преварити,
Тко ли њега спаваћива наћи“.
Тиме је он и децидирано изједначен са змајем.
Историја се није упуштала много у разлоге због чега је Карађорђе изабран за вођу устанка. Народна епика јасно каже „Ту кнезови нису ради кавзи“, што потврђују и историјски извори. Иако су Турци посекли велики број виђенијих људи у Србији, чак уз помоћ и „благослов“ тадашњег београдског митрополита Леонтија Ламбровића (1801-1813) који је био противник Карађорђа, у Србији је било довољно других значајних личности које су могле бити изабране за вођу. Чини нам се да је разлог за избор Карађорђа првенствено митолошке природе. Ти разлози су време, место и начин рођења, његово ниско „слепачко“порекло и занимање свињар. Историјски Карађорђе је био свињар. Народна песма то јасно показује стиховима:
„Па изиђе својему обору,
Међу своји дванаест чобана.
Браћо моја, дванаест чобана,
Устаните обор отворите,
Из обора ишћерајте свиње,
Нека иду, куда коме драго.“
Карађорђе не без разлога ставља на устаничку заставу главу вепра, стари праисконски грб Трибалије, односно Србије(Ж. Андрејић, Владари Трибала).
Како историјски извори тврде Карађорђе је пре дизања устанка, код села Јабучја, од стране хајдука буљубаше Живана био рањен у десну руку, коју је излечио, али је остао сакат у исту. Сакатост у десну руку, у време када је „десница“ са сабљом у руци била основно обележје јунака – хајдука, могла је да буде озбиљна мана и разлог да Карађорђе не буде изабран за вођу. Митолошки елементи , између осталог и сакатост као обележје старог српског врховног бога, играли су очигледно примарну улогу и били су далеко важнији од чисто војних.
Постоји још један историјско-митолошки елемент који је утицао за избор Карађорђа за вођу, који се крије у податку да је он при бежању за Аустрију, пред први српски устанак, убио оца, зато што није хтео прећи преко и што је хтео да их изда Турцима. Тај Карађорђев поступак осликава човека јаке воље и чврстих моралних принципа, који се доследно држи оне народне: „према глави и оца по глави“.
Време дизања устанка је такође митско. Сретење или Обртеније, по народном српском веровању и календару је преломни тренутак када се срећу зима и лето, добро и зло и када се све обрће на боље. Војно стратегијски Сретење, када је зима још увек у пуном јеку, није време за дизање устанка, а он је ипак дигнут тога дана. Да је време за дизање устанка митско, најбоље илуструје почетак песме „Почетак буне на дахије“:
„Небом свеци сташе војевати
И прилике различне метати,
Виш Србије на небу ведроме;“
За митолошко дефинисање вожда Ђорђа Петровића врло је битно анализирати и дефинисати његов епитет Црни. Објашњење да је он тај епитет добио од Турака, зато што им је утеривао страх у кости и сејао смрт, наилази на озбиљне потешкоће. Морамо се упитати зашто га Срби зову Црни Ђорђе. Он њима сасвим сигурно није могао бити црн као и Турцима. Осим тога Срби вожда Ђорђа Петровића подједнако зову и Црни Ђорђе и Карађорђе. Његови потомци чак ово друго узимају за основу презимена целе династије, што би било незамисливо да је турско „кара“ Србима значило црн у негативном смислу те речи. Сматрамо да је Ђорђе Петровић надимак Црни добио одмах по рођењу. Тај надимак је и данас чест код Срба. Можемо га пратити и у читавом низу презимена: Црнојевић, Црнчевић, Црнковић, Црнић итд. Сам надимак је нешто што је над, изнад имена, те је зато и веома битно. Логично је да Турци српско Црни преведу са Кара. Претпостављамо да је тада дошло до народног тумачења ове турске речи, која у српском и словенским језицима има сасвим друго значење. Основа или префикс кара је сачуван у читавом низу словенских и српских речи: топоними Каран, Карановац, Караново, Каравуково, Карабурма; хидроним и зооним Караш; фитоним каравиље; митско биће Караконxула, митски пас Страхинића Бана Караман, глагол карати , руски кара = казна, караул-караула = стража, карагач=брест, карандаш=оловка, каракуља-каракуке= слова, писмо. У руском језику Карачун је божанство које узима душу и по Токарјеву он означава смрт. Становништво источне Србије Крачуном означавају Божић. Украјинци Божић зову Керчун. Стога је сасвим извесно да је турско Кара=Црни, у свести Срба на почетку 19. века имало још једну потврду да је Црни Ђорђе заиста Божији изасланик на земљи и сам Бог. У српској и словенској природној религији постоји Црни бог, документован између осталог и у бројним топонимима: Црни врх, Црна гора, Црна Река, Црна Трава, Црна Бара, Црни Кал, Црни Дрим, Црућа, Црниће, Црнча итд. Црни бог влада црним светом, под црном земљом и у црне дане. Он је бог доњег света, бог мртвих. Српска народна изрека каже „Ни ђаво није тако црн као што људи говоре“. В. Чајкановић је убедљиво показао да богове у природним религијама, каква је и српска, није методски делити према моралним особинама на добре и зле. Сви они могу бити и добри и зли. Он се пита по чему то да „Црна божанства“ морају бити зла, и тврди да не морају и нису. Њима је само црна област, односно царство којим владају. Морамо се сетити да је Србија у време бирања Карађорђа за вожда завијена у црно, она је црна земља која је неколико векова у мраку. Чајкановић је показао да је српски врховни бог „највећи бог доњег света и највећи национални бог, митски родоначелник целог народа“, сличан келтском келтском Церуносу – богу јелену. Према једној легенди Карађорђе је једне зиме, по мрклој ноћи пронашао и уловио јелена и однео га паши који му се затекао на рођењу у Крагујевац. У њеној митолошкој матрици сачувани су елементи нашег националног Црног бога, господара зиме и мрака коме се жртвује јелен.
У овом раду нисмо се бавили митским елементима у Карађорђевом лику за време самог устанка. Они сасвим извесно постоје. Велике победе које је српска војска под вождом извојевала против војно надмоћније турске силе, добијене су „С вером у Бога“. Са митолошке тачке гледишта Први српски устанак је пропао када је нестало слоге међу војводама. То је аналогно пропасти српског царства на Косову, где „Великаши, проклете им душе, на комате растргнуше царство“. После пропасти устанка Карађорђе прелази у Аустрију, а затим у Русију.
Након четири године он се враћа назад у Србију. Сима Милутиновић децидирано даје разлог његовог повратка:
„Из Хотина самдруг Карађорђе,
Отишао, а да не мре онди,
Ђе му греба ждрал једва би згледо,
С краја на крај прелећајућ земљу.
Отле мого дић јунака двјеста,
…………………………………………………
До Србије хиљад неколико,
Нит би осто тко не б пошо ш њиме,
Ал не имо скритног намјерења,
Ал не пошо узроковат буне.“
Иако нема скривене намере, Карађорђе се ипак „крије“. Ако је у Русији и Аустрији то морао, питање је зашто се и од кога крије у Србији. Сам Карађорђе је тражио од Вујице Вулићевића да га хитно доведе у везу са Милошем, што је овај преко писара Анте то и учинио. То сасвим јасно показује да се Карађорђе не плаши и не крије од Милоша. Стога се морамо упитати зашто се он прерушен креће од Рама на Дунаву до Велике Плане, до кмета Стојадина. Није ли му било и лакше и брже да се са Милошем састане у Пожаревцу поред кога је прошао . Зашто није када је дошао директно отишао Милошу у Београд. Зашто Вујица Вулићевић крије Карађорђа у Радовањском лугу. Сматрамо да су разлози првенствено митолошке природе. Старо је српско веровање да је врховно божанство редовно прерушено и никада не показује своје право лице. Сам одабир Радовањског луга, као места где Карађорђе треба да се сретне са Милошем је дубоко митолошко. Радовањски луг је свети луг словенског бога Радогоста, српског Радована и Радивоја. Именом Радован у српској митологији назива се бог руда и рудника, а самим тим и доњег света, божићни положајник, који је епифанија старинског српског националног бога. На област бога мртвих, на доњи свет, указује и глагол „радовати“: „тако ми земље која ме је дала и која ће ме радовати“. Радован је бог доњег света, бог гробар – деус сепултор. Аналогије за име Радован имамо и у имену грчког бога Харона, који је једна од хипоста бога доњег света, које је свакако у вези са глаголом Обрадујем се. (Чајкановић В. Мит и религија у Срба, 446). Он као национални бог, у данима потиштености и робовања под туђинцима иде пред својим народом у борби, побеђује непријатеље, ослобађа свој народ и сасвим у својој месијанској улози дочарава златни век.
Само убиство Карађорђа изведено је на митолошки начин. То је пре била класична људска жртва принета на олтар Србије. В. Чајкановић тврди да „постоји старо веровање да је драговољна смрт истакнутог великог човека, човека који по својој ваљаности, памети или друштвеном положајунешто значи – да је таква смрт спасоносна за његову околину. Епски јунак Ђерђелез Алија, када је освојио Будим, скочио је негде у провалију „за царево здравље“. Не желећи да браним Милоша, морамо да се упитамо, није ли он могао, знајући да за Карађорђев долазак знају само он, Вујица Вулићевић, кмет Стојадин и писар Анта, да га у тајности ликвидира и уклони као могућег политичког противника. Милош то није урадио. Он сазива народне старешине које доносе одлуку “ да се Карађорђе жртвује“. Милош у својим мемоарима каже: „Видим да другог бити не може, но мора сада, или он један или ми сви жртва бити. Боље је, мислим, да се он један жртвује, а народ спасава.“ Наум Ичко на питање шта да се ради је рекао: „Радите то, што с прасетом уочи Божића“. Очигледно је тада донета одлука да се Карађорђе, већ тада сматран за божанство од чијег се доласка сам Милош по сопственом признању пренеразио, жртвује. Карађорђе није осуђен. Он није ликвидиран као што су ликвидирани други Милошеви противници. Он није жив предат Турцима. Карађорђе је у Србију дошао сам, јер писара Наума не треба рачунати у неку озбиљнију пратњу и заштиту. Милош је Карађорђа могао да ликвидира тајно, скоро без сведока. Он то чини јавно. Као што је познато Карађорђе је убијен у зору на Аранђеловдан летњи 26. јула 1817. године. Убиство је по налогу кума Милоша извршено секиром. То је још једна потврда да се ради о дубоко митолошком чину. Летњи Аранђеловдан је посвећен архангелу Гаврилу. По српским народним обичајима тога дана се приносила животињска жртва, клао се во и приређивала заједничка гозба. Вујица Вулићевић је у Радовањском лугу уочи убиства и приредио скромну гозбу. Убиство је извршено у зору, јер се тада рађа нови дан и ново сунце. Убиство је изведено секиром. Зашто? Сви други начини су били „елегантнији и сигурнији“. Историја каже да су Карађорђа убили кумови Милош и Вујица. Божански и божији кум, који је крстио Исуса је Свети Јован. Његов основни атрибут је секира, која се редовно приказује на иконама. Она подједнако симболише свечево страдање када му је одсечена глава, али исто тако и оруђе којим се крчи пут ка Богу и истини. Сличност са Карађорђевим убиством је више него евидентна. Секира је свети предмет код српског народа. Она има велику улогу у култу. Важно је напоменути да приликом ритуалних убистава, секира преузима на себе све грехове.
На крају је важно напоменути да титулу „вожда“ има само Карађорђе, а пре и после њега ниједан други владар. Милош Обреновић, само две године после пропасти Првог српског устанка не усуђује се да је узме, већ бива проглашен за књаза.
Сви наведени подаци указују на читав низ митолошких елемената који прате вожда Карађорђа од рођења до смрти. Они показују да су његов живот, дело и смрт били дубоко митолошки повезани и предодређени. Ту се кроз једну личност показује сва сложеност синкретизма старе народне српске и хришћанске религије и митологије.
_____________________ Драган Јацановић, Народни музеј Пожаревац (Извор: из једног рукописа)
ЛеЗ 0003508
„Железничкa линијa 45. упоредника“ 