Молитвена реч Светога Саве / Јован Пејчић

1.

 

Свој по­че­так срп­ска мо­ли­тва има у Све­том Са­ви, и сву ви­си­ну, сву ле­по­ту до­сти­же она већ са Све­тим Са­вом. Што је та­да и што је са та­квом сна­гом кре­ну­то, до да­на­шњег се до­ба ни­је пре­ки­ну­ло.

Mо­ли­тве­на књи­жев­ност се­же, да­кле, у сам искон срп­ске пи­сме­но­сти.

Као у жи­ти­ји­ма и ле­то­пи­си­ма, по­хва­ла­ма и за­пи­си­ма, хро­ни­ка­ма и ро­до­сло­ви­ма, слу­жба­ма и ка­но­ни­ма, та­ко се и у мо­ли­тва­ма са­чу­ва­ла ду­хов­на, све­ште­на, вла­дар­ска, мо­рал­на исто­ри­ја срп­ског на­ро­да, и у њој, кроз њу, њо­ме – жи­вот, де­ло и дух Све­то­га Са­ве, „пр­вог ар­хи­е­пи­ско­па и на­став­ни­ка и учи­те­ља и с Бо­гом про­све­ти­те­ља сво­јег ота­ча­ства“, нај­ве­ћег срп­ског про­по­вед­ни­ка ми­ра и љу­ба­ви ме­ђу љу­ди­ма и на­ро­ди­ма.

Ис­пи­са­на уз­ви­ше­ним, пра­знич­ним је­зи­ком, ова мо­ли­тво­слов­на исто­ри­ја пле­те се, кроз ве­ко­ве, све од са­мих ва­па­ја и за­ве­та срп­ских – Го­спо­ду и угод­ни­ци­ма ње­го­вим, све­ти­ма све­та и срп­ским све­ти­ма, исти­ни и прав­до­љу­бљу Бож­јем и чо­веч­је­му.

Пр­ву реч све­те исто­ри­је срп­ско­га на­ро­да са­ста­ви­ла је и укра­си­ла ру­ка Све­то­га Са­ве и, отад, не пре­ста­је ова исто­ри­ја том ру­ком, ње­ним не­ми­ром и ле­по­том кр­сто­но­сно да се ис­пи­су­је.

2.

 

Аскет и му­драц, про­по­вед­ник на­род­не ве­ре и пр­во­пре­стол­ник цр­кве­ни, др­жав­ник и кти­тор, ми­ри­тељ за­ва­ђе­них и за­штит­ник убо­гих, за­ко­но­да­вац и про­све­ти­тељ све срп­ске зе­мље – уисти­ну, све че­га се Све­ти Са­ва у сво­ме жи­во­ту на зе­мљи до­та­као, или о че­му је ми­слио, што је чи­нио или о че­му је са­њао, по­ста­ја­ло је те­мељ, искра не­у­га­си­ва, бла­го­род­ни ко­рен.

Дво­ји­ца из ре­да нај­ве­ћих срп­ских умет­ни­ка ре­чи зна­ју за­што је та­ко, и за­што дру­га­чи­је ни­је мо­гло и не мо­же би­ти – Цр­њан­ски и Ду­чић.

Сво­де­ћи ми­сли о Све­том Са­ви и ње­го­вом зна­ча­ју за све­ко­ли­ку ве­ру и по­вест, про­све­ту и кул­ту­ру срп­ску, за по­сто­ја­ње и оп­ста­ја­ње Ср­би­но­во „на зе­мљи­шту  увек кр­ва­вог и веч­но не­мир­ног Бал­ка­на“, Ми­лош Цр­њан­ски је ова­ко од­ре­дио ве­ли­чи­ну и ова­ко об­ја­снио не­у­по­ре­ди­во зра­че­ње Са­ви­не лич­но­сти:

Од ње­га по­чев, и ње­го­вог до­ба, сли­ка Срп­ства на Бал­ка­ну пу­на је на­шег див­ног не­и­мар­ства, зе­ле­них и мо­дрих, над­зе­маљ­ских све­тло­сти на­шег цр­кве­ног сли­кар­ства, треп­та­вих пла­ме­но­ва жи­жа­ка, крај ко­јих бди­ју, у но­ћи, пи­сци цр­но­ри­сци, уче­ни­ци бе­лог Хи­лан­да­ра, ве­ли­чан­стве­них по­ја­ва сред­њо­ве­ков­них кти­то­ра, вла­да­ра про­све­ти­те­ља и све­ти­те­ља, чи­је ру­ке до­пи­ру до Си­ри­је и Си­на­ја, ди­жу­ћи бол­ни­це и оста­вив траг јед­не све­тле, сред­њо­ве­ков­не срп­ске кул­ту­ре.

Спис ко­ји је на­стао на се­дам ве­ко­ва од Све­ти­те­ље­ве смр­ти, Цр­њан­ски за­вр­ша­ва ре­чи­ма:

Са­ви­на ле­ген­да и Са­ви­но де­ло […] оста­ће нај­ве­ли­чан­стве­ни­је и нај­у­зви­ше­ни­је што нам се ра­ђа­ло, кроз та­му ве­ко­ва, на гор­ком тлу Бал­ка­на, да нас сво­јим зра­ци­ма из про­шло­сти увек оба­сја­ва.

Не­ка­ко у исто вре­ме хо­дио је Јо­ван Ду­чић сто­па­ма Хри­сто­вим пут Је­ру­са­ли­ма, кроз „пу­сти­њу Ју­деј­ску“, са зрач­ном сли­ком Све­то­га Са­ве у ду­ши, пун уну­тар­ње­га по­но­са:

Срп­ски Све­ти Са­ва, ве­ли­ки пе­чат на­ше исто­ри­је, је­сте, по чи­сто­ти и не­по­роч­но­сти ње­го­ве лич­но­сти, и по ле­по­ти и обим­но­сти ми­си­је, и по др­жав­нич­кој про­дор­но­сти и ства­ра­њу, јед­на од нај­ве­ћих фи­гу­ра европ­ског XII ве­ка, бо­га­тог у ми­сти­ци­ма, ве­ка све­тог Бо­на­вен­ту­ре и Дан­теа. За­то сам, по­ред Хри­ста, ми­слио че­сто ову­да и на овог ње­го­вог срп­ског из­ван­ред­ног све­ти­те­ља. Он ме је пра­тио це­лим пу­тем. Био је мо­жда пр­ви од свих Ср­ба ко­ји је овуд про­шао сво­јом кра­љев­ском но­гом. Све што да­нас ов­де бли­ста на сун­цу веч­но­сти, огле­да­ло се у пла­вим не­ма­њић­ким очи­ма, очи­ма тог на­шег му­дра­ца и пи­сца, по­ли­ти­ча­ра и све­ти­те­ља, без ко­јег ве­ро­ват­но на­ша хе­рој­ска на­ци­ја или не би да­нас уоп­ште по­сто­ја­ла, или бар не са ње­ним да­на­шњим ова­ко из­ра­зи­то ра­сним од­ли­ка­ма.

Ни­је­дан на­род ни­је имао за­слу­жни­јег чо­ве­ка. А пот­пу­ни­је, от­ме­ни­је, чи­сти­је и по­но­си­ти­је лич­но­сти ми­сли­о­ца, и ми­сти­ка, не на­ла­зим ниг­де дру­где.

3.

 

Ви­ди­мо, да­кле, и ми­мо ре­чи дру­гих, исто то­ли­ко по­зва­них, за­што је лик Све­то­га Са­ве још за ње­го­ва жи­во­та ушао у на­род­но пре­да­ње и ле­ген­ду, у при­чу и пе­сму, и што се, за­тим, про­ду­жио у де­ли­ма Са­ви­них уче­ни­ка и у де­лат­но­сти ње­го­вих на­след­ни­ка на цр­кве­ном пре­сто­лу, у по­ве­ља­ма и ука­зи­ма вла­да­ра и ду­хов­них по­то­ма­ка из све­то­род­не ло­зе Не­ма­њи­ћа, у за­хвал­ном по­ја­њу и мо­ли­тва­ма за по­моћ и спас Отаџ­би­не пред на­ле­ти­ма осва­ја­ча и не­при­ја­те­ља.

Ако је у ве­ко­ви­ма ро­бо­ва­ња под ино­род­ним пле­ме­ни­ма срп­ски на­род с не­ким раз­го­ва­рао, ако се у вре­ме­ни­ма „кад су жи­ви за­ви­де­ли мр­тви­ма“ ико­ме обра­ћао тра­же­ћи за­шти­ту, мо­ле­ћи за хра­брост да ис­тра­је, че­зну­ћи за уте­хом – био је то Све­ти Са­ва.

При­гу­шио се, до­ду­ше, мо­ли­тве­ни срп­ски глас у сто­ле­ћи­ма та­ко­зва­но­га ра­ци­о­на­ли­зма и по­зи­ти­ви­зма, у осам­на­е­стом и де­вет­на­е­стом ве­ку, у раз­до­бљи­ма не­ка­кво­га све­це­ло­га бо­го­бо­рач­ког „ју­ри­ша на не­бо“, ка­да се „по­ве­ро­ва­ло“, сву­где па и ов­де, да је чо­век све, да је ва­зда био све, и да ће све и оста­ти.

Очу­ва­ла се, ипак, и та­да, мо­ли­тва у Ср­ба, мо­ли­тва Све­то­ме Са­ви и ро­ди­те­љу ње­го­вом Све­том Си­ме­о­ну Ми­ро­то­чи­вом, очу­ва­ла се та­ман она­ко ка­ко се ве­ра пра­во­слав­на и све­то­сав­ска чу­ва­ла у цр­ква­ма и ма­на­сти­ри­ма при слу­жби Го­спод­њој, о пра­зни­ци­ма Бож­јим и на са­бо­ри­ма на­род­ним, пред кр­сном ико­ном и на по­љу бој­ном, у ју­нач­кој пе­сми и ти­хо­ва­њу за тр­пе­зом.

Зна­мо да­нас: и ти ве­ко­ви бе­ја­ху јед­но, да при­зо­вем реч све­тог Иса­ка Си­ри­на, не­ви­дљи­во „се­ја­ње зр­на“. Зар би се, ина­че, у го­ди­на­ма што се ро­је око нас, мо­гло зби­ти то­ли­ко „са­би­ра­ње ру­ко­ве­ти“?

Ко не ве­ру­је, не­ка се са­мо за­гле­да у по­ја­ве и у рад вла­ди­ке Ни­ко­ла­ја Ве­ли­ми­ро­ви­ћа и ар­хи­ман­дри­та Ју­сти­на По­по­ви­ћа, и у то­ли­ка не­и­мар­ска и за­ду­жби­нар­ска, ли­тур­гиј­ска и сли­кар­ска, пе­снич­ка и драм­ска оства­ре­ња на­ших са­вре­ме­ни­ка – по­све­ће­на упра­во Све­том Са­ви, суд­бом и чи­ном ње­го­вим на­дах­ну­та, ње­го­вом ду­ху окре­ну­та.

4.

 

Ако чо­век и цео свет до­би­је а ду­шу сво­ју из­гу­би, ко­ја је ко­рист?

У овој ми­сли из „пи­сма по­сла­ног од Све­то­га Са­ве игу­ма­ну ла­вре до­ма Пре­чи­сте и све­то­га Си­ме­о­на Сту­де­ни­це, кир Спи­ри­до­ну, од све­то­га гра­да Је­ру­са­ли­ма“, за­вет­ној по­сла­ни­ци ко­ли­ко сво­ме на­след­ни­ку на ма­на­стир­ском тро­ну, још ви­ше, јер је по­след­ња, ота­ча­стве­но­ме све­ту, па оту­да, и не ма­ње, и свим бу­ду­ћим срп­ским на­ра­шта­ји­ма, са­др­жа­на је вас­ко­ли­ка фи­ло­со­фи­ја жи­во­та Све­то­га Са­ве, и сав сми­сао мо­ли­тве­но­сти ње­го­ве при­ро­де и би­ћа.

Ако хо­ће­те да зна­те о ме­ни гре­шном, – та­ко ве­ли Све­ти Са­ва у овом пи­сму – то с ми­ло­шћу Бож­јом и све­том ва­шом мо­ли­твом здра­во и ве­се­ло до­ђо­смо до све­то­га гра­да.

По­кло­ни­смо се пре­све­то­ме и бо­жа­стве­но­ме гро­бу и све­тим ње­го­вим ме­сти­ма. Нај­пре уре­ди­смо за ва­ше спо­ми­ња­ње у све­тих, по­том оби­ђо­смо све­та ме­ста. Ка­да све ово свр­ши­смо, та­да се, по­што нас сти­же пут­ни труд, сви раз­бо­ле­смо, и оста­вља­мо на Бож­је ра­су­ђе­ње жи­вот наш и смрт на­шу, и ко од нас бу­де жив к ва­ма не­ка се вра­ти, а ко­га смрт по­тре­бу­је, мо­ли­тва ва­ша не­ка оста­не с њим…

Он­да сле­ди пот­пис:

Пи­са ми­ло­шћу Бож­јом пр­ви ар­хи­е­пи­скоп све срп­ске зе­мље, Са­ва гре­шни.

Али Све­то­ме то ни­је до­вољ­но и он, као оти­ма­ју­ћи се гор­ко­ме пред­о­се­ћа­њу, из да­љи­не ша­пу­ће још вер­ном уче­ни­ку, на­ста­вља­чу ње­го­вог де­ла:

И мо­ли се за нас, слу­жи­те­љу Хри­стов, да нас Бог укре­пи и са­чу­ва, да би­смо опет к ва­ма до­шли.

Зна, ме­ђу­тим, да ни­шта у чо­ве­ко­вом зе­маљ­ском по­сто­ја­њу ни­је из­ве­сно, да је, на­про­тив, суд­би­на људ­ска не­у­хва­тљи­ва као ве­тар, а да су пу­те­ви Го­спод­њи не­до­ку­чи­ви. За­то се од­лу­чу­је на по­у­ку:

Чу­вај се, че­до мо­је слат­ко, да не иза­ђеш из не­ког мо­га за­ве­та. Да, ако чо­век и цео свет до­би­је а ду­шу сво­ју из­гу­би, ко­ја је ко­рист? Ако је поп гре­шан, али мо­ли­тва ње­го­ва ни­је гре­шна, и ње­го­ва ве­за је си­ла од ви­шње бла­го­да­ти.

Мо­ли­тва је, пре­ма то­ме, за Све­то­га Са­ву, срж све­ко­ли­ке бла­го­дат­но­сти, „сте­че­но­сти у јед­ну са­гла­сност и во­љу“, из­вор­не цр­кве­но­сти људ­ско­га би­ћа у ње­го­во­ме ма­ло­вре­ме­ном ово­свет­ском жи­во­ту, Хри­сто­вим при­ме­ром ме­ђу­тим пред­о­дре­ђе­ном за онај дру­ги и не­ис­ка­за­ни, не­ис­ка­зи­ви жи­вот веч­ни.

Упи­тај­мо се за­то, на кра­ју, о ка­рак­те­ру срп­ских мо­ли­та­ва уоп­ште, о уну­тра­шњем њи­хо­вом устрој­ству и зна­че­њу, о оним свој­стви­ма мо­ли­тве­но­га ис­ка­за код нас ко­ји, јед­ном и на по­чет­ку по­ло­жен од Све­то­га Са­ве, ни­шта у вре­ме­ну ни­је из­гу­био од сво­је пр­во­бит­но­сти.

Тај је ка­рак­тер трој­ствен.

Не­ма, пр­во, срп­ске мо­ли­тве ко­ја не сла­ви хри­шћан­ску, оп­ште­пра­во­слав­ну ве­ру у Бо­га и у Њи­ме са­здан свет. Дру­го, све оне са­зда­ју свој ко­смос и из­раз ваз­но­се­ћи све­ти­њу на­ци­о­нал­ног жи­во­та – на­век жи­ву, бор­бе­ну ко­ли­ко жр­тве­ну и по­кај­ну по­ве­сни­цу на­род­ну. Тре­ће, не­ма­мо мо­ли­тве­ни­ка ко­ји се „на до­гле­ду Бож­јих све­то­ва“ пре­да­је нај­оп­шти­јем и по­себ­ном, за­не­ма­ру­ју­ћи људ­ски лич­но и бо­го­чо­ве­чан­ско у се­би.

Mо­ли­тве Све­то­га Са­ве та­кве су. И то су.

Мо­ли­тве Све­то­ме Са­ви та­ко­ђе су то. И та­кве су.

 

(Предговор антологији: Јован Пејчић, Приону душа моја. Молитве Светога Саве / Молитве Светоме Сави, Српска књижевна задруга, Београд 1998, стр. 15–20)

ЛеЗ 0003509