Još me boli progon familije

 

 

Sveti Sava
Rastao sam uz slike kralja Aleksandra i srpskih vojskovođa.
Kada sam 1949. krenuo u školu slavili smo Svetog Savu. Ali sledeće godine učiteljica je rekla: Deco, ove godine nećemo proslavljati Svetoga Savu jer on je imao brata Stefana Prvovenčanog. On i njegov Stefan Nemanja bili su vlastodršci i imali su robove, a mi se protiv takvih borimo. Sveti Sava jeste bio prosvetitelj, ali pošto je podržavao svoga brata, mi nećemo više da slavimo.

Karakteristika
U kući smo slavili Svetog Nikolu i taj dan nisam išao u školu. I imao sam problema. Izvodili su me na tablu kao unuka zelenaša „protiv kojih smo se mi borili“. I odjednom celo me je odeljenje doživljavalo kao da sam neprijatelj. Kasnije nisam smeo da učestvujem na sletovima. Kada sam služio vojsku, u Lukavici kod Sarajeva, sticajem okolnosti pročitao sam svoju karakteristiku. To je sramotno šta je tamo pisalo. Osećao sam se kao poliven prljavom vodom. Bilo mi je jako žao mojih roditelja, koji su bili divni. Ali tek tada sam shvatio kakve su oni muke prošli.

Imetak Uzunovića
Moj deda Jovan i njegov brat Nikola prešli su Albaniju. A imanje je moj pradeda Tasko Uzunović kupio od age draževačkog. I to imanje je otplaćivano sve do 1934. godine, dakle, otplaćivali su ga i sinovi Taska Uzunovića. Odatle imetak Uzunovića. Oni nikad nisu imali pare u stranim bankama. Moto Nikole Uzunovića bio je da je onaj ko drži pare u stranim bankama izdajnik.
Nije to bilo samo sticanje bogatstva, nego je taj imetak služio nečemu. Uzunovići su ulagali, gradili kuće. Nikola Uzunović je bio predsednik Vlade, ali nije mogao da gradi kuće od plate, već je založio celo imanje i zbog toga dolazio u sukob sa mojim ocem.

Moral i beneficije
Sin Nikole Uzunovića, moj otac, iako je bio sin predsednika Vlade, nije mogao da studira u Beogradu, nego je išao u Novi Sad. To je bio lični moralni stav. Da ne kažu – eto, sva ministrova deca dođoše u Beograd. Dok je studirao, moj otac nije stanovao kod Nikole Uzunovića, iako je ovaj imao gde da ga primi. Da ne bi rekli, eto, koristi beneficije svog strica.
Kada mu je 1941. Velibor Jonić tražio da potpiše apel protiv komunista, Nikola je rekao: Velibore, ratno je vreme. A ja u ratno vreme ništa ne potpisujem. A bio je antikomunista.

Belanovački vitez
Majka mi je iz Belanovice. Moj pradeda Savko Gavrilović imao je četiri ćerke i dva sina – mog dedu Dragomira i Milovana Gavrilovića, strica moje majke. Kao izuzetan oficir Milovan 1903. odlazi u Pariz na akademiju, tamo upoznaje Polu, ženi se i rađa šestoro dece. Pred početak prvog balkanskog rata 1912. vraća se i stavlja se na raspolaganje vrhovnoj komandi. I kad su osvojili Jedrene, Šukri-paša, komandant Jedrena, hoće da se preda i pita ko u armiji Vojvode Stepe zna francuski. Bio je to Milovan, pred kim je paša po protokolu trebalo da klekne i preda mu sablju. Kad je hteo to da učini, Milovan ga zadržava i kaže: „Ja nisam došao da ponizim protivnika. Bog i ratna sreća su hteli da moja vojska pobedi.“ I ostavi mu oružje, što je bila velika čast, a u znak zahvalnosti za njegovo viteško ponašanje Šukri-paša mu poklanja sablju, dvogled i revolver koji je doskoro bio u Vojnom muzeju.

Pesak iz Nišave

Kao i svi zemljoposednici, moj deda Jovan i stric Blagoje posle rata je trebalo da budu streljani. Ali seljaci Draževca su rekli: Pobijte prvo nas, pa onda Uzunoviće. Kakvi zelenaši, o čemu vi govorite! Moj otac je skupljao te seljake i s njima se dogovarao šta će da se seje. I svaki centimetar je bio obrađen. I posle kad je video šta se desilo sa tom zemljom, otac je rekao: Ajde što su uzeli, al’ što su upropastili.
Oca su izdali ljudi kojima je on spasavao živu glavu, verovatno su se bojali. A kad su nam uzeli imanje, otac je vadio pesak iz Nišave da bi mogao da nas prehrani. Ja to nisam zapamtio, ali za moje starije sestre to je bio šok.

Slikarska škola
Ruskinja Ksenija je videla moje crteže i rekla: Ovaj mali treba da ide u slikarsku školu. I ja sam krenuo u srednju likovnu školu u Nišu čiji je direktor bio Sima Čemerikić, čuveni akvarelista. Tu su mi predavali mnogi profesori koji su kasnije bili na beogradskoj akademiji, a Čeda Krstić je govorio da nema slikara bez crtača. I crtali smo do besvesti. Ali imali smo i časove slikanja, vajarstva. U trećoj godini opredelio sam se za slikarski odsek i to je trajalo do kraja četvrte godine kada je došla nova direktorka koja je potpuno promenila sistem školovanja. Tako sam se u petoj godini našao za razbojem da tkam. Za mene koji sam se spremao za akademiju, to je bilo strašno. I prestao sam da odlazim u školu.

I honorar i stipendija
Lutajući niškim ulicama na jednom izlogu video sam neke slike KUD-a „Abrašević“. I ušao sam da pogledam predstavu. Igrala se „Šarena lopta“ Igora Torkara, a glumili su kasnije glumci Narodnog pozorišta Mida Stojanović i Sonja Jauković i izvesni Dušan Vlač koji se bavio građevinarstvom. Meni se to dopalo i počeo sam s njima da se družim. Jednog dana Vlač se razboleo i oni me pozovu da glumim umesto njega. Ljudima se to dopalo, a dopalo se i meni. Posle smo igrali Tenesija Vilijamsa, Sarajana, Judžina O’Nila. I na takmičenju amatera u Vrnjačkoj banji zapazila me je kasnije moja profesorka Ognjenka Milićević, koja mi je rekla: Vi bi trebalo da pokušate na Akademiji. U međuvremenu Mida i ja dobijemo uloge u niškom Narodnom pozorištu. On je igrao Banović Strahinju, a ja Boška Jugovića. Predstavu su videli Zlatan Dorić i Hugo Klajn, koji mi je rekao: Mali, ti treba da dođeš na Akademiju. Pošto otac nije imao novaca, pomoglo mi je niško pozorište. Za uloge Boška Jugovića i u Koštani, gde sam igrao sa Mirom Peić, dobio sam stipendiju i otišao na akademiju.

Gazdarice i aplauzi

U Studentskom gradu mi nisu dali da stanujem, pa sam u Beogradu promenio 32 gazdarice. Otac mi je rekao: Čim prvu peticu dobiješ, vraćaj se nazad! Ali bio sam dobar student. Kod Mate Miloševića sam diplomirao sa desetkom. Ljiljana Krstić nam je još na početku studija rekla nešto što me je kasnije možda koštalo i karijere. Rekla je: Deco, ko već sad ne raskrsti sa zavesama, aplauzima i slavom, neka odmah napusti Akademiju.

Bojanove bebe
Kada mi je stigao telegram od Jugoslovenskog dramskog pozorišta, rečeno mi je: Mi vas pratimo od treće godine. Na toj trećoj godini Mira Peić, pokojna Neda Spasojević i ja smo u Veneciji dobili nagrade. Mira i ja smo igrali jedan deo Pintera, a Neda je govorila tužbalicu sestre Batrićeve. Tada su Englezi pitali odakle mi znamo za Pintera. A u to vreme Pinter se normalno igrao u Ateljeu.
Gojka Šantića, Duška Đurića i mene primio je Eli Finci, ali ubrzo dolazi Bojan Stupica, a sa njim i grupa mladih glumaca – Svetlana Bojković, Voja Brajović, Mirjana Vukojičić, Lane Gutović… To su takozvane Bojanove bebe.

Bumbar u Jajcu

Jednog dana 1968, Nada Medina, tadašnja sekretarica Stupice, kaže: Čeka te Bojan! Ja odem, a on će: Je li, Uzunoviću, jesi li ti iz Niša? A mene k’o da je neko polio ’ladnom vodom. Pomislih, gotovo je. I tačno sam znao koje je sledeće pitanje: Šta ti je Nikola Uzunović? A ja kažem: Deda. Bojan me pogleda i reče: Bumbar, što si ubledeo? Pa on je bio fenomenalan govornik, 12 sati je bez napisanog teksta govorio u Skupštini, a ovi moji pojma nemaju. I tu mi kaže da treba da učestvujem na svečanosti u Jajcu. A tamo me je Rodoljub Čolaković pitao isto što i Bojan. I još je dodao: Jesi li ti komunista? Ja kažem: Nisam, ne da mi jedan starac. On pita: Je l’ otac? A ja kažem: Nije otac, ne da mi sveti Nikola.

Crna lista

Moj prvi film bio je „Koraci kroz maglu“ Žorža Skrigina. Tu sam igrao partizana. Pozitivac sam bio i u „Sabirnom centru“ i kod Puriše Đorđevića u filmu „Trener“. Sve ostalo su Nemci i četnici. I na televiziji i na filmu. Naročito na televiziji nisam bio omiljen. Tamo sam se nekome strahovito zamerio, a ne znam zašto. Razgovarao sam o tome sa Milovanom Vitezovićem i on mi je rekao da nije bilo crnih lista. Ali to nije tačno. Ja sam bio na crnoj listi.

Gazimestan

Mnogi su napravili karijere pljujući Slobu Miloševića. Ja nisam naseo i nisam otišao na Gazimestan. Znao sam da je to podmetačina. Miloš Žutić, moj venčani kum iz prvog braka, dođe kod mene i kaže: Zovu me ovi. A ja kažem, ako ide patrijarh, zašto ti ne bi išao? I Miša ode. I desi se to što se desi. Milošević sleće helikopterom i njegovom preosveštenstvu patrijarhu srpskom kaže: Zdravo! To mi je Miloš Žutić pričao. Kad se vratio bio je strašno ljut. A ja ga pitam: Mišo, ko je taj čovek? A on kaže: Tanasije, to ti je jedna uspaljena komunistička džukela.

Rajko i Dragorad

Kad smo snimali u Boraču, ljudi iz ekipe su se pitali: Je li ovo moguće? Prelepo je. Da, Srbija je prelepa. Ali uništila ju je Titova rečenica: „Nema gospode, nema seljaka, svi smo mi radnici.“ Nije tačno. Srbija je seljačka zemlja u najboljem smislu te reči.
Bila bi velika sramota da se serija „Moj rođak sa sela“ ne nastavi. Tekst je izuzetan, a način na koji je Marko Marinković vodi posao je neverovatan. I tu nema prostakluka. A ja sam u lik Rajka Maleševića uneo svoje belanovačko iskustvo. Pa nisu naši seljaci budale, nisu štrokavi, nisu glupi. To su ljudi koji imaju svoje lepe i loše trenutke, svoje probleme i svoje poroke. Kao Dragorad. Ali to su normalni ljudi.

Gagulići
Ti naši tajkuni, naši Gagulići, to su ljudi koji samo o sebi misle i ne zanima ih ni država ni šta će biti sa ovom zemljom. Niti šta će biti s njihovom decom i njihovim unucima. Nažalost, Gagule su se namnožile u ogromnim količinama. Ja mogu da dokažem odakle mi imanje, a kako će da dokažu oni koji su za pet-šest godina došli do ogromnih bogatstava. „Gorki plodovi“ zadiru u srž problema. Siniša Kovačević nije izmislio da je pronađena odsečena glava na Bulevaru kralja Aleksandra. Nije izmislio obračune bandi, predozirane narkomane. Zbog toga su „Gorki plodovi“ zaista gorki. I Gagula, lik na koji sam veoma ponosan, i te kako postoji. I sve je jači.

Ranjeni orao
Mog oca su zatvarali i zato što je imao poljoprivrednu literaturu na nemačkom jeziku. Prilikom jedne premetačine pronađoše i knjige Mir Jam, između ostalog i „Ranjenog orla“. Pa čovek iz Udbe pita: Kakvo je ovo građansko đubre?
Ja sam sentimentalno vezan za ovu seriju, jer to je atmosfera u kojoj sam ja živeo, pogotovo oni delovi na selu. Kad se moj otac 1933. oženio, hteo je da moju majku vodi na more. A moj deda, Jovan, zaprepašćen, kaže: Šta će tebi more kad ovde imaš livadu? Na more idu samo hohštapleri! I tako moja majka nije videla more sve dok nije otišla kod sestre u London.

Hoću da znam zašto su mi tukli oca
Mnogi stari Beograđani koji su 1996/97. iznosili sokove i sendviče šetačima danas su razočarani. Jer promena se nije desila. Demokratija mora da počne od ispravljanja nepravdi. Nije to pitanje imetka. Ali ja moram da znam zašto su mi tukli oca. Kada je 1948. prvi put došao iz zatvora, moja majka ga nije prepoznala. Tu sliku nikad neću zaboraviti.

Lična karta
Tanasije Uzunović je rođen 1942. u Nišu. Završio je Pozorišnu akademiju u klasi profesorke Ljiljane Krstić. Osim u pozorištu, igrao je u preko 50 filmova i TV drama. Dobitnik je Sterijine nagrade i Okto-barske nagrade grada Beograda. Ženio se tri puta, ima 17-godišnju ćerku Sofiju.

Izvor: BLIC, Beograd, br. 4364, nedelja  5. april 2009, str. 12 (Odabrao I. Lukić)

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s