Iz okruga prašine i paučine

vrana-u-letu

(……..) možda pokazuju i dve beleške na kraju spomenutog romana .Prvu3 je napisao junak romana, drugu njegov mlađi kolega, recenzent.4

Ta knjiga je – to će vremenom biti priznato – svojom žestinom otvorila dugo očekivani put prevrednovanja u srpskoj književnosti i kulturi. Ta knjiga je pokazala šta je sve opoganilo i uneredilo Srbiju 20. veka.Napadi na ovu knjigu su otpočeli okasnelo i podmuklo.

Ti napadi su došli iz očekivanog pravca, od promašenih ambicioznih ljudi, i očajnika.5 Iz malovaroškog sveta.6

Prevrednovanje se ne može zaustaviti.Ne mogu ga zaustaviti nepozvani.Jer novi život i novo vreme traže novu savest za istine do sada prećutkivane. Neka tako bude!

___________

1 č. UMETNOST MAHAGONIJA, 7-9 / 2002 – 10 – 11 / 2003, str. 175 – 178)

2 …živi a mrtvi, eto šta pritiska Drugu Srbiju, kao smetovi snega. Jer takvi se hrane, kao i vampiri, svežom krvlju. Na nasilju je od Kaina do Iroda, od Napoleona do Hitlera i Staljina, sagrađena kula umetnosti iluzionizma, – put koji vodi u ćorsokak. Oruđe nemoćnih, put nemoći, eto šta je Srbiju, skrenulo sa njenog drevnog, seljačkog druma. Krv. (…) – str.156

… Druga Srbija govori vapajima iz okruga prašine i paučine, dok njeni

najgrlatiji pesnici, pomodni arlekini, trče za četvrtim. Pravo ime toga četvrtog je – Nepostojeći. Nikada nisam napisao da mi imamo velikih pesnika. – str.157

3 Autobiografska beleška autora ove storije. – Pisac ove knjige rođen je 1959. godine, kad NIN-ova nagrada za roman godine nije dodeljena, podno Juhora. Prve četiri godine proveo je uz babu i dedu (seljake, zbog razvoda roditelja). Sa balkona dedine kuće, kao mali, video je odbleske sunca u reci u daljini. To je ona mutna i velika reka, najveća u Srbiji, na kojoj su etablirarni srpski pisci dokazivali svoj patriotsko – književni salto mortale. Majka mi je šesdesetih godina otišla trbuhom za kruhom u Škotsku, tamo je i mene povela u šestoj. Od očuha sam naučio engleski pred polazak u osnovnu školu, a kasnije i nemački i francuski. Dok sam išao u srednju školu, učio sam portugalski, ruski i grčki. Moj očuh je smatrao da treba da studiram slavistiku, ali ja sam, na insistiranje moje majke, upisao stomatologiju. I završio sam je. Školske raspuste sam provodio kod babe i dede u Srbiji, podno Juhora, sve dok nisu pomrli. Nekako u to vreme umro mi je i očuh. Uzeo sam njegovo prezime, radi uspomene na njega, jer je mnogo više za mene učinio, nego moj otac rođeni. Radio sam malo kao stomatolog u Engleskoj. Nikad nisam mislio da ću biti pisac. Ni prevodilac, uprkos tome što pored srpskog govorim i pišem na još sedam jezika. Putovao sam kao srednješkolac u zavičaj moga pokojnog poočima, u Irsku, na Island; proputovao sam Sredozemlje; video sam Francusku i Maroko, kao student, Egipat i Madagaskar; Rusiju i Japan., SAD. Brazil i Kanadu. Crnjanski je pevao o Sumatri, a ja sam po njoj koračao. život i sudbina su me upućivali na zdrave zube, a ne na literaturu. Čitao sam u originalu Šekspira, Bajrona i Šelija; Džojsa; Marsela Prusta; Pasternaka; Foknera i Eliota, Virdžiniju Vulf i druge pisce. Povremeno sam čitao i SABRANA DELA Vuka Karadžića, besumnje najvećeg srpskog pisca, od početka do danas. Drugi srpski pisci su mi bili dosadni, neću da im nabrajam imena. Posedovao sam u svojoj biblioteci skoro sve istorije srpske književnosti i sve su bili – pretenciozne i problematične. Sve je pregazilo vreme, čak i onu kratku istoriju profesora Petkovića..Čitajući poneke od knjiga savremenih srpskih pisaca, još tamo u Škotskoj, povremeno, počeo sam i sam da pišem, onako za sebe. Napisao sam nekoliko knjiga, ali ni jednu nisam pokušavao da objavim. Ovo je moja prva objavljena knjiga. Kada je moja majka dobila penziju, odlučila je da se vrati u zavičaj, u Srbiju, podno Juhora, u opusteli dom pokojnog dede i babe.. U najgore vreme. Krajem devedesetih. I ja sam odlučio da se vratim, posle bombardovanja Srbije, 1999. godine, ali vratio sam se tek početkom 2001. godine. Kupio sam stan u širem jezgru Beograda i otvorio u njemu zubarsku ordinaciju. Nudio sam beogradskim časopisima odlomke iz mojih napisanih knjiga, pod mojim imenom i prezimenom moga pravog oca, ali nikad ništa nisu objavili. To jest, prvi moj rad je objavio urednik časopisa ZAVETINE Plus ultra i to pod pseudonimom. Zainteresovao sam se za urednika, tj. našao u biblioteci neke od njegovih romana i knjiga pesama; podstakli su me, ne samo da pišem, nego da počnem i da ih prevodim na engleski, nemački i francuski. Dakle, počeo sam otkrivati da imam i dara za prevodioca. Imam pripremljenih i prevedenih nekoliko izbora pesama i romana… Ne očekujem nikakve nagrade u ovoj zemlji. Molim Boga da moja majka što duže poživi; vikende provodim sa njom podno Juhora… Čime će se završiti moje pisanje? Čime se može završiti ako ne Bogom i beskrajnošću? Prikovan za zemlju, svaki čovek krikom šalje svoja bolna pitanja u kosmičke sfere, ponore i pećine, rupe u oblacima, i – niotkuda eha, odjeka. Odasvud navire i nagrće na čoveka ćutanje, muklo i gotovo podmuklo. Video sam tragediju srpske književnosti 19. i 20. veka, a posebno tragediju pisaca pripadnika tzv. demokratske linije, ovejanih bogoboraca. U delima i najdarovitijih, takvih, video sam, stiglo se, donde dokle je stigao čovek prikovan za zemlju, za jedno razdoblje. Malo je među njima Hristovih ljudi. Onih koji su u Božjem ćutanju nalazili rečite odgovore na svoje muke i bolove..

Ja od takvih nemam šta da učim, niti sam ikada i pokušavao. Eto, to smatram najvažnijom činjenicom svoje biografije. – Krajem februara, 2003.

 

4 …Sve češće, kao mlad čovek, pomišljam na Italiju, na Iberijsko poluostrvo (Španiju i Portugal), Škotsku i prekookeanska putovanja. Svet treba proputovati, strane jezike treba učiti, učiti. I naučiti. Momke godinu dve dana starije od mene mobilisali su pre nekoliko godina; neki od njih nikada se nisu vratili svom domu, gradu, niti su ikad videli ono što je trebalo da vide. Treba videti i Švajcarsku, Grenland i Norvešku, kraljevinu Dansku – svojim očima. Treba čuti divne melodije drugih naroda, pročitati dobre knjige na njihovim jezicima. Treba videti Brazil i Argentinu, Sibir i Sumatru…Treba videti mnogo dobrih filmova…

Ne ovo smeće, koje serviraju po bioskopima i na televiziji. Ovde. Treba mnoge i mnoge sate provesti u Kinoteci. Da biste razumeli drugog, ma ko on bio, treba da znate kako oseća, misli, govori. Bez znanja stranih jezika i bez putovanja, bez neprestanog upotpunjavanja saznanja, nećete moći da razumete stvarnost ni drugih, ni onu u kojoj živite. Najstrašnije je ako ste mlad i osuđeni na neku vrstu svojevrsnog zatočeništva. Mnogi su bili u prilici da napuste svoju rodnu zemlju, ili su to učinili silom prilika, ali ne verujem da oni mrze svoju zemlju, i ne nagovaram ih da e vraćaju.

Pisac DOKTORA SMRTI, kako kaže u svojoj autobiografskoj belešci, vratio se u Srbiju posle 2001. godine. Napisao je knjigu, toliko aktuelnu, da će se dići velika prašina. Pre svega zbog načina na koji on doživljava stvarnost Srbije.

To nije knjiga sa tezom, Doktor Smrt nije suprostavljen samo Doktoru religiozne medicine. Autor je napisao ono što smatra važnim u svojoj biografiji. Doktoru Smrti su suprostavljeni, na jednoj strani, Bog i priroda one Druge, potisnute Srbije, a na drugoj, netipična biografija nepoznatog pisca. Bog i priroda one Druge Srbije, ili prirode uopšte, nisu vulgarni; ne smeju se mizeriji paloga i propaloga.

Iza Doktora Smrti – stoji mnogo toga, pre svega grupni portret razabojnika, veštog manipulatora i grabljivca, koji je grabio i otimao bezdušno od sve ostale dece, jer njegova su glad i žeđ bili veliki i pre stupanja u pustinju istorije, a i u trenutku kada se vanredan roman porađao. Ovaj roman zaprepašćuje, oduševljava, najpre ćutljivom lepotom, a zatim i načinom razumevanja srpske stvarnosti. NJegov autor, iako je mladost proveo u Škotskoj i Engleskoj i tamo stekao obrazovanje i diplomu, nije postao Englez. Ne pravi se Englez. Ne zabija glavu u pesak, kao noj, ne zaobilazi teške teme, kao tzv. ovdašnji veliki pisci, koje on etiketira kao Floberove papagaje.

Zašto je pisac izabrao kao glavnog junaka svoje knjige jednog doktora religiozne medicine, a ne psihijatra, ili nekog drugog doktora, recimo, nekih egzaktnih nauka? To je tajna pisca. Ovu knjigu ne treba preporučivati. Zašto? Pa, ko je pročita, shvatiće. A ko je pročita pa ne shvati, nek čita šećerleme i postmodernističke i druge večne pretendente. Jedan od naših novih urednika je pre nekoliko godina napisao predivnu knjigu o večnim pretendentima i propalim piscima Balkana i Srbije, koji su proglašeni velikanima. Poneke od njih, pisac ovog romana, detaljnije rasvetljava, ponekad anatomski, umetnički nadmoćno

Srpski književni časopisi odavno ne objavljuju ovakve knjige, niti će u skoro vreme. Oni su navikli, kao i ždrebad, na čekanje kocke šećera. Kaligula je svoga magarca postavio za člana senata; i ovde sanjaju, oduvek su više o tome sanjali – da budu postavljeni. Mi ne znamo da li će ovaj autor nastaviti da piše i napisati još neku ovakvu knjigu? Možda i hoće?

Čitajući ovu knjigu u rukopisu, oslobađao sam se straha, individualizma, skepticizma, jalovih misli, i mislio sam slobodnije o dalekim putovanjima, i zemljama koje sam pobrojao. Zato sam bio prvi u uredništvu da je objavimo, odmah, i u celini, a ne u nastavcima. Čitnje ove knjige je i spasonosno, da ne kažem lekovito, jer ju je pisao i napisao darovit čovek, stook, izvanrednog sluha. Pisac ima uši – dobre oči za istoriju i srpsku stvarnost….

5 Videti o tome više u knj. Miroslav Lukić: POSLODAVAC KEOPS I, Zavetine, Beograd, 2006.

6 Duh je gospodar obnovljenja, podložan je reinkarnaciji. Veliki duh je neuništiv… / Jugoslovenski i srpski oficijalizam, šta je to? Malovaroški svet. Najveća zasluga jugoslovenske revolucije je formiranje malovaroškog sveta, omasovljenje toga sveta… Malovaroški svet se širi kao poplava i preplavljuje mnogo toga, čak i enigme, drugu Srbiju. / Evo naše filosofije: mi smo nemoderni, skrajnuti, na suvom; oko nas teče mutna reka malovaroška, sa klobucimaa pene… / Mi ne pripadamo nikom drugom, do sebi, zemlji druge Srbije, drugačije, koja se truje neodređenošću hladnog negodovanja, zbog poplave svega i svačega, čiju će torturu podnositi najmanje onoliko koliko je do danas proteklo vremena od oktobra 44. Taj period je dug i ponekom čoveku će se učiniti duži od polustoleća!To je razdoblje teže od stene, kamene gromade, snežne planine, koja će sama sebe povući u provaliju i nepostojanje, kad za to dođe vreme. Strašno je što sve češće vidimo kako mnogi propadaju, i što niko više ne može ništa učiniti da zaustavi taj proces i spase barem ponekog od pogibeljnog utapanja…Svega se bojimo: kretanja, razgovora, onih Bodlerovih prokletnica, radosnih mrtvaca i truleži u društvu, i ljubavi prema laži, i oholosti, i ljupkih sutona, duha nametačkog i bolne nestrpljivosti, nasrtljivosti. / Kome ovo sve pišemo?

Eventualnim čitaocima, nepoznatima? Drukčijem pokolenju koje će jednom doći?Ili onom vršnjaku, lutalici, što se u suton penje kamenim nogostupom u visinu, gde je kamen obrastao mahovinom; ili đaku-pešaku što silazi sa planine niz breg plav od procvetalih jorgovana? / Ili onima što veruju da je moguće izjednačenje života i umetnosti? život i umetnost su dve sasvim različite stvari po poreklu, cilj je njihovo izjednačenje: da umetnost postane život, a život umetnost. Jer to je ono najviše u postojanju… 

 Objavljeno u časopisu TREĆA SRBIJA 11 – 15/ 2004 – 2005, str. 7- 8, u okviru Uvodne napomene “časopisa za nove inicijative” (br. 1 – 3, pripremljenog za štampu daleke 1973. godine).

Iz knjige:Miroslav  Lukić: NEČISTA SRBIJA, eseji. –Zavetine, Beograd, 2006, str. 199-201

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s