ДОБРИЦА ЋОСИЋ / Светлана Велмар-Јанковић

(…)

Ра­ни­је смо на­го­ве­сти­ли: ме­ха­ни­зам уну­тра­шњег мо­но­ло­га у Ко­ре­ни­ма по­ка­зу­је да аутор овог ро­ма­на до­бро по­зна­је тех­ни­ку мо­но­ло­га у мо­дер­ном пси­хо­ло­шком ро­ма­ну на­шег вре­ме­на. Не­ки су кри­ти­ча­ри на­шли у Ћо­си­ће­вим ро­ма­ни­ма из­ве­сне ути­ца­је стра­них ро­ман­си­је­ра: у књи­зи Да­ле­ко је сун­це ути­ца­је Шо­ло­хо­ва; у Де­о­ба­ма ути­ца­је Џој­са, а на­ро­чи­то Фок­не­ра.

За­ни­мљи­во је да, ка­да се го­во­ри­ло о Ко­ре­ни­ма, ни­је ни­ка­ко би­ла спо­ме­ну­та из­ве­сна срод­ност ро­ман­си­јер­ске ин­спи­ра­ци­је До­бри­це Ћо­си­ћа са ро­ман­си­јер­ском ин­спи­ра­ци­јом фран­цу­ског пи­сца Жа­на Жи­о­ноа. О не­ким ути­ца­ји­ма Жи­о­ноа, ни не­по­сред­ним, ни по­сред­ним, ми­сли­мо да не мо­же да бу­де ре­чи, али уто­ли­ко је ова срод­ност ин­те­ре­сант­ни­ја. Жи­о­но је, као и Ћо­сић, пи­сац са ис­тан­ча­ном пси­хо­ло­шком оп­сер­ва­ци­јом; и он из­ван­ред­но по­зна­је пси­хо­ло­ги­ју сво­јих се­ља­ка и ам­би­јент фран­цу­ског се­ла. У том ам­би­јен­ту и у тој пси­хо­ло­ги­ји ни­шта га не из­не­на­ђу­је; ни­шта не чу­ди; ни­шта не пла­ши. Као и Ћо­си­ћев, је­зик Жа­на Жи­о­ноа је нео­бич­но ме­та­фо­ри­чан: а те су ме­та­фо­ре са­свим из­у­зет­не, исто као што је нео­бич­но и из­у­зет­но ње­го­во ви­ђе­ње жи­вот­них суд­би­на ње­го­вих се­ља­ка. Не­ће­мо да­ље: ис­пи­ти­ва­ње срод­но­сти ро­ман­си­јер­ске ин­спи­ра­ци­је код Ћо­си­ћа и код Жи­о­ноа ни­је са­да наш за­да­так. Ми смо хте­ли да, ов­де, за­бе­ле­жи­мо је­дан ути­сак ко­ји смо до­би­ли при­ли­ком по­нов­ног чи­та­ња Ко­ре­на: ути­сак да по­сто­ји из­ве­сна ве­за из­ме­ђу Ко­ре­на и ро­ма­на Све­то­ли­ка Ран­ко­ви­ћа, ми­сли­мо на ро­ма­не Се­о­ска учи­те­љи­ца и Гор­ски цар. Овај ути­сак ни­ка­ко ни­је иза­зван срод­но­шћу те­ма у Ћо­си­ће­вом и у Ран­ко­ви­ће­вим ро­ма­ни­ма: иако се и је­дан и дру­ги пи­сац, сва­ки на свој на­чин, ба­ве суд­би­ном чо­ве­ка у уз­не­ми­ре­ној и мрач­ној ат­мос­фе­ри ср­би­јан­ског се­ла, у де­ве­де­се­тим го­ди­на­ма про­шлог ве­ка. Но, они се ба­ве овим те­ма­ма у тој ме­ри раз­ли­чи­то да је срод­ност тих те­ма са­мо при­вид­на; у ства­ри је и не­ма. Ве­за ко­ју смо спо­ме­ну­ли ви­ди се у по­дат­ку да у ро­ма­ни­ма Све­то­ли­ка Ран­ко­ви­ћа има по­ку­ша­ја уну­тра­шњег мо­но­ло­га. Исти­на, то је још са­свим не­раз­ви­јен уну­тра­шњи мо­но­лог; не­кад то­ли­ко збр­кан да је го­то­во не­чи­тљив: али то је ипак уну­тра­шњи мо­но­лог. У Ран­ко­ви­ће­вом осе­ћа­њу све­та има не­чег вр­ло мо­дер­ног: пре све­га, ње­гов до­жи­вљај чо­ве­ко­ве уса­мље­но­сти. Овај се до­жи­вљај ја­сно из­ра­жа­ва баш у мо­но­ло­зи­ма Ран­ко­ви­ће­вих ју­на­ка. Ран­ко­вић се спон­та­но од­лу­чу­је за мо­но­лог он­да ка­да тре­ба да от­кри­је оне стра­не у ин­тим­ној лич­но­сти сво­јих ју­на­ка ко­је су нај­ма­ње све­тле. Као да се устру­ча­ва сам да го­во­ри о њи­ма, као да се пла­ши, пи­сац у тим тре­ну­ци­ма пу­шта сво­је лич­но­сти да го­во­ре са­ме; да са­ме на­го­ве­сте свој од­нос пре­ма злу ко­је их про­го­ни, и пре­ма смр­ти ко­ју не­пре­кид­но слу­те. У сво­јим нај­од­суд­ни­јим ча­со­ви­ма: већ за­хва­ће­ни злом, већ бли­зу смр­ти и Љу­би­ца, се­о­ска учи­те­љи­ца, и Гој­ко, њен муж, и Ђу­ри­ца, гор­ски цар, има­ју сво­је мо­но­ло­ге у ко­ји­ма се, на из­ве­стан на­чин, об­ра­чу­на­ва­ју са со­бом. Ме­ха­ни­зам ових мо­но­ло­га, ако о не­ком ме­ха­ни­зму уоп­ште и мо­же да бу­де ре­чи, вр­ло је ар­ха­и­чан и вр­ло при­ми­ти­ван. Ран­ко­вић по­ку­ша­ва да дâ са­мо скри­ве­ни ток ми­сли сво­јих ју­на­ка, онај ток ко­ји је уско ве­зан за до­га­ђа­је из са­да­шњо­сти. Но, ови по­ку­ша­ји, ма ко­ли­ко да су не­ве­шти и не­му­шти, ипак су по­ку­ша­ји да се ство­ри уну­тра­шњи мо­но­лог, и то мо­де­ран. Лак­ше је на­ћи и на­ве­сти раз­ли­ке из­ме­ђу мо­но­ло­га лич­но­сти у Се­о­ској учи­те­љи­ци и у Гор­ском ца­ру и лич­но­сти у Ко­ре­ни­ма не­го слич­но­сти. Раз­ли­ке су ве­ли­ке и мно­го­број­не; слич­но­сти су ма­ле и ма­ло­број­не. Но те слич­но­сти ипак по­сто­је и на­во­де на раз­ми­шља­ње о кон­ти­ну­и­те­ти­ма у на­шој ро­ма­неск­ној књи­жев­но­сти; о кон­ти­ну­и­те­ти­ма ко­ји су још не­ис­пи­та­ни.

У ро­ма­ну Да­ле­ко је сун­це уну­тра­шњи мо­но­лог је на­слу­ће­на и до­бро ис­ко­ри­шће­на мо­гућ­ност да се са­оп­ште до­га­ђа­ји и оцр­та­ју ли­ко­ви; али ком­по­зи­ци­ја овог мо­но­ло­га још је јед­но­став­на. У Ко­ре­ни­ма, уну­тра­шњи мо­но­лог је раз­ви­јен и сло­жен; има сво­ју тех­ни­ку и свој ме­ха­ни­зам, и сво­је функ­ци­је, као што смо ви­де­ли. У Де­о­ба­ма, об­ли­ци у ко­ји­ма се овај мо­но­лог ја­вља су раз­ли­чи­ти; струк­ту­ра сва­ког мо­но­ло­га вр­ло је ком­пли­ко­ва­на. По­ред већ по­зна­тих, у Де­о­ба­ма има и јед­на са­свим осо­бе­на вр­ста мо­но­ло­га: уну­тра­шњи мо­но­лог ма­се. Он је гра­ђен на истим прин­ци­пи­ма на ко­ји­ма је гра­ђен у Ко­ре­ни­ма мо­но­лог јед­не ли­чн­о­сти. И овај мо­но­лог, да­кле, под­ра­зу­ме­ва со­ци­јал­на и пси­хо­ло­шка обе­леж­ја: са­мо, у овом слу­ча­ју, то ни­су обе­леж­ја јед­ног чо­ве­ка, не­го ма­се љу­ди. Уну­тра­шњи мо­но­лог ма­се, по­ред ових ко­је смо на­ве­ли, са­др­жи и дру­га обе­леж­ја: не­ке еле­мен­те оп­штег на­чи­на ми­шље­ња ове ма­се; за­тим, ре­ак­ци­је ма­се на прет­ње опа­сно­сти и смр­ти; син­так­су и реч­ник ко­лек­тив­ног го­во­ра. Јер, овај мо­но­лог је мо­но­лог ма­се се­ља­ка у од­ре­ђе­ном вре­ме­ну и у од­ре­ђе­ној си­ту­а­ци­ји. Вре­ме је рат­но; си­ту­а­ци­ја је опа­сна: не­при­ја­тељ вре­ба, смрт пре­ти. Це­ло пр­во по­гла­вље у Де­о­ба­ма, по­гла­вље От­кри­ће, у ства­ри је са­мо је­дан мо­но­лог: уну­тра­шњи мо­но­лог ма­се ко­ја је схва­ће­на као јед­но те­ло и јед­на пси­ха. Но, не сме­мо да­ље: на­ша је на­ме­ра би­ла да, ко­ли­ко смо у мо­гућ­но­сти, об­ја­сни­мо при­ро­ду уну­тра­шњег мо­но­ло­га у ро­ма­ну Ко­ре­ни; уну­тра­шњи мо­но­лог ма­се у Де­о­ба­ма зах­те­ва по­себ­но из­у­ча­ва­ње.

II

Ју­на­ци До­бри­це Ћо­си­ћа су уса­мље­ни­ци; и то у Ко­ре­ни­ма, чи­ни се, нај­ве­ћи. Сав је њи­хов жи­вот грч уса­мље­но­сти: са­мо смрт, ако до­ђе, осло­ба­ђа тог гр­ча, и те уса­мље­но­сти. У мо­дер­ном ро­ма­ну са те­мом из са­вре­ме­ног жи­во­та чо­ве­ко­ву уса­мље­ност нај­че­шће иза­зи­ва рав­но­ду­шност дру­гих љу­ди. У Ко­ре­ни­ма, мо­дер­ном ро­ма­ну са те­мом из про­шло­сти, Ћо­сић је дао је­дан за­ни­мљив фе­но­мен: уса­мље­ност чо­ве­ка у па­три­јар­хал­ном дру­штву и у па­три­јар­хал­ној по­ро­ди­ци; уса­мље­ност ка­ко је ви­ди и осе­ћа је­дан мо­де­ран и са­вре­мен пи­сац. Ову уса­мље­ност не про­у­зро­ку­је рав­но­ду­шност дру­гих; мо­гло би се чак ре­ћи да би уса­мље­ност јед­не лич­но­сти би­ла ма­ња, да је рав­но­ду­шност дру­гих пре­ма тој лич­но­сти ве­ћа. Да ли је то па­ра­докс има­нен­тан пси­хо­ло­ги­ји од­но­са у па­три­јар­хал­ној по­ро­ди­ци? Мо­жда. Јер, уса­мље­ност ју­на­ка у Ко­ре­ни­ма иза­зва­на је не­по­ве­ре­њем, и по­до­зре­њем, и стра­хом од дру­гих: у пр­вим да­ни­ма жи­во­та овај је ју­нак на­у­чио да се не­по­ве­ре­њем тре­ба чу­ва­ти не са­мо од не­при­ја­те­ља не­го још ви­ше од при­ја­те­ља; не са­мо од оних ко­ји су не­по­зна­ти и стра­ни не­го још ви­ше од оних ко­ји су по­зна­ти и бли­ски. Оту­да основ­на емо­ци­ја ју­на­ка у Ко­ре­ни­ма ни­је љу­бав не­го страх, и то страх ко­ји се ис­по­ља­ва у раз­ли­чи­тим ви­до­ви­ма: као за­вист, као мр­жња, као по­тре­ба за осве­том, као те­жња за не­при­ко­сно­ве­ним угле­дом. По­не­кад из­гле­да да осим не­по­ве­ре­ња и злих слут­њи у овим ју­на­ци­ма и не­ма дру­гих осе­ћа­ња: ре­кли смо да их упо­зна­је­мо већ фор­ми­ра­не; сад мо­же­мо да ка­же­мо да их упо­зна­је­мо и већ де­фор­ми­са­не. Под при­ти­ском дру­штва и по­ро­ди­це лич­но­сти из Ко­ре­на, сва­ка из дру­гих раз­ло­га, не мо­гу да стиг­ну да се пот­пу­ни­је и сло­же­ни­је раз­ви­ју. Од са­мог по­чет­ка оне се осе­ћа­ју ег­зи­стен­ци­јал­но угро­же­не: сва­ка на дру­ги на­чин. Аћи­ма Ка­ти­ћа угро­жа­ва се­ћа­ње на не­у­глед­ног Лу­ку До­шља­ка ко­ји му је био отац; због то­га он же­ли ви­ше од све­га да бу­де угле­дан чо­век и угле­дан по­ли­ти­чар; тој же­љи жр­тву­је све. Ње­го­ве си­но­ве угро­жа­ва при­су­ство њи­хо­вог углед­ног оца, као што је Аћи­ма Ка­ти­ћа угро­жа­ва­ло се­ћа­ње на ње­го­вог не­у­глед­ног оца. У жи­во­ту ју­на­ка из Ко­ре­на не­ма све­тло­сти: ни оне све­тло­сти ко­ју да­је љу­бав, ни оне ко­ју да­је пле­ме­ни­тост, ни оне ко­ју да­је оства­рен кон­такт са дру­ги­ма. Кон­так­та ко­ји омо­гу­ћу­ју при­сност не­ма, као што не­ма ни пле­ме­ни­то­сти; а љу­бав, кад је има, увек је при­та­је­на, упла­ше­на, угу­ши­ва­на; увек под сен­ком не­ке кри­ви­це, та љу­бав ни­кад ни­је сло­бод­на. Чак ни Сим­ки­на љу­бав пре­ма си­ну. Там­на осе­ћа­ња го­не ове лич­но­сти јед­не ка дру­ги­ма; али и те­ра­ју јед­не од дру­гих. Ове се лич­но­сти ни­кад не пре­да­ју, скри­ва­ју се у се­бе и от­кри­ва­ју са­мо пред со­бом. Код по­нов­ног чи­та­ња овог ро­ма­на опет нам се ја­ви­ла јед­на сли­ка за ко­ју смо би­ли уве­ре­ни да се ра­ни­је ја­вља­ла слу­чај­но: у чуд­ној по­лу­та­ми ко­ја из­би­ја из њих са­мих, у по­лу­та­ми ко­ја их по­ве­зу­је, са гр­чем на ли­цу и са гр­чем у по­кре­ту лич­но­сти у Ко­ре­ни­ма као да од­ме­ра­ва­ју јед­на дру­гу, спрем­не за на­пад или за од­бра­ну. У њи­хо­вим очи­ма не­ма мно­го ми­ло­сти ни пре­ма се­би ни пре­ма дру­ги­ма. Њи­хо­ва су ли­ца као од јед­ног ко­ма­да ка­ме­на: твр­да, оштра, по­ма­ло без­бој­на; ли­ца љу­ди на­вик­ну­тих на не­ми­ло­срд­ну бор­бу са дру­ги­ма ви­ше не­го са са­мим ообом; али и на бор­бу са са­мим со­бом. То су ли­ца љу­ди ко­ји чак и не при­ме­ћу­ју сво­ју ап­со­лут­ну уса­мље­ност, не слу­те да је жи­вот осло­бо­ђен те уса­мље­но­сти мо­гућ. За та­кав жи­вот они не зна­ју, па га и не же­ле.

Оди­ста, у на­чи­ну на ко­ји Ћо­сић ви­ди па­три­јар­хал­ног чо­ве­ка и па­три­јар­хал­не од­но­се има не­чег стра­вич­ног и не­чег нео­по­зи­вог. На­ши ста­ри­ји пи­сци: и Све­то­лик Ран­ко­вић и Бо­ра Стан­ко­вић от­кри­ва­ли су тра­ге­ди­ју па­три­јар­хал­ног чо­ве­ка. Но, ка­ко је тај чо­век де­лом жи­вео и у њи­ма, као што је жи­вео и по­ред њих, они су га осе­ћа­ли са­свим друк­чи­је не­го што га осе­ћа Ћо­сић; би­ли су скло­ни да у жи­во­ту то­га чо­ве­ка ви­де ма­ле све­тло­сти. Исто тра­гич­не, али ипак све­тло­сти. Све­тлост на­де у бу­ду­ћи жи­вот; све­тло­сти скри­ве­не или за­бра­ње­не љу­ба­ви; чак и за­го­нет­не све­тло­сти чи­стог сек­са. Код Ћо­си­ћа ових све­тло­сти не­ма. Мо­де­ран пи­сац, пи­сац на­шег вре­ме­на, Ћо­сић је про­шлост ко­јом се ба­ви и љу­де из те про­шло­сти ви­део као жи­ве сим­бо­ле тра­гич­не про­шло­сти и тра­гич­не исто­ри­је це­лог јед­ног на­ро­да. Сво­је ју­на­ке он је по­сма­трао и ту­ма­чио не као њи­хов са­вре­ме­ник, не­го као њи­хов по­то­мак. Оту­да, ми­сли­мо, она нео­по­зи­вост, она де­фи­ни­тив­ност сли­ке јед­ног вре­ме­на ко­ју нам он да­је; оту­да, за нас, и нео­бич­на упе­ча­тљи­вост те сли­ке.

Већ из­бо­ром те­ме и из­бо­ром на­сло­ва Ћо­сић као да ка­же чи­та­о­цу: ево, по­гле­дај­те, ово су на­ши има­ги­нар­ни пре­ци; а да ли су баш са­свим има­ги­нар­ни? И чи­та­лац је од­мах ухва­ћен: од­мах за­ин­те­ре­со­ван. Пр­ве стра­не ро­ма­на по­ја­ча­ва­ју ово ин­те­ре­со­ва­ње. До­бри­ца Ћо­сић је у Ко­ре­ни­ма по­сти­гао из­у­зе­тан вид иден­ти­фи­ка­ци­је са про­шло­шћу: ова иден­ти­фи­ка­ци­ја оства­ре­на је та­ко успе­шно да чи­та­лац и не при­ме­ћу­је да је би­ло по­треб­но да се она оства­ри; он као да и не слу­ти да ова иден­ти­фи­ка­ци­ја по­сто­ји. За нас, то зна­чи да је пи­сац ус­пео и сво­ме чи­та­о­цу да омо­гу­ћи да се укљу­чи у про­цес ове иден­ти­фи­ка­ци­је; та је мо­гућ­ност од ве­ли­ког зна­ча­ја и за пи­сца и за чи­та­о­ца. Оту­да су илу­зи­ја про­шло­сти и илу­зи­ја жи­во­та у овом ро­ма­ну у тој ме­ри су­ге­стив­ни да чи­та­лац ни у јед­ном тре­нут­ку ни­је до­ве­ден у ис­ку­ше­ње да по­сум­ња: ни у ту про­шлост, ни у тај жи­вот, ни у ту илу­зи­ју. Пре но што је по­чео овај ро­ман, Ћо­сић се био по­све­тио из­у­ча­ва­њу исто­ри­је из епо­хе ко­ја га је за­ни­ма­ла. Они ко­ји до­бро по­зна­ју ову исто­риј­ску ма­те­ри­ју зна­ју да у Ко­ре­ни­ма има мно­го аутен­тич­них исто­риј­ских по­да­та­ка. Но, Ћо­сић ни­је хтео да оства­ри исто­риј­ски ро­ман; ни­ти га је оства­рио. По­зна­ва­ње исто­риј­ске ма­те­ри­је до­зво­ли­ло му је, кад је то би­ло по­треб­но, да се осе­ћа сло­бод­ним у од­но­су на ту ма­те­ри­ју: ни­је га спу­та­ва­ла; од те ма­те­ри­је мо­гао је да узме шта је хтео и ко­ли­ко је хтео. Ћо­сић ни­је из­не­ве­ра­вао исто­риј­ску ма­те­ри­ју ко­јом се слу­жио, али ни­је до­пу­стио ни да га ова ма­те­ри­ја пот­чи­ни се­би; он је вла­дао њом. На тај на­чин ње­го­ва ства­ра­лач­ка има­ги­на­ци­ја оста­ла је пот­пу­но сло­бод­на.

Пи­сци исто­риј­ских ро­ма­на вр­ло че­сто на­сто­је да по­стиг­ну ап­со­лут­ну иден­ти­фи­ка­ци­ју са епо­хом и љу­ди­ма ко­је опи­су­ју: ова­ква се на­сто­ја­ња увек за­вр­ша­ва­ју по­ра­зом. Ап­со­лут­на иден­ти­фи­ка­ци­ја ап­со­лут­но је нео­ствар­љи­ва. У на­ме­ри да се при­бли­жи љу­ди­ма из про­шлог вре­ме­на, пи­сац са ова­квим на­сто­ја­њи­ма по­ка­зу­је се и на­и­ван и не­вешт: те­жи да ис­кљу­чи сво­је вре­ме и сво­ју лич­ност. Као по­сле­ди­ца тих на­сто­ја­ња и тих те­жњи до­га­ђа се да и про­шлост и са­да­шњост оста­ју од чи­та­о­ца под­јед­на­ко уда­ље­не. Си­гур­ни смо да Ћо­сић ни у јед­ном ча­су ни­је био из­ло­жен слич­ној за­блу­ди: он је од­ви­ше мо­де­ран и од­ви­ше сна­жан пи­сац да би до­шао у та­кву за­блу­ду. Иден­ти­фи­ка­ци­ја пи­сца Ко­ре­на са про­шло­шћу са­мо је де­ли­мич­на иден­ти­фи­ка­ци­ја: у про­шло­сти, Ћо­сић је на­шао мо­ти­ве за свој ро­ман; и де­кор. Ам­би­јент, зби­ва­ња, лич­но­сти и њи­хо­ви ме­ђу­соб­ни од­но­си узе­ти су из про­шло­сти и од про­шло­сти; ви­ђе­ње тог ам­би­јен­та и тих зби­ва­ња, ро­ман­си­јер­ска ин­тер­пре­та­ци­ја лич­но­сти и њи­хо­вих од­но­са узе­ти су из са­да­шњо­сти и од са­да­шњо­сти. Оту­да са­вре­ме­ни чи­та­лац овог ро­ма­на до­жи­вља­ва при­сни кон­такт са про­шло­шћу. Ћо­си­ће­во ви­ђе­ње про­шло­сти по­тен­ци­јал­но је и ви­ђе­ње про­шло­сти тог чи­та­о­ца; Ћо­сић му га са­мо от­кри­ва. Ово, ви­ше од све­га, чи­ни Ко­ре­не књи­гом ко­ја је бли­ска чи­та­о­цу: пи­сац је сво­јом де­ли­мич­ном иден­ти­фи­ка­ци­јом са про­шло­шћу ус­пео да про­шло вре­ме при­бли­жи са­да­шњем вре­ме­ну а са­да­шње вре­ме про­шлом вре­ме­ну.

Ово је при­бли­жа­ва­ње из­ве­де­но са из­у­зет­ним осе­ћа­њем за ме­ру: то­ли­ко из­у­зет­ним да смо уве­ре­ни да за ово осе­ћа­ње има­мо да за­хва­ли­мо ис­кљу­чи­во из­у­зет­ној Ћо­си­ће­вој да­ро­ви­то­сти; та нам је да­ро­ви­тост омо­гу­ћи­ла да се ла­ко при­бли­жи­мо про­шло­сти и да је нео­сет­но осе­ти­мо.

Та­ко се мо­же до­го­ди­ти да нам, ма ко­ли­ко би­ла су­ге­стив­на, по­не­кад ма­ло сме­та лич­ност стар­ца Ни­ко­ле: на­ро­чи­то у тре­ну­ци­ма кад му је до­де­ље­на уло­га во­ди­ча у про­шлост. Уве­ре­ни смо да је за­ми­сао о овој лич­но­сти на­ста­ла он­да ка­да пи­сац још ни­је био са­свим си­гу­ран у сво­је вла­да­ње ма­те­ри­јом ро­ма­на. Ста­рац Ни­ко­ла, чи­ни се, тре­ба­ло је да по­мог­не пи­сцу као и про­шло­сти. Тек се доц­ни­је мо­гло ви­де­ти да ова по­моћ ни­је би­ла по­треб­на. Ста­рац Ни­ко­ла остао је мит­ски оквир за овај ро­ман ко­ји ни­је мит.

(1963)  (Све­тла­на Вел­мар-Јан­ко­вић, Са­вре­ме­ни­ци, Про­све­та, Бе­о­град 1967, 127–146)

Штампано у најновијем двоброју часописа БРАНИЧЕВО  3-4/2011, у темату посвећеном Књижевној критици и проветравању критичарских ложа

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s