Из Извештаја о Смећу

…Нисам износио Смеће од 1996. године; мислим да је тада све то почело, и у вези је са оргијама немилосрдних и бездушних духова…            Чудо да ми није порастао камен у левом бубрегу?!

Сад сам почео, важно је почети са чишћењем. Почео сам од мрачних углова и пренатрпаних фиока; од облака паучине…

И то ће … потрајати. Пуним вреће и пластичне џакове, као да су без дна. Неред и мит су се насукали Овде. Као каква стара галија…

Не скривај се иза туђе глупости. Иза сујеверја. Чисти, почисти све кутове срца…

Лако је то рећи, понављати…

 

Advertisements

Једно мишљење на „Из Извештаја о Смећу

  1. Лако је то рећи

    Читам једанпут, двапут, трипут… Прво редом, па прекореда, онда крећем да прескачем, па да се враћам… Када сам четврти пут кренула од позади као да сам задигла отирач и пронашла кључ… Да би се ушло у кућу сопствених заблуда, слутњи, сујеверица, сумњи, оправдања, образложења, заобилажења основног, да би се стигло до циља, улазака кроз периферијску мембрану, да би се срж усисала непцима, да би се све то урадило и још понешто и још што шта, треба имати кључ, откључати, ући, преврнути фиоке, избацити смеће из сопственог срца и из сећања…
    И читам ( читам ли или се преслишавам?) ни сама не знам који пут… Страх ме је да не залутам… Враћам се на почетак, сричем слог по слог, задржавам се код сваке тачке, предахнем код зареза ( или беше запете, ма ко би га сада знао), устукнем пред знаком питања ојачаним узвиком, наставим да бауљам кроз белину након три тачке…
    И тако, корак по корак, између редова…Подвлачим прстом као када се тек уче слова. И изнова Белатукадруз:
    „Из Извештаја о Смећу…
    …Нисам износио Смеће од 1996. године; мислим да је тада све то почело, и у вези је са оргијама немилосрдних и бездушних духова… Чудо да ми није порастао камен у левом бубрегу?!
    Сад сам почео, важно је почети са чишћењем. Почео сам од мрачних углова и пренатрпаних фиока; од облака паучине…
    И то ће … потрајати. Пуним вреће и пластичне џакове, као да су без дна. Неред и мит су се насукали Овде. Као каква стара галија…
    Не скривај се иза туђе глупости. Иза сујеверја. Чисти, почисти све кутове срца…
    Лако је то рећи, понављати…“
    И након свега, као да је време да се вратим у своју пећину, да духове у њој припитомим или да их у дивљину вратим, мртве да сахраним, да пепео предам пепелу, да исперем умор из очију и скорелу пену са усана, да се огледам у воденом огледалу, да препознам онај поглед који сам имала док су зидови били без паукова, док су у кутовима мирисали кречно млеко и безбојно мастило, оно исто којим сам исписивала координате на које треба стићи, спискове правила шта треба понети, у календаре бележила докле остати, па наставити, док сам носила сат са казаљкама и знала за шта је кад време, а не као сада ни тамо ни овамо, ни овде ни онде… Значи, треба започети, (не опстаје пословица узалуд: Најтежи је први корак… Не додаје друга: Пут од сто миља започиње кораком првим); започети као да је први пут… И… „Почистити све кутове срца“ … Треба, знам. Треба, хоћу. Треба, желим. Треба, могу. Треба, али „лако је то рећи, понављати“.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s