ЉУДИ НЕ УМИРУ, ОНИ СЕ ПРЕТВАРАЈУ У СВЕТЛОСТ / Зоран М. Мандић

(Модел критике једног отварања}

Даме и господо,

Са великим задовољством сам се придружио овој заједничкој изложби, односно свечаности са којом она обележава леп јубилеј постојања једне ликовне групе. И да вас подсетим реч је о ликовној групи АМВ, насталој пре тридесет година, а у којој су се добровољно нашла два сликара, А – Андрија Шарановић и М – Мирко Ћирић и један вајар В – Воимир Дедејић. Али, пре него што чујете глас мојих утисака о изложеним радовима, направићу један необавезан увод, увод који се попут моста поставља између раздаљина две тачке, две стране, или ако хоћете две провалије, преко којег се прелази и прелазе светлост и мрак, путници, бескућници и уметници заједно. У покрету преко тог метафоричког моста маште они – путници су увек корен математички извађен из хемије заједничког имениоца. Морам да приметим да је ова група настала, као ексцентрични облик дружења, без манифеста, односно без текста прогласа који прокламује основна начела уметничког стваралаштва групе. Подсетићу да су се у прошлости оснивале уметничке и књижевне групе којима је био циљ да се радикално супроставе владајућим уметничким или књижевним конвенцијама. У историји тих група су сигналисти на челу са нашим Мирољубом Тодоровићем, футиристи са Владимиром Мајаковским и наравно чувена Шејкина Медијала, која је заговарала имагинирање феномена тзв. интегралне слике и интегралног сликарства. Постмодерна је последњи покрет, да га тако фигуративно назовемо, који је стремио разбијању свих конвенција, односно слободи употреба познатих искуствених опција, монтажа, језичких масажа и углавном мање или више успешних експеримената.Група АМВ није настала тако, њено рођење треба везати за задовољство у истицању, више комшијског, него поетичког поверења са којим су се Андрија, Мирко и Воимир обратили пре 30 година један другоме.

Позната је истина да сваки сликар, или вајар, био он Каравађо, Милорад Бата Михаиловић, Ел Греко, Роден, Мур, или Бранкуши, ако је жело да успе у пољу свог израза морао је од почетка стварати и мукотрпно градити своју повест. Стварање повести је борба за своје место без чијег освајања сви напори остају у покушају обавијеном паучином и маглом у чијој влаги све трули и пропада, чак и извод из књиге рођених.

Али, пошто ово није предавање веће заиста мала свечаност окренућу се мојим утисцима о овим изложеним радовима и њиховим ауторима.

АНДРИЈА ШАРАНОВИЋ је веома занимљиви сликар. Његова посебност је у томе што није био талац веронауке сликарства, поготово, што су многи његови савременици олако, готово епигонски, прешли са култа Бога и светаца на култ ликовних веледостојника. Он добро разуме да је у сликарству, као и у поезији, математици и музици, веровање у себе обавеза. На његовим цртежима, нарочито оним рађеним у техници лавираног туша, дистонира новозаветна прича о вечности и њеним симболима и то као збиру свих прошлости. Тај дух његових цртежа  пројектује се, кроз сложене асоцијације, на све ствари које нас лоше и меркантилно окружују. Његови цртежи највише личе на инфигуралне апстрактне композиције, које несебично емитују енергију светлости. О цртачкој техници оспољеној уз помоћ лавираног цртежа Шарановић зна све. Он на тим цртежима сјајно рукује и послује са свим ликовним елементима, линијом, колоритом, тоном и текстуром. Посматрајући његове цртеже сетио сам се речи Николе Тесле изречене у једном његовом интервију из 1899. године, а оне гласе: Све је светлост,дакле и сликарство. У једном њеном зраку је целокупна човекова судбина, судбина једног и свих народа, као и судбина сликарства. И ниједан човек који је постојао није умро. Покојници, или одшелници, како их је сликовито називао наш вечни ликовни велемаестро Милић од Мачве, каже Тесла, никада не умиру, они се претварају у светлост и као такви постоје и даље. Тајна је у томе да се те светлосне честице поврате, реституишу у првобитно стање, а то је враћање у претходну енергију. Христос и још неки знали су ту тајну. А, зашто сам Вам вечерас цитирао Теслине речи. Зато што у осећам светлост и енергију Шарановићевих цртежа.

МИРКО ЋИРИЋ стрпљиво иза свог штафелаја гледа кроз сочиво невидљивог телескопа настојећи да се приближи детаљима космичке геометрије. која лавира између постулата еуклидске и нееуклидске геометрије. Његов колорит је духовит, често непотребно наглашен. Колорит је увек добар ако је неофицијелан, када је чак стишан као на платнима Зорана Стошића Врањског. Сликари морају да знају да колорит постиже ликовну разлику када у његовој зеленој послује сав светлосни спектар, 30 или 40 нијанси зелене или зеленог о чему понекад сведоче пастели Ваше суграђанке Снежане Давидовић.

Скулптуре ВОИМИРА ДЕДЕЈИЋА идејно се наслањају на критичка запажања неких историчара уметности по којима се у вајарству много тога банализује у смислу што скулптори клешу и вајају у камену, дрвету и глини призоре на које је поносна наука њиховог детињства, игра лего-коцки са логиком игре линија и сечица, које обављају послове за потребе дневног укуса. Скулптуре су облици међу облицима рекао би песник Борхес, необичне силуете које човекова машта смешта међу остале облике који испуњавају дволични физички простор. А, машта се најчешће ослања на језик метафоре. У вајарству машта често претерује доводећи идеје вајарства на клизаву ивицу апастрактног асоцирања, на Мурову рупу, или Бранкушијев обелиск, на инвентар ликова, обилика и фигура из одбаченог божјег речника, који су, и које су опредметили свет без Теслине светлости и енергије. Вајар Дедејић је потписао неке од занимљивих скулптура или силуета.

Ето, то су моји утисци, а када год имам прилику да нешто кажем о уметности сетим се једне мудре мисли која гласи. Најсуровије искушење за уметника је када настоји да буде геније. Уместо тога уметност треба да је попут огледала која одржава нашу унутрашњу слику .Најтеже је када гледајући себе у том огледалу уметник види Ел Грека, Леонарда, Дирера или Милорада Бату Михаиловића. Ел Греко је волео да каже да је најтеже у сликарству, као и у животу, научити незнање и неверовање.

И да завршим ова групна изложба, чак и ако је ретроспективна,  је метафора једног троделног огледала у коме су чланови групе АМВ тражили свако за себе свој лик, свој секундарни идентитет. Онај иза који никада не прашта

Поздрављам ову свечаност и изложбу проглашавам отвореном.

ПОСЛЕ СВЕГА:

Са овим текстом нису се сагласили неки. Написао сам га претпостављајући једно такво неслагање, а писао сам га сећајући се великог српског сликара Душана Ћурковића Ћалета (1923-1985), који је једном приликом рекао – Лепи мој, запамти – Говорници највише лажу на сахранама и на отварањима ликовних изложби, пиши, али не чини то!

Кула, 3.новембра 2011. г.                  ЗОРАН М. МАНДИЋ    

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s