Iza svakog uspravnog tela topole i jablana predosećam skrivenog pesnika / Su TANASKOVIĆ

Su TANASKOVIĆ*

Iza svakog uspravnog tela topole i jablana predosećam skrivenog pesnika koji luta, još vitak, i šapatom strašnim sluti tišine koje će i mene stići; koje, slutim, već stižu opalim lišćem, svelim sa jesenom umorenih grana. Pevuše magličasti repovi koji se provlače kroz granje: „pevaće ti da sam ja ljubio jesen, a ne tvoje strasti, ni članke tvoje gole, no stisak granja rumenog, uvenulog“. Ah, eno ga, mislim, nadam se; uhvatila sam odblesak sjaja srebrnastog luka kojim se izvija njegovo vitko telo, skriveno iza jablana. Trčim polako, oprezno izbegavajući da zgazim svaku opalu grančicu, da krtim zvukom ne odam svoje prisustvo. Još krijem tajne u maglama. Nema ga, nema pesnika, samo vitko stablo usamljenog jablana između topola koje se smeše mojim uzaludnim razotkrivanjem težine i gorkog ukusa divlje kupine. „Ah, niko nema časti ni slasti, ni plamena dosta da mene voli, no samo jablanovi viti“… Osećam sopstvene dlanove na hrapavoj kori hladnim znojem uzavrelog unutarja. Osećam samo dodir kojim milujem kožu usamljenog stabla, po kome se lagano slivaju kapljice mojih čežnjivih sokova. Jedan usamljeni magličasti veo me obavija. Miluje moje crvene obraze, spušta se dahom niz dušnik, pravo u dno stomaka i pokreće čudne emocije; one davne koje bih da povratim. Nema pesnika, u jablan se pretvorio, i šapuće mi: „Čuj, plače Mesec mlad i žut. Slušaj me, draga, poslednji put. Umreću, pa kada se zaželiš mene, ne viči ime moje u smiraj dana. Slušaj vetar sa lišća svelog, žutog”… Osluškujem, u osluškivanje sam celo biće prenela. Šušti, samo šušti leni vetar kroz granje topoljaka ispod lesne belegiške strmine koja se preprečila između mene i visoke obale. Ni magla se ne može uzdići tako visoko, ni pustiti zrak sunca do topoljaka. Dugonoge devojačke noge, sada već otežale od tereta prošlih vremena, ne mogu poskočiti toliko visoko da bi plavet dostigla. Kao da sam zarobljena između široke i tihe reke i visoke obale lesne strmine koja se  obrušava među topoljake. Zaleđene i od “mladosti svoje uvijene mirom, snegova i leda”moje oči u nemoći blude. “I tako, bez puta, moje milovanje, po umiranju luta”, peva pesnik u meni, isterujući nepoznate slutnje uznemirenih nevinih zimovki. Tek snovima bludnim, po srebrnkastom luku razapetim između granja usnulih šuma dunavskih kubika, još uvek lutam i pesnika tražim, što ga od negdašnjeg pohoda kalemegdanskih staza još uvek potiskujem. “Želim da posle snova ne ostane trag moj na tvome telu, da poneseš od mene samo tugu i svilu belu i miris blag puteva zasutih lišćem svelim sa jablanova”, govorio je pesnik mojim sećanjem. Jeca moje sećanje, jeca od bojazni zaborava, od jačine slabosti moje i neminovne smrti iluzija nemogućeg trajanja.                              .

I tamo, na Kalemegdanu, jednog davno odbeglog dana, baš kao i ovde, osećaj mirisa belog u jezi novembarskog sna luta mojim mislima. I reči odzvanjaju opnom moje unutrašnje ušne školjke: Ne gledaj, poželi nešto, nešto veliko i belo, i ne boj se, nije to želja, samo je strah od ispunjenja. I ćuti, sad samo ćuti, jer da te nemu osećam hoću, maglo bela jednog novembarskog sna. Razliveni putevi staze opalog lišća gube se u vremenu koje verovatno više i ne postoji. “I tako, bez puta, moje milovanje, po umiranju luta”. Osećaj sećanja zalud se širi razgranato na moje golo biće. Neki novi mlečni pupoljci u meni prete rascvetavanjem; nove bele boje razlivaju se po tek uhvatljivom obrisu topoljaka; osećaj čežnje lude strasti i bola kapljica davno izgubljenih i nestalih, što kaplju po jeseni ovog maglovitog novembarskog dana. Strah od ispunjenja ne da da se rascveta probuđena misao. Kao da predosećam senku današnjeg dana kako me je pritisla, senka u punom cvatu. Ne treba tražiti ono što je davno izgubljeno u beloj magli; ne treba, čujem nemi  glas pesnika u meni….

videti više:   https://sites.google.com/site/usmeruvrtloga/

____________

 Su TANASKOVIĆ? Autorka kompleksnog i posećenog bloga http://moji-tragovi.blogspot.com/  Ova esejistička proza Su TANASKOVIĆ publikovana je u rubrici Najava  КОГИТО КЛУБ. Књижевни часопис Сазвежђа З

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s