ФОНД ЗАКОПАНОГ БЛАГА

Избор текстова из старих бројева „Заветина“  – оних од пре 12 година!

_________________________________________________________
КЊИЖЕВНИ КАЛЕНДАР (2000)
Крај априла 2000. године.
Има једна Бодлерова мисао; прочитао сам је давно, али ми је тек синоћ њен  смисао постао јасан :

„Склоност ка стваралачкој усредсређености би, у зрела човека, требало да потисне склоност ка саморасипању“.

Среда, 26. април 2000. године, око  10 : 30 ч. Претходне ноћи је подметнут експлозив у стамбеној згради на Цераку. Ноћас је изрешетан директор ЈАТ – а. Јуче сам прочитао у „Политици“ образложења чланова жирија, приликом доделе књ. награде „Бранко Ћопић“ Н. Тадићу, М. Пантићу, Данилову – Светозара Кољевић и Антонија Исаковића. Сачувај ме , Боже, таквих похвала. Г – дин  Св. Кољевић – „мирођија у свакој чорби“. Врхунски и неизбежни специјалиста за доделу књиж. награда: „Витал“, „Бранко Ћопић“, НИН, етц.
Српском књижевношћу и културом влада  духовни гангстерај и књижевна лаж. ..

Књижевни гангстерај! Постоји бастион официјелне књижевне критике и литературе, са својим кумовима и чудовиштима. Српска књижевна критика – не, то је нешто што не постоји. Постоји нешто друго  – стварање  Потемкинових села. Тиме се пуном паром бави књижевно предузеће  илузија, звано  књижевна критика. Постоји неколико  илузиониста,  махом на Универзитету или у близинама  САН, који жаре и пале. Српска књижевна критика не постоји : постоји срање у боји. Нема  нелажних мерила. Нема Бога. Нема ничег. Нико више није ауторитет. Критичари нису ништа бољи од народа из којега су изникли ; кад бисмо им поређали имена, учинили бисмо им почаст коју нису заслужили. Владају регионима књижевних лажи и зоном сумрака. Имају испред имена и презимена Др или Мр, Академик, и што се неко од њих више издвојио, то је већи гангстер. Сви су  слични  као лутке : сви су направљени у ФАБРИЦИ ЛУТАКА. Сви су  провели приправнички стаж у тој чувеној фабрици : од  Светозара Кољевића, Јована Делића до Новице Петковића, од  Александра Илића, Радивоја Микића до Михајла Пантића, од  Марка Недића, Гојка Тешића, Александра Јовановића до  Икса и Ипсилона. Где они одлучују, ту трава не ниче. ..
Зашто бих се бавио изданцима, које је већ отписала епоха?

Књижевну лаж  треба раскринкавати увек и свуда.
Српска књижевност је прецењена. Црњански, Андрић, Пекић, Киш…Ж. Павловић. Милорад Павић, Миодраг Павловић…
Сви су идеализовани; прецењени. Чинили су уступке, које ја нисам и нећу. Књиге су им објављиване о туђем руву и круву. Зато што су генији? Ма, молим вас, ко је од њих гениј? Зар оно што се сматра њиховим најбољим остварењима није проституисање? Ко је од њих громада? Бард?  Мали народи – какав је и српски – имају своје неиживљене страсти, пристрасности, комплексе и сурову логику парохије…

*

Зашто се не огласити против логике књижевне парохије  и  креатура  које тамо непрестано каде , на штету  српске књижевности?
Из тог правца не долази добро. Долази безнађе и бесмисао. Већ месецима сам захваћен нечим ужасним, што долази споља и што подстиче мој очај, патњу и склоност ка саморасипању. Време протиче полако и неумитно. Све је више Потемкинових села и књижевних лажи…
Живимо лоше, скоро као просјаци. Многи то нису заслужили. …За мене више нема никакав значај ниједна књижевна награда – било то НИН- ова награда или  Награда Кнез Павле Карађорђевић, Борина или Дучићева – све је то : провалија без дна, ништа!  Бог је удесио да у последњих двадесетак и више година сваког од тих чланова жирија видим у некој недостојној  људској ситуацији. Све је злоупотребљено и срозано као по неком сатанском науму , а све на штету  онога што би требало да буде светиња – барем за оне најчасније :  српска књижевност – оно најбоље у њој…
Књижевно – гангстерски региони и бастиони официјелне српске књижевне критике и литературе врве од креатура и ругоба које човек не може не презирати и не гадити се!…

Врви од вампироликих прилика и сподоба, неописивих сабласти и авети; њима се позабавило време, јер једино оно има довољно снаге да ту мафијашку дружину истински протресе и испраши, прецрта.
Нечасно је примити било коју књижевну награду и ја верујем да и многи други писци деле ово моје мишљење. Неморално је прижељкивати ма коју књижевну награду : јер је додељују мртви и вампиролики, књижевне крвопије. Једино што у српској књижевности донекле вреди, то је по неки мртви песник…Овде још није свануло;  овде је увелико глуво доба; понекад се огласе трећи петлови. Овде су многи издали прво сами себе. Књижевни сведоци су онемели. Понеки су оболели од замуцкивања; многи су огрезли у компромисима најгорих могућих врста. Књижевници и песници које обасипају књижевним наградама последњих година и другим малим знацима пажње – издавача или потпуно контролисане штампе – су : шупљи ораси! Боже, колико има шупљих ораха : да се са њима поигра  пет хиљада  мишева и вампира на таванима. Крај другог миленијума је измислио бенгласке ватре, бацање прашине у очи, димне завесе  и остале  мађионичарске трикове за гушење  оних најбољих и највиталнијих књижевних токова и подстицање свих перфидности, па и најразорније склоности ка  саморасипању…Амин!

*

Требало би да престанем да пушим. И да почнем да правим изводе из многобројних каталогизованих бележница. Јер  док су моји вршњаци, или они старији неколико година, или млађи исто толико, журили да објављују своје рукописе, да се дочепају књижевних награда, признања и привилегија  и свега што уз њих иде, ја сам  непрестано бележио, изграђујући властиту стваралачку усредсређеност до усијања. Не знам друкчији, ни  бољи начин како да савладам ове гвоздене зупчанике бесмисла, који долазе споља и мрве ме изнутра почев од краја 1998. године, па до ових дана пред Ускрс 2000. – те године…

Спаљивати – свеске, редом, онда када им исисам , као осе, слатку срж. Враћати их пламеном пламену из којега су  запламсале.
Ватра прочишћава.
Малопре слушао разговор добровољних робова; жена; службеница. Говориле су о носталгији од које ми се леди крв у жилама…
Видео сам једног човека, младог, који се снашао у стихији која влада и поробљава; верглао је, као покварена плоча, исти провоцирајући рефрен. Роб је чврсте валуте и одличних аута. Оне са којима радимо, нисмо ми изабрали, него неки други људи. Ни комшије нисмо ми изабрали. Много тога је у човековом животу предодређено. Тзв. култура, као дебели слој пудера, прекрива сурову кожу и себичност. Шта човек може да изабере? Жену, професију, начин ишчезавања? Да ли уопште има правог избора? Није ли страшно сужен опсег избора? Ко нас је питао да ли желимо да се родимо? И када? Други су тобож преузели одговорност за наш долазак на овај свет. Рано упознајемо да смо сами на свету и да нам нико не може помоћи. Свет у којем сам научио да ходам, да говорим, иако суров, имао је својих дражи. Неправду сам препознао врло рано, још у основној школи. У средњој школи сам је могао додиривати рукама. На студијама она се није најасније видела, због много магле, не од барута, већ од прашума лажи…Уплитање у свет је исто што и хватање у митско тзв. Врзино коло… Овим светом ђипају безбројна Врзина кола…

*

Глад се скрива као срамота. Многи још не схватају дубину несреће, опште и појединачне. Пропадање је резултат. Путујем кроз ћутање. Пролеће је, али ме то више не весели као некада. Пролеће је тужно. То не треба доказивати. Бог све види, све чује, све зна. Бог је у нама. Јер је човек боголик.Бог је у бубрезима, у срцу, у очима.

Четвртак, 4. мај 2000.

*
Можда је ово сувише лично и можда још увек није за објављивање? Ви одлучите.

*

Дивим вам се са каквом мирноћом подносите своју незавидну књижевну судбину. Ово што вам шаљем је нешто ИЗВАН  онога што иначе пишем.
У нашој књижевности је сувише себичности, суровости и бешчашћа. Понекад мислим да је најбоље спалити своје рукописе и не укључивати се у тај зверињак.
Оно што је било солидно у њеним провинцијским оквирима – Киш – звери су растргле и уништиле.
О судбини исконских књижевника одлучују крвожедни  и  потурени  „књижевни јаничари“…

Књижевност, ова књижевност, одвећ парохијална, није, и не може, и неће још бити, дивно поље необичних сусрета…Радосних.
Нема пречег посла данас за једног истинског песника, писца или критичара, есејисту, чини ми се, до да прихвати пркосну књижевну судбину и  уложи своју снагу ума у  отпор логици парохије…

__________________
*  Ово је први објављени рад  Господина Дели Јована Пека (1950, Звижд),  шефа  (волонтера)  Фонда закопаног  блага  Архива за живу традицију, књижевност и алхемију. Одувек је имао  и књижевних  склоности, али никада није журио са објављивањем . У краткој белешци о себи пише:
„… Много је књига објављених, углавном лоших; али још је више легенди и предања која чекају да буду забележена, сачувана. Старији људи у   фамилији  Делић  своје порекло везују за име Дели Јован, сматрајући да се тако звао њихов далеки предак, који се доселио у околину Врата Звижда (Пек), крајем седамнаестог века. Где су живели  далеки преци тога далеког  претка, пре хиљаду, две или три и по хиљаде година? Јер негде су морали живети и постојати.
…  скоро четрдесет и девет година носио сам породично презиме, изведено из Дели, а онда сам  га  заменио , неочекивано, и на згражавање живих  чланова фамилије, у Пек : према имену реке крај које сам  се родио и одрастао.
Дели је турцизам, придев, одомаћен у српском језику : махнит, безуман, храбар, неустрашив. (Делија : официр, четовођа, заповедник над коњаницима – делијама..)   Прочитао сам, верујем, много  више од својих вршњака и земљака.  Читајући српске календарске песме, видех да се  антропоморфизирано Сунца крије  иза ликова јунака који се најчешће зове Јован, Јово. Цео животни циклус обичаја директно је везан за дневно привидно кретање Сунца од истока према западу. Крштења и венчавања обављају се док Сунце напредује. У имену је тајна : далеки преци су новорођеном далеком претку досељенику дали име Сунца, желећи му да напредује; као што су и њихови потомци дали исто име  – мени. У  мом  имену и презимену  садржани су  заборављени  кругови значења : махнитост, безумност, храброст, неустрашивост, часништво, делије, река, златна река, планинска брзавица са спрудовима песка који светлуцају од љуспица пирита и злата на Сунцу…
Прикупљам  грађу за своју  књигу о несвакидашњим догађајима, који су се догодили  у  мом завичају, истражујући  усмено предање, али не подцењујући ни писане изворе.Челно место у  мојој  будућој књизи посвећено је једном несвакидашњем догађају који се збио у селу Миљевићу 1934. године о коме се и данас приповеда са чуђењем. Постоји писани траг о томе ( може се наћи у једној  објављеној хроници  која потанко говори о неколико села у доњем току Златне реке)…“
 
 
Извор :ЗАВЕТИНЕ, 5 – 14 / 2000, стр.  160 – 167
Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s