KURGAN (pojam)

Kurgan, kojemu naziv dolazi od turske riječi za grobni humak, je naziv za velike grobne humke koji su u prošlosti bili građeni u istočnoj Evropi i Aziji.
Kurgani pripadaju različitim epohama i različitim kulturama. Najstariji su podignuti u brončanom dobu, a najmlađi u srednjem vijeku. Redovito su pravljeni od zemlje, a nekada uz podnožje obzidani kamenom.
Dimenzije kurgana su različite. Visina im je od 0,5 do 20 m, a promjer od 3 do 100 m.
U njima se zakapalo na različite načine: u zemljanoj raki, u sarkofazima ili urnama. Neki od grobova su prazni, neki puni, a različiti su i po količini i vrsti grobnih dobara.
Riječ kurgan je postala čest toponim u Rusiji …
*

Godine 1956. Marija Gimbutas je predstavila svoju kurgansku hipotezu u kojoj je, kombinirajući arheologiju s lingvistokom locirala začetke naroda koji su govorili protoindevropski (PIE) jezik. Ona je sve te kulture nazvala „kurganskim“ prema ruskom izrazu za poseban grobni humak te odredila njihovu difuziju prema Evropi.
Ova je hipoteza imala značajan efekt na proučavanje Indoevropljana. Naučnici koji prihvaćaju Gimbutasine argumente koriste izraz kurganska ili Kultura jamnih grobova kako bi označili rani proto-indoevropski etnicitet koji je postojao u pontskim stepama i jugoistočnoj Evropi od petog do trećeg milenijuma pne.

(http://sh.wikipedia.org/wiki/Kurganska_hipoteza  )

Jamna (od ruske riječi яма „jama“) ili kultura jamnog groba ili Kultura okernog groba je kultura kasno bakarnog doba/ranog brončano doba smještena oko oblasti rijeka Bug/Dnjestar/Ural (Pontske stepe), koja datira između 36.–23. vijeka pne. Kultura je bila pretežno nomadska, uz nešto poljoprivrede koja se koristila uz obale rijeka te nešto utvrđenih brežuljaka.
Karakteristika kulture su pogrebi u kurganima, (grobni humak) odnosno u jamnim grobovima gdje su tijelima bila savijana koljena. Tijela su se pokrivala okerom. Više grobova je pronađeno u pojedinim kurganima, često dodatno iskopani. Značajno da su se u grobovima nalazile i ritualne žrtve (goveda, svinje, ovce, koze i konji), što je običaj koji se povezuje s Proto-Indoevropljanima ili Proto-Indoirancima.
(више: http://sh.wikipedia.org/wiki/Jamna_kultura )

*
… Već prva iskopavanja u Vinči pokazala su da je otkriveno prostrano i bogato naselje iz mlađeg kamenog doba — neolitika. Tako ga je Dr Miloje Vasić i prikazao i objasnio u radu u kome je objavio rezultate svojih istraživanja. Takvo njegovo tumačenje Vinčine kulture bilo je prihvaćeno u nauci bez ikakvog protivljenja. Međutim, kad je posle dugih ratova kroz koje je prošla Srbija od 1912. do 1918. godine, nastavio svoja istraživanja na ovome prostoru, negde od 1929. do 1933. godine, profesor Miloje Vasić je promenio iz osnova svoje tumačenje Vinče. Impresioniran bogatstvom i raznovrsnošću otkrivenog matenjala i izvanrednog, u našoj praistoriji do tada nepoznatog takvog i tolikog kulturnog inventara: a to su hiljade vaza, statueta, razno oruđe i nakit — profesor Vasić je došao do uverenja da je Vinčina kultura znatno mlađa od neolitskog doba. Jedno kratko vreme smatrao je da je ova kultura vremenski paralelna sa bogatom kritsko-mikenskom kulturom. Dalja proučavanja dovela su ga do grčke kulture i do vremena kad su Grci iz Jonije počeli da osnivaju svoje trgovačke kolonije na obalama Crnog mora. To je doba 8. i 7. veka pne.
Šta je navelo takvog znalca i odličnog stručnjaka kakav je bio profesor Vasić da napusti svoje ranije i prvobitno, u suštini pravilno objašnjenje i određivanje veka Vinčine kulture? Iskopavanja u Vinči su vođena po strogom i savremenom naučnom metodu. U tom pogledu Vinča je postala sinonim i simbol savesnog naučnog istraživanja. Ali je teorija o Vinči kao jonskoj koloniji izazvala otpor i praistoričara i klasičnih arheologa. U svom istraživačkom zanosu profesor Vasić je smatrao da praistoričari ne poznaju klasiku, a klasični arheolozi da ne poznaju praistoriju, tako da ni jedni ni drugi ne mogu pravilno shvatiti njegovo tumačenje Vinče.
U čemu je zapravo to tumačenje, koje bi, da je prihvaćeno, predstavljalo pravu revoluciju u arheologiji i istoriji? Vinču su, prema toj teoriji, osnovali u 7. veku st. e. grčki rudari, kao koloniju čije je ime ostalo nepoznato. Ovi rudari su tragali za retkom rudom cinabaritom, od koje se dobija skupocena boja cinober. Ova ruda je zaista eksploatisana u doba postojanja Vinčinog naselja, u rudniku Šuplja stena, s južne strane Avale. U tom rudniku otkriven je materijal koji odgovara Vinčinom kulturnom inventaru. A u Vinči je, opet, otkriven cinabarit koji nesumnjivo potiče iz Šuplje stene. Još jedan momenat je uticao na stvaranje originalne Vasićeve teorije. Vodenim putem Dunavom, ili Istrom, kako su ga zvali stari Grci, zaista se moglo stići ne samo sa Crnog nego i Egejskog mora do Vinče. Po predanju je poznato da su Argonauti Istrom plovili sve do mesta gde se ova reka račva u dva kraka, pa jednim teče u Crno, a drugim u Jadransko more. To je možda ušće Save, koju su stari geografi smatrali tim zapadnim Istrovim krakom. Pa ako su Argonauti mogli da pređu ceo taj put, ako je Jason sa Medejom i zlatnim runom iz Kolhide mogao da stigne do Jadranskog mora, onda, po tumačenju pokojnog profesora Miloja Vasića, sasvim je verovatno da su i jonski rudari tim istim Istrom mogli doći do Šuplje stene, do njenog rudnog blaga, zbog čije je eksploatacije i prerade osnovano i naselje u današnjoj Vinči, kao dunavska luka jonskih trgovaca.
Danas je nesumnjivo da Vinča pripada neolitskoj kulturi i neolitskom dobu. A naučna diskusija koju je pokrenuo profesor Vasić doprinela je da se uopšte razjasne mnoga pitanja i reše mnogi problemi koji se tiču arheologije, a posebno razvoja praistorijskih kultura u Srbiji. …
(Видети више: http://sh.wikipedia.org/wiki/Vin%C4%8Danska_kultura)

________________________________________________ Iz poglavlja »Zavera poricanja«

… Jeretičari su istraživali unierzalnu ideju sveta, dogmatičari su univerzalnost te ideje parcelisali sa tendencijom otuđenja i međusobnog suprotstavljanja, ali u ime univerzalnog. Jeretičarima su posečene glave, a dogmatičari imaju dugovečan život i bez glave.
Tako su mnoga slovenska plemena postala protivnički tabor među sobom i kroz maglu bezumlja u ime istorije ukidala istoriju, zahvaljujući lažnom identitetu koji su im, između ostalih nametnuli i pisci istorije.
Centralna duhovna i socijalna institucija Slovena bila je porodica. O tome govori i slovenska hronika ispisana na brezovim daščicama i posvećena bogu Velesu, a poznata kao Velesova knjiga.7 Istoričari koji su radili na proučavanju ove hronike  tvrde da se ona čitala prilikom krštenja, kao svojevrstan ritual uvođenja novog člana u zajednicu, a takođe i prilikom osnivanja porodice, odnosno stupanja u brak. Slovensku zajednicu nisu razorili samo spoljni faktori sveta, već i sam taj slovenski svet. Njeno razaranje trajalo je stolećima. Moralo je toliko trajati s obzirom na njenu granitnu duhovnu konstrukciju. Poslednjih sedamdeset godina slovenski svet živi na njenim razvalinama. Avantura sa eksperimentom je, čini se, privedena kraju.
U centralnu duhovnu instituciju Slovena, koja je od    prevashodnog značaja i za njihovu socijalnu instituciju, svrstava se i slovenski jezik i slovensko pismo. Privrženici indoevropske teonje, kao što smo videli, otkrivaju jezik Slovena tek na početku našeg
prvog   milenijuma.   Najnovija   istraživanja,   međutim, koja  su  obavljana u  Americi  tridesetih  godina pod rukovodstvom    Morisa    Svadeša,    osnivača glotohronologije kao nove  discipline,  utvrdila  su da  se  orodica germanskih  jezika  odvaja od    porodice slovenskih jezika još pre pet hiljada godina. Kako je moglo doći do ovog razdvajanja, ako Slovena i slovenskog jezika nije ni bilo? Kako je moguće da se »slovenski jezici izvode relativno kasno iz jednog oblika indoevropskog koji se početkom naše ere mogao govoriti na severozapadu današnje Ukrajine«, kad su Sloveni još pre šest hiljada godina imali  sedam vokala u svom vokalnom sistemu štoje odraz harmoničnog sklada jedne jezičke kulture. Ne podleže li, usled svega ovoga, strogoj reviziji indoevropska teorija jezika koja nam je u doba nacizma ponuđena i kao indogermanska. Postavljajući sve to kao naučni problem, nismo sigumi da je indoevropska teorija samo lingvistički problem.
Još četrdesetih godina ovog sloleća dokumentovano je utvrdeno da su Sloveni imali svoju pismennst daleko pre pojave, Ćirila i Metodija. Deo ove dokumentacije nialazi se i u Vatikanu i pristupačan je za sva paleografska i paleolingvističkaistraživanja.   Ali  i  paleografi  i  linvisti  i  istoriografi  ostali su pri svojoj tezi o nepismenosti Slovena pre Ćirila i Metodija i tu svoju tezu nude kao naučnu istinu, nenaučno omalovažavajući svaki napor rušenja jedne zablude, koja se pogubnoodrazila na duhovni razvoj Slovena…

( Izvor: Radivoje Pešić: OPTUŽUJEM ĆUTANJE : Kako pomoći Evropi. Zavera poricanja. – Beograd, Pešić i sinovi * Stručna knjiga, 2003; treće izd. – str. 46 – 48 )

7 Velesova knjiga, prevod i komentari R. Pešić, Pešić i sinovi, Beograd, 1997.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s