ЧУДЕСНА МОЋ УМЕТНОСТИ КАО ПОТВРДЕ ЧУДА ЖИВОТА / Милица Јефтимијевић Лилић

(Милисав Миленковић, Болест брестова, роман – фантазија у приповестима бајкама и записима,  „Прометеј“, 2008).

Уметност као моћ, ореол над животом, бујање духовности, силина уобразиље способне да понови чудо живота, ону снагу која се саздаје у судару страсти и смрти, да сазда нови свеобухватни живот који опија сугестивношћу и заводљивошћу испричаног јесте први утисак над прочитаном књигом Болест брестова, Милисава Миленковића. Стапање прозног текста и поетског заноса, стварног живота и проживљене уметности, патње и вере у смисао прегалачког ношења са авантуром живљења и стварања. Гаврило Габријел Лугомирски је у истој мери стваран колико је нестварна и Милена Павловић Барили, Миливоје или Леила, модистиња Јелена, и други који изничу из повести старца Тимотеја, Гаврила Лугомирског, из узајамних снова ликова или су то живи ликови вечитих људи који из времена у време мењају лице, имена и места боравка а знак су непрекидне жудње за постојањем, савладавањем судбине која је спој околности и снаге појединца да их промени или да им се прилагоди. Или бар да из њих створи нешто посебно, рецимо роман који сажима све то и отвара, многа питања, пре свега она која се тичу бића појединаца и народа, смисла историје, уметности, романа као форме…

Из чега ниче то, ако не из бездана људске душе, немогућности да јој се попуне празнине: „Јечи провинцијална пуста тишина вароши. Ветар тривијално покреће завесу боје избледеле лубенице, а око расутог ђубришта паре се пси и закаснели љубавници. Ноћ подједнако магловита као у заборављеним драмама Хенрика Ибзена. Нема галебова и нема трагичног патоса оних који страдају. Не очекујем да се појави крволочни лавеж тишине. Обамрло следим крик залутале птице који ми непредвидиво улази у слух… Ми ћемо да пропаднемо, еј, сви морамо да пропаднемо! И као да су те дедине речи биле продужени јек синоћних птичјих крикова“. Ми ћемо да пропаднемо, као да јечи одговор на догађаје које свет потресају и воде све извеснијој катаклизми, а литература – уметност свезнајућа и видовита то напросто констатује.

Чудно помешани уметност и живот се лепо слажу у ткиву новог текста, романа мозаика Болест брестова састављеног од већег броја микроструктура стила (краћих прича, писама, дневничких бележака, анегдота, записа, предања…) укључених у романескни ток, потврђујући стару истину о човеку и времену, проричући и опомињући. Пророчки или рационално упозоравајући, уметност показује како се човек батрга у покушају да дати живот проживи, осмисли га и проникне у себе. У доба у којем се задесио са свим консеквенцама избора пута. Или избора форме.

Иако се аутор ограђује називајући своје дело фантазијом, реалност коју слика је превише очигледна да би се могла порећи сличност са фантазијом. Дакле, свака сличност са стварним је намерна. А, фантазија у поступању ликова, у опису њихових фасцинантних снова, у којима визије будућих догађаја претходе животу, је такође стварна, живимо је, живи је уметник који то види, дакле и она је део искуства. Колико је таквог живота сачувано у предању, причама које су се у прошлости слушале без даха као сушта истина о минулом, а можда је заиста и била то. Насупрот стварности симулакрума који се данас живи. Треба само имати способности и изрећи је, овако како то чини Миленковић, заводећи читаоца далеко изван међа свакодневног, тривијалног које тек преображено у створеном сине истинским сјајем. Оним о којем је Исус говорио о добром семену „У пољу својему“, а аутор је кренуо од вере у то. И родило је, богато, раскошно семе повести која је пренета у вечност текста. Варош, Млаву, села око ње и сав живи свет који је ту около ницао, живео, рађао се, стварао лепоту, робовао јој трагајући за њом, опијао се, блудничио, убијао, варао или бивао варан и нестао заједно са хуком воде нестајања која стоји иза свега. А по пророчким речима старца Тимотеја биће ускоро, 2017. или 2018. Стога, из усклика „светлости, дајте нам светлости“, што одјекује као лајт мотив, упоредо са оним о пропасти, избија и крик за лепотом из густе текстуре романа упркос тами егзистенције коју слика. Упркос чемеру немаштине која је пратила млавски свет, ратовања, похаре, судбину српског народа и оних који са њим деле простор, у дугим периодима историје, избија и жудња за животом што снажно зрачи из описа, из језика пуног као слапова јарких боја и нијансира снагу представљеног света. Упркос „болести брестова“, тој метафори за оболело време, оболели дух, кородирану суштину бића народа.

Љубав се узноси до бесмртности у човековој судбинској смртности. Гаврило и Катарина, или Милена и Миливоје, Вероника и Љубан, вечно мушко и женско, посредовано сном, уметношћу. Способношћу да се сан реализује кроз уметност. Чудесна Миленина машта која је изнедрила надреалне, етеричне слике, јавља се у Миливојевим сновима, јер љубав све може, она претходи делу, ураста у њега и остаје да живи у њему. Болест брестова, тек посведочује неке непролазне љубави које су се десиле или ће стићи у снове нових нерођених љубавника.

Неке љубави ће нетрагом нестати а романи ће узалудно враћати изгубљено, као што је љубав према земљи, дрвећу, тишини, другоме… Страх дечака за јасеном који би се могао продати, клетва суседа да се дубоко зарива у слух дечака, као конкретизовано зло које ниче ни из чега, из чисте злобе, користољубља…колико ја данас тога, смемо ли замислити…и где су корени тога, у идеологијама, или у самој васиони као демонски принцип разарајућег. Ипак, дечак се сећа лица и ознака, симбола идеологије која је срушила чврсти бедем дуготрајне српске традиције, звезде и чекића који су били параван за пљачкање села, тог најтврђег бедема трајања српског народа који се више никада неће опоравити у тражењу бољег живота од онога који је вековима опстајао.

Судар новог доба и постојећег најчешће резултира болним, али и новим сазнањима, доживљајима. Цивилизација у свом захуталом ходу, нужно доноси очаравајућа открића, али и потискује проверена, несумњиво вредна искуства што се тек спозна кад сасвим нестану, а не испуне се одговарајућим. Лугомирски ће истог трена бити обогаћен открићем чудесног гласа који долази из радио апарата који су донели они што су му уништили стуб детињства, сан о кочијама које ће га одвести на венчање, јасен. Као што ће то ново доба, оличено у онима који у име државе „преузимају“ приватну својину уништити и снове његовог оца, великог дела српског народа који је био далеко од политике и њене застрашујуће моћи, заокупљен вековним поретком стварања и наслеђивања. Зато ће одговор о шуми његовог оца звучати цинично: „Није само моја…Шуму је однеговао мој деда и мој отац, а припада и моме сину – скоро пркосно и са поносом изговори мој отац“. …Сечу је морао, као и други сељаци да обави сам и да дрва допреми на општински плац. И тај најам појединца који робује држави траје и са несмањеном жестином узима данак…литература бележи, преображава мрачну јаву у лепоту испричаног и тако се стварено и фиктивно подупиру и трају у јединству.

Ко је Гаврило Габријел Лугомирски, питаће се читалац, како се формирао тај лик…његово нејасно, бајковито порекло..нејасно чији је син, је ли то метафора човека са ових древних простора које су насељавали дошљаци, у чијим венама теку разноврсне помешане крви. Је ли то земаљско или вилинско биће којем је недовољно материјално, које у својој недокучивој души носи немире што се ничим не могу стишати. Немири детињства, тајанства прича које је слушао о чудним догађајима, љубавима, тајнама, смртима…историји народа и појединца збуњеног пред чудом живота, манипулацијама моћних…или је то још једна отеловљена могућност да се буде оно што се у стварном животу не може бити. И док Лугомирски повезује делове мозаика романа, запажамо покушај теоријског расправљања о роману као повлашћеном месту у односу на друге жанрове, у који се често смештају важни догађаји и ликови, а аутор се пита, шта је листом, са мноштвом такозваних обичних људи и њиховим тривијалним занимањима којима се баве целог живота, оним мноштвом што остаје изван уметности која у најбољем случају бележи „могућ живот, згуснут и сабијен у љуштуру којом се брани од пролазности и ништавила“…било да уметник то чини из унутрање потребе или је унајмљен, како се не без дозе ироније запажа. Све то води помало суморном закључку да уметност ствара илузију, заводљиву, лековиту, али да се без ње не може…Свет би свакако без тога био празан и пуст, настајала на илузијама или реалним разлозима, нудила илузију или стварни лек за „бол од туге“, она живот обогаћује смислом, лепотом, вредноћу коју проживљено накнадно добија кад се „оживи“ у делу. Болест брестова то на најлепши начин потврђује. Снагом живота који избија из текста, (описи вароши, масовне сцене страдања или опијања), појединачни усхити лепотом, ма како песници ту били на лошем гласу, без утицаја, моћи, носиоци утопије, прогнаници из Државе из које их је Платон давно протерао, из утицајних кругова за које често памет није неприкосновена…имају непорециву моћ. Јунак романа песник Василије Поп Шуњић спори се са професором филозофије Антонијем Вишњевским око тога шта је живот, и да ли је значајније оно што се заиста догодило или оно што је записано, али поезија плени и са страница овог романа, из многих других као непорецива потреба за духовношћу и писаца и читалаца. Снови су извор догађаја у роману, исписани су у великом надахнућу и имају снажан естетски ефекат. „Те ноћи Гаврило Лугомирски поче да сања свој живот. Некима се учини као да га је стварно живео. Таква му је судбина“…А, он запада у чудне омаме малодушности и сумње у себе, у свет као могућност…јер снови и догађаји се мешају, условљавају, мењајући га…притискајући га самоосудом изреченом у кратком: “Ни за шта више нисам“…иако вера у живот остаје, у то да је смрт пролазна а живот вечан, слично ставу Милоша Црњанског изреченом у „Сеобама“, а Болест брестова има подоста атмосфере и сличних идеја, па и идеје бесмртности. Међутим, Лугомирски је види у трајању живота и човека насупрот вечности литературе засноване на фикцији, измишљеном животу. Но, остаје дилема коју ће читалац морати сам да разреши. Живот, а њега оличава природа, људи, у роману су оболели, прети им помор, као и брестовима док литература описује тај такав живот и траје…Уметност живи потврђујући га, упркос свему. Миленине слике, њени опредмећени снови, снови Доситеја Обрадовића, Еустахије Арсић, прве српске списатељице, која је дакако заборављена, и овим романом се враћа у живот. Миливоје кроз памћење његовог великог глумачког дара који се доводи у везу са словенском основом уметниковог бића…Милан Коњовић кроз Миленина сећања. Уметност је чврста спона у времену, она понекад ниче из болесних предела људске душе, али представља најлепши део постојања…а овај роман на то подсећа не само тематски већ и обликовно, значењски, идејно…Она је као спасоносна вода што све спира и враћа свему блистави лик.

А оболели брестови, тај лакмус што показује да је нарушена природна равнотежа, причају о нама, о лакомости оних са врха и о малодушности осталих, о немоћи да се изборимо за опстанак, за обнову и све нас је мање, баш онако како записује старац Тимотеј…а могли смо бити и остати велики као снови из којих су расли Милена, Миливоје, Лугомирски, много њих, јер је земљиште било плодно а небо привлачно…док се ишло за сновима, док су обнављани и стварани…Роман Болест брестова, показује да нису били неоствариви. Да су обновили чудо живота чудом уметности. А, остало…ћемо морати поднети као природну последицу неприродног стања ствари.

Мр Милица Јефтимијевић Лилић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s