У ВРТЛОЗИМА И ВИРОВИМА АПОКАЛИПСЕ (ОБЈАВЕ) ЛУКИЋЕВЕ / Миодраг Мркић


На први поглед (без читања поеме,визуелни
утисак), види се да је присутан један поемички
узвитлани ритам, дах. Извесна вертикална каскада
немирног процеса хуја и буке немирне, да кажемо
дивље реке. Нека буде баш реке Ибра. Наравно, то
је тако ако знамо да је лирска песма, па и поема, и
визуелни, графемски, графијски феномен. Поема је,
углавном, у слободном стиху (белом стиху), наравно,
далеком од скулптуралног стиха класицизма и
везаног стиха. Међутим, има деоница које су и у
везаном стиху. Значи „слободни израз песничког
језика“, али, на пример мотив ТИШИНЕ (који је
скоро синоним за небиће, празнину) или мотив Ибар
реке су, у везаном стиху. Има још строфа
које су нека врста везаног стиха – дистих, терцине
итд.Симултаност израза. (…)
Од свих бројева у ритмичкој глобалној
структури доминира број три; нарочито око
ТИШИНЕ и Ибар воде. Присутан је и у понекој
терцини. Извесној глобалној ритмичности доприносе
и песме без наслова – астероними и, наравно,
извесна, астрофичност. И једно и друго, по природи
ствари, је у функцији израза садржине, као и хетерометрич
не строфе (различитог броја слогова). По
форми, техници, можемо говорити о поеми
Лукићевој као о нечему што је контаминирано – спојено.
Као о извесном колажу, монтажи, и то у метрици
и разноврсности стиха и строфе пре свега.
Наравно, то је условљено садржином – универзалношћ
у и шаренилом греха и казне. Условљено је
чврстином и дубином мотивацијског система.
Ентропија, редунданца, неодређеност, непредвидљивост… (…)
Фатални ортодоксни Ускрс 1999.Не, није
само у питању бланц верс – слободан стих, без риме.
Поема је заиста богата; разноврсна
јуришна каскада и слободног стиха, и римоване
прозе, и везаног.
Морамо скренути пажњу и на извесан
ромор, риму у фонемској структури. У смислу асонанце
и алитерације. Ту је упадљива строфа,
функционално дата песма Ибар водо.
Што се тиче језика, можемо рећи да
користи различите жаргоне, типове језика. Да не
упадамо у шира стилистичка обајшњавања. Симбол
је упадљив као израз, али није насилно форсиран.
Директан и индиректан говор, описи, итд, итд. (…)
Мислим да је у овом огледу – књизи о
Лукићевој поеми Фатални ортодоксни Ускрс
1999. било нужно, бар нешто посебно, издвојено
рећи о изразу, стилу у ужем смислу речи, техници.
Рећи о овој плаховитој вртложној реци-поеми-Ибар
води. Рећи о њеном увиру, крају, али не крају крајева…
Овој објави, откровењу … О њеном току и
ваљању греха, кривице и казне.
Пошли смо, као што рекосмо, од форме и
идемо на садржину – у вирове и вртлоге објаве –
апокалипсе модерне и наше, али и светске…
Наслов апокалипсе Мирослава Лукића
Фатални ортодоксни Ускрс 1999. је добар. Можда
је најбоље одмах рећи да мислимо да овакви чврсти
термини као што је Фатални ортодоксни Ускрс
1999. године као и много рабљени појам фатално
можда и нису баш за једну овакву поетску материју
сочну од метафизичке реалности? (…)
Наравно, 1999. година је за Балкан и за
Србију трауматична година о којој се много може
говорити. Можда ће без фусноте, рецимо 3004.
године, ова година више имати симболичко значење:
и са бројем један, и са бројем три, и са бројем
девет?…
Поема Фатални ортодоксни Ускрс 1999.
године почиње извесном дидаскалијом, ремарком.
„Отварање…“ Можда и та ремарка бар формално
упућује на драмско, на сукоб, наравно на сукоб
дубоког нивоа и смисла, будући да се ради о
„печатима“ који су већ читаоцу познати из
Откровења (Откривања), објаве Апокалипсе
Јованове из задње, последње књиге Новог завета.
Песник Лукић „отвара“ од другог до шестог печата.
У ремарки наравно пада у очи и синтагма, део наслова
„фантастична историја“. Као да је Лукић хтео
да ублажи претенциозност откровења, објаве, па
каже само „фантастична историја“.
Иако је полазиште поеме-песме из стварног
живота, иако је прототип за Откривање,
Апокалипсу Лукићеву стварни догађај у Југославији
1999. године. Песник има библијско-митски стил.
Стил, или стил и ритам – дах средњевековног
песништва.
Дођи и види.
Коња белог.
Коњаник је апокалипсе: смрти, убијања:
Коња белог,
И онога што јаше на њему
Изнад облака:
Он се зове смрт.
Савременици препознају, бар из Србије и
Црне Горе (а и из неких других земаља) у овом
јахању изнад облака томахавке, секире. Ту је и
пакао који иде за коњаником. Ове слике коњаника
апокалипсе ономе ко није из Србије и Црне Горе
могу изгледати само као оригиналне, убедљиве
поетске слике. А оне то и јесу, али је прототип
за њих сурова стварност рата. Не би нас далеко
одвело упоређивање, паралела „отварања печата“ у
Јовановом откровењу и овом откровењу Мирослава
Лукића у шест откривања. Песник нас у поеми позива
„да дођемо и видимо“. Да кажемо тако – познате
детаље катаклизме и обичне детаље. Лукић их рањава
својом лепотом речи. Ту су: „црно сунце“, „крвав
месец“, „звезде… шире ужас и пепео“.
На плану идеја дела значајни су стихови
који су курзивом штампани:
Дођи и види
Велики дан и страшну ноћ гнева,
Ко може остати?
Пазите: „Велики дан“. Вероватно указује
на хришћански однос према апокалиптичним
догађајима. „Страшна ноћ гнева“ – сигурно се
односи на гнев Бога који се остварује нечијим
извођењем. Неко ко је задужен да оствари гнев, онај
ко „јаше на коњу изнад облака“.
Ужаси гнева – пепео, снег, рушевине, као
мора. Песник иде и:
Песме које сам написао пре две године.
Мртве су.
„Мртве песме?!“ Да ли и за њих важи
„друга смрт“, „васкрсење?!“ Два суда да ли и за
песму важе? „Судњи дан“ и песник иде:
Тонем у пепео.
Нестајем.
Завијају сирене.
Вичу да се склоним.
Песник наставља даље, ход по призорима и
у живим призорима апокалипсе: (Четвртак, 25. –
недеља, 28. март 1999. године, Београд, Мишљеновац)
Дакле, ова поема-песма има и вид дневника
у животу апокалипсе. Наравно, мени су ове теме и
идеје блиске јер сам и сâм доживео овај прототип
апокалипсе 1999. године. И сâм сам написао прозни
рад о бомбардовању Југославије 1999. године под
називом Поноћни самопротестник. Песник
Лукић иде кроз апокалиптичне догађаје, али иде и
кроз своје песме:
Читам стихове које сам некада написао.
И које не уништих.
Значи иде кроз дух своје специфичне поетике,
поезије у свету апокалипсе, смрти, психологије
стварања у условима смрти, пораза: тињају тешке
речи, и труле као лишће.
Овај стих доживљавамо као веома упадљиву
слику категорије теоријског тропа – претварања речи
у смислу, у значењу, оно што волим да назовем
„црном рупом“. Х (икс) значења. Шире социјално
значење имају стихови:
Седео сам, колико јуче, на степенишпту.
И слушао монолог пропадања.
– из библиотеке.
————————————————–
Из онога што смо некада тако звали.
Наравно, присутан је и познати мотив
„кратког памћења“ (синтагма Жан Касуа). Народи
имају кратко памћење јер су и као појединци „бедно
привезани за животе своје“ (Јесењин). Народна
бибилиотека… Косанчићев Венац… Да ли тај гнев
о коме пева и Лукић и писац Откровења укључује
и казну за „кратко памћење“? По овој поеми је
тако и оправдано је што је предвиђена божанска
санкција и за то. И историја филозофије, и дух кича,
и грађански и малограђански, и скоројевићки, и
снобовски… и системи… – све то учествује, све је за
санкцију. (….)
Песник меша намерно, да кажемо природно,
у духу мотивацијског система, нивое, врсте израза: и
дискурзивни, и симболичко-метафорички, и научни,
и колоквијално-тривијални. Можда је баш био моменат
да то овде кажемо, на овим примерима. Све је
то, изгледа, у једном сплету љутње, гнева песника на
„врапца“. Продуктивног гнева који рађа боје
сатиричности. Поновимо – ова апокалипса Лукићева
је и својеврсна сатиричност на нивоу тубитка, самобитка
па и Не(битка). Упркос томе што је први
видљиви ниво тубитак – МИ… 1999. итд.
Колико је Апсолут подвргнут сатири? И
извршилац гнева Апсолута? Можда ја који ових
дана бројим умрле као тобожња изненађења, нисам
прави тумач. Ја живим у самоћи, која је обузета
собом и у мртвој лепоти. У сенци галаме крваво
прљаво себичних живих и мртвих. Овде, у овој
поеми Лукићевој, ја мислим да Тишина скоро добија
значење синонима Не(бића), Апсолута,
Празнине, Есенције, итд. Тишина као нешто супротно
празвуку ОМ-у. Као да долази она:
Тишина
Тишина
Тишина
Зачињена перјем и крвљу једног врапца.
Значи: у арматури Тишине и Белине – трансцеденталног
савршенства је злочин. Само злочини,
перје и крв једног врапца… Позната мисао: „Смисао
пада врапца“.
Нова целина поеме. Нови астероним.
Песник наставља са симболичким сликањем
апокалиптичких збивања 1999. године. (…)
– Одломак из једног дужег огледа, тумачења Лукићеве поеме „Фатални ортодоксни Ускрс 1999.  Миодрага Мркића

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s