ЛИЦЕ „Moare parasite“ (и наличје)

Лице Мoare parasite је –  најсажетије  речено – светло. Зрачи ореолом апсолутног писца. То ће бивати јасније из године у годину. Мирослав Лукић није песник епохе Хокус – покуса, већ песник времена и века који долази, песник целог природног света саображеног духовном свету, и то не само у општем, него и у свему што га сачињава. Лукић је – песник светлости. Песник који је у осами живота радије слушао Сведенборга и његове анђеле, а не барабе и умишљене самозванце. (………..)
Шта је, у ствари, Мoarа parasitа?
MOARA PARASITA – влашки израз, који у преводу значи ПУСТА ВОДЕНИЦА. „Врло бих радо овај рукопис – пише песник – посветио НИКОЛИ ТЕСЛИ, првом Србину који је добио Нобелову награду и вратио је, јер је био поносан, из више разлога: први, зато што је проговорио о ТРГОВИНИ СВЕТЛОШЋУ, на начин на који га је могла разумети не само Америка његовог времена, него и читава планета. Земља. Други: проговорио је о изумима, као врхунски научник и врхунски светски песник. Његов је изум помогао да се обасја мрак ПУСТЕ ВОДЕНИЦЕ.”
Рад на овом рукопису представља једну од мистерија преиспитивања живе традиције, савремене књижевности и алхемије. Три четвртине ове књиге чине песме везаног стиха,  писаних од студентских дана до краја 20. века – и то су веродостојни, убедљиви каталози осујећености. сасвим непознате песме. Четврту четвртину књиге заузеле су песме Белатукадруза објављене у његовим романима, књигама проза, књижевним часописима, дневним новинама – први пут сабране на једном месту. Тај рад се поклопио са годинама када је српска књижевност опустошена смртима више од двадесетак писаца, међу којима су били и они које је, помало пристрасна, књижевна критика проглашавала највећим. Овај рукопис ништа од свега што је постојало у неком већ наметнутом хијерархијском низу, није узимао здраво за готово, јер и међу тзв. највећим песницима друге половине ХХ века постоје само недовршени опуси, подстицајни фрагменти,застајање на пола пута, недостатак снаге и воље да се заокружи властито Дело.
            Песме везаног стиха, песме из романа, часописа, бележница,   до сада непознате књижевној јавности, ловина су вредна читања, не стога што је толико лепа колико веродостојан доказ  – да парафразирамо Леца – песник је од почетка до краја  ловио у потоку који кроз њега протиче. Овај рукопис је, дакле, настајао у „посебним“ условима, и наметнуо се као још једна књига АРХИВА У ОСНИВАЊУ, као четврта, као она која претходи завршној – CADISU…
Симбол ПУСТЕ ВОДЕНИЦЕ се усложњавао из стиха у стих, из песме у песму…
Постојало је лице и наличје Мoare parasite, наличје је штампано у Архиву у оснивању , 1-5; лице се у целини штампа први пут овде: то су углавном песме везанога стиха, песме из романа, часописа, бележница… Скоро непознате књижевној јавности, ловина вредна читања, јер је не толико леп колико веродостојан доказ  – да парафразирамо Леца – да је песник од почетка до краја  ловио у потоку који кроз њега протиче….“ можемо прочитати негде при крају првог издања књиге Мoare parasite (стр.293 -294)

Симбол ЗАВЕТИНА: Оснивач и Посвећено дрво (Снимак Белатукадруза, Велики четвртак, 2013, Звижд. Снимак Иван Лукић...

Симбол ЗАВЕТИНА: Оснивач и Посвећено дрво (Снимак Белатукадруза, Велики четвртак, 2013, Звижд. Снимак Иван Лукић…

Да се позабавимо укратко „Лицем“  MOARЕ PARASITЕ.  Три четвртине ове књиге чине песме везанога стиха, које је Лукић писао од студентских дана до краја 20. века – и то су веродостојни, убедљиви каталози осујећености. То су, поновимо, сасвим непознате песме овог песнике. Четврту четвртину ове књиге заузеле су песме Белатукадруза објављене у његовим романима, књигама проза или по нашим књижевним часописима, дневним новинама – први пут сабране на једном месту. Те песме, везанога стиха, објављене у Лукићевим романима, главнина српске књижевне критике је заобилазила, да не употребимо адекватнији израз: игнорисала. Осим Миодрага Мркића.

„Лирска теорија зла Мирослава Лукића није баш чврсто уоквирена Богом, судбином, људским злом у себи – пише Мркић у својој књизи огледа „СЕНКЕ ТИШИНЕ“ (Београд, 2004), поводом Лукићевих „песама из романа“). Његова теорија је више условљена социјалним збивањима друге половине 20. века; стањем у уметничкој књижевности и човеком као друштвеним бићем. Није категоричан у решавању проблема зла; мада се може рећи да је у неком Богочовеку, у неком хришћанском исходу цела ствар. Доста је, бар имплиците еклектичан став песника према злу. Мислим да такав став и мора бити с обзиром на релативност зла, условљеност, па лирска теорија, доктрина, мора бити еклектична. Ту је и народна религија, и свесно и несвесно присутне доктрине праваца упркос “вечном реализму”; присутне и идеолошке доктрине времена у коме песник живи. Не само доктрине идеологија, но и пракса живљења која је огрезла у обманама, у блудничкој лажи “светлих будућности” које живимо од рођења као наше садашњости. Песник Лукић се не ослања у лирском тумачењу зла на слободну вољу. Више је зло тумачено условљеношћу. Нека реално – метафизичка дијалектика је у Лукићевим мерама, лирским кодексима, уставима. Зна се да су тумачења суштине зла различита у различитим религијама, мистикама, философијама. “Зло није један облик Бића, већ напросто један облик Не(бића)” „ Ова обимна књига песама везанога стиха, потресни каталог осујећености, посвећена је  „српском усуду / и несрећној судбини многих Срба у 20. веку, / а пре свега Краљевској екселенцији, / Принцу Престолонаследнику Александру Карађорђевићу“.

М. В.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s