Данашњи титоизам, пo Леону Којену

Леон Коен: Данашњи титоизам је орвеловског типа

титозам је вампиризам, савремени, и није му довољно што се напио крви толико других младих, него би и даље да плаши попут баука.- Испод ових прагова лежи сахрањена лепота.2013.

титозам је вампиризам, савремени, и није му довољно што се напио крви толико других младих, него би и даље да плаши попут баука.- Испод ових прагова лежи сахрањена лепота.2013.

Обновљено југословенство штетније је у култури него и у политици, стварајући последице које могу да буду и дугорочнијег карактера.

Данас смо сведоци једне нове културне афирмације комунистичке епохе Јосипа Броза. Честе су брозоносталгичарске изложбе и телевизијске емисије у којима се та епоха приказује као српско „златно доба”. Да ли мислите да је тај тренд спонтани производ наше културне дезоријентације или је усмераван одређеним намерама?

— Није лако уопштавати, али чини ми се да у тој фактичкој рехабилитацији комунизма има много више прикривене идеологије него спонтане жеље да новим очима погледамо ближу прошлост. То је јасно већ по смишљеном прећуткивању свих оних одлика комунистичког времена које је данас немогуће бранити: од масовних злочина над „класним непријатељем” 1944. и 1945. године, реваншистичког и репресивног карактера целог режима до средине педесетих година и наметнутог једноумља у политичким стварима све до самог краја, преко стварне поделе читавог друштва на вишеструко повлашћену елиту у коју се углавном улазило само са чланском картом комунистичке партије и више или мање обесправљену масу осталих грађана, до гротескног култа самог Јосипа Броза, „највећег сина наших народа и народности” и доживотног председника државе, о коме се јавно није могла рећи критичка реч а да се не заврши у затвору (или бар не изгуби посао).

Тачно је да је југословенски комунизам после 1955. године био мање репресиван и идеолошки искључив него совјетски или румунски, али то је све: од 1945. до 1990. године српски комунисти држали су у рукама све полуге власти и одбијали и саму помисао на политичку демократију, чинећи то најпре као слуге Јосипа Броза а после његове смрти за властити рачун. Тачно је и да је у Југославији од почетка шездесетих до краја седамдесетих година мање-више стално растао животни стандард, додуше далеко више за повлашћену елиту него за остале грађане. Али, бар у Србији, већ почетком осамдесетих година – када је дошло време враћања великих страних зајмова – са просперитетом је било готово.

Све ово што сам поменуо систематски се прећуткује у данашњим отужним похвалама титоизму и самом Јосипу Брозу, које имају за циљ да људи забораве све вредности осим пуног стомака – поготову ако су то вредности својствене српској националној и културној традицији – и препусте садашњим властодршцима да им по свом нахођењу кроје судбину мање-више као у комунистичко време.

Да ли је у том смислу један југословенски (или, како се данас каже, „југосферични”) културни концепт и данас у Србији, више од две деценије после распада Југославије, супротстављен српском?

— Мислим да је то прилично очигледно и лако је видети зашто је тако. Од 2008. године режим Бориса Тадића све више се приклањао захтевима ЕУ и САД у свим областима, и то се није могло правдати искључиво позивањем на оно што се мора учинити због „европског пута” Србије. Кад год се из Брисела (Вашингтона, Берлина итд.) критиковало нешто што је задирало и у домен националне културе и традиције – рецимо, како се гледа на одређене историјске догађаје и како се о њима предаје у школи – Тадићевом режиму и његовим другосрбијанским „сапутницима” изгледало је политички згодније да прихвате ту критику у име обновљеног комунистичког југословенства него да је представе као оно што је у ствари била: идеолошки диктат са Запада који је, узгред да додам, потпуно супротан официјелно прихваћеним либерално-демократским вредностима самих западних друштава.

Мој је утисак да је онима који су владали Србијом од 2008. до 2012. углавном било искрено свеједно како ће се у школама предавати српска историја, колико ће бити заштићени српски манастири на Косову и Метохији, хоће ли се у Београду икада поново отворити Народни музеј и Музеј савремене уметности, итд. Њима је савршено одговарало да разложну критику својих скандалозних потеза у култури отупе оживљавајући исто оно тобоже хуманистичко а стварно репресивно југословенство, у чије име је Михаило Ђурић послан на робију само зато што је, као професор Правног факултета, рекао шта мисли о положају Србије у нацрту будућег Устава из 1974. када је 1971. био позван да то учини. Неки од оних који су га тада послали на робију, као Латинка Перовић, и данас заступају исту идеологију демонизације свакога ко о питањима српске политике, историје и културе мисли друкчије од њих – довољно је погледати публикације Хелсиншког одбора у Србији, у којем је поред председнице Соње Бисерко Латинка Перовић сигурно најутицајнији члан, па да то свакоме буде јасно.

Само што су се искључивост и спремност на прогон неистимишљеника некада правдале комунистичком и титоистичком идеологијом, док се, на потпуно орвеловски начин, данас то чини позивањем на демократију, толеранцију и помирење. Ипак, обновљено југословенство можда је још штетније по неким посредним последицама у самој култури које би могле да буду и дугорочнијег карактера.

На шта тачно мислите?

— Када сам пре неколико година сазнао да Матица српска припрема репрезентативну едицију Десет векова српске књижевности, обрадовао сам се помисливши да ће то бити прилика да се, у ширим оквирима и на основу нових сазнања, стекне боља представа о нашој књижевности и њеним врхунским остварењима од оне коју нам је, пре неких пола века, у два своја издања понудила едиција Српска књижевност у сто књига Матице српске и Српске књижевне задруге. Али, када је едиција почела да излази и када сам се упознао са планом њене „прве серије” од укупно 120 књига (укључујући и „посебна издања”), био сам – као и многи други – и изненађен и ожалошћен. Тачно две трећине књига у том плану, неких 80 наслова, припада српској књижевности после романтизма, дакле негде од 1880. године до данас.

О овим сразмерама се може дискутовати, мада то свакако није главни разлог недоумица које овај у начелу потребан пројекат изазива. Ако погледамо ко све није „заслужио” да се нађе у новом канону српске књижевности који покушава да успостави Матица српска својом едицијом, списак је више него импресиван. Од песника између Војислава Илића и Црњанског, Винавера и Растка Петровића, ту је један једини: Јован Дучић. Ни Милан Ракић, ни Сима Пандуровић, ни Владислав Петковић Дис, ни Милутин Бојић (уз Лазу Костића и Ђуру Јакшића аутор наших најбољих драма у стиху), ни прва модерна српска песникиња Даница Марковић нису ту. Песме које с разлогом зна свако: Дисова Тамница и Можда спава, Пандуровићева Светковина, Ракићева Жеља и његов косовски циклус, Бојићева Плава гробница једноставно су искључене, заједно са својим творцима, из Матичиних Десет векова српске књижевности.

На ово би се могло одговорити да их читалац углавном може наћи у једној или две познате антологије које су укључене у „посебна издања” Матичиног пројекта. Али тај би одговор показао потпуно неразумевање праве функције овакве едиције: она треба да нам открије целовит духовни свет наших најбољих писаца а не само да прештампа неколико песама које се могу наћи у читанкама.

Можда сте ипак преоштри у свом суду ако се узме у обзир шта је све требало унети у тих осамдесетак књига?

— Волео бих да је тако, али поменуо сам само један од недостатака ове едиције у њеном садашњем облику. Свакако не сасвим свесно, у овој едицији као да се избегава оно што је у првим деценијама 20. века приближавало српску књижевност великим европским књижевностима. Као што у њој нема Ракића, Диса и Пандуровића, тако нема ни Милутина Ускоковића и Вељка Милићевића који су, заједно са Бором Станковићем, зачетници нашег модерног прозног израза пре Првог светског рата.

Поред Црњанског и Винавера, Растка Петровића и Момчила Настасијевића, нема двојице песника без чијег дела је непотпуна свака представа о модерној српској поезији од двадесетих до шездесетих година прошлог века: Душана Матића и Милана Дединца. Нема ни помена да је у српској књижевности икада постојао надреализам, мада није тешко направити избор из надреалистичких песама и текстова, који би нам открио један пол међуратног језичког експеримента у српској поезији, као што нам Настасијевић и Винавер откривају други. Уместо свега тога, као и било какве нефикционалне, критичке, есејистичке и филозофске прозе (Слободана Јовановића, Богдана Поповића, Милана Кашанина, Марка Ристића, Михаила Ђурића, Јована Ћулума, итд), која нам се додуше обећава за „другу серију”, план Матичине едиције преплављен је прозним писцима суштински везаним за комунистичко југословенство и за комунистичку идеологију уопште, која битно одређује границе њиховог духовног света чак и када је критикују: ту су и Михаило Лалић и Милован Ђилас, и Антоније Исаковић и Павле Угринов и Живојин Павловић, да даље не набрајам.

Чини ми се да је овакво виђење српске књижевности у 20. веку могло настати само у времену где држава од свих културних манифестација најштедрије и најдоследније помаже фестивал Егзит, где нико на власти не хаје што велики музеји и библиотеке или не раде или се налазе у катастрофалном стању, где је најзад духовни хоризонт највећег дела интелигенције омеђен комунистичким временом, док су праве вредности националне историје и културе, па и књижевности, углавном површно односно погрешно схваћене или чак заборављене. Само у таквој интелектуалној и културној клими модерна српска књижевност могла је суштински бити осиромашена како је то учињено у плану ове едиције. Чини ми се да је Матица српска сувише стара и важна институција да не би исправила ову озбиљну грешку, и ја се надам да ће пројекат Десет векова српске књижевности временом ипак добити садржину и усмерење какве је требало да има од почетка.

Уочи стогодишњице Првог светског рата појавила су привидно нова тумачења тог догађаја, пре свега из пера британских научника, у којима се обнавља стара „ревизионистичка” теза из међуратног периода о деструктивној улози Србије у целој кризи 1914. године, па се Србија и Русија чак оптужују као највећи кривци за тај рат. Како објашњавате ову појаву, па и то да на српској страни засад као да нема адекватног реаговања?

— Како и ви кажете, сваљивање кривице за почетак Првог светског рата на Србију односно Србију и Русију није нова ствар. То је систематски чињено из Берлина од тренутка када је вајмарска Немачка као наследница Немачког царства била приморана да у Версају прихвати главни део кривице за избијање рата. Међутим, управо су немачки историчари – најпре Фриц Фишер и његова школа, а затим и други – од шездесетих година прошлог века до данас исцрпним архивским истраживањима показали да су Немачка и уз њу Аустроугарска прави виновници Првог светског рата. Србија је, прихватајући већину захтева из аустроугарског ултиматума од 23. јула 1914, показала спремност за мирно решење ситуације настале Принциповим убиством Франца Фердинанда.

Нити је мала земља као Србија својом одлучношћу да се брани од аустроугарске агресије могла изазвати светски рат, нити је званична Србија стајала иза Сарајевског атентата да би јој се могле приписати агресивне намере према Аустроугарској. Недавно изашла „ревизионистичка” књига Кристофера Кларка Месечари: како је Европа ушла у рат 1914, не открива никакве нове изворе који би говорили у прилог српској или руској одговорности за Први светски рат. Уместо тога, Кларк произвољно прећуткује низ кључних чињеница које недвосмислено говоре о немачкој и аустроугарској одговорности, а истовремено засипа читаоца негативним судовима и анегдотама о Србији и Русији оног времена. Тешко је поверовати да ће, међу озбиљним историчарима у свету, његова и сличне књиге имати неко трајније дејство.

Када је Србија, на завршетку анексионе кризе, била приморана да изјави да се не противи аустроугарском припајању Босне и Херцеговине, Стојан Новаковић је 1909. на питање „Шта сада?” одговорио да је култура та која може да повеже и споји расцепкани српски национални корпус. Да ли вам се чини да сто година касније, када се Срби налазе у сличној ситуацији, у нашој јавности нема довољно разумевања за ову идеју?

— Не мислим да нема разумевања, бар код интелектуално и морално највиталнијих људи, али још увек нема правих предлога како би се ова идеја могла остварити кроз различите облике сарадње, културне пројекте и заједничке акције. То је задатак који стоји пред свима нама који верујемо да српска култура и данас има незаменљиву улогу за читаву нацију какву је имала у доба великих српских победа пре једног века, којих се данас тако жалосно и тако неразумно одричемо

__________ Извор:Новосадске новине, пренето из Србијанског Гласа: http://www.srbijanskiglas.in.rs/index.php?option=com_k2&view=item&id=922:sg_922

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s