Mihail Kriger: Poezija ima neku vrstu dvoličnosti

FILOZOF I PESNIKMIHAEL Kriger je rođen je 1943. u Vitkendorfu (Saksonija). U Berlinu je diplomirao filozofiju i književnost, a potom je od 1962. do 1965. godine u Londonu radio kao prodavac knjiga. Prvu zbirku pesama objavio je 1968. godine. Njegovi najpoznatiji prozni naslovi su „“Violončelista“, „Pogrešna kuća“, „Torinska komedija“, „Prijavi menadžera nekretnina“. Napisao je zbirke poezije „Baš pred buru“, „Pod otvorenim nebom“, „Dolazi čišćenje“… Pobrao je mnoga značajna književna priznanja u Nemačkoj. Italijanska nagrada „Mediči“ uručena mu je 1996, a priznanje Londonskog sajma knjiga za životno delo dobio je prošle godine.

 

– Festival lirike, sličan ovom vašem novosadskom, imamo i mi u Berlinu – kaže na početku razgovora za „Novosti“. – Važno je ići na festivale. Pesnici tu upoznaju izdavače i prevodioce. U sličnim prilikama svuda u Evropi i svetu upoznao sam na stotine pisaca. Poeziju nekih od njih sam kasnije i preveo, među njima ima i dobitnika Nobelove nagrade. Festivali poput ovog u Novom Sadu su zaista dragoceni.

* Da li vas je privuklo delo nekog od pesnika koje ste upoznali na novosadskom festivalu?

– Okupili su se ovde brojni dobri pisci. Do dolaska u Novi Sad poznavao sam samo Rumuna Mirču Kartareskua, čiji sam i izdavač, i svog nemačkog kolegu Jana Vagnera. Ovde sam upoznao još nekoliko kvalitetnih rumunskih pisaca, zatim književnike iz Engleske, Irske, sa Kube… Pročitaću naravno njihova dela, a verovatno ću nešto od toga i objaviti.

Poznato je da vas je za Vaska Popu vezivalo veliko prijateljstvo… Kakvu sliku nosite o njemu, danas, 22 godine posle njegove smrti?

– Vasku sam bio prijatelj, izdavač i urednik. Kada je Vasko trebalo da potpiše ugovore sa nemačkim izdavačima, dolazio je kod mene. Seli bismo za sto i stavili pred nas njegove pesme. One su najčešće i tada, uoči samog objavljivanja, bile u procesu nastajanja, pa smo neke od njih zajedno dorađivali. Vasko je imao predivne oči. Pri pomenu njegovog imena prvo što vidim su njegove oči. Inače, bio je veoma melanholičan.

* Izuzimajući književnost, o čemu ste najčešće razgovarali?

– Puno i često smo razgovarali o politici. Vasko je bio veoma upućen u politiku, ispričao mi je sve što je znao o Titu i Jugoslaviji, a imam utisak da je znao baš sve.

* Sada prijateljujete sa našim piscem Miodragom Pavlovićem, čija je povremena adresa i Nemačka…

– Dobri smo prijatelji, a on je odličan pisac. Prošle godine smo mu dodelili „Petrarkinu nagradu“ (Kriger je član žirija koji dodeljuje književno priznanje „Petrarka“). Moj prijatelj Miodrag u poslednje vreme je takođe setan, melanholičan…. Razumem ga, stariji je od mene 15 godina, ali i sam prepoznajem tu vrstu melanholije. Kada pesnika stignu godine, jedino što želi je da tom životu izmami još koju godinu za sebe kako bi napisao još neku knjigu.

* Priprema li Miodrag Pavlović novu knjigu?

– O da, piše. Sarađuje sa Lidom Bremer koja je odličan prevodilac, puno je radila na prevodu savremene srpske poezije.

Savremeni pesnici prinuđeni su da budu pola pisci, pola menadžeri. Umanjuje li to kvalitet same poezije?

– Tako nešto je danas neophodno. Imam običaj da kažem da u svakom trenutku u svakoj državi, bez obzira na broj stanovnika, postoji barem 1.743 čitaoca poezije i do njih treba dopreti. Zato pesnik mora da ide na festivale,predstavlja svoje delo, susreće se sa publikom. Tako je, na kraju krajeva, bilo oduvek. I Bodler je u početku morao da objavljuje eseje i tek pred kraj života, kada je stekao neku vrste slave, mogao ja da objavi „Cveće zla“ i uspe. Poznato je, Bodler tada, u 19 veku, nije uspeo da proda ni 2.000 primeraka svoje čuvene zbirke. Čak ni kada je zabrana cenzora na „Cveće zla“ ukinuta, nije prodao više od stotinak primeraka knjige.

* Novosadskoj publici objašnjavali ste da je današnja poezija dvolična…

– Poezija ima neku vrstu dvoličnosti poput rimskog boga Janusa. Jedno lice je pisanje, stvaralaštvo, a drugo je javno lice poezije, gde ona mora da bude predstavljena kako bi bila čitana. Zapravo, pravu slavu većina velikih pesnika stekla je posle svoje smrti.

* Stagnira li poezija u 21. veku?

– U svetu poezije sve je u savršenom redu. Publika koja voli poeziju je tu. U modernom svetu postoji 20 različitih jezika – jezik zakona, medicine, štampe, ekonomije… Vrlo je teško razumeti ih. Ako bismo sada otišli na seminar o fiskalnim projektima, ne bismo razumeli nijednu reč. Ali, jezik poezije svako je sposoban da razume.

* U zemljama impresivne ekonomije poput Nemačke, izdavači za godinu objave na desetine hiljada knjiga. U Srbiji je taj učinak višestruko manji. Na čijoj je strani kvalitet?

– Bez obzira na to da li je zemlja bogata ili siromašna, tri četvrtine knjiga koje se odštampaju su čisto „đubre“. Zaključujem da je ljudima potrebno đubre kako bi mogli da kompenzuju neke užase ovog sveta. U Americi, kao i u Nemačkoj, svaka druga objavljena knjiga je „treš“. Kada bi neko sa druge planete posetio Zemlju i analizirao izdavačku delatnost, pomislio bi da su Zemljani isključivo zainteresovani za zločine i kriminal.

* Šezdesetih godina se govorilo da je sa poezijom gotovo. Kakva je „dijagnoza“ pesništva danas?

– Poezija je kao trava. Ako pogledamo oko sebe, videćemo da dominira beton. Ali trava uvek trijumfuje nad tim asfaltom.

Poezija nam nije neophodna, ali upravo ova njena beskorisnost i odsustvo određene svrhe daje joj slobodu. Sve ostale stvari moraju da imaju neku funkciju, a ako je nemaju, odmah se odbacuju kao suvišne, nepotrebne. Poezija nema funkciju, voleli je ili ne ona jednostavno postoji. Ona je čisto postojanje. Kao sam život.

* Svedok ste mnogih istorijskih događaja poput pada Berlinskog zida ili ekonomske krize na koju se ironično osvrćete u svojoj pesmi „Dnevnik“. Kakav eho imaju ti istorijski događaji na vašu poeziju?

-U mladosti sam mislio da samo poezija može da spase svet, što je bilo naivno uverenje. Uticaj istorije nije isti u svim zemljama. Tako poezija u Americi još uvek sadrži jaku refleksiju svetskih događaja, a to je njihova tradicija u pesništvu. Od Vitmena i Ginzberga do današnjih dana. Nemačka poezija se, pak, više dotiče čoveka i condition humaine više nego politike.

* Da li ste već napisali knjigu svog života?

– Dok radi na knjizi, pisac mora da joj se posveti kao da je to ne samo poslednja njegova, nego poslednja knjiga na svetu. Ali onog trenutka kad je objavi, mora da počne da razmišlja o sledećoj „poslednjoj“ knjizi. ……….

Mihail Kriger: Poezija ima neku vrstu dvoličnosti | Kultura | Novosti.rs.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s