Белешка о песнику Арсенију Александровичу Тарковском / Владимир Јагличић

30 година ЗАВЕТИНА (фотодокументација Заветина, 2013)

30 година ЗАВЕТИНА (фотодокументација Заветина, 2013)

Арсениј Александрович Тарковски родио се 25. јуна 1907. године у Јелисаветграду, Херсонска губернија. Његов отац био је службеник локалне банке, а предак по очевој линији, пољски племић Матвеј Тарковски. Отац песников се налазио под надзором полиције због учешћа у народовољачком покрету, три године је провео у тамницама Вороњежа. Из свог другог брака са Маријом Даниловном Рачковском добио је два сина, старијег Валерија, који ће погинути у грађанском рату 1919. године, и млађег, Арсенија. У породици су гајили култ уметности; песников отац је сарађивао у локалним новинама и, за себе, преводио са италијанског и француског, Игоа, Дантеа, Леопардија. Млади песник је 1921. године са својим пријатељима у локалним новинама објавио песму са акростихом у којој је била јасна, негативна алузија на Лењина. Неколико другова Тарковског је ухапшено, а он је успео да побегне и неко време је лутао по Украјини и Криму, радећи разне послове (обућар, риболовац и сл). Године 1923, долази у Москву, настанивши се код тетке, а године 1925. уписује Литерарни институт. Три године касније, 1928, оженио се Маријом Вишњаковом, студенткињом истог института. Две године је примао стипендију из Фонда за писце-почетнике, али су Виши књижевни курс затворили због самоубиства једне од слушатељица, док су остале полазнике, просто, распустили. Тарковски је у то време писао фељтоне за лист „Звонце“ (под псеудонимом Тарас Поткова). Од 1931. запослен је на радију, наредне године написао је радио-драму „Стакло“ која је подвргнута критици због „мистицизма“. Напокон, године 1933. почиње да преводи, на шта га је, као и неке друге песнике (Звјагинцеву, Марију Петрових, Тарковског, Штејнберга) наговорио Георгиј Шенгели, сарадник Одељења за књижевност народа СССР-а Државног књижевног издаваштва. Рад на превођењу „источних“ народа СССР-а био је повезан и с путовањима (Киргизија, Крим, Кавказ итд). Године 1936. упознао је Антонину Бохонову, супругу критичара Трењина, због које је улето 1937. године напустио породицу (супругу и двоје деце – Андреја, будућег великог редитеља, и кћи Марину), и са којом ће се оженити 1940. године. Ујесен исте године упознао је Марину Цветајеву која га је на састанак позвала писмом (као сјајног преводиоца). Тарковски је, вероватно, последња љубав Марине Цветајеве. Почетком рата испратио је, евакуисане, своју прву жену и двоје деце, у град Јурјевец, а потом се запутио у Чистопољ, где су биле евакуисане његова друга жена и њена кћи. Потом се јавио на фронт, као добровољац. Био је на дужности новинара армијских новина, учествујући, повремено, и у борбеним акцијама Шеснаесте армије (добио је орден „Црвене звезде“). На фронту је објавио низ песама које славе руског војника и исмејавају хитлеровце; песма „Наша здравица“ („Испијмо за Отаџбину, испијмо за Стаљина“ била је веома популарна). Истовремено, за себе је писао поезију са интимним мотивима.

Тринаестог децембра 1943. године, код места Градић, у Витебској области, рањен је, гелером од експлозије, у ногу. Добио је гангрену и хитно превезен у Москву, где му је нога ампутирана. Имао је пажњу и негу, како прве, тако и друге своје породице, а старање његове друге жене, при хитној евакуацији у Москву, дословце му је спасило живот.

Године 1945. преводио је поезију грузијског песника Чикованија, и припремао своју прву песничку збирку, али је штампање обустављено из политичких разлога. Збирка није штампана јер су уредници очекивали фронтовску ратну поезију, уместо које су добили тиху мисаону лирику. Наредне године упознао са се Аном Ахматовом; пријатељство с њом потрајаће до Анине смрти. Године 1947. растаје се од друге жене, при чему растанак прате тешке моралне дилеме због чињенице да му је она, својеврeмено, спасила живот. Преводи туркменске песнике, а 1949. добија „поруџбину која се не одбија“, да са грузинског преведе младалачке стихове Јосифа Висарионовича Стаљина. Сам Стаљин је, међутим, показао трезвеност,  забранивши да се стихови штампају, тако да до објављивања превода није дошло. Године 1951. оженио се Татјаном Озерском, дугогодишњом секретарицом и пратиљом на путовањима. Бохонова је умрла два месеца касније. Још десет година песник ће провести на преводилачким службеним путовањима: преводи источних песника су, у Совјетском Савезу, били важан део „еманципаторске“ културне политике.  Своје стихове и даље пише „за фијоку“. Напокон, 1962. године, на наговор своје супруге и пријатеља,  објављује прву песничку збирку „Уочи снега“ за коју Јевтушенко каже да је донела „тријумф у интелектуалним круговима“. Наоко интимна, та лирика је, „на мала врата“ у руску културу враћала предреволуционарну Русију. Исте године његов син Андреј добија „Златног лава“ у Венецији.

Арсениј Тарковски, потом, објављује своје збирке, у размацима од три до пет година („Земљи земљино“ 1966, „Весник“ 1969, итд). Био је у саставу делегација руских писаца које су посетиле Француску и Енглеску (1966. и 1967. године). Године 1971. добио је Државну награду Туркменије за преводилаштво, а 1977. Орден пријатељства народа од совјетске владе.

Кад је редитељ Андреј Тарковски 1984. године у Милану изјавио да не жели да се враћа у Совјетски Савез, његов отац је објавио писмо у којем је изразио своје убеђење да руски уметник треба да живи и ради у отаџбини и да са својим народом трпи оно што је том народу досуђено. На страну питање притиска под којим је писмо писано: синовљева одлука је оцу сигурно тешко пала, као и сину очево писмо. Смрт Андреја Тарковског, 29. децембра 1986, слажу се мемоаристи, убрзала је и кончину песникову. Он у припреми наредних издања својих песама скоро да не учествује, због тешког физичког и душевног стања.

Умро је у болници, увече 27. маја 1989. године, у Москви. Сахрањен је на гробљу у Переделкину, где је остављено место и за прах његовог сина, сахрањеног у Паризу. Опојан је у храму Преображења Господњег, а новембра 1989. посмртно му је додељена Државна награда Совјетског Савеза. У фебруару 2008. отац и син су добили заједнички музеј у Москви; у родном граду Арсенију Тарковском ће бити постављен споменик који ће изградити, заједно, Русија и Украјина, а моделовати вајар Виталиј Кривенко. Сабрана дела песникова, у три тома, изашла су између 1991. и 1993. године.

Тарковски је био песник-пострањар који се није мешао у (књижевне) зађевице свог времена. Мисаоно снажан, а у сликама конкретан, увек чврсто стојећи иза својих стихова на тој својој једној, као у земљу ураслој, нози, Арсениј Тарковски је једногласно признат као један од најбољих руских песника друге половине двадесетог века.

_______ Видети: http://novosazvezde.wordpress.com/2013/11/12/%D0%BF%D0%B5%D1%81%D0%BC%D0%B5-%D0%B0%D1%80%D1%81%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D1%98-%D0%B0%D0%BB%D0%B5%D0%BA%D1%81%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%87-%D1%82%D0%B0%D1%80%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D1%81/

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s