Vuku će se, ipak, smilovati

PO ko zna koji put, Vukova zadužbina iznova pokreće bolno pitanje okončanja rada na sabranim delima Vuka Karadžića, koji traje punih 50 godina. Ovoga puta razlog je 2014. u kojoj obeležavamo vek i po od smrti Vukove. Mi smo kratkog daha, previše samozadovoljni kao istorijski narod koji s pravom slavi mnoge značajne godišnjice. Ali kao da nismo uvek u stanju da okončamo ono što smo o godišnjicama naumili da uradimo. Ipak, godišnjice nam pomažu da se prestrojimo, preispitamo sebe, odredimo neke odlučujuće korake koje se tiču naše budućnosti.

Ovo u razgovoru za „Novosti“ ističe Miodrag Maticki, predsednik Skupštine Vukove zadužbine. Posebno je za brigu i čuđenje što je poslednja objavljena Vukova knjiga, 12. tom „Prepiske“, izašla pre tačno 15 godina! Od tada pa do danas uz sve moguće sporazume, obećanja i gromoglasne najave preostale dve knjige („O jeziku i književnosti“ i 13. poslednja knjiga „Prepiske“) nisu se našle pred čitaocima.

Podsećajući na to da se o stogodišnjici od Vukove smrti 1964. krenulo sa više značajnih ideja i projekata, Maticki kaže da se, nažalost, neki projekti završavaju tek naših dana. Obnovljen je Tršić i podignuta škola u njemu, izgrađen je Vukov put i saborište, kompleks etno-zgrada, sve do Muzeja jezika i pisma, ali se tek danas gradi Vukov konak koji će obezbediti Tršiću ulogu srpskog Stratforda.

– Sa Sabranim delima krenulo se na najlepši način. Trebalo je to da bude pogled na Vukovo delo jedne značajne generacije naših naučnih poslenika. Dok sam 1964. kao student radio na izgradnji puta od Vukove kuće do manastira Tronoše, prve Vukove škole, sa ponosom sam pisao svojoj devojci, sadašnjoj supruzi, da su nas posetili članovi Uređivačkog odbora Vukovih Sabranih dela. Te godine pojavile su se i prve knjige, krunska dela koja je Vuk objavio pre tačno dva veka, „Pismenica srpskog jezika“ i „Mala slaveno-serbska pjesnarica“.

U sabranim delima posebno je zanimljiva prepiska koju je godinama priređivao uporni, posvećeni i predani Golub Dobrašinović. Prepisku čini oko 7.000 pisama, od kojih je 2.000 Vukovih, a oko 5.000 njemu upućenih. Iz pera nekoliko hiljada korespondenata pisma su izmenjivana na srpskom, nemačkom, ruskom, italijanskom, češkom, francuskom, engleskom i latinskom jeziku. Vuku su pisali sa raznih strana: iz Berlina, Beča, Budima, Atine, Bukurešta, Londona, Moskve, Njujorka, Pariza, Petrograda, Praga, Rima, Sofije, Carigrada, Kopenhagena, Varšave… Pisali su ih, kako je u jednom od poslednjih intervjua za „Novosti“ rekao Golub Dobrašinović, ljudi iz najrazličitijih socijalnih slojeva: vladari i sluškinje, spahije i „zemljodelci“, đaci i profesori, doktori nauka i plemići, kujundžije i kovači, crkvenjaci i patrijarsi, vojvode i lekari, pisci i prevodioci…

Neobjavljena 13. knjiga „Prepiske“ sadrži oko 100 poslednjih Vukovih pisama i odgovora i, što je posebno zanimljivo, pisma koja su naknadno otkrivena i nikada nisu bila pred očima javnosti. U ovom tomu su i pisma koja su se zatekla kod Vuka a ne odnose se na njega. Među njima je i Njegoševo pismo Aleksandru Karađorđeviću. U ovom tomu je i poslednje Vukovo pismo koje je, kako je pretpostavljao Dobrašinović, pisao 26. juna 1862. (po starom kalendaru). Bilo je upućeno ruskom poslaniku u Beču Viktoru Petroviču Balabinu, veoma je dugo, na 22 stranice, i predstavlja Vukovu književnu biografiju. Original tog pisma čuva se u Ruskom državnom arhivu u Moskvi.

Uprkos zlehudoj sudbini Vukovih dela, Miodrag Maticki izražava optimizam i ubeđenje da će ove godine taj veliki poduhvat najzad biti okončan.

– Ovih dana „Prosveta“ je obećala da će predati elektronski spremne za štampu rukopise preostale dve knjige, posle čega predstoji složen rad na izradi ključa za upotrebu svih trinaest knjiga Vukove „Prepiske“, kako bi ova kapitalna pisma, svojevrsni arhiv srpske kulture 19. veka, bila pristupačna za dalja i složenija istraživanja. Izvršiće se procena štamparskih troškova i sredstva direktno uplatiti štampariji koja ponudi najbolje uslove na tenderu. Tako bismo rešili jedno bolno pitanje koje zadire u samu suštinu našeg mentaliteta. Jer, u nas, danas, i osrednji pisci olako objavljuju svoja sabrana dela, a Vuk nikako da ih dobije, iako ih je odavno zaslužio.

 

NADLEŽNI REKLI – NEMA SVRHE

NA pitanje šta je Vukova zadužbina preduzela da se ovaj projekat privede kraju, Miodrag Maticki objašnjava:

– Zadužbina je 2000. godine okupila predstavnike ranije potpisanog sporazuma o objavljivanju Vukovih dela, nastojeći da se utvrdi rok završetka ovog projekta i o odlukama obavestila Vladu Srbije. Izvršni izdavač „Prosveta“, zbog teškoća sa kojima se nosi poslednjih godina, nije bila u mogućnosti da posao okonča. I 2005. godine Zadužbina je bila inicijator sastanka potpisnika sporazuma kako bi se ponovo utvrdio rok završetka ovog posla. Kada smo preko Vukove zadužbine zatražili sredstva za objavljivanje preostale dve knjige, koje su bile spremne za štampu, jedno od nadležnih ministarstava zauzelo je stav da više i nema svrhe nastojati da se okonča ovaj projekat, jer je, posle toliko godina, teško obezbediti dovoljan broj kompleta.

POSLEDNjA VEST: PODRŠKA MINISTARSTVA SA u utorak održanog sastanka u Ministarstvu kulture Miodrag Maticki je, kako kaže, izašao spokojan i zadovoljan jer je Ministarstvo pružilo punu podršku da se najzad zaokruži objavljivanje Vukovih sabranih dela. Takvu podršku svakako bi valjalo pozdraviti i ohrabriti, ali nije suvišna ni mera opreza s obzirom na dosadašnja višedecenijska zaklinjanja u delo velikana, koja su ostajala samo mrtvo slovo na papiru.

 

Vuku će se, ipak, smilovati | Kultura | Novosti.rs.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s