Из повести о трагедији Драме / Александар Лукић

………………….

ВЕЛИКА ИСПРАЋУША, роман Александра Лукића. - 1200,00 дин.

ВЕЛИКА ИСПРАЋУША, роман Александра Лукића. – 1200,00 дин.

Али и по­ред на­ре­че­ног на­род Дра­ме и за­ле­ђа, оку­пља се око Олим­пи­је Еро­со­ве узда­ју­ћи се у моћ ње­ног све­тог бе­ло­ма­гиј­ског зна­ња. До­ла­зе јој љу­ди оту­ђе­ни од Бо­га и вер­ни­ци што још увек по­ла­жу у Ње­гов на­ук. На­род­но су­је­вер­је и оча­ја­ње иду јој на ру­ку. Так­ми­че­ње са Го­спо­дом и две хи­ља­да го­ди­на ве­ре не па­да јој на па­мет. До­сад мар­љи­ва от­пи­са­ним из жи­во­та от­кла­ња те­го­бе, ко­је углав­ном не до­пи­ру до мо­ли­тве и Го­спо­да. Бог би, ако Га има, мо­рао санк­ци­о­ни­са­ти ње­но сло­бод­но по­на­ша­ње. На­ћи ће већ Он ко ће успе­шно при­ме­ни­ти Све­ту санк­ци­ју! Зар да тр­пи иза ле­ђа њу да из да­на у дан по­ста­је све по­пу­лар­ни­ја. Ево Пар­ти­је Пи­то­на са не­из­број­ним члан­ством као по­ру­че­не за ту при­ли­ку да ода­бе­ре акла­ма­ци­јом вер­зи­ра­ну пред­сед­ни­цу да ис­пу­ни Бож­ју за­по­вест за­по­шља­ва­ју­ћи је на гро­бљу. По­пу­лар­ност тр­пи ре­пре­си­ју Бо­га и вла­сти. Сву­да. Твр­да реч Бо­га не мо­ли. Али све бе­ше ба­да­ва. По­жар зна­ња и уме­ћа не мо­гу уга­си­ти. Све­те Санк­ци­је су те­же од брод­ског лен­ге­ра да без­бол­ни­је во­де уни­ште­њу, по­го­то­ву ако је чо­век у го­ди­на­ма, или стар, и по­бо­ље­ва; али Олим­пи­ја Еро­со­ва ни­је на­пу­ни­ла ни три­де­се­ту. У нај­бо­љим го­ди­на­ма је, што се ка­же. Има до­вољ­но ис­ку­ства за со­бом, да из њих из­ву­че нај­бо­ља упут­ства. Ни­је чо­век од рас­ки­да, те­ко­ви­ну оде­ва­ња, пре­сло­бод­ног за Дра­му и драм­ско за­ле­ђе при­хва­ти од Пар­ти­је Пи­то­на: но­си ми­ни сук­њу – ле­лу­ја се по­крет­ни из­лог ње­них те­ле­сних ча­ри; а чи­ње­ни­цу са­др­жа­ну у из­бо­ру ко­га ће пу­сти­ти ме­ђу но­ге, сте­кла је стр­пљи­во са­ма.

Дис­ко­бо­ла Не­по­бе­ди­вог, на при­мер, спре­че­на да љу­ља ку­ко­ви­ма драм­ским ули­ца­ма, при­пу­сти јед­не но­ћи, ка­да оста са њим у гро­бљан­ској кан­це­ла­ри­ји, не оба­зи­ру­ћи се на тре­сак гро­мо­ва и не­пре­ста­но пљу­шта­ње ки­ше по кро­ву и про­зо­ри­ма, без на­ро­чи­тог убе­ђи­ва­ња, на­кон пр­ве ча­ши­це ко­ња­ка. Се­ла је бли­зу кла­ви­ра ис­пи­ја­ју­ћи ко­њак и по­ди­гла ле­пе но­ге са пр­сти­ма ши­ља­ти­јим од би­ли­јар­ског шта­па на кла­вир да их од­мо­ри, ни ма­ње ни ви­ше већ усред сре­де где Не­по­бе­ди­ви оку­пи­ран тај­на­ма веч­но­сти му­зи­ци­ра пар­ти­ту­ре Бе­то­ве­на. При­пу­сти­ла је ме­ђу но­ге прет­по­ста­вље­ног, не оба­зи­ру­ћи се да му ру­ке дрх­те не­мир­ни­је но ва­га за де­цу, ве­ро­ват­но због Бе­то­ве­на а би­ће по­нај­пре за­рад исти­не да је за­кле­ти не­же­ња. У олим­пиј­ски хра­мић га је при­пу­шта­ла, по­вре­ме­но и ка­сни­је ка­да сте­че но­вог љу­бав­ни­ка – аген­та по­ли­тич­ке по­ли­ци­је, Сер­ван­те­са, си­ту­и­ра­ног и по­ро­дич­ног чо­ве­ка – му­жа школ­ске дру­га­ри­це – Пред­сед­ни­ка Пар­ти­је Пи­то­на Дра­ме, ко­ли­ко ју­че­ра­шњег бо­жи­јег из­вр­ши­о­ца. Му­дра же­на по­пут из­во­ра на­ђе на­чин да про­би­је Све­те Санк­ци­је и не­по­чин­ства из њих про­ис­те­кла.

Чи­та­ва би књи­га би­ла ма­ла да опи­ше шта мо­же бе­лом ма­ги­јом да учи­ни, и не­ко­ли­ко бо­га­ми за љу­бав­не до­го­дов­шти­не са Дис­ко­бо­лом Не­по­бе­ди­вим и Сер­ван­те­сом, да­ле­ко од очи­ју и уши­ју јав­но­сти, у не­мом при­су­ству мр­твих ду­ша. То је за­да­так за пи­сце књи­га ко­је има­ју бу­дућ­ност, са­вре­ме­них пи­са­ца, ко­ји уз члан­ску кар­ту Удру­же­ња књи­жев­ни­ка по­се­ду­ју и то­бо­жњу моћ ви­до­ви­то­сти, ка­ме­ле­он­ског при­ла­го­ђа­ва­ња и сми­сао за про­ра­чун прав­ца ве­тра ко­ји гу­ра у ле­ђа.

Без ус­те­за­ња њу би смо мо­гли про­зва­ти и Чу­до­твор­ка – на­ди­мак од­го­ва­ра под­не­бљу, око­ли­ни и уку­си­ма Дра­ме, али и окол­но­сти да чи­ни чу­да. Ко јој до­ђе по по­моћ, от­пи­сан од по­ро­ди­це и при­ја­те­ља, а та­квих је све ви­ше, по­сле при­ме­не све­то­бе­ло­ма­гиј­ског зна­ња, вра­ћа се ку­ћи без бо­ло­ва. Нај­ве­ће чу­до чи­ни ње­на ди­пло­ма­ти­ја, при­ступ ко­јим обич­но успе­ва да по­ка­же бо­ле­сним љу­ди­ма сву бе­зна­чај­ност са­др­жи­не Ста­рог и Но­вог За­ве­та, Уста­ва, Ма­ни­фе­ста и Про­гра­ма овог све­та, ко­ји углав­ном слу­же да по­ро­бе људ­ски дух.

У кан­це­ла­ри­ји Управ­ни­ка мр­твог на­се­ља, док на­по­љу бе­сни олу­ја и чи­ни се на­сту­па по­топ, при­пу­сти­ла је ме­ђу но­ге за­кле­тог не­же­њу, и он ју­ри­ша на њу, као не­ка дру­га же­на, ки­ди­ше јер пу­но­гла­вац не мо­же да му се диг­не. Не­до­ста­так му­шке сна­ге ко­јом се вр­ло че­сто у од­суд­ним тре­ну­ци­ма при­ро­да му­шком де­лу чо­ва­чан­ства ру­га ле­чи опет чу­до. Да би мо­гао да на­пра­ви ћу­при­ју од же­не она узе по­ку­ње­ног пу­но­глав­ца у ру­ку па­жљи­во као ка­ши­чи­цу за уво и за­пе стр­пљи­вим зна­њем. До ма­ло­пре му­шка сна­га без ко­ски­це на­брек­ну и ус­пра­ви се као јар­бол. Сме­ла би се на­пе­та на сва­кој пи­ци при­че­сти­ти!

Слич­на до­го­дов­шти­на ни­је ми­мо­и­шла ни све­моћ­ног Сер­ван­те­са, при­пре­мље­ног да се омр­си у гро­бљан­ској ка­пе­ли. Док је све и свја, агент по­ли­тич­ке по­ли­ци­је ки­ди­сао на њу, са не­по­слу­шним цр­вуљ­ком, има­ла је вре­ме­на да по­ђе са кр­ча­гом на во­ду и да ми­сли: „Ето, од ње­га дрх­ти це­ла Дра­ма; не тре­ба му оп­ту­жба да хап­си ко­га хо­ће и кад хо­ће; има власт над не­сет­ним жи­вим ство­ром, и ето, очи у очи, у ме­ту ис­пред но­са га­ђа ћор­ци­ма, си­лан и сла­ван не мо­же да по­го­ди ру­пи­цу на ро­гу а нек­мо­ли ру­пи­цу на фру­ли…“

Са нео­бич­но ту­жним и круп­ним очи­ма кра­ве, по­ред свих за­ду­же­ња, Управ­ни­ца на­род­не би­бли­о­те­ке на­ро­чи­ту па­жњу по­све­ћу­је обо­га­ћи­ва­њу фон­да би­бли­о­те­ке и ор­га­ни­за­ци­ји књи­жев­них ве­че­ри. Да при­ре­ди књи­жев­не се­ан­се Кур­ти и Мур­ти у ве­ли­кој дво­ра­ни би­бли­о­те­ке на­у­че­на је. Ка­ко јој муж, за­рад при­ро­де по­сла би­ва ве­чи­то од­су­тан, сло­бод­но вре­ме са пе­га­ма на ли­цу по­пут вин­ског цве­та про­во­ди у ку­ћа­ма ста­ро­се­де­ла­ца Дра­ме ко­ји по­ла­ко и си­гур­но из­у­ми­ру ода­би­ра­ју­ћи рет­ке и дра­го­це­не књи­ге, ко­је Би­бли­о­те­ка не по­се­ду­је за пол­зу у свом фон­ду. За­ду­же­ња пру­жа­ју је­дин­стве­ну при­ли­ку да упо­зна ку­ри­о­зи­те­те Дра­ме и из­ве­сне лич­но­сти ко­је да је ко­јим слу­ча­јем обич­на до­ма­ћи­ца марк­си­зма не би упо­зна­ла.

Ван сум­ње пр­во­ра­зре­дан ку­ри­о­зи­тет Дра­ме чи­ни при­ват­на би­бли­о­те­ка Ма­е­стра пер Пје­тра. Вла­сник не­про­це­њи­вог бла­га, је и по­ред та­кве чи­ње­ни­це ре­дов­ни члан град­ске би­бли­о­те­ке, по­се­ти­лац без из­о­стан­ка на књи­жев­ним три­би­на­ма. Оно ако ће­мо ни по ба­бу ни по стри­че­ви­ма не­рот­ки­ња га за­па­зи по­о­дав­но и са ис­тан­ча­ним њу­хом пре­по­зна у ње­му пе­сни­ка, за­кло­пље­ног по­пут ми­ша у ми­шо­лов­ци. Из­ван кру­тог про­то­ко­ла да не­по­зна­ни­ца лег­не као по­кло­пац на ло­нац а да не пот­ку­си пе­тлу реп, рас­пи­та­ла се ин­ди­скрет­но ме­ђу чла­но­ви­ма Пар­ти­је Пи­то­на о ње­му не из­не­на­див­ши се ка­да упу­ће­ни ре­ко­ше да је Про­па­ли пи­сац. Тај де­це­ни­ја­ма пре­жи шан­су за за­по­сле­ње. Да би пре­жи­вео, пре­дао се за­на­ти­ма што му на­след­но стру­је у кр­ви. Да не оста­не то­ком зи­ме гла­дан, ру­ши до­тра­ја­ле згра­де из 19. ве­ка и раш­чи­шћа­ва те­рен за ку­ће ко­је ће тек ози­да­не кра­си­ти на­ред­ни ми­ле­ни­јум. Зи­да ис­кљу­чи­во ку­ће од бе­лог креч­ња­ка, за­ве­ре­ник ши­је ха­љи­не и ко­сти­ме на мај­чи­ној ши­ва­ћој ма­ши­ни за ан­самбл град­ског ама­тер­ског по­зо­ри­шта. То­ме иде све од ру­ке. Ка­ле­ми во­ће као да ле­чи ве­не­рич­не бо­ле­сти. Ње­го­ву би­о­гра­фи­ју ко­ја се сме пре­та­ка­ти као ви­но, не вре­ди по­ми­ња­ти јер јој још ни­ко ни­је са­гле­дао крај. Што би тре­ба­ло да зна­чи да у нај­ду­бљој кон­спи­ра­ци­ји на­вод­ња­ва сво­ју ба­шту, че­ка­ју­ћи да уз­ра­сте Књи­га без бу­дућ­но­сти – књи­га ко­ју ни­ко у Дра­ми ни у све­ту не би об­ја­вио.

„Ма­е­стро пер Пје­тро“, пред­ста­вља по­ро­дич­ни на­ди­мак ко­ји по­ро­ди­ца и Дра­ма при­ле­пи­ше Про­па­лом пи­сцу. Ка­ко пр­стом по­ка­зу­је на же­ну што је без има­ња сту­пи­ла у брак, чар­ши­ја та­ко и на­дим­ком обе­ле­жи по­тен­ци­јал­ног ју­на­ка да не би штр­чао. Про­па­ли пи­сац је по чу­ве­њу, син углед­не из­у­мр­ле гра­ђан­ске фа­ми­ли­је, до­се­ље­не по­сле Пр­вог свет­ског ра­та у Дра­му у ко­јој са­зи­да­ше за оно вре­ме ле­пу ва­ро­шку ку­ћу. Ро­ђен је у спар­но ле­то пе­де­се­тих. Да пам­ти пр­ве тре­нут­ке жи­во­та, се­тио би се да су пе­га­ве кру­шке ка­ра­ман­ке опа­да­ле но­ћу с гра­на у ча­су ње­го­вог ро­ђе­ња. Али чо­век не пам­ти до­га­ђа­је ко­је мо­ра, већ да­ту­ме ко­је сам иза­бе­ре. Ла­ко је пам­ти­ти оца и оче­вог оца, ко­је од­ве­до­ше као псе ве­за­не на лан­цу у по­зна­ти ка­за­мат Дра­ме. Ње­му ни да­нас не пред­ста­вља по­те­шко­ћу да се при­се­ти те­ле­гра­ма при­сти­глог у вре­ме ка­да бе­ше ђак основ­не шко­ле на­у­чен да сри­че сло­ва и бри­ше сли­не о ру­кав – пре­ми­ну­ли су пи­са­ло је у те­ле­гра­му; са­хра­ње­ни о др­жав­ном тро­шку на ка­за­мат­ском гро­бљу. Пар­це­ла 1955.

По­ро­дич­ну не­сре­ћу ни­је уме­ла је­ди­но да под­не­се ње­го­ва мај­ка са уве­ну­лим обра­зи­ма на­лик цве­то­ви­ма ка­ми­ли­це. Ока­чи­ла је ко­но­пац о врат, не­ко­ли­ко да­на по­сле да­ће, у мрач­ном по­дру­му ва­ро­шке ку­ће, где див­но ра­сту ли­ша­је­ви ма­хо­ви­не под­се­ћа­ју­ћи на по­де­ран чо­бан­ски гуњ. За не­срет­ни­цом ни­је имао ко искре­но да за­пла­че. Ро­ђа­ци је са­хра­ни­ше бр­же но ло­по­ви. Кад се пра­ши­на сле­гла и на гро­бу из­ра­сто­ше ка­ло­пер и тра­ва, ујак му ре­че: „Ма­е­стро пер Пје­тро, чу­вај се! Рђав дан си до­че­као. По­стао си уса­мље­ни­ји од оца Са­ва­о­та; бе­ла вра­на!“

Ма­е­стро је до­чим са­вла­да тај­ну она­ни­је, као и тај­ну азбу­ке, кра­сно­пи­сом пи­сао Мол­бе, и упу­ћи­вао их уред­но Упра­ви ка­за­ма­та, тра­же­ћи до­зво­лу да пре­не­се ко­сти нај­ро­ђе­ни­јих са Пар­це­ле 1955 и са­хра­ни их по оби­ча­ју ор­то­док­са на се­о­ском по­ро­дич­ном гро­бљу. Пи­сао је Управ­ни­ку ка­за­ма­та, Гра­до­на­чел­ни­ку, Ге­не­рал­ном Се­кре­та­ру Пар­ти­је Пи­то­на. Уза­луд. Ко­сти оста­ше у ми­ру Го­спод­њем да по­чи­ва­ју и тру­ле иза ви­со­ких зи­ди­на гу­ла­га, а он ус­па­ље­ни­ји од ри­бе на жа­ру окон­ча сту­ди­је на Уни­вер­зи­те­ту и вра­ти се у Дра­му. Са на­след­ним пра­ви­ма је­ди­ни у по­ро­дич­ном ста­блу на овом ни­ма­ло го­сто­љу­би­вом све­ту. Да пи­ше кра­сно­пи­сом Мол­бе не од­у­ста­је. Али на од­го­вор као и на ку­ко­во ле­то мо­ра да по­при­че­ка. Да оде маст у про­паст не­ће мо­ћи, твр­до­глав је чо­век Ма­е­стро пер Пје­тро.

Два­де­сет го­ди­на че­ка за­по­сле­ње. Не, не гу­би вре­ме; до­ви­ја се да пре­жи­ви. Да­ро­вит пи­ше књи­ге и днев­ни­ке без кра­ја, не по­ми­шља­ју­ћи да је на­пи­са­но у ста­њу да по­пра­ви свет. Би­ра­ним ре­чи­ма из­ра­жа­ва се пред обич­ним све­том; сви му се чу­де. Су­се­ди, до­ма­ћи­це, пе­ка­ри, зи­да­ри, но­ви­на­ри и пи­ска­ра­ла. Дра­ма ве­ру­је да се по­ву­као с го­ди­на­ма као ри­ба у ла­гум да бо­лу­је.

Ма­е­стро не га­ји илу­зи­ју да ће по­ста­ти бо­гат! Шта­ви­ше, Го­спод му је ода­брао по­зив – пи­са­ње Књи­га без бу­дућ­но­сти – да га обе­ле­жи за сва вре­ме­на? Ево два­де­сет го­ди­на већ, нит се же­ни, ни­ти по­ку­ша­ва. Не за­то што је ма­на Го­спод­ња ви­дљи­ва на ње­му, на­про­тив! По­да­ле су му се ра­сне жен­ке, чи­ја име­на и да­нас у Дра­ми у му­шким гла­ва­ма иза­зи­ва­ју по­ви­ше­ну тем­пе­ра­ту­ру. Ка­да би га ко ци­нич­но упи­тао, ми­сли ли да осну­је по­ро­ди­цу, од­го­ва­рао би ја­сно и гла­сно: „Мо­ја по­ро­ди­ца су ру­ко­пи­си Књи­га без бу­дућ­но­сти!“ Ко да му при­го­во­ри? Без га­та­ња у дуг­ме­та, он зна да је за се­дла­ње ро­ђен сва­ки му­шка­рац. А он ни­је хтео чи­та­вог жи­во­та да ви­си о же­ни, за­ка­чен по­пут тор­бе на се­длу. Ве­лик је Го­спод и не­до­ку­чив, ко је ус­пео да Му пљу­не у ли­це?

У вре­ме ко­је ни­је за по­се­те и го­сте, пред вра­ти­ма Ма­е­стро­ве ва­ро­шке ку­ће не­по­зна­та при­ли­ка сто­ји у мра­ку. Упор­на, дис­крет­но ку­ца. На­ва­ли­ла да уђе и ма­да не ли­чи на Бо­жић Ба­ту ни­ти на зле ду­хо­ве. Про­па­ли пи­сац са­вла­да збу­ње­ност; про­ви­ри кроз про­зор и на­да­ју­ћи се не­кој од бив­ших љу­бав­ни­ца ко­јој је за­го­ре­ло лон­че, отво­ри вра­та! У мрак по­ро­дич­не ку­ће, ушу­ња се, скла­ња­ју­ћи шал са ли­ца, че­сти­то се и не ја­вља­ју­ћи, Управ­ни­ца на­род­не би­бли­о­те­ке, тзв. до­бро­твор­ка ме­сног ама­тер­ског по­зо­ри­шта. Хит­но­сти по­сла ра­ди, у глу­во до­ба но­ћи до­ла­зи, ре­че, да јој узме ме­ру и са­ши­је нов ко­стим. Зва­нич­на и не­до­ступ­на на ма­ни­фе­ста­ци­ја­ма, по­зна­та као страх и тре­пет од же­не у Пар­ти­ји Пи­то­на и Дра­ми, не­на­вик­ну­та да ћу­ти ре­че: „Ра­до бих да раз­гле­дам бо­га­ти фонд тво­је по­ро­дич­не би­бли­о­те­ке“, и не че­ка­ју­ћи да чу­је пи­шче­во ни „да“, ни „не“, при­о­ну да раз­гле­да књи­жни фонд, без ус­те­за­ња, као у сво­јој ро­ђе­ној ку­ћи. Про­па­ли пи­сац иако за­те­чен, ужи­ва да по­сма­тра ма­ски­ра­ну фи­гу­ру ње­ног те­ла, утег­ну­тог у цр­но цр­ве­ним ци­ган­ским ха­љи­на­ма.

– Нај­чу­ве­ни­ји сте Про­па­ли пи­сац на­ше­га је­зи­ка – ре­кла му је без око­ли­ше­ња. – На­ста­ви­те са пи­са­њем!

Да ко­стим са­вр­ше­но па­да низ те­ло ка­ко и до­ли­ку­је вр­сном кро­ја­чу, Ма­е­стро узе шнај­дер­ску пан­тљи­ку од­ло­же­ну на рад­ном сто­лу крај ди­ви­та за пи­са­ње и ћут­ке по­че да ме­ри ње­не ру­ка­ве и обим гру­ди, осе­ћа­ју­ћи да се ње­но те­ло јо­гу­ни и по­дрх­та­ва чим га до­дир­не. Страх и тре­пет од же­не, кљу­ча као лон­чић на ва­три, да са­че­ка за­пи­си­ва­ње ме­ра не мо­же.

– Узми ме, ку­ка­ви­цо! – ре­че – Узми ме, ти не­ми­ло­срд­на Фрој­до­ва чвр­сто­ћо вре­ме­на! Про­бу­ши ме као ек­сер ча­мо­ву да­ску! Ши­ве­ње ко­сти­ма мо­же да че­ка; зи­да­ње ку­ћа, та­ко­ђе! Умољ­чао си се по­ред без­број­них књи­га на по­ли­ца­ма по­тре­сни­је од ме­не, ме­ђу ра­фо­ви­ма књи­га на­ше На­род­не би­бли­о­те­ке!

И – зби­ло се.

Као по­пла­ва на по­ду, на про­стр­тим ћи­ли­ми­ма, где их жу­ље да­ске,а за­тим ме­ђу кре­вет­ским чар­ша­ви­ма што ми­ри­шу на ли­сто­ве ду­ња, ја­ха­ла је и ма­му­за­ла вр­сног кро­ја­ча, под­ври­ску­ју­ћи, Бо­же опро­сти као да зо­ве у по­моћ, на­сто­је­ћи да узме све и од­јед­ном без за­др­шке, са гор­чи­ном же­не ко­ја је у жи­во­ту ока­сни­ла и да­не и не­де­ље по­тро­ши­ла на ис­пра­зне ства­ри. До пред са­му зо­ру по­ска­ки­ва­ла је и на­ми­ца­ла се, ка­ко на­род без­о­бра­зно и тач­но ве­ли – до бал­ча­ка, на­мо­та­ва­ју­ћи се као змиј­че на прут, сик­ће:

– Вре­ме је да се при­хва­тиш по­сла! Иди Управ­ни­ку град­ског гро­бља. Та­мо те че­ка гра­ђа за тво­ју све­о­бу­хват­ну хро­ни­ку!

Управ­ни­ца на­род­не би­бли­о­те­ке омек­ша­ла је као ку­ван кром­пир, али ни та­ква не ли­чи ни­ка­ко на Ан­ђе­ла са су­за­ма из сна. – Сру­шен је бер­лин­ски зид! На овом све­ту ни­шта ви­ше не­ће би­ти као пре! – ка­за­ла је. – Са сна­гом би­ка, ште­та је да жи­виш као ка­лу­ђер! Да не ока­сни на са­ста­нак Пар­ти­је Пи­то­на, где се нај­че­шће пре­тре­са пра­зна сла­ма, за­ма­ски­ра­на ка­ква и до­ђе, она по­жу­ри из Ма­е­стро­ве со­бе. А он под окри­љем но­ћи и окол­но­сти до­га­ђа­ја, оста да ле­жи уна­пре­ђен. Ни­је оти­шао у ку­па­ти­ло да спе­ре со­ко­ве Пред­сед­ни­це Пар­ти­је Пи­то­на и гу­ма­ра­би­ку му­шког се­ме­на, но уста­де го ко од мај­ке ро­ђен, и из јед­не од фи­о­ка рад­ног сто­ла из­ву­че све­ску твр­дих ко­ри­ца и по­че да пи­ше. Но­ву све­ску Књи­ге без бу­дућ­но­сти. По­вест о тра­ге­ди­ји Дра­ме.

У са­мо ју­тро мар­ши­ра­ју­ћим ко­ра­ком, Ма­е­стро по­ђе ули­ца­ма Дра­ме. Обри­јан. Слу­ша су­се­де по дво­ри­шти­ма ка­ко пре­при­ча­ва­ју исто­ри­ју ју­че­ра­шњег да­на, стра­сно и по­вр­шно, по­пут ве­ћи­не по­зна­тих пи­са­ца и скри­бе­на­та. Што је про­пу­ште­но, на­док­на­ди­ће се! Ма­ли град не­ма тај­ни. Чу­да су крат­ког ве­ка, ако се до­го­де пре до­руч­ка, раз­от­кри­ју се пре ве­че­ре! Што пре­жи­ви, ко­ла од ју­тра с уста на уста. У ис­пе­гла­ном оде­лу, за­коп­чан до гр­ла, уред­ни­ји од по­па кад кре­не на опе­ло; жу­ри ули­цом, по­лет­ни­ји од рит­ма но­ћа­шњег њи­ха­ња сна­жних но­гу ути­цај­не би­бли­о­те­кар­ке око ње­го­вих сла­би­на; кроз отво­ре­ну гро­бљан­ску ка­пи­ју са оштрим гво­зде­ним ко­пљи­ма на вр­ху, про­ми­че са свих сво­јих три­де­сет и осам го­ди­на.

Пред њим је не­пре­глед­на шу­ма гро­бо­ва и ка­пе­ла, чи­је зи­до­ве на­гри­за ве­тар, круп­ни цр­ве­ни зу­би ци­гле, и пас са очи­ма све­тли­јим од пи­ва. Кроз отво­рен пе­то­у­га­о­ни про­зор, опер­ва­жен гу­стом ло­зом пу­за­ви­ца, из тр­бу­ха згра­де глас га по­зи­ва.

– При­ђи, про­па­ли­цо!

– Ма­е­стро пер Пје­тро! Ја сам. Ра­но­ра­ни­лац!

– И Го­спод да си – тре­ба да знаш: Ра­но­ра­ни­лац ни­си! Ра­но­ра­ни­о­ци су смрт и пе­тло­ви. А ти си ко­ли­ко ви­дим жив и здрав – ни­јед­ну ко­ко­шку не во­диш за со­бом!

Као из ка­квог чам­ца без ве­са­ла, са ињем се­дих вла­си у ко­си, из тр­бу­ха згра­де на сте­пе­ни­ште ис­ко­ра­чи чо­век и ру­ку те­жу од се­ки­ре по­ди­же ус­прав­ни­је од же­ле­знич­ке рам­пе у ва­здух.

– Управ­ник мр­твих ду­ша, лич­но! – ре­че он.

– Ма­е­стро пер Пје­тро – да га и мр­тви мо­гу чу­ти, по­но­ви Про­па­ли пи­сац.

– Ов­де го­сти сти­жу са но­га­ма окре­ну­тим на­пред. И мла­ђе сам ис­пра­тио на Онај свет! Ни­кад ни­је ка­сно да се уби­је­те, уоста­лом! – на­ста­ви Управ­ник. – Шкљоц! У Дра­ми би сви би­ли за­до­вољ­ни и Го­спод на­ми­рен!

– Ду­жно­сти чу­ва­ра гро­бља су?

– Да не пи­та за пла­ту и бу­де та­чан! Про­ве­де ноћ уз мр­тве ду­ше и чим сва­не по­бег­не што да­ље одав­де, гла­вом без об­зи­ра! Не скре­ћи па­жњу на се­бе! Го­ра ти ка­зна не тре­ба. Кад се ва­рош свик­не, ра­ди ка­ко хо­ћеш. Оби­ла­зи гро­бље – пред ки­шу бе­жи у ка­пе­лу и спа­вај!

_____________ одломак из романа ВЕЛИКА ИСПРАЋУША Александра Лукића – Библиотека БЕЗДАНА УМЕТНОСТ Коло I, Књига 2. Прво штампано издање, септембар 2011. Тираж: 500 примерака. – Цена ове књиге  је 1.200,00 динара.  Поручиоци изван Србије плаћају и поштански трошак. Новац шаљу преко Western Union-а на адресу: Иван Лукић, 180 309 Београд, Раковица, улица Сердар Јанка Вукотића 1/13. Молимо Вас да нам пошаљете  Control number када уплатите новац  преко Western Union-а , како бисмо могли да га подигнемо.  – Поручиоци из Србије новац шаљу уобичајеном поштанском уплатницом. Ово је најједноставнији и најбржи начин да дођете до ма ког издања „Заветина“.  При том и најјефтинији. Ово упутство важи првенствено за физичка лица…

=================================================

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s