ИСКУСТВО ВАРБЕРГ

Okolina Varberga, Severno more

Недавно сам посетио Северно море, полазећи из Бораса, Свенљуге правцем реке Етран, преко Уллареда и Варберга (околина на северу), прелепа и пуста каменита обала шведска. Том приликом сам снимио стотинак, чинило ми се непоновљивих слика, верући се по стенама, неописивим, са ниским растињем. Северно море се граничи са Атлантским океаном; нисам планирао да дођем у Варберг ове јесени, већ у неко друго, погодније време, али стигао сам баш када се завршавало бабље лето. Море као да се повукло неколико метара, ту је било плитко. Могло би се ходати читав километар, толико је плитко и провидно, и толико ома камења, гранитних облутака. На стотинак метара су се оглашавале дивље пловке, а нешто даље дивље гуске… Било је прекрасно сунчано октобарско поподне, тихо, и учинило ми се да је та пустош и лепота о којој су ми пријатељи раније причали, помало немушто, лепша од њихових описа. Иако сам први пут све то видео, иако нисам провео дуже на самој обали више од два сата – била је то љубав на први поглед, и ја сам покушао да уз помоћ фото-апарата понешто од свега тога сачувам у албуму слика. Иако сам све то, кажем, први пут видео, чинило ми се да сам пре много хиљада година долазио и овамо и побегао пренеражен толиком дивљом лепотом приобаља, тишином и хоризонтом, иза кога је била вода, и само вода, читав океан. Скупљао сам шкољке, и облутке, и бацао поглед према врху каменог брега са кога сам могао да видим Врберг у блиској даљини. У повратку сам био ћутљив, можда и сасвим непристојно неразговорљив, возили смо брзо према Свенљуги, и једва сам чекао да стигнемо у стан и да прегледам све фотографије. Било их је преко осамдесетак, уловљених, лепих. Негде на територији општине Фалкенберг започео је један од оних неочекиваних разговора, који су натегнути и разоткривају понекад и неке друге, неочекиване истине. То ме је натерало да се повучем у још дубље ћутање. Ћим смо ушли у стан, кренуо сам да преснимавам фотографије у посебан фолдер, рутинска операција, али тада је зазвонио телефон. Јављали су ми, из Србије, о једном злочину који се догодио у нашем селу, у нашој мали. Убили су човека моткама на спавању; не знам да ли ме је та вест помела, или разговор телефонски. Када сам, после тога, покушао да прегледам фотографије у фолдеру, који сам именовао, фотографија није било. Ја сам фотографије, рутински обрисао са фото-апарата, јер изгледа није могао да се поново напаја струјом, као да се самоблокирао. И то је то. Остао сам без врсних фотографија, не знам ни сам како? И био сам толико тужан због тог баксузлука да нисам знао шта бих са собом. Б. је предложила да идемо, ако сутра буде лепо поново на море (опет у околини Варберга, јер нам је то најближе), али ја за то нисам имао снаге, рекао сам – неком другом приликом. Јер…
Тако се завршио мој први сусрет са Северним морем, скоро трауматично. Да не кажем баксузно…

На стенама обале

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s