Сви чланци од m950

Оснивач ЗАВЕТИНА, управник Сазвежђа З, писац, издавач, уредник, визионар

ИСКУСТВО ВАРБЕРГ

Okolina Varberga, Severno more

Недавно сам посетио Северно море, полазећи из Бораса, Свенљуге правцем реке Етран, преко Уллареда и Варберга (околина на северу), прелепа и пуста каменита обала шведска. Том приликом сам снимио стотинак, чинило ми се непоновљивих слика, верући се по стенама, неописивим, са ниским растињем. Северно море се граничи са Атлантским океаном; нисам планирао да дођем у Варберг ове јесени, већ у неко друго, погодније време, али стигао сам баш када се завршавало бабље лето. Море као да се повукло неколико метара, ту је било плитко. Могло би се ходати читав километар, толико је плитко и провидно, и толико ома камења, гранитних облутака. На стотинак метара су се оглашавале дивље пловке, а нешто даље дивље гуске… Било је прекрасно сунчано октобарско поподне, тихо, и учинило ми се да је та пустош и лепота о којој су ми пријатељи раније причали, помало немушто, лепша од њихових описа. Иако сам први пут све то видео, иако нисам провео дуже на самој обали више од два сата – била је то љубав на први поглед, и ја сам покушао да уз помоћ фото-апарата понешто од свега тога сачувам у албуму слика. Иако сам све то, кажем, први пут видео, чинило ми се да сам пре много хиљада година долазио и овамо и побегао пренеражен толиком дивљом лепотом приобаља, тишином и хоризонтом, иза кога је била вода, и само вода, читав океан. Скупљао сам шкољке, и облутке, и бацао поглед према врху каменог брега са кога сам могао да видим Врберг у блиској даљини. У повратку сам био ћутљив, можда и сасвим непристојно неразговорљив, возили смо брзо према Свенљуги, и једва сам чекао да стигнемо у стан и да прегледам све фотографије. Било их је преко осамдесетак, уловљених, лепих. Негде на територији општине Фалкенберг започео је један од оних неочекиваних разговора, који су натегнути и разоткривају понекад и неке друге, неочекиване истине. То ме је натерало да се повучем у још дубље ћутање. Ћим смо ушли у стан, кренуо сам да преснимавам фотографије у посебан фолдер, рутинска операција, али тада је зазвонио телефон. Јављали су ми, из Србије, о једном злочину који се догодио у нашем селу, у нашој мали. Убили су човека моткама на спавању; не знам да ли ме је та вест помела, или разговор телефонски. Када сам, после тога, покушао да прегледам фотографије у фолдеру, који сам именовао, фотографија није било. Ја сам фотографије, рутински обрисао са фото-апарата, јер изгледа није могао да се поново напаја струјом, као да се самоблокирао. И то је то. Остао сам без врсних фотографија, не знам ни сам како? И био сам толико тужан због тог баксузлука да нисам знао шта бих са собом. Б. је предложила да идемо, ако сутра буде лепо поново на море (опет у околини Варберга, јер нам је то најближе), али ја за то нисам имао снаге, рекао сам – неком другом приликом. Јер…
Тако се завршио мој први сусрет са Северним морем, скоро трауматично. Да не кажем баксузно…

На стенама обале

УВОД У „ДЕСЕТУ СИМФОНИЈУ“ / Бела Тукадруз

Belatukadruz 2001
А ви, Духови, што доносите загонетне снове и привиђења (крв,
убиства, масакре; ратнике на гранама високих топола и голубове
гриваше, рајске вртове…), ливаде, крила авиона сломљена, рибњаке
пуне лиснатих рибица, лепе младе жене, и жене у позним годинама
– бркате (иако не старије од педесет и четири лета), сусрет
поклисара на границама међа старога имања, старога гробља,
поседа закоровљеног, узбуне око и испред гарнизона, окршај краљева
и окршај краљица – хоћете ли нам се опет јавити и рећи једноставнијим
речима патријархалних пророка одгонетку снова ужасних?
Нису то експлозије из каменолома, јер одјекују из даљине.
Из равнице далеке и широке као ишчезло море. Јер и мора
ишчезавају, зелена , узбуркана и дубока. Нестају насеља читава,
гробља лете у ваздух, испаравају у висину као ишчезла мора.
Долине су гробнице, празнина је гробница. Овде је гробница, а испод
ове гробнице има још осамдесет и кусур гробница. Знају археолози
и палеонтолози о чему говорим. Знају пророци и они што бдију.
Бдење већ траје сто година: 1899 – 1999.
Нико не види да долазе по месечини: пророк Матија, који
је постао анђео, као и његов стриц Милош: јер лежу рано, као
кокошке. Долазе да објасне оно што су већ једном рекли о новом
народу што ускрсава као зелена трава на нашим ливадама.
И наша лудост, жудња да победимо читав свет, иако је
мудрије било послушати месечаре (неписмене креманске пророке)
и победити себе, јер се на измаку миленијума та победа само узима
у обзир.
Толики гледају у звезде и нико не види. Пустош: огромну и
сиву као море. Лудило; идолопоклонство; оно што је многима
дошло главе. Пустош сеје лудак, што ће завршити као и сви
блиски му; проклетство и пустош бризгају са неба као јесењи
пљускови без престанка. Пустош се цери из пукотина :
геометрија паучине сребрна казује, као и колона мрава, да пуст је
и мртав дом, и да су укућани пали у неописиву летаргију. Неки се
руше и обузима их дрхтавица, у којој бунцају, из које их може
повратити писак гајди и виолина – не звук сирена за ваздушну
узбуну, и ви, Духови!…

Лудвигу ван Бетовену

Све су веће количине страха, све је више безубих.
У све се умешао диктат(ор), у стадо, и у старење.
У брачне постеље, у црвљиво брашно, лоше варење.
У бубреге, у мозак. Не камен, него – Шок!

Ваздух је огаван од смрада лешева, узалудних жртви.
Преварио је све, и себе. Не могу му опростити
савременици, потомци, преци – живи и мртви.
Сад су му на трагу небески анђели.
Тиме је ушао у историју – побуњени анђео:
умесио је тесто крвавим квасцем
да би се погостио са својим оцем – Нероном -Прасцем.
Закаснеле су све опомене, савети, критике.
Није крив народ, већ усуд самоубилачке политике.

…..
Дим долази из пећи, из очију. Из даљине.
Написао сам наслов, прво сам написао наслов на почетку
листа. И нисам имао воље да и једну реч више напишем.
Дошла је ноћ, и опет је свануо нови дан.

Из ушију, из обрва порасло бусење…
У томе је било све: хороскоп, судбина, тачно предвиђање
догађаја…
И када сам поново хтео да наставим, огласио се Анђео: Оно
горе не важи (мислио је на првобитни, погрешни наслов)…

Бојно поље

Колико крви, колико мртвих војника, мудраца, песника
локалних, покондирених тикава, глупака!
Остао само омот од њихових књига! Ухолаже, патрљци
оловака, замршене бледе машинске траке, делови бусола и других
инструмената за брзу оријентацију и мерење притиска…

Колико лешева дана, бесаних ноћи, недеља, година!
Лешеви илузија!
Скршена копља, зарђали мачеви.
Лешеви пријатеља и непријатеља, јунака.
Лешеви тумача звезда и тумача књига.

Лешеви врдалама и лицемера, великих спавача и цинкароша,
библиотекара и осредњих списатеља, скрибомана амбициозних,
чиновника и циркуских аранжера, расипника и слободних стрелаца!
Сви су нешто писали, а песме и доставе: плаћени и неплаћени
писари, благајници, попови, полицајци, козари, дошљаци, староседеоци,
стршљенови, гуштери, рогоње, прозелити, банкари, лекари, и многи
други који су пристали да им набаце на плећа самар, жути мрави и
паукови, подводачи, ушкопљени бикови и пискарала новинска…

Умрли су усред умољчаних књига, каталога, масних великих
слова тиражних новина, сабраних / изабраних (не)Дела: у помрчини,
дакле, без свеће!

Сасвим ослепевши од неколико легенди и (за)блуда!

А због чега?Због чега?
Нису знали. Не знамо.

Тек кад буду помрли, тек кад буде никла трава из гробова,
тек – кроз десет или двадесет година, моћиће да се одговори.
Иако ће и тада многа питања остати без одговора. Јер мртва
уста не говоре. Из мртвих уста кошутловац ниче…

Дотле ће Овде успевати коров. Коровска биљка, рен!
Засадимо рен! Једино рен! И по неку дињу!

Није пустиња около нас, већ у нама. Врбе умеју да луче
пљувачку, а песници су остали без важне жлезде. Пљување је
природно и лековито. Пљуни зато, испљуни сваку длаку на језику, ти
што се загрцну од облака песка и нестајеш испод пешчаних дина. То је
једина награда коју заслужује сваки караван песника, већина, па и они
који мисле да су другачији, сви који већ имају репове и репиће; својта,
рођаци, кумови, пријатељи. Ово је време за пљување, не за састављање
сонета, мадригала, дитирамба, химни и ода. Болестан си од непљувања,
песниче који ћеш бити заборављен већ сутра, болестан од толерисања,
лицемерја врло уносног, болестан скоро неизлечиво…
Опонашај врбе, кад никада ниси умео да будеш свој. Време је
за пљување, а не за објављивање безбојних књижица
о туђем руву и круву…

Да би неко био андрогин и песник – а таквих Овде и Другде,
једва да има неколико – треба високо да надрасте уобичајени
провинцијални и парохијални појам Творца.

Андрогин добри дух Целине, циничан, неповерљив, стрпљив
до лудила и доследан нема страх, ни чир на желуцу, јер му је желудац
челични, кокошији, змијски, анђеоски: он све на крају крајева свари :
камење, шљунак, гуму, отров, преживаре, сујеврја и заблуде, тамјан и
лимун, клеку и мед, трње и челичне замке, ланце и чађаве вериге,
пекмез и бели лук, трутове и бумбаре, самозванце и слонове, змије у
овсу, крушке у ракији, балканске ендемите пијане у парку што мокре
уз стабла као улични пси, морбидна раздобља и уображене занесењаке,
трагедије и фарсе, тетке и медведе, јефтине курве и елегантне
куртизане, педере, масоне, уштављене богомољце, уреднике, издаваче,
јаја корњача и јајашца змија, хаос, посувраћеност, магареће уши
листова књига, заборављена писма, нереалне концепте, краљеубице,
промашене поете, примадоне с чарапом на глави, незналице које су
тобож надахњивали стари и нови митови балканског поднебља,
фалсификаторе, арлекине, барбарогеније, неисцрпне залихе одлагања,
очајања, богатства мрачних трапова, кристале леда, лишће орахово,
цвет кромпира…
Очевидац не тражи тематику, све му је дато. Гледајући својим
очима сазнаје самог себе. Кроз то сазнаје све, и поезију. Све тајне и
божанску енергију.

Ако је неко заиста прави песник, он не може да буде једна
у низу ствари, једно у низу бића. Он је сам поезија, он је сам свет,
он је непоновљив…
= из рукописа нове књиге песама

Чињеница да су се Руси одлучили на војну интервенцију у Сирији посредно потврђује анализе по којима је режим Башара ел Асада озбиљно угрожен….

Прво садејство Москве и Дамаска

Очување сиријског режима Москви је важно барем колико и прокламовани циљ уништавања положаја Исламске државе

Руски бомбардер Су-24 полеће из базе у Сирији (Alexander Kots/Komsomolskaya Pravda via AP)

Чињеница да су се Руси одлучили на војну интервенцију у Сирији посредно потврђује анализе по којима је режим Башара ел Асада озбиљно угрожен напредовањем његових противника на северу и југу земље којој прети распад.

После првих неколико дана руских ваздушних налета могло би да се закључи оно што се одмах и претпостављало: очување сиријског режима и територија које контролише регуларна армија Москви је важно колико и прокламовани циљ уништавања положаја Исламске државе.

Пошто су обезбедиле руску подршку, сиријске трупе јуче су покренуле велику офанзиву против побуњеника у северозападној провинцији Идлиб.

Асад је под растућим притиском са четири стране. Прво, ту је Исламска држава, најопаснија групација од свих која контролише половину сиријске територије и оперише по северним, централним и источним деловима земље.

Створена је и нова побуњеничка коалиција позната као Армија освајања, која има снажну подршку Турске, Катара и Саудијске Арабије. Уз ову коалицију бори се и Нусра фронт, близак Ал Каиди, чије положаје Руси бомбардују процењујући да су у овом тренутку опаснији по Асада од Исламске државе. Коначно, ту је и Јужни фронт умерених побуњеника који имају подршку САД и Јордана.

Последњих месеци Нусра фронт је готово потпуно потиснуо снаге регуларне армије из провинције Идлиб, док је Јужни фронт, који броји више од 35.000 бораца, остварио продоре на територији дуж границе са Јорданом.

Припадници Исламске државе освојили су значајно упориште режима у древном граду Палмира у централном делу земље и контролишу комплетну државну границу, осим дела који се граничи са Либаном, где централна власт има помоћ шиитског Хезболаха, који финансира Иран.

Да ствари не стоје како ваља, Асад је први пут јавно говорио крајем јула, када је позвао Сиријце да се прикључе армији. „Постоји недостатак људских ресурса”, признао је он. „Проблем с којим је суочена војска није везан за планирање већ за умор. Нормално је да се армија замори, али постоји разлика између замора и пораза. Реч пораз не постоји у речнику сиријске војске”.

Асадова армија је уочи побуне 2011. бројала око 300.000 људи, али погибије и дезертерства су готово преполовиле њен састав упркос званичним кампањама мобилизације и званичној амнестији дезертера у јулу.

Такав развој ситуације навео је Асада да призна да се његова влада сада концентрише да очува територије које сматра приоритетним. „Приморани смо под одређеним околностима да напустимо неке регионе како би трупе пребацили ка регионима које хоћемо да задржимо”, рекао је Асад подгревајући спекулације о поделама Сирије.

Режим, који не контролише више од четвртине територије земље, усредсређен је на подручја око Дамаска, централних градова Хомса и Хаме и на средоземно подручје око Латакије, упориште алавита, којима припадају породица Асад и значајан део владајуће сиријске елите.

Наговештаји да би Асадови противници могли да крену према Дамаску и Латакији чини се да су били ороз војне интервенције. Мобилизација спасавања Асада поново је подигнута и у Ирану, одакле стижу поруке да ће Техеран бити уз свог савезника „до краја пута”, што потврђују извештаји о упућивању иранских војника за Сирију.

Растућа претња режиму требало би да буде добра вест за Запад, који би Асаду што пре да види леђа. Али није. Војне успехе остварују џихадистичке групе које су, попут Нусра фронта, на америчком списку терористичких организација. Истовремено, увећавају се страхови да би екстремисти могли да попуне вакуум моћи у Сирији – што би несумњиво опасно дестабилизовало читав Блиски исток.

Реалност на терену као да почиње да нагриза закључке западних војних стратега и дипломатских планера. Све су гласнији они који кажу да Асадову судбину треба оставити за касније, када дође време транзиције, а да приоритет мора да буде обрачун са исламистима и уништавање њиховог калифата.

Овакву прагматску логику следе и они који сматрају да треба одабрати мање зло: да би се зауставила Исламска држава, у овој фази треба сарађивати са Нусра фронтом и сличним џихадистичким групама. „Прво победите Хитлера, а онда Стаљина”, цитира „Вашингтон пост” неког неименованог блискоисточног стратега.

Руси не мисле тако. Јасно су дали до знања да су у Сирији сви који се боре против легитимног режима у Дамаску „терористи”.

Бошко Јакшић објављено: 09.10.2015  у Политици
____________________

ПОСЛЕДЊИ КОМЕНТАРИ

Данило Т. | 09/10/2015 15:18

Шта је у тексту Јакшић написао па да му се каже: „Није тако него је овако?“ Цитирајте и изнесите аргументе против. На страну демагогија.

strahinja stefanovic | 09/10/2015 16:10

Juzni umereni front ? Pa to vise ni na zapadu ne spominju. Ne samo da vise nepostoji takav front nego se vec odavno istopio i pretvorio u teror front. Verujem da na pocetku rata prvi pobunjenici tog fronta su zeleli iskreno da se bore protiv Asada. Medjutim mnogi su brzo shvatili za koga ratuju pa su napustili taj front. Uporediti Asada sa Staljinom je takodje preterano. Asad nije ni veci ni manji diktator od ovih nasih koji nedaju narodu da se preko referenduma izjasni o buducnosti Srbije. No uporedjivanju sa nasim vladarima on nije lazov pa je tako u jednoj od France 2 emisiji priznao da u Siriji nepostoji prava demokratija. Citiram : „Mi nemamo tradiciju i istoriju stare Evrope u politici“. Ni kod nas ni bilo gde na bliskom istoku ne postoji prava demokratija“. Sto se tice Rusije i Putina, njegova popularnost na zapadu raste toliko brzo da i mene cudi. Njegova odluka da unisti, ne i umerene teroriste je politicki sah mat zapadu pa svidelo se to vama i meni ili ne.

Русофил© – | 09/10/2015 16:36

@ teorija relativiteta racionalno “…evo pre par minuta NYT javio da SAD prekidaju (Pentagon) pomoc sirijskoj opoziciji ( obuka i naouruzavanje). Po vasem strucnom misljenju – zasto?”

Зато што је колаиција 60 коју је формирала УСА и којом је командовала а од којих је већина ту само потписом потрошила преко 500мил $ да би обучила чету од 70-ак бораца “опозиције” од којих су 4-5 на фронту а остали отишли на допуст кућама а кад су се вратили са свим наоуружањем и опремом прешли у редове Ал Каиде. Како је добро приметиоЕвгениј Сатановски, Председник научног центра “Институт Блиског Истока” из Москве, УСА је и творац и ментор и финансијер и Ал Каиде и Исламске државе и свих осталих радикалних група и групица на директан или индиректан начин. Они требају њима да би преко њих остваривали своје војно-економско-политичке циљеве.

надзор Н. | 09/10/2015 09:57

Да ли би Бошко Јакшић био добар да преведе реч „садејство“ на српско србијански језик? Ово није молба, већ захтев и одбрана Српског језика. Ако сам разумео, то би било: прво заједничко дејство Москве и Дамаска. Политика, као најстарије и најчитаније српске новине је обавезна да води рачуна о свакој речи која је написана. Треба спасити српски језик од тих које је Србија примила у своје крило.

jankuloski tomislav | 09/10/2015 10:04

Cim sam procitao prvu recenicu, prepoznao sam autora.Prozapadno kao uvek.
Gospodin Jaksic je zaboravio jednu kljucnu stvar da razjasni, zasto zapad zeli da skine legalnu vlast?Kad nemo preko UN ondak preko terora unutra.Zaboravi da napomene da je sadasnja vlast legalna i legitimna.Bolje Jaksic da zatrazi posao u CNN ili slicnim

Istina ili, Car je go | 09/10/2015 10:39

„Umiljato janje dve majke sisa“! Koliko takve jagnjadi ima danas Srbija, narodu kao i politikanti prodaju …. pod bubrege, misle da im je lepo, mrze narod i drzavu u kojoj zive, ne-dobronamerno kritikuju i nikom nista? Slucajevi Asanza i Snoudena su poucni ali ne za okupiranu Srbiju?

Ljubica Jovanović | 09/10/2015 10:58

Slažem se sa komentarom gospodina Jankuloskog, komentari Boška Jakšića su primer pristrasnosti i neobjektivnosti a ozbiljjnom listu kao što je Politika takvi tekstovi nisu potrebni. Situacija u svetu se ubrzano menja a on kao takav je idealni dopisnik CNN za Balkan, njima takav treba.

Milos Moskovljevic | 09/10/2015 10:59

Bezrazlozan pesimizam. Vec posle nedelju dana od pocetka ruske akcije Islamisti su u rasulu. To, naravno, zapadni mediji iz kojih autor crpe informacije ne zele da priznaju.

rezime rezimeja | 09/10/2015 10:59

S obzirom da pratim zapadnu ( germano-anglo-frankofonsku stampu) + rusku sticem utisak da ovde nema nikakve analize ili razmisljanja na zadatu temu vec samo jedan osrednji rezime gore pomenutih medija. Na primer , vec uoceno poredjenje Hitlera i Staljina je neumesno (potice od istorijske skole koju predvodi E. Nolde), a sto se tice kompleksne situacije na terenu ne postoji nikakvo objasnjenje. Zasto i koga Rusi bombarduju ( ne svodi se sve na ISIL i Al Nusru). Na primer postoji citav sijaset „islamskih frontova i armija“ kao sto su Ahrar al-Sham, Suqour al-Sham, Liwa al-Haq ,…. koji su znacajniji po moci od „slobodne sirijske armije“ (koju pomazu skoro svi , cak i Rusi su spremni da razgovaraju sa njima), „umerene“ salafisti (Al Sham, Kataeb Suqour al-Homs, Liwa al-Islam,…). Ova medijska galma je proporcionalna nemoci NATO-a i realnosti na terenu – posle par godina bombardovanja nisu nista uradili, a sve su ucinili da naporave jednu novu Libiju i Irak. Narodski – haos.

еден македонија | 09/10/2015 11:09

Ово је текст који не вреди ни пет пара.Нити је прецизан,нити казује нешто ново.Сви знају да Руси имају базу у Сирији и договор око тога са Асадом.Нормално да штите Асада и да се не би умешали да Асаду не треба помоч.Аутор каже да тамо делује Армија освајања у коалицији са Нусра фронтом,који је близак Ал Каиди и који има подршку Турске,Катара и Саудиске Арабије,а против кога су Американци.Па реците ви мени како може та коалиција да опстане ако су Американци против ње и ако је бомбардују?Значи њу можемо одмах да искључимо као опасност по Асада.И Американци и Руси штите Асада од те коалиције.Да закључимо.Од ове коалиције и од ИД, Асада штите и Руси и Американци.Остаје ,према аутору текста,још „Јужни фронт“ кога подржавају Американци.Значи Асада Руси штите од свих,а Американци не штите Асада једино од Јужног фронта.„Прво победите Хитлера,а онда Стаљина“?!Е па нису победили ни Хитлера ни Стаљина.Стаљин је победио Хитлера,а Стаљина нико није победио.

Kralj Ibi | 09/10/2015 11:11

Hteo bi samo da podsetim, na jednu cinjenicu da bi se lakse mogla da sagleda Ruska percepcija sveta. Putin je naime prilikom jednog boravka u SAD-u, slucajno zadrzao u dzepu pobednicki NFL(amercki fudbal),prsten Robert Krafta, mada on kaze da mu je poklonjen. To nije ni vazno, vazno je da on sa divljenjem gleda na te vrednosti, i predstavlja deo masinerije novog svetskog poretka. Zato treba gledati sve dogadjanja na frontu, i dalje sa dozom rezerve, i skepticizma (cum grano salis).

Fizicar USA | 09/10/2015 12:11

Mislim da je ovaj clanak odlican, umeren pisan na bazi cinjenica, realnosti na terenu. Moj problem sa autorom nije sto advokatira za Zapad. Licno mislim da svi Srbi treba da budu za Zapad. Bez Zapada ne bi bilo ovog Interneta, Ajfona, antibiotika, genoma, Tesle, Pupina. Bez Zapada ne bi znali da na Marsu tece voda, i dalje bi mislili da tamo zive Marsovci sa kojima treba da stupimo u radio vezu. Ali mi Srbi ne treba da budemo Jaksici, da smo NAVIJENI,da nekriticno slepacki gledamo na Zapad. Strategija: Prvo da pobedimo Hitlera pa onda Staljina je odlicna. Hitler je Hitler, tu se svi slazemo. Staljin jeste bio kljuc pobede nad Hitlerom, ali je POBIO 20 MILIONA RUSA. Jos ima komentatora, koji ga brane! Asad je slican. VLAST MORA DA BUDE PROMENLJIVA. Nikako da ide sa oca na sina. Djukanovic je na vlasti od 1990, kad je bio Sekretar CK CG! Od plate je sa porodicom kupio Univerzitet, banku, nekretnine, racuni vani… Da li je to model, koga treba braniti? Putin brani taj model, jer je sam (…..)

Tito Agent | 09/10/2015 13:59

Oni koji duže vreme prate Politiku znaju da Bole veliki fan naših zapadnih prijatelja. U Siriji se fanovi naših zapadnih prijatelja nazivaju demokratskom opozicijom. Za tu demokratsku opoziciju pored hiljada belosvetskih islamista ratuje i mnogo njih koji su ratoviali protiv Srbije. A pošto su naši zapadni prijatelji ratovali protiv Srba i Srbije zajedno sa ovima koji za njih sada ratuju u Siriji, ja se pitam, ko je ovde lud?

@Fizicar USA – teorija relativiteta racionalno | 09/10/2015 14:15

Ne znam koliko ne znate fiziku, ali istoriju znam da ne znate mnogo. Tacno je da je Staljin pocinio zlocin nad svojim narodom, ali tacno je i genocid nad domorodackim stanovnistvom u Americi ( kad se vec pozivate na istoriju koju ne poznajete i pravite paralele koje nemaju istorijsku osnovu) o kom ne pisete, a da ne pisem o podrskama totalitarnim rezimima sirom Juzne Amerike, Azije i Afrike koji su cinili strasne zlocine nad svojim narodima. Kad se vec zalazete za Zapad u Srbiji ili Srbija u Zapadu, pogledajte malo i juzno i istocno od Zapada. Osim toga ko je isfabrikovao IS – Rusi mozda ? Procitajte ,za pocetak “ Islamic State: The Digital Caliphate“ od Abdel Bari Atwana. Mnogo je toga, evo pre par minuta NYT javio da SAD prekidaju (Pentagon) pomoc sirijskoj opoziciji ( obuka i naouruzavanje). Po vasem strucnom misljenju – zasto?

Џихадисти у паници због напада, 600 милитаната кренуло ка Европи 

Руски ваздушни напади на циљеве Исламске државе у Сирији изазвали су панику у њиховим редовима тако да милитантне групе напуштају своје положаје, а 600 плаћеника покушава да нађе пут ка Европи

Руски ваздушни напади на циљеве Исламске државе у Сирији изазвали су панику у њиховим редовима тако да милитантне групе напуштају своје положаје, а 600 плаћеника покушава да нађе пут ка Европи, саопштено је данас из Москве.

Сумирајући резултате прва три дана напада, високи званичник руског Генералштаба, генерал Андреј Картаполов, рекао је да су руски борбени авиони извели више од 60 удара на 50 циљева ИС и додао да ће Русија интензивирати ваздушну кампању у Сирији.

„Наши обавештајни подаци показују да милитанти напуштају области које су под њиховом контролом. Паника и дезертерство почели су да се шире њиховим редовима. Око 600 плаћеника напустило је своје положаје и покушава да пронађе пут до Европе“, рекао је Картаполов, преносе агенције.

Русија је пре три дана покренула војне операције против ИС у Сирији, а руско Министарство одбране је саопштило да су мете војна опрема, комуникације, складишта оружја, муниција и гориво.

Како је рекао прес секретар руског председника Дмитриј Песков, главни задатак руског ваздухопловства у Сирији је борба против тероризма и подршка легитимним сиријским властима у антитерористичким напорима.

Извор: Москва: Џихадисти у паници због напада, 600 милитаната кренуло ка Европи | Свет | Novosti.rs

Листајући архиву „Билтена Сазвежђа Заветине“

(………) 001. Znaci prepoznavanja

(ПИСМА )   ВАСЕЉЕНСКИ ЧАСОПИС (прикупљање новца за штампање)

Ја немам илузије ни о свету, ни о свом народу ни о својој држави. Али – шта могу?

Е, сад што се тиче, оживљавања часописа Заветина, који би били штампани на папиру макар у 500 примерака. Ево, прикупљам новац за такву једну идеју, тражим јефтиног и повољног штампара. Моја је идеја да објављујем, макар четири пута годишње, макар у симболичним тиражима, један васељенски часопис, часопис будућности – за почетак да то буде барем избор из 100 Билтена „Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ“, где би уз линкове и остало, била одштампана у целини и пар одабраних есеја, песама – публикованих на локацијама Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ. Зашто? …

Видети више: Писма ЗАВЕТИНАМА

*

(ВАСЕЉЕНСКЕ НОВИНЕ) Спречена отмачина налога уредника и управника „Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ“….

 Јављамо свим нашим пријатељима, у Србији, али и широм света, тј. Планете Земље, да је  од јуче, 8. јануара,  поново омогућена посета  популарним веб сајтовима „Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ“ уз подршку  GOOGLa.
Као што смо обавестили све наше пријатеље хитно- баш на Бадње вече 2013. године, онемогућени су  десет Веб сајтова „Заветина“, из разлога сумњивих, неразумних.
Сајбер-криминалци су онемогућили десет сајтова „Заветина“ , који представљају својеврсне електронске библиотеке српске књижевности, или часописе, или књижевне сајтове који представљају „књижевни архипелаг Белатукадруз“….

Јуче је коначно спречено отимање налога уредника и управника Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ, али – докле?
Веб сајтови уз подршку GOOGLа  су веома рањиви, нажалост. Замишљени да буду мостови између  најудаљенијих делова наше планете и најразличитијих култура, понекад, из разлога само сајберима знаним, успешни сајтови се бришу, најчешће, или заузимају и преузимају, као што су се некада заузимале непознате земље. Заузимају се уз помоћ најмодерније технологије.
Што је најчудније, када сајбери сруше и избришу један дугогодишњи и мукотрпни рад, који представља више него подстицајни фонд за будућност – као да се ништа није догодило.
Сајбери делују из својих ђавољских окриља по ко зна чијим налозима.
Летос и на Бадње вече на мети хакера и отимача налога биле су „Заветине“ и уредник и оснивач „Заветина“, а кроз коју недељу то се може догодити и другим порталима, веб сајтовима, и електронским часописима. Јер, васељенска и непозната сајбер хајдучија делује  као и онај беспослени поп што нема шта друго да ради…

   Видети више: Васељенске новине

*

(ПИСМА) “Заветине” нису саме, испод барјака ваше идеје свечовечности ” Заветована”сам и ја

Драги Мирославе,
Жао ми је због свега што се дешава са “Заветинама” од стране групе организованих криминалаца који добро знају шта раде и шта им је циљ а циљ им је, не само отимање или просто крадја неколико сајтова, већ много дубље затирање једног става, идеје и могу рећи Мисије коју Ви, као усамљеник, спроводите ево вец тридесетак година уз нередовну помоћ ретких појединаца а колико сам закључила, највише су вам помагали они који вам нису одмагали.
Свесни сте да сте својом уникатношћу означени и то како у погледу раритетног уметничког стваралаштва тако и у погледу вансеријских личносних квалитета и тај знак, тај жиг одваја вас од остатка света .Ако је за утеху ” да сте њихови не би вас ни кушали”. Ваше визионарство у погледу једне другачије, отвореније и здравије, светлије Србије некоме је засметао.Они су не само вама него и свима нама који смо вам својим све многобројнијим присуством дали охрабрења да  истрајете, послали знак да у Србији треба да буде и заувек остане мрак, све прозоре (и васе) треба затворити, затрти истину и 

Видети више: Писма Заветинама

(…)

Лелуји и трепети Растка Петровића / Радомир Батуран

  1. ЗАКЉУЧАК
  2. 1. 0. Лелуји и трепети Растка Петровића

Растко Петровић је био једна од оних стваралачких индивидуалности која се није мирила са статичким прихватањем света и жовота, онако како су их видели и тумачили било који од ”светих отаца” и ”мудрух учитеља”. Његова пренаглашена сензуалност, интелектуална запитаност и стваралачка интуиција реаговале су на сваку свежу вибрацију живота и могуће координате света, декодирајући их и утискујући хералдичке знаке самосвојне обраде у књижевној и ликовној уметности и тумачењу појава и дела у тим уметностима. Тако је, у овим двема уметностима и њиховим критикама, авангардно баштинио културну традицију свога народа.

Растко је једна од најзагонетнијих и најтрагичнијих песничких личности наше међуратне књижевности. Загонетна је јер је створила дела која су, у оно време, само најдаровитији разумели и одобрили (Исидора Секулић, Иво Андрић, Милош Црњански и Станислав Винавер), а већина се скандализовала његовим књижевним иновацијама и оштро га нападала. Због тога се и осећао трагично у свом Београду (”најлепшем путу на свету”).

Прошао је Албанију са српском војском у повлачењу 1915. године и био сведок катаклизматичне смрти тридесет хиљада својих вршњака, а безмало половине свога народа Трауме ове личне и националне катастрофе, коју је седамнаестогодишњи дечак екстатично доживео, никада није преболео, ни у свом књижевном стварању ни у свом животу вечитог путника. Поред личне и националне, доживео је и породичну трагедију: за седам година умрло му је шест чланова најуже породице. А онда га је Усуд казнио највећом казном за сваког националног песника и искреног родољуба: забрањен му је повратак у домовину после другог светског рата и социјалистичке револуције у својој земљи. И након смрти 1949. године његови посмртни остаци биће заборављени у туђини све до 1986. године, а све због самовоље нових комунистичких власти и њиховог немара за духовност и уметност српског народа. За то време, слободно можемо рећи, и његово дело било је скрајнуто, без милости властодржачке и у комформистичком страху и каријеризму његових преживелих ”великих другова”, који су се приклонили тој новој власти. Тек након Брозове смрти и почетка духовног буђења Србије осамдесетих година, Удружење књижевника, редакције књижевних листова и часописа, Институт за књижевност и уметност,у Београду, издавачи Расткових дела и појединачно истакнути уметници и научници показали су пијететан однос према личности, делу и дубокој трагедији овог полифоног уметника.

Његова уметничка визија и критичка мисао израстале су на снажним подстицајима интелектуалне и стваралачке атмосфере која се неговала у породичном дому Петровића, као и у окружењу чудесног мита и катаклизматичне историје Балкана и блиске Апокалипсе, остварене над његовим народом, кроз коју је и сам прошао. Круну свим овим самородним подстицајима дале су европска културна традиција и савремена уметност и наука, које су као најчудотворнији мелеми за ране, окрепљујуће и стваралачки деловале на трагизмом растресену душу овог српског песника, по пристизању у Француску. ”Са Бергсоном под луксембуршким липама”, у атељеима Милуновића, Шумановића, Пикаса и Кислинга, у друштву Супоа и других француских ратних и поратних модерниста и авангардиста, уз редовне студије права, али чини се још редовније ишчитавање савремених студија из књижевности, уметности и савремене психолошке науке; страсно интересовање засловенску митологију и наше народно стваралаштво, посебно византијско-српско градитељство и фрескосликарство, формирао се најсвестранији српски уметник између два рата. Истовремено критичка мисао Растка Петровића била је она која води, тумачи, вреднује и преноси авангардна струјања, њихова уметничка дела и појаве, у српску уметност тога времена. Речју, био је ”најраснији” српски авангардни стваралац, ”претеча и новатор”.

С правом га овако називају новији истраживачи његових дела јер он је, својим песничким и есејистичким идејама и обликовним поступцима”, претекао наше најавангардније и најдаровитије уметнике, чак и уметничке правце и покрете. Растко Петровић пренеће из Париза у Београд све авангардно што је настајало и стварало се у оновременој Европи: и експресионистичку екстазу, и редуковане кубистичке облике, и бесмислене дадаистичке звуке, и хаотично ”струјање свес- ти” и подсвести надреалиста, који су се тек најављивали. И, он лично, неће припадати ниједном од ових праваца. Остаће свој и особен полифон уметник ”поезије откровења”, поетске прозе” и иманентне књижевне и ликовне критике.

Растко Петровић је био отац авангардне уметности код Срба. Више од иједног нашег успешног авангардног песника био је антипод оног „свештеника” у храму парнасистичког песништва у нас, оне поезије типа Дучић – Ракић. Он је рушио тај храм зарад новог уметничког грађења, иновантног и динамичког, које је српску поезију, и уметност уопште, покретало напред, скоро у истој равни са модерним европским песништвом и уметношћу. Осим на песнике, Растко је врло подстицајно утицао и на наше ликовне уметнике својим непролазним приказима и чланцима о актуелним догађајима и процесима у овој уметности.

Новаторство Растка Петровића више је него очито. За свако своје дело тражио је и налазио нов облик, нову форму. Зато је он пуно истраживао, а некада и експериментисао, у иновирању „обликовних поступака”. У поезији се они крећу од традиционалних и импресионистичких слика „Косовских сонета , преко експресионистичких екстатичких стихова пре „Откровења”, до величанствених преовладавања субјективности у нашој интимној мистичној стихији, у оном нашем реалном и слободном сједињењу са праосновом бића”104, у „Откровењу” и оностране љубавне мистичности у лирском ђерданчићу староегипатске богиње Изиде. Поред поетског говора ”откровења” Растко ће своје поеме иновирати и дијалошким и репортажним стиховима поема.

И у својој „поетској прози” Растко Петровић је показао пун смисао за иновирање реторичких образаца Једном је то реалистичко приповедање; други пут експресионистички заковитлане визије; па бурлескни урнебеси; чести монолози и дијалози, са мењањем стајалишта приповедача; затим путописне дескрипције; или духовна путовања; потом снови и трауме, у магновењима и идентификацијама појава; а нису му страни ни дневнички, епистоларни и други документаристички облици. Оволико обиље ”обликовних поступака” и њихових функционалних смењивања учинили су ову прозу самосвојном и аутентичном, а њене појединачне структуре хетерогеним и изнијансираним у свјој сложеној слојевитости.

Расткова ”стваралачка глад” (или страх од ”стваралачке суше”) у иновирању ”обликовних поступака” у својим делима допринела је да их, посебно дела његове „поетске прозе”, тешко можемо класификовати. Јер, она су увек путописна, увек екстатична, увек са мистичношћу откровења у коме ”природне моћи постају натприродне”105и увек – поетска. Тешко је разликовати да ли су приповетке или путописи; легенде или бурлеске; историјски роман, роман епопеја, путописни роман или ”фреско-роман”. У том свом унутрашњем методолошком ткању Растко Петровић је, у својој поетској прози, емпатично преузео понешто од оних стваралачких импулса древних зоографа који су рачунали и на ефекте лелуја и трепета исликаних зидних површина при слабој светлости воштаница и њихове благе измаглице, као и оних преливних озрачења када се небески огањ магично сручи кроз розете, витраже и двери ”наших тврдих манастира”, изузетне архитектонске лепоте и зрачности.

Проза Растка Петровића је поетска зато што је писао изразити лиричар, са наглашеним склоностима за ликовну пластичност у изразу. У њој је лирска организација ритма и звука, са бројним асонанцама и алитерацијама, анафорама, епифорама, лајтмотивима и другим лирсхим паралелизмима и функционалним понављањима, све ради динамизације стила. Осамостаљивања језичких јединица посебна су специфичност ове прозе. Њима најбоље преносн сву ону његову преобилну екстазу духовних путовања кроз време. историјске и метафизичке просторе овог великог уметника и највећег екстатичара међу српским писцима.

Метафизика Растка Петровића конституише се око његових омиљених мотива: словенства и враћања човека на почетак; материнства и култа ”вечно женског”; тајни живота (вечних тајни живота и смрти) и тајни тела; ”сила немерљивих” или „треперења оностраног” и саборности у љубави. Филозофски подстицаји за овакву Петровићеву метафизичност сежу од оног Бергсоновог ”елан витала” до Берђајеве ”нове религиозности”.

Растко Петровић у својим делима стално настоји да врати човека на његов почетак, да га ослободи свих наноса искуства (обичаја, права, морала, хуманистичких учења, уметности и религије) и да га сагледа у његовој елементарној примордијалности док оставља отиске својих стопала у влажној земљи. Из света отуђења крваве историје враћа га свом словенству или, бар, свом материнству. У оном „црвеном трагу” и „прстенастом кругу”, у оном ”дотицању из матере” осећа сву моћ ”вечно женског” које репродукује свеколик живот и цео свет, види вегетативну моћ и све мене Природе и Космоса. Људско тело је, по Растку, сконцентрисало у себи све моћи овога света, сву екстатику и динамику и све ”силе развића”. Тајне тела за њега нису ништа мање од вечитих тајни живота и смрти. У тајнама рађања, рођења и смрти он види виталитет света, његову митологију и историју и – идентификацију човека са природом и космосом. ”Силе немерљиве”, као треперење ”оностраног”, управљају тим телом, по Растку Петровићу, бар онолико колико и чула, здрав разум и његово рационално сазнање. А управо ту негде сусрећу се у њему животни динамизам Анри Бергсона и нова религијска осећајност Николаја Берђајева. Из света потпуног отуђења човека, историјског хаоса и неминовне трагичности живљења, човековим израстањем кроз љубав у другом човеку („сродном бићу”), у потпуном сједињењу са природом и космосом, Растко га поново враћа саборности човечанства и виталитета света. У томе се састоји ”нова религиозност” „оностраног треперења” и ”сила развића” – лелуј и трепет – највећег песника откровења у српској књижевности.

Овакву поетику најављивала је, заступала и бранила критика кшижевности Растка Петровића. Својом иманентном критиком он је крчио путеве авангардној уметности у нас. Тумачио је и бранио снагом великог екстатичара и визионара, али, у исто време, не праштајући јој све екстравагантности и заблуде. Међу првима је од наших новијих књижевних истраживача уочио драгоцене споне модерне уметности са ”духом народног генија” у фолклорним праобрасцима везова и ткања, басми, бајки, народних приповести и песама, разбрајалица и духовних хришћанских песмица. Интуитивно је наслутио и нове естетске теорије и методе уметничке критике, што није мала заслуга овог значајног српског песника и доброг есејисте, с европским погледима на уметност.

Овом студијом покушали смо тумачити оригиналну стваралачку личност Растка Петровића, ући у веома сложене структуре његових књижевних дела и истражити изнијансиране слојеве њихових структура, пратити генезу тих дела и уочити њихову вредност. Колико смо у томе успели, судиће они који се после нас буду бавили проучавањем књижевних дела Растка Петровића.

___________

104 Николај Берђајев, „Нова религијска свест и друштвена реалност”. У: Руска религијска филозофија и Ф. М. Достојевски”, књ. 7. ”Партизанска књига”, Београд, 1982, стр. 2о.

105 Исто, стр. 21.

= извор: Радомир Батуран ОТКРОВЕЊА РАСТКА ПЕТРОВИЋА, ИДП „Научна књига“, Београд1993. – стр. 453:, стр. 429-434…

     Видети и : „Па ипак је то савршено ратни роман.” / Растко Петровић

ЕВРОПСКА УНИЈА ЋЕ НАС папрено коштати!

(Докази)

prosjak

Анализа података америчке ЦИА-е показује да је улазак у ЕУ парено коштао све државе Источне Европе, па чак и земље кандидате (Србија, Црна Гора, Македонија, БиХ). Економска анализа о којој се ћути!

Срби, припремите се! Уласком у ЕУ опашће број запослених, драстично ће се смањити БДП, смањиће се и број становништва, уз вртоглави пораст дуга! Анализа и других категорија показује да, без икаквог идеолошког предзнака, можемо слободно рећи је проширивање ЕУ било само проширивање тржишта за до тада успешне западноевропске компаније!

Идемо редом.

Грчка:

 незапосленост 2001 – 11%, незапосленост 2012 – 24%

спољни дуг 1989 – 18,7 милијарди долара, спољни дуг 2012 – 576,6 милијарди долара

Украјина:

спољни дуг 2000 – 12,6 милијари долара, спољни дуг 136,5 милијарди долара

број становника 2000 – 49,1 милиона, број становника 2013 – 44,5 милиона

Бугарска:

испод границе сиромаштва 2002 – 13,4%, испод границе сиромаштва 2008 – 21%

буџетски дефицит 2000 – 70 милиона, буџетски дефицит 2011 – 1,1 милијарди дилара

Македонија:

испод границе сиромаштва 2001 – 24%, испод границе сиромаштва 2010 – 30.9%

спољнотрговински дефицит 2001 – 300 милиона, спољнотрговински дефицит 2011 – 2,6 милијарди долара

Словенија:

задуживање 2000 – 6,2 милијарде долара, задуживање 2013 – 61 милијарда долара

незапосленост 1997 – 7,1%, незапосленост 2011 – 11,8%

Хрватска:

испод границе сиромаштва 1999 – 4%, испод границе сиромаштва 2009 – 18%

буџетски дефицит 2001 – 400 милиона, буџетски дефицит 2011 – 3,7 милијарди долара

Румунија:

спољни дуг 1993 – 4 милијарде долара, спољни дуг 2013 – 131 милијарда долара

буџетски дефицит 2004 – 1 милијарда долара, буџетски дефицит 2011 – 8 милијарди долара

Мађарска:

спољни дуг 1992 – 22 милијарде долара, спољни дуг 2013 – 170 милијарди доалара

незапосленост 2005 – 5,9%, незапосленост 2012 – 11.2%

Словачка:

буџетски дефицит 1999 – 400 милиона долара, буџетски дефицит 2012 – 4,4 милијарде долара

Чешка:

спољни дуг 1993 – 8,6 милијарди долара, спољни дуг 2013 – 102,1 милијаре долара

буџетски дефицит 1993 – 0 (долара), буџетски дефицит 2003 – 1.3 милијарде долара

Коментар Дејана Мировића:

„Наравно, апологете ЕУ могу изнети тврдњу да је светска економска криза довела нове чланице из источне Европе на ивицу економске пропасти. Ипак, суморно стање у источноевропским привредама изазвано је пре 2008, јер актуелни проблеми у источној Европи имају дуготрајне и сложеније узроке. То су, пре свега, наметање тзв. европских стандарда, укидање царина повећање спољнотрговинског и буџетског дефицита, прогресивно задуживање, преузимање банкарског сектора од финансијских институција из западног дела ЕУ, пораст незапослености и сиромаштва, девастирање пољопривреде.

У том контексту, сматрам да се компаративном анализом и потпуном индукцијом може доказати јасна веза између процеса приступања ЕУ и негативних економских последица које су задесиле источну Европу.

Сазнајте више о шокантној анализи Европских интеграција!

Књига Дејана Мировића

Препоручује чланак: Ј. П.

 

 

ЕВРОПСКА УНИЈА ЋЕ НАС папрено коштати! (Докази) | СРБИН.ИНФО.

ОЉА БЕЋКОВИЋ?

Да су сада деведесете, Оља би постала хероина напаћене Србије. Да Оља није – Оља, постала би вођа опозиције. И нечија марионета? Небитно. Само једно је овде битно – цензура „Утиска недеље” не би тек тако пала у заборав. Овакав повод за рушење режима, а опозиција – ћути.

Шта се то сада дешава? Нема више опозиције? Тја, има је, али нема пара.

Деведесетих је oпозиционе медије плаћао Запад. И постигао данас незамисливу слободу медија. Сиротињски рај за новинаре: једна новина те неће одеш у другу. Једна телевизија те неће пређеш на другу. Понекад за мање паре, али сачуваш душу. Има ли другог лека за аутоцензуру, а на планети Земљи?

Био је то чаробни спој: новинари су имали чврста уверења (да треба срушити Милошевића), а Запад је имао паре. И иста уверења. Опозиција је то називала „снажном међународном подршком”, а режим је говориоо страним плаћеницима. Са ове дистанце кад гледам, видим да су и једни и други били у праву, барем што се тих етикета тиче.

А сада се све променило. Жеље Запада сада испуњава влада. Косово? Изволите. Унитарна Босна? Радимо на томе… Па зашто би Запад онда финансирао било какве опозиционе медије?

Не би то данас ни било потребно, да институције нису остале исте као у Милошевићево доба. Овде и дан-данас челници добијају упутства од Газде и беспоговорно их спроводе. Газда је, додуше, у међувремену неколико пута променио име, али ћуд није. Демократија? Ха-ха-ха. Добацили су до поштеног пребројавања гласова. Приватна својина? Може и то, али само за одабране и послушне…

И онда стварно никога и не чуди то што приватни власник телевизије Б 92 укида своју најгледанију емисију. Цензура? Наравно. Не уједа се рука која ти уступа фреквенцију (то јест, две фреквенције), ваљда је то сваком у Србији јасно.

И тако нестаде Оља из медија. За разлику од деведесетих, нема више озбиљног медија који би њу запослио. Можеш, Оља, да одеш у часопис „Купусни лист”, поручује власт, и не само власт, нажалост. Исто поручује и Горан Милић из Ал Џазире, каже: „Само ти, Оља, снимај, све ће то интернет пренети … и позлатити.”

Да не буде забуне није овде ствар у Ољи. Ствар је у томе да Србија данас нигде не може да сазна колике је незналице воде. Рецимо да, као некад, чује како Томислав Николић не зна како му се зове смер на коме је магистрирао. Да сада, рецимо, од ученог света чује причу о томе како је немачка издавачка кућа Де Груитер у септембру ове године потврдила да је чланак градоначелника Синише Малог плагијат и повукла га из свог часописа, док у Србији нико нема петљу да то исто уради с његовим докторатом. Нити са плагираним докторатом Александра Намбије Шапића. Нити с плагијатом министра полиције. Незгодно је то – подсећати јавност да полицију води лице коме је доказана интелектуална крађа. Након што је два пута одбио отворени позив да пред камерама демантује плагијат они угасише камере. Паметно, признајем.

У том мраку, сви ће заборавити тренутак када је Јоргованка Табаковић на РТС-у похвалила „једног нашег врлог економског новинара” који је, како је сетно нагласила, рекао: „Стабилност није све, али без стабилности, све је – ништа.” О темпора, о морес, што би рекао Жика Обретковић! Свако ко је макар прелистао било коју озбиљну књигу о економској политици зна за Карла Шилера, западнонемачког министра привреде (1966–1972), који је овим речима објавио да Немачка никада више неће водити инфлаторну економску политику. Сме ли гувернерка то да не зна? Сме, наравно. Уз два мала услова: да сама ту тему не отвара, и друго, ако јој већ излети и брука се открије, да ту брљотину ниједан новинар више не сме да објави у ударном термину.

Не знам како ми сад баш паде на памет филм „W”, који сигурно није најбољи филм на свету, али јесте битан за оне који размишљају о демократији, слободи, или о Максу Веберу, идејном узору нашег премијера. Овде је битно то да филм говори све најгоре о Џорџу (W) Бушу, а приказан је у време док је овај био председник Америке! И нису филм емитовали у „Купусном листу”, нити на „Јутјубу”, него лепо, како бог заповеда широм Америке и широм света. И није га режирао било ко, него Оливер Стоун, левичар и љути Бушов политички противник. Сам Буш о филму никада ни речи није рекао, никоме отказ није дао, нити је коме због тог филма длака с главе фалила.

Веберовски потез леченог алкохоличара Буша млађег, који није имао потребу да зове телефоном оне с којима се не слаже, нити да укида филмове и емисије које му нису по вољи. Да ли се Буш уздржао зато што је боље од Вучића разумео Вебера, или му институције нису дозволиле да реагује – свеједно. Гласам за институције.

Професорка Економског факултета Универзитета у Београду

објављено: у Политици, Погледи: 20.11.2014.

= извор:

Даница Поповић

Даница Поповић је професор макроекономије и макроекономских модела на Економском факултету Универзитета у Београду. Докторирала на тему Спољна трговина у моделима равнотежног раста. Основне области њеног професионалног интересовања су: теорија и политика спољне трговине, макроекономска теорија и модели, и економска политика. Одржава академске везе са London School of Economics и неколико америчких универзитета. Често сарађује са Светском банком, ITC/WTO, итд. Пише за Политику од 2006.

Како направити отпор / Мило Ломпар

Одломак из једног интервјуа проф. М. Ломапара

_______________________________________

(…..) Шта је Европа данас?
Европа је једно, ЕУ је нешто друго.
А српској самосвијести се натура да су ти појмови изједначени?
Тако је лакше објаснити неопходност уласка у ЕУ. ЕУ је једна мултинационална и неоатлнтска конструкција. Питање је колико и како ће трајати. А Европа је стари континент који полако, као стара госпођа, пада у сенку. Сви наши најбољи духови су гледали у Европу, у њој учили, али нико није престао због тога да буде Србин, нити је заборавио да његова реч има смисла превасходно у свом народу. Ниједан Немац неће пристати да за роман аустријског писца каже да је написан на аустријском језику, али ће рећи да су неке књиге преведене са америчког језика, не са енглеског. Немци увек штите своје интересе. Немци, међутим, говоре да постоји црногорски језик, иако знају да је то бесмислица. У њиховом је интересу да се наше подручје фрагментаризује. То не треба примати превасходно емотивно. Треба препознати интерес и организовати контракретање. Немцима не можемо пружити отпор када је рецимо реч о аутомобилима, али када је реч о српском језику није тачно да не можемо пружити отпор. Питање је само желите ли да пружите отпор.


Како направити отпор?
Направити културу. Без ње идете у сукобе без свести и без идеје. У Беогарду немамо музеј геноцида. Јер, имамо одређене менталне слике у којима мислимо. Мислимо титоистичким менталним сликама. Београд је и данас главни град мртве Југославије. Народ од кога треба учити су Чеси. Они су окружени са 80 милиона Немаца, а ипак су нашли начина да опстану кроз историју.
Како? Шта они имају што Србима недостаје?
Основно – рационализам и трезвен однос према култури. Немамо етику рада, наши интелектуалци не верују у перо, док наш народ верује само у кубуру. У таквом распореду сила нестаје сваког осећања дужности. Од целог Београдског универзитета сам био једини који је говорио када је био разговор о Сребреници у Руском дому. То није нормално.
Како схватити заборав Јасеновца?
Одговорност за Јасеновац носи титоистички режим. Да је титоистички режим учинио са Јасеновцем оно што су урадили савезници са Аушвицом, никада не би била могућа нека поновљена ситуација. Титоизам је сакрио одговорност за геноцид над српским народом под лажном симетријом усташа и четника.


У том контекстузначај рехабилитације Драже Михаиловића?
И дан-данас имате отпор рехабилитацији Драже Михаиловића. Зашто? Зато што је Дража употребљен у лажној симетрији усташа и четника. Дража је водио војску која је била герилска. У колоплету светских сила испао је жртва. То не значи да његова војска није чинила злочине, али та војска није била окупациона. Дража је, у суштини, једна трагична личност: герилац, без директне команде над многим својим командантима, сломљен немачким односом 100 за 1 у Србији, није преговарао – у марту 1943. године – са Немцима, није им обећао да ће ратовати против савезника (као Титови изасланици: Велебит, Ђилас и Коча Поповић), одрекао га се краљ, одрекли су га се савезници, син му је погинуо у четницима, деца-комунисти су га се одрекла, осуђен на неправедном суђењу, убијен, остао без гроба. Зар није много за једног човека?
Није. Човек нема права ни 2012. године на гроб, иако има много доказа који мењају комунистичку слику о њему и његовом покрету. Зашто? Зато што са рехабилитацијом Дража Михаиловића нестаје титоистичка симетрије између четника и усташа. Само то не сме нестати. И видите како се хрватски председник буни против Дражине рехабилитације. Чега се он плаши када ми нисмо иста држава? Плаши се онога што се може десити када нестане лажне симетрије између усташа и четника.
Све то показује да има нечег неумитног у нашој неспособности да се одмакнемо од титоистичких садржаја. Титоизам је особена решетка кроз коју је пропуштена српска историјска егзистенција: мењају се идеолошка образложења, али распоред сила остаје задат. Титоизам је светскоисторијско понашање које је задато српској нацији. Његов унутрашњи плод је дух самопорицања: као духовна помиреност са овом задатошћу, као пристанак на духовну неслободу, као спремност на поунутрашњивање хрватског становишта у нашој јавној свести. Сваки наговештај српског становишта, као онога што осветљава саму ситуацију, уноси неку свест о њој, бива отуд предмет одмазде. Јер, промена свести о ситуацији позива на промену понашања.

= видети више: Интервју професора Мила Ломпара дат бањалучком Екстра магазину

Поздравни говор кинеског писца Лију Џењуна

59. београдски сајам књигаПоздравни говор кинеског писца Лију Џењуна (Фото А. Васиљевић)

Поздравни говор кинеског писца Лију Џењуна (Фото А. Васиљевић)

Иначе, први пут свечано отварање ове манифестације уприличено је у сајамској Хали 2а, због великог излагачког простора земље почасног госта, на 1000 метара квадратних. То је „прича у причи”, острво музејског смираја у, већ прве вечери, сајамској вреви, атмосфере којом зраче само древне културе. Овде се могу видети сјајне изложбе древног кинеског издаваштва и штампарства, демонстрација штампања у древној технологији резбарених дрвених блокова, штампарска техника покретних дрвених слова, изложба о кинеској култури чаја, записи на грнчарији, пророчански записи на животињским костима, бројна издања књига и много тога другог. Припремајући се годину дана и дошавши с делегацијом од више од 150 научника, писаца, издавача, НР Кина показала је како се указује част домаћину.

А да је част и примити таквог госта – „земљу велику у сваком погледу, с огромним културним наслеђем и традицијом, али веома различитим у односу на српску и европску културну баштину”, истакао је и академик и песник Милосав Тешић, који је у оквиру свечане церемоније прогласио отвореним овогодишњи сајам, док је у име Народне Републике Кине, окупљене поздравио кинески писац Лију Џењун.

Тешић је, у свом обраћању, указао на отвореност српске културе, која се потврђује управо и том традиционалном сајамском институцијом земље почасног госта, а осврнуо се и на проблем очувања посебности језика и књижевности малих народа, какав је српски, у све изразитијем глобалистичком устројству света.

– Остајући отворени, али и пробирљиви у тој отворености, за све плодоносне стране утицаје и усаглашавајући их с овдашњим виђењима и доживљајима света, ми без затварања у уске и тесне националне рамове можемо наставити да литерарно развијамо и унапређујемо српску књижевност. Добра књига, ма које врсте била, има удела у стварању општељудских вредности; вредном књигом се, по мери човекових могућности, допуњује, богати и осмишљава универзални речник постојања, али и чувају биће и бит сваког народа – закључио је Тешић.

Кинески писац Лију Џењун сматра да је и поред традиционалног пријатељства између Србије и НР Кине знање које просечан Кинез има о Србији углавном сведено само на период бивше Југославије и то на само неколико филмова снимљених пре више од четрдесет година, а међу којима су „Мост” и „Валтер брани Сарајево”.

Што се културних веза Кине и Србије тиче, по речима истакнутог сајамског госта, ситуација је сада знатно боља него пре четрдесет година јер су на кинески преведена дела појединих српских писаца, поред осталих Андрићев роман „На Дрини ћуприја” и „Хазарски речник” Милорада Павића. Међу делима кинеских писаца, преведених на српски језик, налази се и роман Лију Џењуна под насловом „Повратак у 1942”, по којем је снимљен филм, награђен на Међународном филмском фестивалу у Ирану.

У тој књизи Џењун описао је 1942. годину, у којој је у Кини беснео кинеско-јапански рат. У том периоду је, у провинцији Хенан, због суше од глади је умрло три милиона људи, као да су се догодила три Аушвица. Као вид спречавања сукоба и различитости у свету, на Косову и Метохији, у Авганистану, Ираку, између Израела и Палестине, у Сирији и Украјини, Лију Џењун је истакао читање књижевних дела и упознавање с кинематографијама као што је на пример иранска.

– У очима европских и америчких политичара, у извештајима телевизијских станица као што су Си-Ен-Ен и Би-Би-Си, Иран је једна врло чудна земља. Да нема књижевности и филмова, обични људи у далекој Кини не би знали какав је Иран заиста. Међутим, сјајни ирански редитељи снимили су филмове као што су „Деца неба” и „Развод”. Сви они обични људи у Кини, који су погледали ова два филма, могли су да закључе да су осећања људи и њихов живот у Ирану потпуно исти као и осећања и живот људи у Кини, Србији или било ком другом крају света. У Ираку нема оваквих филмова. Када су амерички војници бомбардовали Ирак, за нас је то било бомбардовање „неке друге земље”. Али, да су амерички војници бомбардовали Иран у коме су настали поменути филмови ми бисмо се сместа забринули за судбину људи описаних у тим остварењима. Политичари из целог света требало би више да читају књижевна дела због бољег међусобног разумевања јер смо сви ми, на крају крајева, ипак људи – мишљења је Лију Џењун.

Фрулом, као продужетком људског гласа, отварање Сајма књига употпунио је Бора Дугић, а међу званицама су били и амбасадор Народне Републике Кине Ли Манчанг, заменик начелника Државне управе за штампу, публикације, радио, филм и телевизију НР Кине Сун Шоушан, градоначелник Београда Синиша Мали, представници Министарства културе Републике Србије, српски писци и издавачи.

Извор: Политика: М. Вулићевић, објављено: 27.10.2014.

Новине Едиције Заветина

%d bloggers like this: