Архиве категорија: а српска књига?

Лелуји и трепети Растка Петровића / Радомир Батуран

  1. ЗАКЉУЧАК
  2. 1. 0. Лелуји и трепети Растка Петровића

Растко Петровић је био једна од оних стваралачких индивидуалности која се није мирила са статичким прихватањем света и жовота, онако како су их видели и тумачили било који од ”светих отаца” и ”мудрух учитеља”. Његова пренаглашена сензуалност, интелектуална запитаност и стваралачка интуиција реаговале су на сваку свежу вибрацију живота и могуће координате света, декодирајући их и утискујући хералдичке знаке самосвојне обраде у књижевној и ликовној уметности и тумачењу појава и дела у тим уметностима. Тако је, у овим двема уметностима и њиховим критикама, авангардно баштинио културну традицију свога народа.

Растко је једна од најзагонетнијих и најтрагичнијих песничких личности наше међуратне књижевности. Загонетна је јер је створила дела која су, у оно време, само најдаровитији разумели и одобрили (Исидора Секулић, Иво Андрић, Милош Црњански и Станислав Винавер), а већина се скандализовала његовим књижевним иновацијама и оштро га нападала. Због тога се и осећао трагично у свом Београду (”најлепшем путу на свету”).

Прошао је Албанију са српском војском у повлачењу 1915. године и био сведок катаклизматичне смрти тридесет хиљада својих вршњака, а безмало половине свога народа Трауме ове личне и националне катастрофе, коју је седамнаестогодишњи дечак екстатично доживео, никада није преболео, ни у свом књижевном стварању ни у свом животу вечитог путника. Поред личне и националне, доживео је и породичну трагедију: за седам година умрло му је шест чланова најуже породице. А онда га је Усуд казнио највећом казном за сваког националног песника и искреног родољуба: забрањен му је повратак у домовину после другог светског рата и социјалистичке револуције у својој земљи. И након смрти 1949. године његови посмртни остаци биће заборављени у туђини све до 1986. године, а све због самовоље нових комунистичких власти и њиховог немара за духовност и уметност српског народа. За то време, слободно можемо рећи, и његово дело било је скрајнуто, без милости властодржачке и у комформистичком страху и каријеризму његових преживелих ”великих другова”, који су се приклонили тој новој власти. Тек након Брозове смрти и почетка духовног буђења Србије осамдесетих година, Удружење књижевника, редакције књижевних листова и часописа, Институт за књижевност и уметност,у Београду, издавачи Расткових дела и појединачно истакнути уметници и научници показали су пијететан однос према личности, делу и дубокој трагедији овог полифоног уметника.

Његова уметничка визија и критичка мисао израстале су на снажним подстицајима интелектуалне и стваралачке атмосфере која се неговала у породичном дому Петровића, као и у окружењу чудесног мита и катаклизматичне историје Балкана и блиске Апокалипсе, остварене над његовим народом, кроз коју је и сам прошао. Круну свим овим самородним подстицајима дале су европска културна традиција и савремена уметност и наука, које су као најчудотворнији мелеми за ране, окрепљујуће и стваралачки деловале на трагизмом растресену душу овог српског песника, по пристизању у Француску. ”Са Бергсоном под луксембуршким липама”, у атељеима Милуновића, Шумановића, Пикаса и Кислинга, у друштву Супоа и других француских ратних и поратних модерниста и авангардиста, уз редовне студије права, али чини се још редовније ишчитавање савремених студија из књижевности, уметности и савремене психолошке науке; страсно интересовање засловенску митологију и наше народно стваралаштво, посебно византијско-српско градитељство и фрескосликарство, формирао се најсвестранији српски уметник између два рата. Истовремено критичка мисао Растка Петровића била је она која води, тумачи, вреднује и преноси авангардна струјања, њихова уметничка дела и појаве, у српску уметност тога времена. Речју, био је ”најраснији” српски авангардни стваралац, ”претеча и новатор”.

С правом га овако називају новији истраживачи његових дела јер он је, својим песничким и есејистичким идејама и обликовним поступцима”, претекао наше најавангардније и најдаровитије уметнике, чак и уметничке правце и покрете. Растко Петровић пренеће из Париза у Београд све авангардно што је настајало и стварало се у оновременој Европи: и експресионистичку екстазу, и редуковане кубистичке облике, и бесмислене дадаистичке звуке, и хаотично ”струјање свес- ти” и подсвести надреалиста, који су се тек најављивали. И, он лично, неће припадати ниједном од ових праваца. Остаће свој и особен полифон уметник ”поезије откровења”, поетске прозе” и иманентне књижевне и ликовне критике.

Растко Петровић је био отац авангардне уметности код Срба. Више од иједног нашег успешног авангардног песника био је антипод оног „свештеника” у храму парнасистичког песништва у нас, оне поезије типа Дучић – Ракић. Он је рушио тај храм зарад новог уметничког грађења, иновантног и динамичког, које је српску поезију, и уметност уопште, покретало напред, скоро у истој равни са модерним европским песништвом и уметношћу. Осим на песнике, Растко је врло подстицајно утицао и на наше ликовне уметнике својим непролазним приказима и чланцима о актуелним догађајима и процесима у овој уметности.

Новаторство Растка Петровића више је него очито. За свако своје дело тражио је и налазио нов облик, нову форму. Зато је он пуно истраживао, а некада и експериментисао, у иновирању „обликовних поступака”. У поезији се они крећу од традиционалних и импресионистичких слика „Косовских сонета , преко експресионистичких екстатичких стихова пре „Откровења”, до величанствених преовладавања субјективности у нашој интимној мистичној стихији, у оном нашем реалном и слободном сједињењу са праосновом бића”104, у „Откровењу” и оностране љубавне мистичности у лирском ђерданчићу староегипатске богиње Изиде. Поред поетског говора ”откровења” Растко ће своје поеме иновирати и дијалошким и репортажним стиховима поема.

И у својој „поетској прози” Растко Петровић је показао пун смисао за иновирање реторичких образаца Једном је то реалистичко приповедање; други пут експресионистички заковитлане визије; па бурлескни урнебеси; чести монолози и дијалози, са мењањем стајалишта приповедача; затим путописне дескрипције; или духовна путовања; потом снови и трауме, у магновењима и идентификацијама појава; а нису му страни ни дневнички, епистоларни и други документаристички облици. Оволико обиље ”обликовних поступака” и њихових функционалних смењивања учинили су ову прозу самосвојном и аутентичном, а њене појединачне структуре хетерогеним и изнијансираним у свјој сложеној слојевитости.

Расткова ”стваралачка глад” (или страх од ”стваралачке суше”) у иновирању ”обликовних поступака” у својим делима допринела је да их, посебно дела његове „поетске прозе”, тешко можемо класификовати. Јер, она су увек путописна, увек екстатична, увек са мистичношћу откровења у коме ”природне моћи постају натприродне”105и увек – поетска. Тешко је разликовати да ли су приповетке или путописи; легенде или бурлеске; историјски роман, роман епопеја, путописни роман или ”фреско-роман”. У том свом унутрашњем методолошком ткању Растко Петровић је, у својој поетској прози, емпатично преузео понешто од оних стваралачких импулса древних зоографа који су рачунали и на ефекте лелуја и трепета исликаних зидних површина при слабој светлости воштаница и њихове благе измаглице, као и оних преливних озрачења када се небески огањ магично сручи кроз розете, витраже и двери ”наших тврдих манастира”, изузетне архитектонске лепоте и зрачности.

Проза Растка Петровића је поетска зато што је писао изразити лиричар, са наглашеним склоностима за ликовну пластичност у изразу. У њој је лирска организација ритма и звука, са бројним асонанцама и алитерацијама, анафорама, епифорама, лајтмотивима и другим лирсхим паралелизмима и функционалним понављањима, све ради динамизације стила. Осамостаљивања језичких јединица посебна су специфичност ове прозе. Њима најбоље преносн сву ону његову преобилну екстазу духовних путовања кроз време. историјске и метафизичке просторе овог великог уметника и највећег екстатичара међу српским писцима.

Метафизика Растка Петровића конституише се око његових омиљених мотива: словенства и враћања човека на почетак; материнства и култа ”вечно женског”; тајни живота (вечних тајни живота и смрти) и тајни тела; ”сила немерљивих” или „треперења оностраног” и саборности у љубави. Филозофски подстицаји за овакву Петровићеву метафизичност сежу од оног Бергсоновог ”елан витала” до Берђајеве ”нове религиозности”.

Растко Петровић у својим делима стално настоји да врати човека на његов почетак, да га ослободи свих наноса искуства (обичаја, права, морала, хуманистичких учења, уметности и религије) и да га сагледа у његовој елементарној примордијалности док оставља отиске својих стопала у влажној земљи. Из света отуђења крваве историје враћа га свом словенству или, бар, свом материнству. У оном „црвеном трагу” и „прстенастом кругу”, у оном ”дотицању из матере” осећа сву моћ ”вечно женског” које репродукује свеколик живот и цео свет, види вегетативну моћ и све мене Природе и Космоса. Људско тело је, по Растку, сконцентрисало у себи све моћи овога света, сву екстатику и динамику и све ”силе развића”. Тајне тела за њега нису ништа мање од вечитих тајни живота и смрти. У тајнама рађања, рођења и смрти он види виталитет света, његову митологију и историју и – идентификацију човека са природом и космосом. ”Силе немерљиве”, као треперење ”оностраног”, управљају тим телом, по Растку Петровићу, бар онолико колико и чула, здрав разум и његово рационално сазнање. А управо ту негде сусрећу се у њему животни динамизам Анри Бергсона и нова религијска осећајност Николаја Берђајева. Из света потпуног отуђења човека, историјског хаоса и неминовне трагичности живљења, човековим израстањем кроз љубав у другом човеку („сродном бићу”), у потпуном сједињењу са природом и космосом, Растко га поново враћа саборности човечанства и виталитета света. У томе се састоји ”нова религиозност” „оностраног треперења” и ”сила развића” – лелуј и трепет – највећег песника откровења у српској књижевности.

Овакву поетику најављивала је, заступала и бранила критика кшижевности Растка Петровића. Својом иманентном критиком он је крчио путеве авангардној уметности у нас. Тумачио је и бранио снагом великог екстатичара и визионара, али, у исто време, не праштајући јој све екстравагантности и заблуде. Међу првима је од наших новијих књижевних истраживача уочио драгоцене споне модерне уметности са ”духом народног генија” у фолклорним праобрасцима везова и ткања, басми, бајки, народних приповести и песама, разбрајалица и духовних хришћанских песмица. Интуитивно је наслутио и нове естетске теорије и методе уметничке критике, што није мала заслуга овог значајног српског песника и доброг есејисте, с европским погледима на уметност.

Овом студијом покушали смо тумачити оригиналну стваралачку личност Растка Петровића, ући у веома сложене структуре његових књижевних дела и истражити изнијансиране слојеве њихових структура, пратити генезу тих дела и уочити њихову вредност. Колико смо у томе успели, судиће они који се после нас буду бавили проучавањем књижевних дела Растка Петровића.

___________

104 Николај Берђајев, „Нова религијска свест и друштвена реалност”. У: Руска религијска филозофија и Ф. М. Достојевски”, књ. 7. ”Партизанска књига”, Београд, 1982, стр. 2о.

105 Исто, стр. 21.

= извор: Радомир Батуран ОТКРОВЕЊА РАСТКА ПЕТРОВИЋА, ИДП „Научна књига“, Београд1993. – стр. 453:, стр. 429-434…

     Видети и : „Па ипак је то савршено ратни роман.” / Растко Петровић

Advertisements

Поздравни говор кинеског писца Лију Џењуна

59. београдски сајам књигаПоздравни говор кинеског писца Лију Џењуна (Фото А. Васиљевић)

Поздравни говор кинеског писца Лију Џењуна (Фото А. Васиљевић)

Иначе, први пут свечано отварање ове манифестације уприличено је у сајамској Хали 2а, због великог излагачког простора земље почасног госта, на 1000 метара квадратних. То је „прича у причи”, острво музејског смираја у, већ прве вечери, сајамској вреви, атмосфере којом зраче само древне културе. Овде се могу видети сјајне изложбе древног кинеског издаваштва и штампарства, демонстрација штампања у древној технологији резбарених дрвених блокова, штампарска техника покретних дрвених слова, изложба о кинеској култури чаја, записи на грнчарији, пророчански записи на животињским костима, бројна издања књига и много тога другог. Припремајући се годину дана и дошавши с делегацијом од више од 150 научника, писаца, издавача, НР Кина показала је како се указује част домаћину.

А да је част и примити таквог госта – „земљу велику у сваком погледу, с огромним културним наслеђем и традицијом, али веома различитим у односу на српску и европску културну баштину”, истакао је и академик и песник Милосав Тешић, који је у оквиру свечане церемоније прогласио отвореним овогодишњи сајам, док је у име Народне Републике Кине, окупљене поздравио кинески писац Лију Џењун.

Тешић је, у свом обраћању, указао на отвореност српске културе, која се потврђује управо и том традиционалном сајамском институцијом земље почасног госта, а осврнуо се и на проблем очувања посебности језика и књижевности малих народа, какав је српски, у све изразитијем глобалистичком устројству света.

– Остајући отворени, али и пробирљиви у тој отворености, за све плодоносне стране утицаје и усаглашавајући их с овдашњим виђењима и доживљајима света, ми без затварања у уске и тесне националне рамове можемо наставити да литерарно развијамо и унапређујемо српску књижевност. Добра књига, ма које врсте била, има удела у стварању општељудских вредности; вредном књигом се, по мери човекових могућности, допуњује, богати и осмишљава универзални речник постојања, али и чувају биће и бит сваког народа – закључио је Тешић.

Кинески писац Лију Џењун сматра да је и поред традиционалног пријатељства између Србије и НР Кине знање које просечан Кинез има о Србији углавном сведено само на период бивше Југославије и то на само неколико филмова снимљених пре више од четрдесет година, а међу којима су „Мост” и „Валтер брани Сарајево”.

Што се културних веза Кине и Србије тиче, по речима истакнутог сајамског госта, ситуација је сада знатно боља него пре четрдесет година јер су на кинески преведена дела појединих српских писаца, поред осталих Андрићев роман „На Дрини ћуприја” и „Хазарски речник” Милорада Павића. Међу делима кинеских писаца, преведених на српски језик, налази се и роман Лију Џењуна под насловом „Повратак у 1942”, по којем је снимљен филм, награђен на Међународном филмском фестивалу у Ирану.

У тој књизи Џењун описао је 1942. годину, у којој је у Кини беснео кинеско-јапански рат. У том периоду је, у провинцији Хенан, због суше од глади је умрло три милиона људи, као да су се догодила три Аушвица. Као вид спречавања сукоба и различитости у свету, на Косову и Метохији, у Авганистану, Ираку, између Израела и Палестине, у Сирији и Украјини, Лију Џењун је истакао читање књижевних дела и упознавање с кинематографијама као што је на пример иранска.

– У очима европских и америчких политичара, у извештајима телевизијских станица као што су Си-Ен-Ен и Би-Би-Си, Иран је једна врло чудна земља. Да нема књижевности и филмова, обични људи у далекој Кини не би знали какав је Иран заиста. Међутим, сјајни ирански редитељи снимили су филмове као што су „Деца неба” и „Развод”. Сви они обични људи у Кини, који су погледали ова два филма, могли су да закључе да су осећања људи и њихов живот у Ирану потпуно исти као и осећања и живот људи у Кини, Србији или било ком другом крају света. У Ираку нема оваквих филмова. Када су амерички војници бомбардовали Ирак, за нас је то било бомбардовање „неке друге земље”. Али, да су амерички војници бомбардовали Иран у коме су настали поменути филмови ми бисмо се сместа забринули за судбину људи описаних у тим остварењима. Политичари из целог света требало би више да читају књижевна дела због бољег међусобног разумевања јер смо сви ми, на крају крајева, ипак људи – мишљења је Лију Џењун.

Фрулом, као продужетком људског гласа, отварање Сајма књига употпунио је Бора Дугић, а међу званицама су били и амбасадор Народне Републике Кине Ли Манчанг, заменик начелника Државне управе за штампу, публикације, радио, филм и телевизију НР Кине Сун Шоушан, градоначелник Београда Синиша Мали, представници Министарства културе Републике Србије, српски писци и издавачи.

Извор: Политика: М. Вулићевић, објављено: 27.10.2014.