Анализа података америчке ЦИА-е показује да је улазак у ЕУ парено коштао све државе Источне Европе, па чак и земље кандидате (Србија, Црна Гора, Македонија, БиХ). Економска анализа о којој се ћути!
Срби, припремите се! Уласком у ЕУ опашће број запослених, драстично ће се смањити БДП, смањиће се и број становништва, уз вртоглави пораст дуга! Анализа и других категорија показује да, без икаквог идеолошког предзнака, можемо слободно рећи је проширивање ЕУ било само проширивање тржишта за до тада успешне западноевропске компаније!
„Наравно, апологете ЕУ могу изнети тврдњу да је светска економска криза довела нове чланице из источне Европе на ивицу економске пропасти. Ипак, суморно стање у источноевропским привредама изазвано је пре 2008, јер актуелни проблеми у источној Европи имају дуготрајне и сложеније узроке. То су, пре свега, наметање тзв. европских стандарда, укидање царина повећање спољнотрговинског и буџетског дефицита, прогресивно задуживање, преузимање банкарског сектора од финансијских институција из западног дела ЕУ, пораст незапослености и сиромаштва, девастирање пољопривреде.
У том контексту, сматрам да се компаративном анализом и потпуном индукцијом може доказати јасна веза између процеса приступања ЕУ и негативних економских последица које су задесиле источну Европу.“
Сазнајте више о шокантној анализи Европских интеграција!
Крајем августа 2014 одштампан је нови број смедеревског књижевног часописа са обиљем прилога у устаљеним рубрикама.
…
CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 82+7+3 MONS Aureus : часопис за књижевност, уметност и друштвена питања / главни и одговорни уредник Драган Мрдаковић. – Год. 1, бр. 1 (2003) – (Смедерево : Newpress) . 23 cm Четири пута годишње ISSN 1451-3846 = Моns Aureus СОВIS.SR.ID 111007500
…
У рубрици ОРФЕЈЕВИМ ТРАГОМ објављени су стихови Виктора Б. Шећеровског, Мирослава Лукића –Белатукадруза, Андрије Радуловића, Весне Кораћ, Бошка Сувајџића, Александра Митровића….
* * *
СВЕТЛОСТ И ТАМА
Свако поподне силазим у понор
У огромно бежилиште скривано тугом
У пустош у којој
Једино зидари из Радожде и моја смртност
Насмејани шире руке
У њој касни све што се зачне јутром
Градитељи се чуде и завирују у темељ
У тајну путању на ивици шуме
И мере је погледом
Не би ли сазнали шта је моје а шта туђе
Додирују светлост и таму
Потом ћуте
Јер знају да нико није умео нити уме
Нечујније да уђе
Од самоће у просути пепео
У легални вилајет у моју Земљу
У удес из кога сукља пламен
У срце човеково које вребају
Чим се пробуде
Од тишине и смрти
Ништа није вечније
Једино пад у безнађе
У круг у коме сви путеви
Имају само једно неопходно исходиште
Нисмо ни слутили
Да смо од праха и пепела
Најсличнији
Звезди падалици
Виктор Б. Шећеровски
ГЕНЕАЛОШКА СКИЦА
То је било пре почетка,
Када није било ове реке,
Овог спруда,
Овог дрвећа,
Ове бистре воде,
Ових риба,
Ових пањева,
Ових жила,
Ових јова и брестова.
Овде је било само небо, без краја.
Овде је било дно мора, без краја.
Није постојало ништа више,
Није било звука, ни покрета.
Само небо и море,
Дубина и дух дубине,
А ово су његова имена: Бела, Тукадруз,
Вир, Расуденац.
И њему није дато, као ма ком другом, да говори у своје име.
СIР – Каталогизација во публикација Национална и универзитетска библиотека ”СБ. Климент Охридски“, Скопје 821.163.41-1 821.163.41-1,09 Радисављевик, 3. РАДИСАВЉЕВИЋ, Зоран Хр. Велико уво: изабране и нове песме / Зоран Хр. Радисављевић = Големото уво: одабрани и нови песни /Зоран Хр. Радисавлевик; изабрао и са српског на македонски превео; одбрал и од српски на македонски превеп Ристо Василевски ; поговор Санде Стојчевски. – Скопје: Матица македонска = Смедерево: Арка, 2014. – 145 стр.; 30 см. – (Библиотека Логос. Српски венац; књ. 18 = Српски венец , кн. 18) Песни на срп. јазик со напореден препев на мак. јазик. – Лирика со ирониски акценти; Лирика са иронијским акцентима / Санде Стојчевски: стр. III133К-143. – Белешка о аутору; Белешка за авторот: стр. 144-145 ISBN 978-608-10-0352-9 (Матица) И. Радисавлевик, Зоран Хр. види Радисављевић, Зоран Хр., 1952- а) Радисављевик, Зоран (1952-) – Поезија – Критики и толкувања С0ВISS.МК-ID 96527882 CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.163.41-1 РАДИСАВЉЕВИЋ, Зоран Хр„ 1952- Велико уво = Големото уво : изабране и нове песме = одабрани и нови песни / Зоран Хр. Радисављевић = Зоран Хр. Радисавлевик; изабрао и са српског на македонски превео, одбрал и од српски на македонски превел Ристо Василевски.; поговор Санде Стојчевски -1. изд. – Скопје ; Смедерево : Арка ; Скопје: Матица Македонска, 2014 (Смедерево : Арка Press). -151 стр.; 30 цм. – (Библиотека Логос. Српски венац = Српски венец ; књ. 18 = кн. 18) Упоредо срп. изворник и мак. превод. – Тираж 500. – Лирика со ирониски акценти: стр. 134-143. – Белешка о аутору: стр. 144-145. ISBN 978-86-7610-147-4 (Арка) COBISS.SR-ID 207819788
….
МОНАХ БЕЗ ЦРКВЕ
После три деценије
У листу Политика
Која ми је
Као и кафана
Све дала
И све узела Скрајнут
Понижен
Отписан
Живим као монах
Без хлеба и воде
Као монах
Који је изгубио цркву
март 2010.
КЊИГЕ
Седнем да нешто попијем
Књиге
На мене падају
Седнем да нешто поједем
Књиге
На мене падају
Седнем
С децом да причам
Књиге
На мене падају
Седнем
С пријатељима да причам
Књиге
На мене падају
Књиге су ме затрпале
Постале су мој гроб
16. мај 2012.
= Зоран Хр. Радисављевић, песме из најновије књиге по избору ур. „Заветина“, стр.
Препорука: Распонот што поезијата на Радисавлевик го зафака се растегнува од ежедневните, лични, интимни настани и доживувања во семејството, на ра- ботното место, во сообракајот со случајните минувачи на улица, па се до згу- снати, ирониски интонирани лирски коментари на актуелни политички на- стани. Веднаш пага в очи едно необично својство на лириката на Радисавле- вик: сите искази, исповеди, коментари или лирски несогласувања поетот ги предава со една благост, со ведрина и со своевиден творечки шарм. Тоа, се разбира, ја прави оваа лирика длабоко човечка и човечна, таа произлегува од житејските подрачја и повторно им се враканазад, но сега веке како фермен- тирана, лирски просеана согледба, како уверлив уметнички одблесок. Овие песни речиси редовно настојуваат да се згуснат, да се доближат до изрека, до збит коментар.
Распон који Радисављевићева поезија захвата протеже се од свакоднев- них, личних, интимних дешавања и доживљаја у породици, на радном месту, у саобраћају са случајним пролазницима на улици, па све до згуснутих, иро- нијски интонираних лирских коментара актуалних политичких догађаја. Од- мах пада у очи једна необична карактеристика Радисављевићеве лирике: све исказе, исповести, коментаре или лирска неслагања песник предаје уз неку благост, с ведрином и са својеврсним творачким шармом. То, наравно, ову лирику чини дубоко људском и човечанском, она произилази из подручја жи- ћа и поново им се враћа назад, али сада већ као ферментирано, лирски просе- јано сагледавање, као уверљив уметнички одблесак. Ове песме готово редов- но настоје да се згусну, да се приближе изреци, сабијеном коментару.
MOSKVA – Grad Mologa u regiji Jaroslavl, koji je potpuno potopljen 1940 ih za vreme izgradnje hidroelektrane Rubinsk, „izronio“ je zbog opadanja nivoa vode reke Volge, pišu elektronski mediji.
Zbog pada nivoa vode postali su vidljivi temelji kuća i obrisi ulica, a nekadašnji stanovnici Mologe najavili su da će uskoro sa svojim porodicama posetiti grad.
Mologa je podignuta na ušću reka Mologe i Volge i ove godine bi proslavila 865. godišnjicu postojanja da 14. septembra 1935. nije doneta odluka da se podigne hidroelektrana u Rubinsku što je dovelo do toga da se grad nađe na području koje je moralo da bude poplavljeno kako bi se povećala produktivnost hidroelektrane.
Из Украјине је управо стигла вест да је песнику и академику Ристи Василевском додељена велика украјинска награда која носи име највећег украјинскпог филозофа и писца Григорија Сковороде – „Врт божанских песама” („Сад божественних пíсен“). Одлуку о овом великом признању, које су поред Василевског добили и еминентни украјински писац и есејиста, академик Валериј Шевчук – Народни херој Украјине, члан Украјинске академије наука, лауреат награде „Иван Дзуба” и Националне награде Украјине „Тарас Шевченко”, затим угледни пољски писац Богдан Задура; познати руски писац Петро Захаров и истакнута енглесна списатељица Наоми Фојл. Од украјински песника и песника ово високо признање припало је и Ани Багрјани и Дмитру Чистјаку, члану Европске Академије наука, књижевности и уметности (Париз), професору Кијевског универзитета.
Одлуку о овом великом међународном признању, које се додељује од 2005. године, донео је међународни Комитет у саставу: Васиљ Слапчук, истакнути украјински писац и научник, лауреат награде „Тарас Шевченко” – председник, и чланови: Марко Роберт Стех, доктор славистике из Торонта; Војчех Пестка – еминентни пољски писац и лауреат многих међународних признања; проф. др Евгениј Нахлик – директор Института „Иван Франко” Украјинске академије наука; др Игор Пављук – писац, виши научни сарадник Института за књижевност Украјинске академије наука и професор Лавовског националног универзтитете „Иван Франко”; Јевгени Баран – научник и председник Ивано-Франкијевске обласне организације Националног савеза писаца Украјине и Петро Сорока – писац, доцент Тернопиљског националног педагошког универзитета „В. Гнатјук”.
У саопштењу Комитета се наводи да је за ово међународно признање ове године приспело више од 250 номинација из Украјине и света.
Ово је, иначе, треће велико међународно признање Василевском у овој години. Пре њега, Василевски је добио Малу Нобелову награду у Русији и „Златни прстен” у Македонији, што говори о његовом великом угледу не само код нас него и у свету.
Комітет із нагородження Міжнародною літературною премією імені Григорія Сковороди «Сад божественних пісень» нещодавно визначив цьогорічних лауреатів престижної відзнаки.
На чолі зіркового списку – літературознавець, академік НАН України, Герой України, Шевченківський лауреат Іван Дзюба та письменник, лауреат Національної премії України імені Тараса Шевченка Валерій Шевчук, відзначений нині за книгу «Пізнаний і непізнаний Сфінкс: Григорій Сковорода сучасними очима».
Отримали почесну міжнародну нагороду й видатні зарубіжні письменники: Богдан Задура (Польща); Петро Захаров (Удмуртія), Рісто Василевські (Сербія) та Наомі Фойл (Великобританія), а також відомі українські поети й перекладачі: Анна Багряна, яка нині мешкає в Македонії, та член-кореспондент Європейської Академії наук, мистецтв і літератури (Париж) Дмитро Чистяк.
Відзначено й ученого, ректора Полтавського національного педагогічного університету імені Володимира Короленка, доктора філологічних наук, професора, академіка Академії наук вищої освіти України Миколу Степаненка, знаного кримськотатарського поета Сейрана Сулеймана (Сімферополь), мецената Ігоря Палицю (Луцьк) та трьох львів’ян: відомого письменника Миколу Петренка і
талановитих перекладачів із перської мови: викладача Львівського національного університету імені Івана Франка, члена Національної спілки письменників України Романа Гамаду й художницю Надію Вишневську.
Міжнародну літературну премію імені Григорія Сковороди «Сад божественних пісень» засновано у 2005 році за сприяння Національної спілки письменників України, Інституту літератури імені Тараса Шевченка Національної академії наук України та міжнародних громадських організацій.
Серед лауреатів минулих років – Микола Жулинський, Василь Голобородько, Михайло Слабошпицький, Рауль Чілачава, Кость Москалець, Павло Вольвач, Віра Вовк, Віктор Баранов, Сергій і Тетяна Дзюби, Юрій Барабаш; Імант Аузінь, Димитр Христов, Ріта Кіндлерова, Войцех Пестка, Збігнєв Фрончек, Інга Крукаускене, Сігвард Ліндквіст, інші відомі письменники, науковці, перекладачі, журналісти, актори, художники, музиканти, працівники освіти і культури, громадські діячі й меценати з України, Великобританії, США, Швеції, Бразилії, Болгарії, Чехії, Польщі, Сербії, Македонії, Латвії, Литви, Ізраїлю, Росії та Білорусі.
До складу Комітету з нагородження премією імені Григорія Сковороди «Сад божественних пісень» цього року ввійшли Василь Слапчук – голова журі, письменник і науковець, Шевченківський лауреат; члени Комітету: Марко Роберт Стех – літературознавець, письменник, доктор славістики в Канадському інституті українських студій (Торонто); Войцех Пестка – відомий письменник, лауреат міжнародних літературних премій (Польща); Євген Нахлік – доктор філологічних наук, професор, директор Інституту Івана Франка НАН України; Ігор Павлюк – письменник, доктор наук із соціальних комунікацій, старший науковий співробітник Інституту літератури НАН України, професор Львівського національного університету імені Івана Франка; Євген Баран – голова Івано-Франківської обласної організації Національної спілки письменників України, науковець; Петро Сорока – письменник, доцент Тернопільського національного педагогічного університету імені В. Гнатюка.
Цього року надійшло майже 250 подань і пропозицій з усіх регіонів України й закордону. Зокрема, кандидатури Анни Багряної та Сейрана Сулеймана на здобуття премії висунула міжнародна громадська організація «Чернігівський інтелектуальний центр», яка нині об’єднує 48 українських і зарубіжних письменників, журналістів, перекладачів та науковців (керівник – Сергій Дзюба).
TRI velika masonska događaja koja su se zbila početkom juna u Beogradu skrenula su pažnju javnosti na aktivnosti Bratstva slobodnih zidara, koje mnogi u našoj zemlji smatraju tajnim i opasnim društvom. Na stotine slobodnih zidara iz Srbije, Evrope i sveta 6. i 7. juna bilo je u Beogradu da bi prisustvovalo 45. po redu Generalnoj skupštini Regularne velike lože Srbije i Evropskom mitingu masona.
Ritual zakletve velikom majstoru u RVLS
stovremeno, u Beogradu je trajala prva velika masonska izložba „Slobodno zidarstvo u Srbiji 1785-2014“, koju je u Etnografskom muzeju postavila najveća srpska obedijencija, Regularna velika loža Srbije.
Skupština i miting masona održani su u hotelu „Metropol“ i imali su svečani karakter. RVLS je proslavio 95. jubilej od osnivanja prve Velike lože Jugoslavije, nastale 1919, sa sedištem u Beogradu, čiju tradiciju s ponosom neguje. Zasedanju Skupštine prisustvovali su predstavnici više od dvadeset velikih loža iz inostranstva, jer RVLS priznaje oko 140 velikih regularnih loža iz celog sveta.
Među gostima iz sveta važno mesto pripalo je Tomasu Džeksonu, sekretaru Svetske masonske konferencije, prvom masonu sveta i izaslaniku velikog kancelara Ujedinjene velike lože Engleske, princa Edvarda, vojvode od Kenta, prvog masona Evrope.
Negativne reakcije
OBELEŽAVAJUĆI stotu godišnjicu Prvog svetskog rata, evropski i srpski masoni su posetili Spomenik neznanom junaku na Avali i odali počast palim borcima Velikog rata.
Na ovaj način najuglednija srpska obedijencija, Regularna velika loža Srbije želi da se otvori prema javnosti i prikaže, kroz istoriju, svoj uticaj na srpsko društvo.
Masonske lože u Srbiji otvo- rile su svoje sajtove, vode kampanje i pozivaju na učlanjenje, šire međunarodnu saradnju, ne bi li tako masoni ojačali svoje redove i povećali uticaj na kreiranje političkog života u našoj zemlji. U međuvremenu, pokrenuta ja i masonska kampanja za vrbovanje novih članova širom dijaspore, pre svega u Švedskoj i Americi.
TAČI TRAŽ POMOĆ Albanska elita i premijer Hašim Tači zatražili su od Engleske da im pomogne pri osnivanju prve Velike lože Kosova. Sličan zahtev iz Prištine je upućen i u Tiranu, velikom majstoru Velike lože Albanije. Engleska i Albanija su odgovorile Kosovu da se za pomoć obrate Srbima…
„Reč je o zaveri protiv naroda i države“, pišu u svojim reakcijama mnogi čitaoci informacija o aktivnostima slobodnih zidara u Srbiji.
– Reakcije koje su usledile donekle su razumljive, jer u našem društvu postoje neobaveštenost i predrasude kada su u pitanju pravi ciljevi i načela masonerije. To je jedan od razloga za naše pažljivo izlaženje u javnost – smatra dr Ranko Vujačić, veliki majstor RVLS i glavni organizator ovih masonskih manifestacija. – Mi smo sastavni deo našeg društva, deo države i verujemo u Boga. Nama je stalo do toga da učinimo društvo boljim i pravednijim i da naša zemlja bude jaka i poštovana. Masoni, kao pojedinci, doprinose društvu, a ne masonerija kao institucija.
On objašnjava da masoni legalno rade u Srbiji i da imaju pravo da pozovu ljude da im se pridruže u svojim aktivnostima.
– Naša vrata su otvorena za sve dobre ljude na dobrom glasu koji žele da se moralno i duhovnu uzdižu, a koji su svesni da samo članstvo u masoneriji ne donosi nikakve društvene ili materijalne koristi – poručuje Vujačić. – U Srbiji postoje mnogi dobri ljudi koji žive u skladu s našim principima a nisu masoni. Oni su za nas masoni u srcu ili „masoni bez kecelje“.
Teoriju zavere o opasnosti masona, međutim, raspiruju i sukobi masonskih organizacija, Velike Britanije s jedne strane i Francuske, Italije i Nemačke, s druge. Englezi žele da pod svoju kontrolu stave jedinu legalni i priznatu Regularnu veliku ložu Srbije, ali se tome protive Nemci i Francuzi. Sa obrnutom tezom, da su masoni stvorili Jugoslaviju kao zamenu za „veliku Srbiju“ da bi sprovodili diktaturu nad jugoslovenskim narodima, nastupaju danas pojedini hrvatski istoričari. Ivan Vidas Punta već nedeljama s jednog zagrebačkog portala objavljuje svoje traumatično viđenje srpske masonerije „kao tajnog i surovog vladara Balkana“.
Tomas Džekson, Branko Krga, Stevan Nikčević, Svetko Kovač, Ante Marković
Raste poverenje
STRAH od masonske zavere šire i zagovornici ideje da je devedesetih godina Velika loža Jugoslavije formirana kao državni projekat Službe državne bezbednosti da bi se sačuvala SFRJ. Kao masoni te jugoslovenske orijentacije, pominju se bivši premijeri Ante Marković i Milan Panić, „čiji je zadatak bio da spasu Jugoslaviju“.
Ima Srba koji veruju da je učestalo pojavljivanje srpskih masona u javnosti posledica trenda u Velikoj Britaniji, gde slobodni zidari zbog opadanja broja članova pokušavaju da „vrbuju” kandidate za svoju masoneriju. I da se takva praksa prenela i u Srbiju, gde su uslovi za pridobijanje novih članova mnogo povoljniji.
CRNOGORSKO BRATSTVO Srpski masoni imaju veoma dobre odnose sa braćom iz Crne Gore. Zahvaljujući srpskim masonima, Crna Gora, na primer, nije imenovala svog ambasadora u Prištini, iako kao država ima svoju ambasadu na Kosovu. Zajedno sa Crnom Gorom, Nemačkom i Italijom, srpski masoni iz RVLS-a su 2010. godine pomogli u formiranju Velike lože Albanije. Tom prilikom u srpskoj delegaciji u Tirani bili su veliki majstor Petar Kostić, generalni sekretar Tahir Hasanović, veliki oficiri Svetozar Šijačić i Lukas Rasulić.
U Srbiji naglo raste interesovanje građana za masoneriju, naročito kod nižih slojeva društva, koji u 76 odsto slučajeva imaju poverenje u Bratstvo slobodnih zidara. Masonima ne veruju i smatraju ih opasnim viši slojevi srpskog društva – 61 odsto njih ne podržava aktivnosti slobodnih zidara. Ovakva podeljenost u stavovima prema masonima ljudi u Srbiji izvor je zabluda, osuda ili podrške srpskim masonima – jedan je od zaključaka do kojeg su došli analitičari CeSID-a kada su anketirali 5.000 naših građana.
Da li je zaista reč o novoj zaveri srpskih masona, pitali smo velikog majstora Ranka Vujačića, starešinu Regularne velike lože Srbije.
– Slobodno zidarstvo nije tajno zavereničko društvo, jer su statuti RVLS i njenog velikog majstora registrovani kod nadležnih organa Republike Srbije. Ono nije religija, niti je zamena za religiju – ukazuje Vujačić. – Moj je cilj da, kao veliki majstor, otvorim masoneriju ka srpskom društvu.
Regularnu veliku ložu Srbije priznaju velike lože u svetu, sa svih kontinenata, kao jedinu suverenu veliku slobodnozidarsku vlast na teritoriji Republike Srbije. RVLS je od 2006. godine nezavisna i samoupravna organizacija sa isključivim i neospornim autoritetom nad simboličkim učenjima i stepenima masona.
Veliki majstori RVLS bili su Dragorad Dragan Tanasić, od 1999. godine profesor Novak Nona Jauković, od 2001. godine patolog Jovan Lole Vasiljević, do 2005. profesor Srđan Stanković, a potom zubar Petar Kostić.
Elektroinženjer Ranko Vujačić inaugurisan je pre dve godine na Skupštini RVLS-a u Beogradu u velikog majstora. On je postao mason 1998. godine u Engleskoj. Dugi niz godina radio je kao visoki funkcioner u OEBS-u i UN u Beču. Rođen je 1951. godine u Beogradu. Studirao je istoriju, ekonomiju, diplomatiju i elektrotehniku na Malti, u Gracu, Berlinu i Beču, kao i u Parizu i Madridu. Državljanin je Austrije, Crne Gore i Srbije. Nesuđeni je šef crnogorske diplomatije i vlasnik Diplomatske škole u Beču.
Svuda prisutni
NA pitanje na koji način su masoni direktno pomogli državi i narodu, dr Vujačić odgovara:
– Ako pogledate prošlost Srba, videćete da su masoni ljudi čija se imena čitaju kao „ko je ko u našoj istoriji“. Masoni su radili na opismenjavanju i prosvetiteljstvu, jednom rečju, na stvaranju moderne srpske države. Naše novčanice nose likove velikih masona, a imena naših ulica su deo naše masonske prošlosti. Mi se danas trudimo da tu tradiciju nastavimo. Pomažemo ugroženima u poplavama, zajedno s našom braćom iz sveta.
Sam dr Vujačić je najzaslužniji za to što su Srbiju posećivali Tomas Džekson iz Amerike i zastupnik vojvode od Kenta, koji je, inače, rođak kneginje Jelisavete Karađorđević. Kneginja je, kao pobornik masonerije i kao humanista, odlikovana masonskim ordenom „Galileo Galileo“, koji je drugi po vrednosti u Italiji. U Srbiji je kneginja s masonima pomogla u razvoju Muzičke škole za talente u Ćupriji.
Ugled srpske masonerije poslednjih godina gradili su značajni i uticajni ljudi koji su bili ili su i danas članovi Regularne velike lože Srbije. Među njima su prvi čovek Vojvodine i predsednik Demokratske stranke Bojan Pajtić, poslanik Zoran Živković, Branko Krga, bivši načelnik Generalštaba, Svetko Kovač, bivši načelnik VBA, Stevan Nikčević, bivši načelnik BIA i državni sekretar, i novinar Luka Mijatović – saznali smo u RVLS-u.
Bojan Pajtić je primljen u masonsku ložu „Mitropolit Stratimirović“ u Novom Sadu pre pet godina. Kao početnik, imao je pravo da nosi plavu masonsku kecelju sa dva cvetića. Pošto dve godine nije plaćao članarinu, Pajtić je bio pred izbacivanjem iz lože, ali su se ugledna braća založila da ostane u njoj kao mason drugog stepena plave masonerije.
Zoran Živković je bio masonski učenik u RVLS-u kada je 2003. godine postao premijer Srbije. Tada je dobio poziv da poseti SAD i Džoa Bajdena, koji je ugledni mason u Americi, pa je unapređen u masonskog majstora. Bajden ga je primio kao brata, tri puta mu je prilikom pozdrava palcem stegao šaku i poslao poruku da, kao mason, ima poverenja u njega. Potom je Bajden pokušao da sa Živkovićem kao masonskim bratom razgovara u četiri oka i dogovori novu politiku prema Srbima. Međutim, Zoran Živković, koji tada, kako govore njegove kolege masoni, nije dobro govorio engleski, nije se snašao, pa je Džo Bajden odustao od bratske masonske pomoći Srbiji.
MIŠKOVIĆ NIJE MASON Slobodnim zidarima su bliski i poslovni ljudi: Filip Cepter, Petar Matijević, Pavle Matijević i Milka Forcan. Miroslav Mišković je predložen, ali je odbijen za članstvo u Bratstvu slobodnih zidara.
Srpski masoni danas drže 17 pozicija u Vladi Srbije, bilo kao ministri, bilo kao državni sekretari ili službenici. Većina njih su članovi RVLS-a – saznali smo u RVLS-u.
Ministar finansija Lazar Krstić je američki mason, o čemu postoje i podaci na internetu. Državni sekretar Laslo Cikoš iz Saveza vojvođanskih Mađara takođe je slobodni zidar. Šef kabineta bivšeg premijera Ivice Dačića je mason. Danas se nalazi na funkciji državnog sekretara. Ministarka Zorana Mihajlović samo je pobornik masonerije, ali je član jedne nadmasonske organizacije. I pored tako visokih pozicija u srpskoj vlasti, masoni iz Regularne velike lože Srbije tvrde da oni nisu osvojili Srbiju i da ne vladaju njome, kako to neki misle.
– Masoni ne mogu da kreiraju državnu politiku i da vladaju, ali imaju kao ljudi pravo da obavljaju dužnosti na koje su izabrani ili postavljeni. Masoni su, pre svega, dobri ljudi i patriote i ne mogu biti zaverenici – tvrdi jedan ugledni mason najvišeg, 33. stepena.
Ipak, dr Ranko Vujačić, kao prvi mason u Srbiji i starešina najveće obedijencije, Regularne velike lože Srbije, budućnost masonerije vidi u sveopštoj koristi po državu i narod:
– Masoneriju u Srbiji vidim kao jednu pokretačku snagu društva, koja ima svetlu budućnost. Želja nam je da u naše društvo ponovo vratimo prave ljudske vrednosti, veću toleranciju i da doprinesemo opštem društvenom napretku Srbije.
2.000 MASONA
Dve najjače srpske obedijencije su Regularna velika loža Srbije iz Beograda i Velika nacionalna loža Srbije iz Niša. Obe tvrde da su naslednice Velike lože Jugoslavije iz 1919. godine. Broj aktivnih masona u ovim dvema priznatim obedijencijama je oko 2.000. RVLS ima, kako tvrde njene starešine, hiljadu članova i mnogo veći ugled od VNLS-a, jer su njeni članovi imali masonske radove u najvećim centrima slobodnog zidarstva u Parizu, Londonu, Vašingtonu… Koliko ima masona u drugim obedijencijama, od kojih mnoge nisu legalne, teško da može da se sazna, jer one te podatke skrivaju.
Ratko Dmitrović – Vučić u Berlinu: Šta god otuda donese, a da to nisu nove ucene i ultimatumi, dobro je prošao
Kolika god da je razlika u snazi, bogatstvu i uticaju dveju država, a ogromna je, skoro nezamisliva, berlinski susret možda otvori i vrata na koja su Srbi odavno zaboravili. Na Vučiću je da proceni ono što je u politici najteže; šta njegova odluka (u Berlinu će sigurno nešto morati da odluči) donosi ne njemu već njegovom narodu. I ne sutra, već u periodu od sledećih 50 godina.
U utorak, 10. juna, nakon skoro stotinu godina pauze, u Berlinu će ponovo za politički astal sesti predstavnici nemačke i srpske države. Licem u lice. Negde u prašnjavim arhivama postoji, nema sumnje, zabeleška o poslednjem susretu predstavnika vlasti carske Nemačke i kraljevine Srbije. Beše to u vreme pred Prvi svetski rat.
S jedne strane, bio je kancelar Teobald fon Betman s druge Milovan Milovanović ili Marko Trifković. Verovatnije ovaj drugi. Ovoga puta nemačko-srpske razgovore vodiće Angela Merkel, najmoćnija žena na svetu, kancelar Nemačke, i Aleksandar Vučić, predsednik Vlade Srbije.
Vučić u Berlin putuje s koferom punim velike strepnje i malih nadanja. Šta god otuda donese, a da to nisu nove ucene i ultimatumi, dobro je prošao. Na stolu ga čeka sedam nemačkih uslova, donetih u Beograd prošlog decembra, koje Srbija mora da ispuni pre nego što joj se otvore vrata EU.
Dakle, Vučić ne može da ponudi ništa što Nemačka već ne traži, a da Srbija od Nemačke nešto traži, bez davanja, to u trgovini, što politika jeste, ne biva.
Manevarski prostor predsednika srpske vlade u berlinskim razgovorima manji je od bakarne površine nacionalne valute. Nemci su veliki, ozbiljan narod, Nemačka je ekonomska i politička velesila, odnose s drugim državama menja sporo i veoma teško, posebno odnos s malim državama i malobrojnim narodima. A Srbija i Srbi spadaju u takve.
Prvi odnos, tačnije kontakt, između Srba i Nemaca zabeležen je u vreme Stefana Nemanje i nemačkog cara Fridriha I Barbarose; susret u Nišu, 1189, za pohoda u Trećem krstaškom ratu. Među vitezovima cara Dušana bilo je i Nemaca (čuveni Palman). A iz tih vremena i danas u Srbiji ima toponima koji podsećaju na Nemce iz Saksonije, zvane Sasi, pridošle u carsku Srbiju u cilju unapređenja rudarstva. Padom Srbije pod tursku vlast, srpsko-nemački odnosi prekinuti su i obnavljaju se tek u drugoj polovini 19. veka.
U dva svetska rata Nemačka je na tlu Srbije ostavila strašne tragove. U danima raspada Titove Jugoslavije upravo je Nemačka (Kol i Genšer) ultimativno, preteći da će istupiti iz tadašnje Evropske zajednice ako ne bude po njenom, prisilila ostatak EZ da prizna nezavisnost Slovenije i Hrvatske.
Iz tog vremena pamtimo zastrašujuću satanizaciju Srba u nemačkim medijima. Tako je bilo do pre neku godinu. Stiče se utisak da je ovo utihnulo nakon otimanja KiM od Srbije, čemu je Nemačka dala ogroman doprinos.
Gde je Vučićeva i srpska nada, da li je uopšte ima? Angela Merkel nije od onih koji likuju nad malima i nejakima. To prepušta svojim saradnicima. Ako je pozvala predsednika Vlade Srbije da poseti Berlin nije realno pretpostaviti da to čini kako bi premijera Srbije, i Srbiju preko njega, dodatno ponižavala. Stari zahtevi su na stolu, novi je u vezi s Ukrajinom, ali i to nam je mesecima poznato.
Kolika god da je razlika u snazi, bogatstvu i uticaju dveju država, a ogromna je, skoro nezamisliva, berlinski susret možda otvori i vrata na koja su Srbi odavno zaboravili.
Na Vučiću je da proceni ono što je u politici najteže; šta njegova odluka (u Berlinu će sigurno nešto morati da odluči) donosi ne njemu već njegovom narodu. I ne sutra, već u periodu od sledećih 50 godina.
Лично мене не занима Вучић и остали политичари и шта ова посета њима доноси већ које и колико зло се спрема овом наороду … ја од силног добра ЕУ и Немачке тихе окупације осећам само последице . Питам се је`л неко види да се изузетно велики број локала у самом центру Београда , Новог Сада и.т.д. позатварало ( фирме су затворене) све је виче гладних и сад уместо логора спремају нас за савремене логоре као јефтину радну снагу Европске Уније и додатно распрачавање. Човек који прави земљу окреће се свом народу а не земљи у даљини која се више пута показала као истребљивач овог народа … које добро има овај народ , шта су то политичари у последљих 25 година дали народу … а све су нам узели. За мене Србија је окупирана земља
Више је него жалосно, симптоматично, да не кажем невероватно, да је изврстан један романописац, песник, есејиста и издавач, скренуо пажњу у Србији широј и ужој културној јавности, не својим романима Ујкин дом, Литургија, Трговци светлошћу, Месечева свадба, Кућа светих ратова, У друштву пустињских лисица, Пасија по Амарилису, Дневник за Сенковића, или књигама песама Земља Недођија, Рајска свећа, Песме из романа, Свеска ХОМОЉСКИ МОТИВИ, Архив у оснивању, већ жестоком књижевном критиком, и једним романом који је објавио под псеудонимом (Есмер Белатукадруз ДОКТОР СМРТ). Међутим, ту прадоксалност пажљивији читаоци Доктора Смрти могу схватити… Лукић је жестоко разобличавао тзв. официјелну и бирократску књижевност, која царује код Срба кроз 19. и 20. век… Лукић је разобличавао великане бирократске књижевности. Немилосрдно је критиковао тзв. књижевност литерарних «бардова», представника «награђеног правца», и типичне вуковске пандане оних умова који су дали под аренду своје креативне могућности разним режимима кроз време….
Сарадња са Заветинама и Лукићем доводила ме је у непосредну везу са поезијом, у непосредне близине идеала, али и књижевног наличја.
Кључно је да су се Заветине и Мирослав Лукић жестоко и исконски одупрли бирократско-одаџијској критици и да то није мала ствар.
Та област деловања, наравно, то кажем као битан сведок због потомака, Лукићу је одузимала онај део енергије које је као песник и романописац могао да угради у неке своје романе и књиге песама. Шта би било да је Лукић после романа доктор Смрт последњих пет година наставио да ради себично само своје књижевне послове? Да је био као други? Међутим, овај човеку и писцу и издавачу је наметнута једна друга судбина. Што су му је наметали старији, оцеви и оци, ништа зато; али је неразумљиво што су хтели да му је наметну и његови књижевни вршњаци, један добар део, то је својеврстан парадокс на први поглед. Зашто?
Одговориће неко временом. Или ће из самог књижевног језгра и опуса Лукића нешто проговорити…
Већ деценијама идем на промоције , на конференције за штампу. Узгред сам и у мојим књигама говорио о промоцијама. Чак сам пре пет шест година објавио и један краћи рад о промоцијама и промоције и конференције за штампу су својеврсне приредбе, представе са својом психодинамиком и психостатиком учесника, и пре свега слушалаца заинтересованих. Врло често ко зна за шта заинтересовани а не за поезију. Промоције имају своју драматику, и промоције књиге и конференције за штампу.
“Деветог октобра 2002. године тачно у 12. часова и пет минутапочела је конференција за штампу поводом изласка нових бројева часописа Заветине Плусултра 1- 4/2000 иУметност махагонија 3 – 6 – 2002.И изласка Дела Мирослава Лукића Опус уметности махагонија”.
Ова конференција за штампу је приказана детаљно у Трећој Србији. Ја као учесник ове конференције за штампу (Гост књижевне трибине …) изнећу известан свој доживљај Конференције за штампу.
У декору тајанствене окованости књигама у школској библиотеци одвијала се представа Конференције за штампу. Мало је било званично позваних…. Доминирала су књиге Мирослава Лукића, часописи, издања… И музички део и говорни… – све је одавало утисак ВЕЋА неког тајног друштва које оставља у аманет неке тајне поруке младим. Као чинови тајне иницијације у тајна учења, знања… Ритуал… Свечаност и достојанство је наметао лежерни и озбиљни тон (драмски речено) Мирослава Лукића који је био и водитељ… Догађај лишен конфекцијске лежерности, егзибионистичког продуцирања, књишке дубокоумности, нарцизма лажне спонтаности.
… Ето, невичан усменом говору, осећао сам се у мојој 70.години свечано и у неком ритуалу те иницијације и откровења. Био сам као неки ђачић под неким притиском загонетке смисла мисли Михајла Петровића – Мике Аласа, мисли коју често цитирам. “ Јединство диспаративних феномена”. Мисао која садржи дубоке поруке модерности и науке и уметности модерне; и наравно мистике и филозофије.
Целу атмосферу појачавали су у интимном доживљају и сами наслови књига и часописа: Уметност махагонија, Дрво живота, Аветињска метафизика романа Ујкин дом, Заветине… Необичан музеј Плус ултра, Речник прототипа, источник … Дакле – дух пра…, древног, иницијације.
Чар мистичности тајног скупа заветног по моме осећању, уживљавању у заветност дубоких истина о мистеријуму будућности сенчило је присуство родоначелника сигнализма Мирољуба Тодоровића као и професора др. Димитријевића да кажемо овде доктора естеске хирургије. Да, естеске хирургије која је неопходна нашој “литератури, поезији, неопходна превредновању у свим видовима.
Млади гласови ученика који као у ритму говоре свете предаје, заветна знања духа – духа древних књига.
Не, нисам се стидео својих година, искуства. Подавао сам се слободно миљу маште доживљаја тајне алхемије речи тајног друштва. Из ходника допирао је жамор ђачких гласова. Чинило ми се да су то гласови мистеријума будућности, гласови сенке будућности. У себи се нисам либио да ме сенче духови мистерија питагореаца, орфеизма. Можда баш од њиховог духа има нечега у Источној Србији и у духу Мирослава Лукића?
(Из поглавља Фрагменти о Мирославу и ћутању, стр. 213-214)
*
Детаљи поплаве, 15. мај 2014. Звижд, Србија
Богочовечански реализам
Немам пара да купујемчасописе и новине. Оно што ми дође до руку углавном је окоштали академизам. Без дубине без интригантности духа – душе за актуелно, живо. Књишки академизам, неоакадемизам је оковао наша гласила. Ништа се не дешава.
У часописима Мирослава Лукића нешто се ипак дешава. Дешава се истина. Без гњаважа писаца из друге руке. Без академизма, врћења око Кафке,Камија, и понешто од новог… У часописима и листовима се врте иста имена старих писаца и новорегрутованих – ја теби ти мени.
Мирослав Лукић, да кажемо тако уобичајено, има свој стил (јединство форме и садржине… друштвене формације рађају стилске формације поетске). У том смислу резонујем. Чини ми се да би он радо пристао на тај назив његовог књижевно уметничког рада. Значи – богочовечански реализам. Читајући његове књиге ичасописе наметнуо ми се тај израз, та синтагма – богочевечански реализам. Наравно, ион сам употребљава тај израз, ту синтагму …. Ја тај реализам, дакле један од “вечних реализама разумем тако да песник, писац обухвата, докучује, допире до великих дубина И ширина само битка, тубитка као нивоа не битка, бића, апсолута, есенције, нирване, тао, Ништа, Празнине… Или, наравно, у духу – души .И даху варијанте хришћанства – византијског, православног, ако хоћете исветосавског – у духу Бога.
Да не распредамо даље. Није важно дали је синтагма за назив “правца”, “покрета” “школе”, “групе”, “струје”. Није важно дали је синтагма богочовечански реализам оригинална или је узета од другог. Важно је да је тај стил, поступак, “техника”, да су изражајна средства, “технологија”, израз, језик у ужем смислу стила оригинални. Важно је да то постоји у великој тежњи да се каже истина, Истина, ИСТИНА. Да се каже кроз феноменално манифестно, појавно наше (југословенско, српско, црногорско… балканско…) да допре до истине.
Сигурно као песнички акт пре свега Лукић хоће да допре до сржи феномена и пре свега социјалног, али увек у вези са божанским, апсолутом.
То се све види у радовима у часопису Трећа Србија.
Ево “сведока (цитат) за ово наше тврђење са 94. стране Треће Србије: “Свет у коме живимо, култура и књижевност у којој делујемо,одвикао се од светлости, ваља се у тами незнања и мрака и илузија. Заражен је епидемијом епохе, јавне болести. Заборављена су оба закона – пророчански и месијански. “
У свету тих идеја говори о наградама данас код нас и о награђеним наградом Дрво зивота за 2001.годину. Овде рецимо да Лукић говори отворено, јасно, без ћифтинског увијања, укривања трагова. и управо бар зато се и његови часописи читају као романесно штиво и као велики документ времена и на нивоу Само битка, Тубитка па ако хоћете и Битка. Његови часописи због живости и директности остварују, бар за модерног читалаца извесно јединство интересовања , равно јединству интересовања у криминалистичким романима. Ништа мање није ни јединство тона упрскос разноврсности садржаја целина, прилога. Ако бисмо хтели, могли бисмо говорити и о осталим јединствима: радње, места и времена. Као и о фазама (етапама развитка “епске” и “драмске “ радње. Добри уредници часописа вероватно пазе строго где ће шта да буде у свесци.
Трећа Србија је (као и остали часописи Мирослава Лукића) својеврсни досије времена. Досије о стваралаштву. О принудној илегали песништва… О непристајању на досијеа прећуткивања писаца..
Улоге новца, преображеника из мојих књига и нарочито књиге Прилози за биографију Ђавола, Голешке богиње и У тамизнака два. Лукић је у Трећој Србији моћно немоћан и кад ритмом часописа Трећа Србија (зар смо стигли тек до треће?!) разбија маркетиншки монопол. Да, дело Мирослава Лукића: тридесетидва наслова… Да – Трећа Србија. Тек трећа. Као да је у неком очају Мирослав Лукић упао у неку маркетиншку чаролију. Ништа мање није ни часопис Заветине Плус ултра, до зона преливања, мајсторска радионица рукописних издања,вид богочовечанског реализма као и сама адеса: Југославија, 11000 Београд. (…..)
Све, све је то манифестација есенције нашег самобитка, тубитка – феномен (Не бића)….
Све је то део овог својеврсног «романа « – часописа , тријумфа Мирослава Лукића и можда знак нашег пораза.
И ја, и говор о мом раду Превредновање само смо део тог часописа – романа…. Моћ привида…. Моћ чињенице, документа. Све, све је неки живи «роман» – часопис на насловом Трећа Србија. Уз моје смушено питање – зар тек, или већ – трећа?!. «Камуфлажно перје». …
Бела Тукадруз (мај 2014)
Часопис – «роман» (документарно поетска- поетичка Дон Кихотерија)
Мени не треба много веровати. Писац Војислава Бубања дао ми је монографију о бубањама. И, ја сам је приказао као роман, доживео је као роман. Није лудило када је Сергеј Анзенштајн имао намеру да сними филм по Марсковом Капиталу. Али, изгледа да је лудило када је један душевни болесник, како гласи прича у једној лудници… управник данима тражио телефонски именик… Један лудак му каже да је прочитао један велики и веома занимљив роман где има доста ликова мушких и женских и да су рељефно описани… Управник му каже дај ми да видим роман… Видео је именик телефонски кога већ данима тражи…
… Дакле, читао сам часопис Дрво живота, свеска 6 – 7 2002.године као «Роман». И, јесте по мом мишљењу «роман» – часопис. Својеврсни документарни роман забаван, ништа мање но криминалистички романи. Наша прелазна времена и «прелазна»… Наше друштвене формације рађају и нове уметничке, стилске формације, и нове жанрове. Ево поздравимо рађање часописа – романа «документарног «, «дневника».
Дрво живота свеска 8 – 9 , исто сам доживео као својеврсни документарни роман. Роман специфичне дон кихотерије нашег времена. Дон Кихота – поете, ствараоца који јуришајући на «ветрењаче» намерно чини нашу литерално, књижевно уметничку будућност смисленом. Сенке будућности. Какав драгоцен часопис – «роман». Какви свирепо искрени подаци, документи. Каква горда надмоћ горког сазнања о свету у коме живи зрачи из упорности, решености духа-душе и даха Мирослава Лукића. Да, даха – ритма одлучности. Како су мучни и прљави детаљи, лица, личности овог «романа-часописа-«дневника» Како ће некад паметан изучавалац историје уметничке књижевности бити радостан па и радостан у згуснутости материјала, документа. И можда због јединства тона, јединства интересовања биће још радоснији. Читати у будућности овакву књигу у царству дефилеја, параде углађених конфекцијских лажно академских приказчића књига са стереотипним изразима књижевника из друге руке.
Био бих тужан, ако будући читалац не буде уживао и у замеркама које Лукић налази и мом раду, мојим фалинкама, фалинкама мојих књига. И мој рад као и радови других су нека илустрација, да кажемо, Дневника једног писца…, или бар – из дневника једног писца.
Поред једносмерне углавном, преписке са редакцијама… Лукић даје и неколико примера приказа који су ето, грубо да кажемо, нека допуна илустрација, али истовремено и делови тог дневника.
(Из поглавља Сенке будућности, стр. 223-226)
Детаљ поплаве, мај 2014, Звижд.
_______ Видети Мркићеву књигу, где се може поручити:
НОВОСТИ, субота 10 мај 2014. 14. стр. Први стубац : Признање Василевском
Ристо Василевски
НА ОБАЛИ ДЊЕПРА
На обали Дњепра,
Осећам обале Дунава.
Речна острва
Куцају као срца
Да их одрже у животу.
Знам њихову црну утоку;
Тражим њихова изворишта
Која морају бити иста,
Мада потичу с различитих страна.
Видим себе како течем
Средином њихових матица,
Како се по ко зна који пут
Уливам у Црно;
Како се, потом, узводно,
Враћам свом новом изворишту.
Кружим, дакле, као време,
Свестан да обнављам живот
Који ће неко други живети.
Кијев, 13. 10.2007.
ТРИ СПОМЕНИКА
На истом месту,
Три споменика:
Метална дуга која надвисује брда
И боје покаже
Тек кад се упале ноћна светла;
Монумент ослободиоцима
Чији се смисао победе мења
Па ће, можда, испасти
да су двапут поражени –
Једном у рату који су добили,
Други пут у миру који су изгубили,
И – трећи: живи,
На који слеће јато голубова.
Слећу му на руке, из којих једу хлеб,
На главу, из које црпе мудрост мировања
И стапања с природом,
На леђа и рамена, на колена,
Која додир њихових ноктију
Примају као лек буђења
Од већ исходаних путева.
Цупкају, збијају се око њега,
Отклањају сваку сумњу
У своју верност,
Постају плашт
Који га штити
Од сваког изненађења.
Објективом забележена слика:
Три споменика,
Сваки смисао за себе,
Пред очима светог Владимира
Одишу трајањем
Коме ми нисмо склони.
Кијев, хотел „Украјина“, 12.10.2007.
ЈУТРО У КИЈЕВУ
Мићу Цвијетићу
Буди се град, дише заједно са мном,
Дизалице дижу сунчане кровове.
Прелепе госпе такнуте ноћашњим сном
Журно улицама пробуђене наде лове.
Хотел „Украјина“ језика страних пун,
Као да новим животним ритмом дише.
Ка речима без граница отискује се чун
У коме се нова страница свести пише.
Плове жеље као толико пута пре,
Док се у неком гротлу опет замка спрема.
О, зар ће, поново, узалуд бити све,
Зар божје око на небу увек дрема?
Чекам пријатеља, сумњи се не дајем.
Зар сам због ње стигао довде с њим?
Зар дасам пловим небом, да се кајем
Што сам пристао на ово што сада мним?
Кијев ме чека, идем да ме пригрли.
У Лавру ћу ући ослобођен свих страсти.
Унутарњи глас, мисао чиста, порив врли,
Ни пред каквим изазовом неће пасти.
Познајем света сва ружна лица.
Ал’, ипак, знам да је створен без граница.
Претворићу се у реч, у мудрог свица,
Да их прелетим као неухватљива птица!
Pitanje o stvaranju međunarodnog tribunala za Kosovo pred našim očima postaje višestruko i sve zamršenije pitanje. Vlasti u Prištini se svim silama trude da ovu instituciju, koja je prvobitno planirana da bude pod kontrolom vodećih svetskih država i izvan okvira kosovskog sudskog sistema, stave pod svoju “savetodavnu platformu”.
Jasno je da bi takva praksa učinila nemogućim ne samo istraživanje zločina koje je počinila “OVK” nego bi pretvorila novi sudski organ u još jedno sredstvo međunarodno-pravnog legitimiteta kosovskog režima i samoproglašene “Republike Kosovo”.
Određeni krugovi u EU, po svoj prilici, nemaju ništa protiv sličnog stanja stvari. “EU ne predlaže samo da se stvori Tribunal koliko da se stvori specijalizovani sud u okvirima sudskog sistema Kosova”, konstatacija je sadržana u saopštenju kancelarije EU na Kosovu.
Jedini ustupak žrtvama kosovskih ratnika na koji su spremni tvorci novog sudskog organa je u spremnosti da se “osetljive procedure” (poput saslušavanja svedoka) sprovode izvan granica Kosova. Međutim, i to je još uvek pod velikim znakom pitanja pošto odluku o stvaranju Tribunala mora da ratifikuje “Skupštine Kosova”, a tamo se protive bilo kakvim naznakama o sudskoj istrazi protiv njihovih “heroja”.
Jakup Krasnići, predsednik “parlamenta” je čak izjavio da će saglasnost predsednice Jatifete Jahjage i šefa vlade Hašima Tačija za stvaranje Tribunala dovesti Kosovo na “opasnu raskrsnicu”.
Još odlučnije je raspoloženo takozvano “Udruženje ratnih veterana OVK” i opozicione partije, posebno veoma aktivna u praktično već započetoj predizbornoj kampanji Alijansa za budućnost Kosova Ramuša Haradinaja.
PRITISAK NA TAČIJA
Međutim, to pitanje ne svodi se samo na pomenute odnose na liniji Priština-Brisel. U procesu stvaranja novog tribunala za Kosovo u sadašnjoj etapi aktivno su se priključile i SAD, ili konkretnije, Džonatan Mur, šef Odeljenja za centralnu i južnu Evropu Stejt departmenta.
Posetivši ovih dana Prištinu radi susreta sa Tačijem i drugim zvaničnicima, on im je praktično postavio ultimatum: ili će kosovske vlasti pristati na stvaranje novog sudskog organa ili će se pitanje izneti na Savet bezbednosti UN sa perspektivom jednoglasne odluke svih stalnih članova, uključujući Rusiju i Kinu.
“SAD su čvrsto uverene da je to jedini način da se ide napred”. Štaviše, Mur je istakao da će rad budućeg tribunala “biti koncentrisan na zaključcima iz izveštaja Dika Martija”, specijalnog izveštača OEBS koji je krajem 2010. objavio svedočenja o zločinima kosovskih separatista, uključujući i činjenice o “crnoj transplantologiji”.
Haradinaj, lider Alijanse za budućnost Kosova, uveren je da vlasti u Prištini neće uspeti da izbegnu donošenje nepopularne odluke ili će se u suprotnom time baviti Savet bezbednosti. “Mi se moramo odlučiti za jednu od dve neugodne varijante. Ali se moramo odlučiti da li želimo da preuzmemo odgovornost na sebe i glasamo po pitanju suda u parlamentu ili će to pitanje biti rešeno u SB UN”. O tome da su SAD u određenoj meri pooštrile svoj odnos prema Albancima svedoči i curenje materijala o delatnosti na stvaranju specijalnog suda koji radi u Prištini pod patronatom misije EU i koji između ostalog istražuje slučaj klinike Medicus u Prištini. Tužilac ovog suda Amerikanac Klint Vilijemson dužan je da dostavi svoje zaključke do sredine juna. Prema kosovskim izvorima, u izveštaju će biti reči o postojanju “dovoljno dokaza za podizanje optužnice”, pa tako i o činjenicama koje je saopštio Dik Marti.
Upravo pritisak iz Vašingtona može postati glavni faktor koji će na kraju primorati vlasti u Prištini da pristanu na stvaranje tribunala za Kosovo. Tači, koji može postati ključna figura u budućoj istrazi, uzdržava se od zvaničnih izjava. Međutim, u kuloarima upravo on aktivno pritiska kosovske poslanike da glasaju kako žele EU i SAD.
Peter Blomjer, nemački diplomatski predstavnik u Prištini, već je upozorio da, ukoliko Kosovo odustane od stvaranja suda, tada “kosovske vlasti mogu biti optužene za opstrukciju sudskih procedura” sa svim negativnim posledicama za međusobne odnose samoproglašene države sa međunarodnim institucijama.
GEOPOLITIČKI RAZLOZI
A, da bi se konačno slomio otpor kosovskih Albanaca, zapadne diplomate su već savetovale Krasnićiju da stavi na glasanje statut međunarodnog suda u paketu sa dokumentima o produžetku mandata misiji Euleks. Već pominjani Mur takođe je stavio do znanja da oba pitanja moraju biti rešena u sadašnjem sazivu kosovskog parlamenta, tojest pre za leto planiranihandat vanrednih izbora.
Takođe treba imati u vidu da mandat Euleksu mora biti produžen najmanje na dve godine, a mandat neće biti smanjen na savetodavnu funkciju, na čemu je uzalud insistirala Priština.
Dakle, po svoj prilici, kosovski poslanici nemaju nikakvu mogućnost da glasaju drugačije pošto misija EU i dalje ostaje jedna od ključnih spoljnih podrški samoproglašene kosovske državnosti. Postavlja se pitanje zašto su upravo sada određeni krugovi u SAD i EU odlučili da daju novi impuls istraživanju “crne transplantologije” i drugih činjenica iz izveštaja Dika Martija?
Informacije kojima raspolažemo daju nam pravo da ovo pitanje povežemo u prvom redu sa predstojećim izborima za Evropski parlament, koji će se održati krajem maja. Evroskepticizam, koji munjevito dobija na snazi, postavlja birokratiji u Briselu neprijatna pitanja, pa tako i povodom trošenja novca poreskih obveznika.
I finansiranje više milijardi dolara u kosovsku crnu rupu upravo spada u takve sumnjive troškove. U takvoj situaciji Brisel nema izbora osim da pokrene zakonsku proceduru s tim da ili zauvek i ubedljivo očisti svoje kosovske štićenike od svih optužbi ili da prostor Kosova očisti od prethodnih figura.
A za SAD kosovski pravac tradicionalno predstavlja jedan od rejona globalne političke igre, u kojoj se kombinuju ustupci u nekim pitanjima radi dobijanja ustupaka u drugim. U određenom stepenu izdajući Kosovo, Vašington na neki način šalje i signal Rusiji – posebno u uslovima pravljenja za Zapad krajnje neugodnih paralela Kosovo–Krim.
„Железничкa линијa 45. упоредника“ 