Архиве категорија: да ли знате

До свршетка филма / Владимир Јагличић

 

1. знак препознавања (а)
1. знак препознавања (а)

Осврт

Од трњине утрнили зуби,
оним што је знало да нас спаја.
Део нашег живота се губи
за улицом, ко клиначка граја.

Погледаш ли, стара места вире,
ал их прекри невидљиви вео.
Део нашег живота умире,
поверуј ми, и то бољи део.

И како се безболно распао
код толико меса, крви, соли,
ко у грлу залогај запао,
можеш да се кладиш, понајбољи.

Повукли се људи, с њима ствари
ко претекне тужно да се диви.
Умро стари свет, и живот стари,
и једини вредан да се живи.

Пролазник

Сваког јутра пијац шири раље плахе,
избљује на асфалт нове сиромахе.

Нуде дрангулије на засраној клупи –
кад већ нико неће њих саме да купи.

Ил је у прашини прострта мушема:
свак изнео вишак оног чега нема.

На сретање вечно вековима младим,
шта би још требало, жртвом, да урадим?

Да, до гола скинут, обуставим битку,
све да раздам, па у Лепеницу – плитку.

Или да закључим испразно, вечније:
да пропаст поприма лице човечије.

Док птице саблазан у стрном шумарку
надлећу – пад људски у централном парку:

уз једину милост, хватану у лету –
не учествовати у оваквом свету.

____________
Док птице саблазан – парк, као и у свим нашим градовима, служи и за проституцију

2. знак препознавања (б)
2. знак препознавања (б)

Говњава балада

Наша говна нису пристала на агонију
да падну где их пусте. Наше се говно пентра.
Наше говно врлуда, неће у фекалију.
Говна лутају градом. Од парка преко центра,
на Малу Вагу, затим с Пиваре на Колонију,
ко Холандез уклети што тражи души места.

Преконоћ се олакша град. Уговњано свитање
заруји хоризонте, углавном безнадежне.
Имају л говна душу? Занимљиво питање.
Мораћу да припитам у општини надлежне.

Ко не зна шта са собом, а духовно је одмако
од бедне прозе свакодневља, и од ништавих мисли,
посере се, где другде, пред Амиџиним конаком,
и то остаје трајни споменик, неочистив.

Наша су говна део наше опстајне суштине!
У излоге, у радње, у пекаре – што скорије!
У естрадне наступе, у академије, скупштине:
наша су говна слика читаве историје!

_______________
Мала Вага, Пивара, Колонија – крагујевачки квартови
Пред Амиџиним конаком – Централни крагујевачки музеј је смештен на месту негдашњег двора Књаза Милоша. Амиџин конак је зграда очувана из тог доба. С обзиром на то да је преко пута музеја пијац, а да је Амиџини конак заклонито место, пијачари, као и алкохоличари, проститутке и наркомани из суседног парка су се најчешће олакшавали испред врата Амиџиног конака.  Било је оних који су говорили – некада су овде запишавали крушку (књаз је вешао осуђенике о оближњу суву крушку), а сад му засеравају конак. То је спречено подизањем ограде око музеја, 2013. године.

Добро

Добро ми је у затвору овом
који зову и – канцеларија.
Не сањам о бољем, светлом, новом,
увек иста и нема арија.

Добро ми је у свом куту ниском
кад загледан у зид куцам слова,
а компјутер, биће немо, блиско,
све разуме, откуд судба ова.

Добро мени бива и кад мрднем,
кад слушају лаконоге ноге,
добро је што као кора тврднем
ко шестерац прешо у еклоге.

Добро што је више чега нема,
не прихватих да било шта имам,
живим смрти да припаднем спреман,
као фотос без мог знања сниман.

Ко га види, мислиће: „Гле среће!
Земно време ту заштићен пробде!“
Неће знати, ни слутити неће,
да никад и нисам био овде.

+ + +

Напуштеност је наслеђе највеће:
на горама, по селима, брдима,
изван градова, ван речних токова,
ван плаћености, ван наших окова,
једног је царства остала тврдина
и само с целим светом та умреће.

Није у тајном проценту банака,
у отпадништву регија, странака,
у банковном рачуну великаша.
с привилегијом београдских паша,
у издајствима војвођанске клике,
уз црногорске вечне издајнике –
већ у несрећи што је само наша,
као победа светског пострадања,
и пронађеног у смрти надања.

Напуштеност је извир сваког врела,
и најснажније окрепљења пиће:
у дроњама сам слабуњавог тела,
и поражен сам, и сва моја дела
ко да су ватри и пепелу хтела:
али у њима трепти моје биће.
Ја сам тај пораз призивао криком
да у пустињи не чује га нико
до онај ко је празнином охрабрен
кренуо собом да испуни бездан,
с пуноте свега у ништа да задре:
јер осим свега друго ништа не знам.

1. знак препознавања. (в.Коло)
1. знак препознавања. (в.Коло)
Захвала
Татјани Осречки (1946-2012)

Господе Боже, хвала ти на киши,
(тим изненадним твојим стиховима),
на шуму који зна бити и тиши,
на посети детињства, у сновима.

Хвала на стану, кораку (нечврстом),
колегијалном групном фарисејству,
тежини што се скупила под прстом
да лакшањем се преручи у песму.

Хвала за тешке фабричке капије,
грешку на конту што ме описмени.
За слабу плату нефакултетлије,
(други добише одузето мени).

Хвала на снегу ког јануар жуди
(ћутке, без дреке, не простачки, ко ми),
што више нема јутра да ме буди,
хвала за разум, и хвала на коми.

На амболији, на сломљеном куку,
смрти вољеног човека, на стресу,
што не избегох ни муку, ни бруку,
и на престанку дисања у месу.

Хвала што не знам да ли скочи цена
сандуку који у гроб ће да рину,
комеморацији, а понајвише на
општинском гробном месту што ме збрину.

Хвала за ових шездесетак лета
верности смрти, вероломства браће,
мада сам могла, не од овог света,
на свету овом остати и краће.

Хвала што срце још злу не да на се,
ролама бираним, и небиранима, –
мада, за све то, могла бих и да се
захвалим локалним тиранима.

24. јануара 2012.

________________
Хвала ти на киши – на дан кад је Тања умрла падала је киша, иако је био јануар
Хвала на стану – Песникиња се ту обраћа „земним„ боговима (као да је у недоумици коме би више требало захвалити, земљи, или небу). Она и њен супруг Борислав Хорват добили су државни једноипособни стан средином осамдесетих година. До тада су живели подстанарским животом.
Хвала за тешке фабричке капије – Песникиња је радила у фабрици „Застава“, као контиста. У Крагујевцу је постојала изрека „Не знаш шта је мука док те Заставина капија не лупи у тур“ (то јест, док се не затвори за тобом).
Грешка на конту – Детаљ из радне Тањине биографије. Бора није био запослен, а њена плата је била мала, и она би, повремено, „позјамљивала“; за кућне потребе, нешто из фабричке касе. Једном су открили мањак, па је било стани-пани, док га није надомирила. Та прича ми је позната, јер је Тањин шеф била свекрва моје рођене сестре.
Хвала на снегу ког јануар жуди – сад се, опет, обраћа Богу у висинама. Снега, у ствари, нема, па се захваљује и на томе.
Хвала на коми – Тања је пала у кому, после ломљења кука и амболије

Филм

Дан је гледања филмова. Бирам их, на компјутеру.
Моја је филмотека од књижне скоро већа.
Одувек пиратерију обожавах. И веру
поклањах злим момцима: знали су шта је срећа.
Срећа је отпор власти. Силнима света оба.
А ова пиратерија, не узима, већ даје.
И сам сам своја дела раздао будзашто. Соба
с библиотеком сведочи о томе. Јер не хаје
за оскудицу, пуна свечаног узбуђења
пред наступ битке свете за истину и лепоту.
Можда се свет не мења, ал душа нам се мења
и сјајка ко с екрана у овај свет нам, отуд.

Гледам филмове с децом. И читам, каткад, с њима.
У нашу поверљивост примамо мало кога.
Јер ми смо та дружина отпађена у снима
која је нашла свету заборављеног Бога.
Да сам смртник само ме, понекад трнци подсете:
крену од руке, преко ногу, до прстију ножних.
(даље, очито, не могу). Нерад због ове посете
кисело се насмешим сред фотеља (не кожних!).
Ал не прекидам радњу. Јер мора се до краја
издржати тај налет, каскада неумилна.
Одржаћемо овај комадић  сна и раја
ради победе добра, (бар до свршетка филма).

7. 01. 2012.

_______________
Гледам филмове с децом – Мислим на свог сина и кћи. Некада се ишло у биоскопе, а сад, ето, захваљујући пиратерији, постоји кућни биоскоп, као снажни васпитни ослон породичног заједништва („комадић сна и раја“ – јер су ремек-.дела филмске уметности постала свима доступна, и не зависе од воље дистрибутера).

Место

Премного шљама међу уметницима је било:
пријатељство, другарство? Нису ни за познанство.
Толико вероломства, зависти. Нигде крило
које и свет узноси. Тек зид што јача странство.
Пречесто за узимање, оретко за давање,
(као да свет не делимо!) – добри за избегавање.
Само продаја, ситна, и куповина, општа.
(Њу и хтедоше, грозничаво, љубав не негујући).
Срећан пут! Живот даје то што живота кошта,
не раскош неталента, него повратак кући –
а њу су прогласили домом презрења нашег.
И ево шта запањи: ни тога се не плаше.

Ја мишљах различити ми смо од земне браће.
Али, ако и јесмо, онда по горем, често.
И, што се мене тиче, могле су бити краће
те издаје, а дубље недосежније место:
у нечем што се није приметити ни дало,
што ни пред оком прсте, још, није обасјало.

4. знак препознавања (г. бела тукадруз, мансарда "Заветина")
4. знак препознавања (г. бела тукадруз, мансарда „Заветина“)

_________ Из писма аутора: Драги Мирославе,
пронашао сам, недавно, један број песама из 2012. године. Можда још нису довољно одлежале, али, ту и тамо, надам се да могу рећи понешто – и о мени, и о  нама.

Поздрав,
В. Ј.

Из повести о трагедији Драме / Александар Лукић

………………….

ВЕЛИКА ИСПРАЋУША, роман Александра Лукића. - 1200,00 дин.
ВЕЛИКА ИСПРАЋУША, роман Александра Лукића. – 1200,00 дин.

Али и по­ред на­ре­че­ног на­род Дра­ме и за­ле­ђа, оку­пља се око Олим­пи­је Еро­со­ве узда­ју­ћи се у моћ ње­ног све­тог бе­ло­ма­гиј­ског зна­ња. До­ла­зе јој љу­ди оту­ђе­ни од Бо­га и вер­ни­ци што још увек по­ла­жу у Ње­гов на­ук. На­род­но су­је­вер­је и оча­ја­ње иду јој на ру­ку. Так­ми­че­ње са Го­спо­дом и две хи­ља­да го­ди­на ве­ре не па­да јој на па­мет. До­сад мар­љи­ва от­пи­са­ним из жи­во­та от­кла­ња те­го­бе, ко­је углав­ном не до­пи­ру до мо­ли­тве и Го­спо­да. Бог би, ако Га има, мо­рао санк­ци­о­ни­са­ти ње­но сло­бод­но по­на­ша­ње. На­ћи ће већ Он ко ће успе­шно при­ме­ни­ти Све­ту санк­ци­ју! Зар да тр­пи иза ле­ђа њу да из да­на у дан по­ста­је све по­пу­лар­ни­ја. Ево Пар­ти­је Пи­то­на са не­из­број­ним члан­ством као по­ру­че­не за ту при­ли­ку да ода­бе­ре акла­ма­ци­јом вер­зи­ра­ну пред­сед­ни­цу да ис­пу­ни Бож­ју за­по­вест за­по­шља­ва­ју­ћи је на гро­бљу. По­пу­лар­ност тр­пи ре­пре­си­ју Бо­га и вла­сти. Сву­да. Твр­да реч Бо­га не мо­ли. Али све бе­ше ба­да­ва. По­жар зна­ња и уме­ћа не мо­гу уга­си­ти. Све­те Санк­ци­је су те­же од брод­ског лен­ге­ра да без­бол­ни­је во­де уни­ште­њу, по­го­то­ву ако је чо­век у го­ди­на­ма, или стар, и по­бо­ље­ва; али Олим­пи­ја Еро­со­ва ни­је на­пу­ни­ла ни три­де­се­ту. У нај­бо­љим го­ди­на­ма је, што се ка­же. Има до­вољ­но ис­ку­ства за со­бом, да из њих из­ву­че нај­бо­ља упут­ства. Ни­је чо­век од рас­ки­да, те­ко­ви­ну оде­ва­ња, пре­сло­бод­ног за Дра­му и драм­ско за­ле­ђе при­хва­ти од Пар­ти­је Пи­то­на: но­си ми­ни сук­њу – ле­лу­ја се по­крет­ни из­лог ње­них те­ле­сних ча­ри; а чи­ње­ни­цу са­др­жа­ну у из­бо­ру ко­га ће пу­сти­ти ме­ђу но­ге, сте­кла је стр­пљи­во са­ма.

Дис­ко­бо­ла Не­по­бе­ди­вог, на при­мер, спре­че­на да љу­ља ку­ко­ви­ма драм­ским ули­ца­ма, при­пу­сти јед­не но­ћи, ка­да оста са њим у гро­бљан­ској кан­це­ла­ри­ји, не оба­зи­ру­ћи се на тре­сак гро­мо­ва и не­пре­ста­но пљу­шта­ње ки­ше по кро­ву и про­зо­ри­ма, без на­ро­чи­тог убе­ђи­ва­ња, на­кон пр­ве ча­ши­це ко­ња­ка. Се­ла је бли­зу кла­ви­ра ис­пи­ја­ју­ћи ко­њак и по­ди­гла ле­пе но­ге са пр­сти­ма ши­ља­ти­јим од би­ли­јар­ског шта­па на кла­вир да их од­мо­ри, ни ма­ње ни ви­ше већ усред сре­де где Не­по­бе­ди­ви оку­пи­ран тај­на­ма веч­но­сти му­зи­ци­ра пар­ти­ту­ре Бе­то­ве­на. При­пу­сти­ла је ме­ђу но­ге прет­по­ста­вље­ног, не оба­зи­ру­ћи се да му ру­ке дрх­те не­мир­ни­је но ва­га за де­цу, ве­ро­ват­но због Бе­то­ве­на а би­ће по­нај­пре за­рад исти­не да је за­кле­ти не­же­ња. У олим­пиј­ски хра­мић га је при­пу­шта­ла, по­вре­ме­но и ка­сни­је ка­да сте­че но­вог љу­бав­ни­ка – аген­та по­ли­тич­ке по­ли­ци­је, Сер­ван­те­са, си­ту­и­ра­ног и по­ро­дич­ног чо­ве­ка – му­жа школ­ске дру­га­ри­це – Пред­сед­ни­ка Пар­ти­је Пи­то­на Дра­ме, ко­ли­ко ју­че­ра­шњег бо­жи­јег из­вр­ши­о­ца. Му­дра же­на по­пут из­во­ра на­ђе на­чин да про­би­је Све­те Санк­ци­је и не­по­чин­ства из њих про­ис­те­кла.

Чи­та­ва би књи­га би­ла ма­ла да опи­ше шта мо­же бе­лом ма­ги­јом да учи­ни, и не­ко­ли­ко бо­га­ми за љу­бав­не до­го­дов­шти­не са Дис­ко­бо­лом Не­по­бе­ди­вим и Сер­ван­те­сом, да­ле­ко од очи­ју и уши­ју јав­но­сти, у не­мом при­су­ству мр­твих ду­ша. То је за­да­так за пи­сце књи­га ко­је има­ју бу­дућ­ност, са­вре­ме­них пи­са­ца, ко­ји уз члан­ску кар­ту Удру­же­ња књи­жев­ни­ка по­се­ду­ју и то­бо­жњу моћ ви­до­ви­то­сти, ка­ме­ле­он­ског при­ла­го­ђа­ва­ња и сми­сао за про­ра­чун прав­ца ве­тра ко­ји гу­ра у ле­ђа.

Без ус­те­за­ња њу би смо мо­гли про­зва­ти и Чу­до­твор­ка – на­ди­мак од­го­ва­ра под­не­бљу, око­ли­ни и уку­си­ма Дра­ме, али и окол­но­сти да чи­ни чу­да. Ко јој до­ђе по по­моћ, от­пи­сан од по­ро­ди­це и при­ја­те­ља, а та­квих је све ви­ше, по­сле при­ме­не све­то­бе­ло­ма­гиј­ског зна­ња, вра­ћа се ку­ћи без бо­ло­ва. Нај­ве­ће чу­до чи­ни ње­на ди­пло­ма­ти­ја, при­ступ ко­јим обич­но успе­ва да по­ка­же бо­ле­сним љу­ди­ма сву бе­зна­чај­ност са­др­жи­не Ста­рог и Но­вог За­ве­та, Уста­ва, Ма­ни­фе­ста и Про­гра­ма овог све­та, ко­ји углав­ном слу­же да по­ро­бе људ­ски дух.

У кан­це­ла­ри­ји Управ­ни­ка мр­твог на­се­ља, док на­по­љу бе­сни олу­ја и чи­ни се на­сту­па по­топ, при­пу­сти­ла је ме­ђу но­ге за­кле­тог не­же­њу, и он ју­ри­ша на њу, као не­ка дру­га же­на, ки­ди­ше јер пу­но­гла­вац не мо­же да му се диг­не. Не­до­ста­так му­шке сна­ге ко­јом се вр­ло че­сто у од­суд­ним тре­ну­ци­ма при­ро­да му­шком де­лу чо­ва­чан­ства ру­га ле­чи опет чу­до. Да би мо­гао да на­пра­ви ћу­при­ју од же­не она узе по­ку­ње­ног пу­но­глав­ца у ру­ку па­жљи­во као ка­ши­чи­цу за уво и за­пе стр­пљи­вим зна­њем. До ма­ло­пре му­шка сна­га без ко­ски­це на­брек­ну и ус­пра­ви се као јар­бол. Сме­ла би се на­пе­та на сва­кој пи­ци при­че­сти­ти!

Слич­на до­го­дов­шти­на ни­је ми­мо­и­шла ни све­моћ­ног Сер­ван­те­са, при­пре­мље­ног да се омр­си у гро­бљан­ској ка­пе­ли. Док је све и свја, агент по­ли­тич­ке по­ли­ци­је ки­ди­сао на њу, са не­по­слу­шним цр­вуљ­ком, има­ла је вре­ме­на да по­ђе са кр­ча­гом на во­ду и да ми­сли: „Ето, од ње­га дрх­ти це­ла Дра­ма; не тре­ба му оп­ту­жба да хап­си ко­га хо­ће и кад хо­ће; има власт над не­сет­ним жи­вим ство­ром, и ето, очи у очи, у ме­ту ис­пред но­са га­ђа ћор­ци­ма, си­лан и сла­ван не мо­же да по­го­ди ру­пи­цу на ро­гу а нек­мо­ли ру­пи­цу на фру­ли…“

Са нео­бич­но ту­жним и круп­ним очи­ма кра­ве, по­ред свих за­ду­же­ња, Управ­ни­ца на­род­не би­бли­о­те­ке на­ро­чи­ту па­жњу по­све­ћу­је обо­га­ћи­ва­њу фон­да би­бли­о­те­ке и ор­га­ни­за­ци­ји књи­жев­них ве­че­ри. Да при­ре­ди књи­жев­не се­ан­се Кур­ти и Мур­ти у ве­ли­кој дво­ра­ни би­бли­о­те­ке на­у­че­на је. Ка­ко јој муж, за­рад при­ро­де по­сла би­ва ве­чи­то од­су­тан, сло­бод­но вре­ме са пе­га­ма на ли­цу по­пут вин­ског цве­та про­во­ди у ку­ћа­ма ста­ро­се­де­ла­ца Дра­ме ко­ји по­ла­ко и си­гур­но из­у­ми­ру ода­би­ра­ју­ћи рет­ке и дра­го­це­не књи­ге, ко­је Би­бли­о­те­ка не по­се­ду­је за пол­зу у свом фон­ду. За­ду­же­ња пру­жа­ју је­дин­стве­ну при­ли­ку да упо­зна ку­ри­о­зи­те­те Дра­ме и из­ве­сне лич­но­сти ко­је да је ко­јим слу­ча­јем обич­на до­ма­ћи­ца марк­си­зма не би упо­зна­ла.

Ван сум­ње пр­во­ра­зре­дан ку­ри­о­зи­тет Дра­ме чи­ни при­ват­на би­бли­о­те­ка Ма­е­стра пер Пје­тра. Вла­сник не­про­це­њи­вог бла­га, је и по­ред та­кве чи­ње­ни­це ре­дов­ни члан град­ске би­бли­о­те­ке, по­се­ти­лац без из­о­стан­ка на књи­жев­ним три­би­на­ма. Оно ако ће­мо ни по ба­бу ни по стри­че­ви­ма не­рот­ки­ња га за­па­зи по­о­дав­но и са ис­тан­ча­ним њу­хом пре­по­зна у ње­му пе­сни­ка, за­кло­пље­ног по­пут ми­ша у ми­шо­лов­ци. Из­ван кру­тог про­то­ко­ла да не­по­зна­ни­ца лег­не као по­кло­пац на ло­нац а да не пот­ку­си пе­тлу реп, рас­пи­та­ла се ин­ди­скрет­но ме­ђу чла­но­ви­ма Пар­ти­је Пи­то­на о ње­му не из­не­на­див­ши се ка­да упу­ће­ни ре­ко­ше да је Про­па­ли пи­сац. Тај де­це­ни­ја­ма пре­жи шан­су за за­по­сле­ње. Да би пре­жи­вео, пре­дао се за­на­ти­ма што му на­след­но стру­је у кр­ви. Да не оста­не то­ком зи­ме гла­дан, ру­ши до­тра­ја­ле згра­де из 19. ве­ка и раш­чи­шћа­ва те­рен за ку­ће ко­је ће тек ози­да­не кра­си­ти на­ред­ни ми­ле­ни­јум. Зи­да ис­кљу­чи­во ку­ће од бе­лог креч­ња­ка, за­ве­ре­ник ши­је ха­љи­не и ко­сти­ме на мај­чи­ној ши­ва­ћој ма­ши­ни за ан­самбл град­ског ама­тер­ског по­зо­ри­шта. То­ме иде све од ру­ке. Ка­ле­ми во­ће као да ле­чи ве­не­рич­не бо­ле­сти. Ње­го­ву би­о­гра­фи­ју ко­ја се сме пре­та­ка­ти као ви­но, не вре­ди по­ми­ња­ти јер јој још ни­ко ни­је са­гле­дао крај. Што би тре­ба­ло да зна­чи да у нај­ду­бљој кон­спи­ра­ци­ји на­вод­ња­ва сво­ју ба­шту, че­ка­ју­ћи да уз­ра­сте Књи­га без бу­дућ­но­сти – књи­га ко­ју ни­ко у Дра­ми ни у све­ту не би об­ја­вио.

„Ма­е­стро пер Пје­тро“, пред­ста­вља по­ро­дич­ни на­ди­мак ко­ји по­ро­ди­ца и Дра­ма при­ле­пи­ше Про­па­лом пи­сцу. Ка­ко пр­стом по­ка­зу­је на же­ну што је без има­ња сту­пи­ла у брак, чар­ши­ја та­ко и на­дим­ком обе­ле­жи по­тен­ци­јал­ног ју­на­ка да не би штр­чао. Про­па­ли пи­сац је по чу­ве­њу, син углед­не из­у­мр­ле гра­ђан­ске фа­ми­ли­је, до­се­ље­не по­сле Пр­вог свет­ског ра­та у Дра­му у ко­јој са­зи­да­ше за оно вре­ме ле­пу ва­ро­шку ку­ћу. Ро­ђен је у спар­но ле­то пе­де­се­тих. Да пам­ти пр­ве тре­нут­ке жи­во­та, се­тио би се да су пе­га­ве кру­шке ка­ра­ман­ке опа­да­ле но­ћу с гра­на у ча­су ње­го­вог ро­ђе­ња. Али чо­век не пам­ти до­га­ђа­је ко­је мо­ра, већ да­ту­ме ко­је сам иза­бе­ре. Ла­ко је пам­ти­ти оца и оче­вог оца, ко­је од­ве­до­ше као псе ве­за­не на лан­цу у по­зна­ти ка­за­мат Дра­ме. Ње­му ни да­нас не пред­ста­вља по­те­шко­ћу да се при­се­ти те­ле­гра­ма при­сти­глог у вре­ме ка­да бе­ше ђак основ­не шко­ле на­у­чен да сри­че сло­ва и бри­ше сли­не о ру­кав – пре­ми­ну­ли су пи­са­ло је у те­ле­гра­му; са­хра­ње­ни о др­жав­ном тро­шку на ка­за­мат­ском гро­бљу. Пар­це­ла 1955.

По­ро­дич­ну не­сре­ћу ни­је уме­ла је­ди­но да под­не­се ње­го­ва мај­ка са уве­ну­лим обра­зи­ма на­лик цве­то­ви­ма ка­ми­ли­це. Ока­чи­ла је ко­но­пац о врат, не­ко­ли­ко да­на по­сле да­ће, у мрач­ном по­дру­му ва­ро­шке ку­ће, где див­но ра­сту ли­ша­је­ви ма­хо­ви­не под­се­ћа­ју­ћи на по­де­ран чо­бан­ски гуњ. За не­срет­ни­цом ни­је имао ко искре­но да за­пла­че. Ро­ђа­ци је са­хра­ни­ше бр­же но ло­по­ви. Кад се пра­ши­на сле­гла и на гро­бу из­ра­сто­ше ка­ло­пер и тра­ва, ујак му ре­че: „Ма­е­стро пер Пје­тро, чу­вај се! Рђав дан си до­че­као. По­стао си уса­мље­ни­ји од оца Са­ва­о­та; бе­ла вра­на!“

Ма­е­стро је до­чим са­вла­да тај­ну она­ни­је, као и тај­ну азбу­ке, кра­сно­пи­сом пи­сао Мол­бе, и упу­ћи­вао их уред­но Упра­ви ка­за­ма­та, тра­же­ћи до­зво­лу да пре­не­се ко­сти нај­ро­ђе­ни­јих са Пар­це­ле 1955 и са­хра­ни их по оби­ча­ју ор­то­док­са на се­о­ском по­ро­дич­ном гро­бљу. Пи­сао је Управ­ни­ку ка­за­ма­та, Гра­до­на­чел­ни­ку, Ге­не­рал­ном Се­кре­та­ру Пар­ти­је Пи­то­на. Уза­луд. Ко­сти оста­ше у ми­ру Го­спод­њем да по­чи­ва­ју и тру­ле иза ви­со­ких зи­ди­на гу­ла­га, а он ус­па­ље­ни­ји од ри­бе на жа­ру окон­ча сту­ди­је на Уни­вер­зи­те­ту и вра­ти се у Дра­му. Са на­след­ним пра­ви­ма је­ди­ни у по­ро­дич­ном ста­блу на овом ни­ма­ло го­сто­љу­би­вом све­ту. Да пи­ше кра­сно­пи­сом Мол­бе не од­у­ста­је. Али на од­го­вор као и на ку­ко­во ле­то мо­ра да по­при­че­ка. Да оде маст у про­паст не­ће мо­ћи, твр­до­глав је чо­век Ма­е­стро пер Пје­тро.

Два­де­сет го­ди­на че­ка за­по­сле­ње. Не, не гу­би вре­ме; до­ви­ја се да пре­жи­ви. Да­ро­вит пи­ше књи­ге и днев­ни­ке без кра­ја, не по­ми­шља­ју­ћи да је на­пи­са­но у ста­њу да по­пра­ви свет. Би­ра­ним ре­чи­ма из­ра­жа­ва се пред обич­ним све­том; сви му се чу­де. Су­се­ди, до­ма­ћи­це, пе­ка­ри, зи­да­ри, но­ви­на­ри и пи­ска­ра­ла. Дра­ма ве­ру­је да се по­ву­као с го­ди­на­ма као ри­ба у ла­гум да бо­лу­је.

Ма­е­стро не га­ји илу­зи­ју да ће по­ста­ти бо­гат! Шта­ви­ше, Го­спод му је ода­брао по­зив – пи­са­ње Књи­га без бу­дућ­но­сти – да га обе­ле­жи за сва вре­ме­на? Ево два­де­сет го­ди­на већ, нит се же­ни, ни­ти по­ку­ша­ва. Не за­то што је ма­на Го­спод­ња ви­дљи­ва на ње­му, на­про­тив! По­да­ле су му се ра­сне жен­ке, чи­ја име­на и да­нас у Дра­ми у му­шким гла­ва­ма иза­зи­ва­ју по­ви­ше­ну тем­пе­ра­ту­ру. Ка­да би га ко ци­нич­но упи­тао, ми­сли ли да осну­је по­ро­ди­цу, од­го­ва­рао би ја­сно и гла­сно: „Мо­ја по­ро­ди­ца су ру­ко­пи­си Књи­га без бу­дућ­но­сти!“ Ко да му при­го­во­ри? Без га­та­ња у дуг­ме­та, он зна да је за се­дла­ње ро­ђен сва­ки му­шка­рац. А он ни­је хтео чи­та­вог жи­во­та да ви­си о же­ни, за­ка­чен по­пут тор­бе на се­длу. Ве­лик је Го­спод и не­до­ку­чив, ко је ус­пео да Му пљу­не у ли­це?

У вре­ме ко­је ни­је за по­се­те и го­сте, пред вра­ти­ма Ма­е­стро­ве ва­ро­шке ку­ће не­по­зна­та при­ли­ка сто­ји у мра­ку. Упор­на, дис­крет­но ку­ца. На­ва­ли­ла да уђе и ма­да не ли­чи на Бо­жић Ба­ту ни­ти на зле ду­хо­ве. Про­па­ли пи­сац са­вла­да збу­ње­ност; про­ви­ри кроз про­зор и на­да­ју­ћи се не­кој од бив­ших љу­бав­ни­ца ко­јој је за­го­ре­ло лон­че, отво­ри вра­та! У мрак по­ро­дич­не ку­ће, ушу­ња се, скла­ња­ју­ћи шал са ли­ца, че­сти­то се и не ја­вља­ју­ћи, Управ­ни­ца на­род­не би­бли­о­те­ке, тзв. до­бро­твор­ка ме­сног ама­тер­ског по­зо­ри­шта. Хит­но­сти по­сла ра­ди, у глу­во до­ба но­ћи до­ла­зи, ре­че, да јој узме ме­ру и са­ши­је нов ко­стим. Зва­нич­на и не­до­ступ­на на ма­ни­фе­ста­ци­ја­ма, по­зна­та као страх и тре­пет од же­не у Пар­ти­ји Пи­то­на и Дра­ми, не­на­вик­ну­та да ћу­ти ре­че: „Ра­до бих да раз­гле­дам бо­га­ти фонд тво­је по­ро­дич­не би­бли­о­те­ке“, и не че­ка­ју­ћи да чу­је пи­шче­во ни „да“, ни „не“, при­о­ну да раз­гле­да књи­жни фонд, без ус­те­за­ња, као у сво­јој ро­ђе­ној ку­ћи. Про­па­ли пи­сац иако за­те­чен, ужи­ва да по­сма­тра ма­ски­ра­ну фи­гу­ру ње­ног те­ла, утег­ну­тог у цр­но цр­ве­ним ци­ган­ским ха­љи­на­ма.

– Нај­чу­ве­ни­ји сте Про­па­ли пи­сац на­ше­га је­зи­ка – ре­кла му је без око­ли­ше­ња. – На­ста­ви­те са пи­са­њем!

Да ко­стим са­вр­ше­но па­да низ те­ло ка­ко и до­ли­ку­је вр­сном кро­ја­чу, Ма­е­стро узе шнај­дер­ску пан­тљи­ку од­ло­же­ну на рад­ном сто­лу крај ди­ви­та за пи­са­ње и ћут­ке по­че да ме­ри ње­не ру­ка­ве и обим гру­ди, осе­ћа­ју­ћи да се ње­но те­ло јо­гу­ни и по­дрх­та­ва чим га до­дир­не. Страх и тре­пет од же­не, кљу­ча као лон­чић на ва­три, да са­че­ка за­пи­си­ва­ње ме­ра не мо­же.

– Узми ме, ку­ка­ви­цо! – ре­че – Узми ме, ти не­ми­ло­срд­на Фрој­до­ва чвр­сто­ћо вре­ме­на! Про­бу­ши ме као ек­сер ча­мо­ву да­ску! Ши­ве­ње ко­сти­ма мо­же да че­ка; зи­да­ње ку­ћа, та­ко­ђе! Умољ­чао си се по­ред без­број­них књи­га на по­ли­ца­ма по­тре­сни­је од ме­не, ме­ђу ра­фо­ви­ма књи­га на­ше На­род­не би­бли­о­те­ке!

И – зби­ло се.

Као по­пла­ва на по­ду, на про­стр­тим ћи­ли­ми­ма, где их жу­ље да­ске,а за­тим ме­ђу кре­вет­ским чар­ша­ви­ма што ми­ри­шу на ли­сто­ве ду­ња, ја­ха­ла је и ма­му­за­ла вр­сног кро­ја­ча, под­ври­ску­ју­ћи, Бо­же опро­сти као да зо­ве у по­моћ, на­сто­је­ћи да узме све и од­јед­ном без за­др­шке, са гор­чи­ном же­не ко­ја је у жи­во­ту ока­сни­ла и да­не и не­де­ље по­тро­ши­ла на ис­пра­зне ства­ри. До пред са­му зо­ру по­ска­ки­ва­ла је и на­ми­ца­ла се, ка­ко на­род без­о­бра­зно и тач­но ве­ли – до бал­ча­ка, на­мо­та­ва­ју­ћи се као змиј­че на прут, сик­ће:

– Вре­ме је да се при­хва­тиш по­сла! Иди Управ­ни­ку град­ског гро­бља. Та­мо те че­ка гра­ђа за тво­ју све­о­бу­хват­ну хро­ни­ку!

Управ­ни­ца на­род­не би­бли­о­те­ке омек­ша­ла је као ку­ван кром­пир, али ни та­ква не ли­чи ни­ка­ко на Ан­ђе­ла са су­за­ма из сна. – Сру­шен је бер­лин­ски зид! На овом све­ту ни­шта ви­ше не­ће би­ти као пре! – ка­за­ла је. – Са сна­гом би­ка, ште­та је да жи­виш као ка­лу­ђер! Да не ока­сни на са­ста­нак Пар­ти­је Пи­то­на, где се нај­че­шће пре­тре­са пра­зна сла­ма, за­ма­ски­ра­на ка­ква и до­ђе, она по­жу­ри из Ма­е­стро­ве со­бе. А он под окри­љем но­ћи и окол­но­сти до­га­ђа­ја, оста да ле­жи уна­пре­ђен. Ни­је оти­шао у ку­па­ти­ло да спе­ре со­ко­ве Пред­сед­ни­це Пар­ти­је Пи­то­на и гу­ма­ра­би­ку му­шког се­ме­на, но уста­де го ко од мај­ке ро­ђен, и из јед­не од фи­о­ка рад­ног сто­ла из­ву­че све­ску твр­дих ко­ри­ца и по­че да пи­ше. Но­ву све­ску Књи­ге без бу­дућ­но­сти. По­вест о тра­ге­ди­ји Дра­ме.

У са­мо ју­тро мар­ши­ра­ју­ћим ко­ра­ком, Ма­е­стро по­ђе ули­ца­ма Дра­ме. Обри­јан. Слу­ша су­се­де по дво­ри­шти­ма ка­ко пре­при­ча­ва­ју исто­ри­ју ју­че­ра­шњег да­на, стра­сно и по­вр­шно, по­пут ве­ћи­не по­зна­тих пи­са­ца и скри­бе­на­та. Што је про­пу­ште­но, на­док­на­ди­ће се! Ма­ли град не­ма тај­ни. Чу­да су крат­ког ве­ка, ако се до­го­де пре до­руч­ка, раз­от­кри­ју се пре ве­че­ре! Што пре­жи­ви, ко­ла од ју­тра с уста на уста. У ис­пе­гла­ном оде­лу, за­коп­чан до гр­ла, уред­ни­ји од по­па кад кре­не на опе­ло; жу­ри ули­цом, по­лет­ни­ји од рит­ма но­ћа­шњег њи­ха­ња сна­жних но­гу ути­цај­не би­бли­о­те­кар­ке око ње­го­вих сла­би­на; кроз отво­ре­ну гро­бљан­ску ка­пи­ју са оштрим гво­зде­ним ко­пљи­ма на вр­ху, про­ми­че са свих сво­јих три­де­сет и осам го­ди­на.

Пред њим је не­пре­глед­на шу­ма гро­бо­ва и ка­пе­ла, чи­је зи­до­ве на­гри­за ве­тар, круп­ни цр­ве­ни зу­би ци­гле, и пас са очи­ма све­тли­јим од пи­ва. Кроз отво­рен пе­то­у­га­о­ни про­зор, опер­ва­жен гу­стом ло­зом пу­за­ви­ца, из тр­бу­ха згра­де глас га по­зи­ва.

– При­ђи, про­па­ли­цо!

– Ма­е­стро пер Пје­тро! Ја сам. Ра­но­ра­ни­лац!

– И Го­спод да си – тре­ба да знаш: Ра­но­ра­ни­лац ни­си! Ра­но­ра­ни­о­ци су смрт и пе­тло­ви. А ти си ко­ли­ко ви­дим жив и здрав – ни­јед­ну ко­ко­шку не во­диш за со­бом!

Као из ка­квог чам­ца без ве­са­ла, са ињем се­дих вла­си у ко­си, из тр­бу­ха згра­де на сте­пе­ни­ште ис­ко­ра­чи чо­век и ру­ку те­жу од се­ки­ре по­ди­же ус­прав­ни­је од же­ле­знич­ке рам­пе у ва­здух.

– Управ­ник мр­твих ду­ша, лич­но! – ре­че он.

– Ма­е­стро пер Пје­тро – да га и мр­тви мо­гу чу­ти, по­но­ви Про­па­ли пи­сац.

– Ов­де го­сти сти­жу са но­га­ма окре­ну­тим на­пред. И мла­ђе сам ис­пра­тио на Онај свет! Ни­кад ни­је ка­сно да се уби­је­те, уоста­лом! – на­ста­ви Управ­ник. – Шкљоц! У Дра­ми би сви би­ли за­до­вољ­ни и Го­спод на­ми­рен!

– Ду­жно­сти чу­ва­ра гро­бља су?

– Да не пи­та за пла­ту и бу­де та­чан! Про­ве­де ноћ уз мр­тве ду­ше и чим сва­не по­бег­не што да­ље одав­де, гла­вом без об­зи­ра! Не скре­ћи па­жњу на се­бе! Го­ра ти ка­зна не тре­ба. Кад се ва­рош свик­не, ра­ди ка­ко хо­ћеш. Оби­ла­зи гро­бље – пред ки­шу бе­жи у ка­пе­лу и спа­вај!

_____________ одломак из романа ВЕЛИКА ИСПРАЋУША Александра Лукића – Библиотека БЕЗДАНА УМЕТНОСТ Коло I, Књига 2. Прво штампано издање, септембар 2011. Тираж: 500 примерака. – Цена ове књиге  је 1.200,00 динара.  Поручиоци изван Србије плаћају и поштански трошак. Новац шаљу преко Western Union-а на адресу: Иван Лукић, 180 309 Београд, Раковица, улица Сердар Јанка Вукотића 1/13. Молимо Вас да нам пошаљете  Control number када уплатите новац  преко Western Union-а , како бисмо могли да га подигнемо.  – Поручиоци из Србије новац шаљу уобичајеном поштанском уплатницом. Ово је најједноставнији и најбржи начин да дођете до ма ког издања „Заветина“.  При том и најјефтинији. Ово упутство важи првенствено за физичка лица…

=================================================

Do sada evakuisano 300 ljudi, počelo spasavanje putnika zarobljenih u dva zavejana voza | Srbija

DRAMA koja je počela u petak, izvlačenjem promrzlih ljudi zavejanih u smetovima na severu Vojvodine nastavila se u toku noći i danas.

Iako se sa spasavanjem nastavilo, pa su cele noći Vojska Srbije, žandarmerija, Sektor za vanredne sitaucije i Sektor za puteve Srbije vodili je borbu za oslobađanje i tako omogućili da se iz zavejanih vozila evakuiše 200 ljudi, jak vetar zarobio je dva međunarodna voza na pruzi između Zmajeva i Vrbasa.

Akcije dodatno otežava kiša koja je počela da se ledi pri zemlji. Građani koji su zapali u nevolju na zavejanim putevima u Srbiji mogu se obratiti za pomoć putem telefona 011/228-29-10 i 011/228-92-08

Pratite situaciju sa nama iz minuta u minut…

11:27 – VLADA: ANGAŽOVANA VOJSKA I POLICIJA

Vlada Srbije odlučila da se u evakuaciji putnika sa zavejanih puteva u Vojvodini angažuju sve neophodne snage Vojske Srbije, MUP-a, Žandarmerije, Ministarstva saobraćaja i zdravstvene službe.

10:44 – IZ ZAVEJANIH KOLONA IZVUČENO 300 LjUDI

Kako je saopšteno iz opštine Mali Iđoš u noći između petka i subote više od 300 ljudi izvučeno je iz zavejanih kolona koje su se formirale na autoputu E75 i magistralnom putu M22 između Bačke Topole i Malog Iđoša. Kolone putničkih i teretnih vozila počele su se formirati u petak oko 20.00 sati, kada se na 63. kilometru autoputa Horgoš-Novi Sad prevrnuo šleper. Na lice mesta odmah su izašli čelnici opštine koji su do ranih jutarnjih časova naredNog dana pomoću opštinske mehanizacije iz smetova izvlačili i zbrinjavali ljude u DomU kulture u Feketiću, gde su putnici mogli da se zagreju, okrepe i odmore..

10:20 – KOLONA OD 200 AUTOMOBILA KOD FEKETIĆA

Deo auto-puta od Novog Sada do Subotice i dalje je zatvoren, oko 200 putnika koji su bili zavejani na ovoj deonici evakuisano je i smešteno na toplo, ali se oko 200 vozila nalazi u koloni kod Feketića, kazao načelnik Uprave za vatrogasno-spasilačke jedinice Sektora za vanredne situacije Goran Nikolić. Deo vozila iz te kolone oko 6.00 sati jutros otišao ka Novom Sadu praćen mehanizacijom, ali da se potom ponovo preprečilo vozilo koje je dovelo do stvaranja nove kolone. Blokada je nastala u obe trake, i iako iz pravca Subotice mašine rade na pročišćavanju puta, očekuje se njihov dolazak kako bi čistile put i iz pravca Novog Sada, dodao je Nikolić. On je kazao da je auto-put Novi Sad – Subotica zatvoren u oba pravca, ali da problem prave nesavesni vozači.

09:50 – ZBOG SNEŽNIH NANOSA ZATVOREN PUT ZRENjANIN – KIKINDA

Zbog snežnih nanosa i snažnog vetra olujne jačine magistralni put Zrenjanin – Kikinda se zatvara, navedneo je danas u obaveštenju Štaba za vanredne situacije grada Zrenjanina. Za saobraćaj je zatvorena deonica puta od Zrenjanina do Elemira, stoji u saopštenju. Svi oni koji kreću na put i idu ka fabrici Kaučuka moraju koristiti alternativni put Zrenjanin – Elemir, odnosno moraju proći kroz naseljeno mesto Elemir.

Iz Štaba za vanredne situacije grada Zrenjanina, apeluju na vozače da na put ne kreću bez preke potrebe.

09:13 – LEDENA KIŠA POČELA DA PADA

Deo auto-puta od Novog Sada do Subotice i dalje je zatvoren, ali su svi putnici koji su bili zavejani na ovoj deonici, njih oko 200, evakuisano je i smešteno na toplo, kazao je načelnik Uprave za vatrogasno-spasilačke jedinice Sektora za vanredne situacije Goran Nikolić. Nikolić je Tanjugu kazao da je ostalo još svega nekoliko vozila, dok su 52 vozila i tri autobusa evakuisana tako što je saobraćaj preusmeren na suprotnu traku autoputa. Nikolić je kazao da problem trenutno pravi ledena kiša koja pada na području Subotice.

08:49 – VETAR OLUJNE JAČINE, OČEKUJU SE I KIŠA I SNEG

U Srbiji će danas biti pretežno oblačno, u većini krajeva sa slabom, kratkotrajnom kišom, koja će se ponegde u košavskom području lediti pri tlu, a u Timočkoj Krajini očekuje se hladno sa snegom. Kako je saopštio Republički hidrometeorološki zavod, vetar će biti slab i umeren, južni i jugoistočni, u košavskom području jak sa olujnim udarima, a ujužnom Banatu i orkanske snage. I u Beogradu će danas biti pretežno oblačno i vetrovito, a tokom dana moguća je kratkotrajna kiša, koja bi se ledila pri tlu. Vetar će biti jak, jugoistočni (košava) sa udarima olujne jačine.

 

08:30 – BEZ NAPLATE PUTARINE IZ PRAVCA SUBOTICE KA NOVOM SADU

Zbog vanredne situacije na području Vojvodine prouzrokovane nevremenom, koje je izazvale zastoj u saobraćaju formirajući kolone vozila, neće se naplaćivati putarina iz pravca Subotice ka Novom Sadu da bi se ubrzao protok vozila, saopštilo je JP „Putevi Srbije“.Putarina se neće naplaćivati u cilju što bržeg raščišćavanja i ubrzavanja protoka vozila, navodi se u saopštenju.

 

08:09 – ZATVOREN GRANIČNI PRELAZ HORGOŠ

 

Zbog snažnog vetra i snežnih nanosa koji dostižu visinu i do 3,5 metra za saobraćaj je zatvoren granični prelaz Horgoš, na deonici Subotica-Novi Sad u oba smera, saopštilo je JP „Putevi Srbije“. Saobraćaj je blokiran kod Bačke Topole, gde pripadnici žandarmerije i Sektora za vanredne situacije pokušavaju da se probiju do zavejanih vozila, dok je odblokirana kolona vozila u smeru ka Novom Sadu, kod Siriga, navodi se u saopštenju.

Apeluje se na sve učesnike u saobraćaju da zbog nepovoljnih vremenskih prilika i otežanog odvijanja saobraćaja naročito na teritoriji Vojvodine ne kreću na put bez preke potrebe, da koriste zimske pneumatike i budu posebno oprezni, prilagode brzinu kretanja uslovima na putu i poštuju ograničenja brzine i postojeću signalizaciju.

07:47 – PREKID ŽELEZNIČKOG SAOBRAĆAJA ZBOG SNEŽNIH NANOSA

Zbog snežnih nanosa i snažnog vetra između Zmajeva i Vrbasa trenuno je u prekidu železnički saobraćaj na magistrali Beograd – Novi Sad – Subotica, izjavio je jutros Tanjugu direktor Medija centra železnica Srbije Nenad Stanisavljević.

„Zbog vremenskih neprilika na pruzi stoje dva međunarodna voza i to od ponoći voz koji je sinoć krenuo iz Beograda za Budimpeštu, a jutros od 4.00 sata voz koji iz Budimpešte saobraćaja za Beograd, rekao je Stanisavljević precizirajući da u oba voza ima po 50-ak putnika i svi su dobro.

On je rekao da su stručne službe železnice Srbije na terenu, a na lice mesta dovezene su dodatne lokomotive, ali za sada ni po dve lokomotive nisu uspele da pokrenu ove međunarodne putničke vozove.

07:20 – DO SADA IZVUČENO 188 OSOBA, MEĐU SPASENIMA I STRANCI

Na auto-putu Subotica – Novi Sad, gde od 30 minuta posle ponoći traje akcija izvlačenja putnika, do sada je izvučeno 188 osoba, 49 vozila i tri autobusa, a oslobađanje traje i dalje, izjavio je jutros Tanjugu načelnik Sektora za vanredne situacije MUP-a Srbije Predrag Marić.

Najveći deo izvučenih je smešten u Malom Iđošu i Feketiću, a među nima ima i stranih državljana.

Vojska raščišćava deo Bačke Topole, a u toku je i akcija žandarmerije i Sektora za vanredne situacije na magistralnoj pruzi Beograd-Novi Sad-Subotica gde su između Zmajeva i Vrbasa zaustavljena dva međunarodna voza, rekao je Marić.

 

Do sada evakuisano 300 ljudi, počelo spasavanje putnika zarobljenih u dva zavejana voza | Srbija | Novosti.rs.

Danojliću nagrada „Izviiskra Njegoševa“

– KOD ljudi sklonih krajnostima, kod plahih i lakomih, mogući su svakojaki preobražaji. Teško je živeti sudbinu maloga naroda. Pustinjak sa Cetinja je nosio kako prokletstvo, tako i ponos jedinke rođene u grmenu malenome. On je znao da se iz teskobe i očajanja pod pritiskom svetskog zla čine samoubilačka premetanja preko glave, ali je od čoveka u svemu, pa i u ovome, tražio više od onoga što mu najlakše samo od sebe polazi za rukom. Izdajstvo je lak izbor sa dugim i nepopravljivim posledicama. Njegov ponos se hranio mukom opstajanja u ubogoj, odasvud stešnjenoj zemlji, njegova muka je nalazila razrešenje u učvršćivanju ličnog i kolektivnog samopoštovanja. Sve je znao, sve je video a bilo mu je teže nego nama danas – rekao je književnik Milovan Danojlić, kao dobitnik ovogodišnje nagrade „Izviiskra Njegoševa“ za celokupno delo, na svečanosti u Narodnom pozorištu.

Govoreći o Njegošu, Danojlić je istakao da je naš prvi i najveći pesnik u svojoj cetinjskoj kovačnici razgoreo glavnju čije su se iskre razvejale po životnom prostoru njegovog roda.

– Jedna od tih iskri pala je na delo današnjeg nagrađenika, kome je ostalo da poveruje kako je ovu počast zaslužio ako ni zbog čega drugog, ono zbog navike da u sebi zajedno sa nevidljivim horom ponavlja poziv na borbu neprestanu i zbog svoje ubeđenosti da će onaj ko okleva i razgađa izgubiti oba sveta. A pitanje što ga vladika Danilo postavlja posrnulim nevoljnicima: „Su čim ćete izać pred Miloša i pred druge srpske vitezove koji žive doklen sunce grije“, on je prilagodio sopstvenom prostoru borbe. Herojsku, epsku svest mučila je mogućnost polaganja računa pred Obilićem, i voždom Karađorđem, dok našu savest danas opseda izvesnost suočavanja sa tvorcem „Luče“, „Vijenca“ i „Šćepana Malog“, pa smo pitanje preformulisali u: „Su čim ćemo izać pred Njegoša i pred druge srpske vitezove“. Miloš je mera jedne vrste hrabrosti, Njegoš druge, ono što je zajedničko moralnom i duhovnom junaštvu jeste spremnost na samopožrtvovanje i odricanje – rekao je Danojlić.

O Njegošu je govorio i episkop budimljansko-nikšićki Joanikije, a o nagrađenom piscu predsednik žirija Jovan Delić, i članovi Dragan Hamović i Ivan Negrišorac. Nagrada koju su ustanovili Eparhija budimljansko-nikšićka i kompanija „Mona“ Danojliću će biti uručena na dan Svetog Vasilija Ostroškog u Nikšiću.

VERNOST ZAVIČAJU

– MILOVAN Danojlić se izdvojio među malim brojem velikih savremenih srpskih pisaca koji čine čast srpskoj književnosti i čuvaju joj značaj i značenje u hudim vremenima. Danojlić je Evropljanin kakvog nemamo: znalac svetskih jezika, strastveni čitalac na stranim jezicima i prevodilac velike poezije na tim jezicima. Ali, to je Evropljanin koji je prema Evropi veoma kritičan i čije pripadništvo evropskom pesničkom bratstvu ni najmanje ne smeta njegovom nacionalnom utemeljenju niti vernosti zavičaju, – rekao je Jovan Delić.

 

Danojliću nagrada „Izviiskra Njegoševa“ | Kultura | Novosti.rs.

Vuku će se, ipak, smilovati

PO ko zna koji put, Vukova zadužbina iznova pokreće bolno pitanje okončanja rada na sabranim delima Vuka Karadžića, koji traje punih 50 godina. Ovoga puta razlog je 2014. u kojoj obeležavamo vek i po od smrti Vukove. Mi smo kratkog daha, previše samozadovoljni kao istorijski narod koji s pravom slavi mnoge značajne godišnjice. Ali kao da nismo uvek u stanju da okončamo ono što smo o godišnjicama naumili da uradimo. Ipak, godišnjice nam pomažu da se prestrojimo, preispitamo sebe, odredimo neke odlučujuće korake koje se tiču naše budućnosti.

Ovo u razgovoru za „Novosti“ ističe Miodrag Maticki, predsednik Skupštine Vukove zadužbine. Posebno je za brigu i čuđenje što je poslednja objavljena Vukova knjiga, 12. tom „Prepiske“, izašla pre tačno 15 godina! Od tada pa do danas uz sve moguće sporazume, obećanja i gromoglasne najave preostale dve knjige („O jeziku i književnosti“ i 13. poslednja knjiga „Prepiske“) nisu se našle pred čitaocima.

Podsećajući na to da se o stogodišnjici od Vukove smrti 1964. krenulo sa više značajnih ideja i projekata, Maticki kaže da se, nažalost, neki projekti završavaju tek naših dana. Obnovljen je Tršić i podignuta škola u njemu, izgrađen je Vukov put i saborište, kompleks etno-zgrada, sve do Muzeja jezika i pisma, ali se tek danas gradi Vukov konak koji će obezbediti Tršiću ulogu srpskog Stratforda.

– Sa Sabranim delima krenulo se na najlepši način. Trebalo je to da bude pogled na Vukovo delo jedne značajne generacije naših naučnih poslenika. Dok sam 1964. kao student radio na izgradnji puta od Vukove kuće do manastira Tronoše, prve Vukove škole, sa ponosom sam pisao svojoj devojci, sadašnjoj supruzi, da su nas posetili članovi Uređivačkog odbora Vukovih Sabranih dela. Te godine pojavile su se i prve knjige, krunska dela koja je Vuk objavio pre tačno dva veka, „Pismenica srpskog jezika“ i „Mala slaveno-serbska pjesnarica“.

U sabranim delima posebno je zanimljiva prepiska koju je godinama priređivao uporni, posvećeni i predani Golub Dobrašinović. Prepisku čini oko 7.000 pisama, od kojih je 2.000 Vukovih, a oko 5.000 njemu upućenih. Iz pera nekoliko hiljada korespondenata pisma su izmenjivana na srpskom, nemačkom, ruskom, italijanskom, češkom, francuskom, engleskom i latinskom jeziku. Vuku su pisali sa raznih strana: iz Berlina, Beča, Budima, Atine, Bukurešta, Londona, Moskve, Njujorka, Pariza, Petrograda, Praga, Rima, Sofije, Carigrada, Kopenhagena, Varšave… Pisali su ih, kako je u jednom od poslednjih intervjua za „Novosti“ rekao Golub Dobrašinović, ljudi iz najrazličitijih socijalnih slojeva: vladari i sluškinje, spahije i „zemljodelci“, đaci i profesori, doktori nauka i plemići, kujundžije i kovači, crkvenjaci i patrijarsi, vojvode i lekari, pisci i prevodioci…

Neobjavljena 13. knjiga „Prepiske“ sadrži oko 100 poslednjih Vukovih pisama i odgovora i, što je posebno zanimljivo, pisma koja su naknadno otkrivena i nikada nisu bila pred očima javnosti. U ovom tomu su i pisma koja su se zatekla kod Vuka a ne odnose se na njega. Među njima je i Njegoševo pismo Aleksandru Karađorđeviću. U ovom tomu je i poslednje Vukovo pismo koje je, kako je pretpostavljao Dobrašinović, pisao 26. juna 1862. (po starom kalendaru). Bilo je upućeno ruskom poslaniku u Beču Viktoru Petroviču Balabinu, veoma je dugo, na 22 stranice, i predstavlja Vukovu književnu biografiju. Original tog pisma čuva se u Ruskom državnom arhivu u Moskvi.

Uprkos zlehudoj sudbini Vukovih dela, Miodrag Maticki izražava optimizam i ubeđenje da će ove godine taj veliki poduhvat najzad biti okončan.

– Ovih dana „Prosveta“ je obećala da će predati elektronski spremne za štampu rukopise preostale dve knjige, posle čega predstoji složen rad na izradi ključa za upotrebu svih trinaest knjiga Vukove „Prepiske“, kako bi ova kapitalna pisma, svojevrsni arhiv srpske kulture 19. veka, bila pristupačna za dalja i složenija istraživanja. Izvršiće se procena štamparskih troškova i sredstva direktno uplatiti štampariji koja ponudi najbolje uslove na tenderu. Tako bismo rešili jedno bolno pitanje koje zadire u samu suštinu našeg mentaliteta. Jer, u nas, danas, i osrednji pisci olako objavljuju svoja sabrana dela, a Vuk nikako da ih dobije, iako ih je odavno zaslužio.

 

NADLEŽNI REKLI – NEMA SVRHE

NA pitanje šta je Vukova zadužbina preduzela da se ovaj projekat privede kraju, Miodrag Maticki objašnjava:

– Zadužbina je 2000. godine okupila predstavnike ranije potpisanog sporazuma o objavljivanju Vukovih dela, nastojeći da se utvrdi rok završetka ovog projekta i o odlukama obavestila Vladu Srbije. Izvršni izdavač „Prosveta“, zbog teškoća sa kojima se nosi poslednjih godina, nije bila u mogućnosti da posao okonča. I 2005. godine Zadužbina je bila inicijator sastanka potpisnika sporazuma kako bi se ponovo utvrdio rok završetka ovog posla. Kada smo preko Vukove zadužbine zatražili sredstva za objavljivanje preostale dve knjige, koje su bile spremne za štampu, jedno od nadležnih ministarstava zauzelo je stav da više i nema svrhe nastojati da se okonča ovaj projekat, jer je, posle toliko godina, teško obezbediti dovoljan broj kompleta.

POSLEDNjA VEST: PODRŠKA MINISTARSTVA SA u utorak održanog sastanka u Ministarstvu kulture Miodrag Maticki je, kako kaže, izašao spokojan i zadovoljan jer je Ministarstvo pružilo punu podršku da se najzad zaokruži objavljivanje Vukovih sabranih dela. Takvu podršku svakako bi valjalo pozdraviti i ohrabriti, ali nije suvišna ni mera opreza s obzirom na dosadašnja višedecenijska zaklinjanja u delo velikana, koja su ostajala samo mrtvo slovo na papiru.

 

Vuku će se, ipak, smilovati | Kultura | Novosti.rs.

Годишњи раст „Васељенских новина“ (рапорт)

љешничка река, звижд, с-и србија, пролеће 2013, фотодокументација заветина
љешничка река, звижд, с-и србија, пролеће 2013, фотодокументација заветина

WordPress.com presents

ВАСЕЉЕНСКЕ НОВИНЕ

2013 in blogging

Annual Report

**

Crunchy numbers

A New York City subway train holds 1,200 people. This blog was viewed about 4,600 times in 2013. If it were a NYC subway train, it would take about 4 trips to carry that many people.

In 2013, there were 121 new posts, growing the total archive of this blog to 186 posts. There were 46 pictures uploaded, taking up a total of 59 MB. That’s about 4 pictures per month.

The busiest day of the year was February 18th with 44 views. The most popular post that day was „Veliki rat“ doneo Gatalici i nagradu „Meša Selimović“ | Kultura | Novosti.rs.

**

Attractions in 2013

These are the posts that got the most views in 2013. You can see all of the year’s most-viewed posts in your Site Stats.

Some of your most popular posts were written before 2013. Your writing has staying power! Consider writing about those topics again.

Видети више: https://m950.wordpress.com/2013/annual-report/

Andrić, čuvar budućnosti

NA Filološkom fakultetu u utorak je predstavljena „Digitalna arhiva rukopisne zaostavštine Ive Andrića“, što čini prvu fazu projekta kritičkog izdanja „Celokupna dela Ive Andrića“. Ministar prosvete Tomislav Jovanović ocenio je da je reč o prelomnom trenutku u našoj kulturi.

 

– Danas, kada kao država stojimo na otvorenoj kapiji Evrope, u jednu novu tehnologiju uvodimo čoveka koji je odavno, mnogo pre nas, postao deo Evrope i sveta, a zauvek ostao svoj – poručio je ministar Jovanović i dodao da će njegovo ministarstvo pomoći Filološkom fakultetu u pripremanju digitalizacije naše sveukupne kulturne baštine.

 

Kritičko izdanje celokupnih dela Ive Andrića, po oceni dekana Filološkog fakulteta Aleksandre Vraneš, predstavlja „odgovoran čin čuvanja naše baštine u svrhu razvoja naučnih istraživanja“.

 

– Mali je broj pisaca u našem narodu čije je stvaralaštvo zaokruženo kritičkim izdanjem celokupnih dela. Lično, kao bibliograf, rad na ovom projektu Ive Andrića doživljavam kao privilegiju – poručila je Vranešova i dodala da je ovaj fakultet započeo formiranje sopstvene digitalne biblioteke.

 

Digitalizacija Andrićevih rukopisa, dostupnih u Arhivi SANU, završena je u potpunosti. U elektronsku formu stavljeno je 118.100 dokumenata, među kojima su i rukopisi našeg nobelovca koji dosad nisu bili poznati kulturnoj javnosti.

 

– Ljudi koji se budu bavili Andrićem moći će iz svog kabineta, iz svoje kuće da koriste ova dokumenta za sva buduća istraživanja. Time je učinjen veliki korak ka izradi kritičkog izdanja njegovog dela. Kao veliki pisac i naš jedini nobelovac, on je to odavno zaslužio – rekao je Dragan Dragojlović, upravnik Zadužbine Ivo Andrić. On je podsetio da je ova institucija vlasnik autorskih prava i da je osnovana da štiti i promoviše delo našeg nobelovca.

 

I profesor Jovan Delić složio se da je digitalizacija Andrićeve zaostavštine veliki kulturni događaj.

 

– Dobro je znati da se institucije koje su od vodećeg nacionalnog značaja udružuju oko ovakvih, kapitalnih projekata – kazao je Delić.

 

– U 21. veku čekaju nas velika iskušenja i niko nam ne može obećati ono što smo imali – poručio je profesor Aleksandar Jerkov i podsetio:

 

– Imali smo izvanrednu književnost koja premašuje granice naših moći i sposobnosti. Ako će nas nešto čuvati u budućnosti i pomoći nam da prosperiramo, onda se valja uzdati da su to najveća dostignuća srpskih stvaralaca, u ovom slučaju, Ive Andrića.
OTRGNUTI OD ZABORAVA

IDEJNI tvorac Andrićevog instituta Emir Kusturica smatra da je dobro što se, u trenucima velike dezintegracije, „ljudi udružuju po osećanjima i po dužnosti“.
– Andrićev institut biće podrška svim projektima koji su vezani za velikog pisca, i ne samo njega, nego i za sve ono što vadi iz zaborava naše velikane – kazao je Kusturica.
– Ova akcija ne služi razvijanju nacionalizma, već buđenju svesti o našim velikim ljudima, da ne zaboravimo ko smo i gde ćemo.

 

 

 

 

 

Andrić, čuvar budućnosti | Kultura | Novosti.rs.

Две песме Александра Лукића

САЊАЈУЋИ О ФАРМИ ПОСКОКА

У вагону Розанова / Александар Лукић (Београд, Књижевна омладине Србије, 1986) (Књига је награђена Бранковом наградом)
У вагону Розанова / Александар Лукић (Београд, Књижевна омладине Србије, 1986) (Књига је награђена Бранковом наградом)

Мужа поскока је најуноснији посао данашњице

Хране за поскоке, хвала Богу, има: пољски мишеви
(Купујем пољоке мишеве на килограм,
плаћам петоетруко!)
Јер мени је важан отров. Килограм отрова поскока
више вреди него издавање целокупног опуса
Толстоја, Достојевског и Пруста!

Имамо доста отровница
довољно је имати стотинак поскока
и исто толико стаклених кавеза
и онда сваке седмице: музем поококе
Сваки поскок пљуне најмање по грам
Продајом отрова решићу најважније животне
проблеме Сем тога, то је веома хуман посао:
од отрова се справља противогров.

Имам план будуће фарме поскока,
не тражим ортаке. Јер живот са гујама
и мужа поскока је посао за оне
са малчице више неопходне храбрости.

Попови су ослобођени осећања
која ме позремено гуше,
политичари су ђавољи људи,
официруше су змијски поднадуле,
поглед гује зрачи необичним магнетизмом
као мрачна, ратна еротика.

Изгубио сам веру у људе, у програме, празна
обећања. Савременој поезији недостаје отров.
Један поскок пљуне недељно
колико неколико најбољих песника читавог живота…

Вампировићи

Села су десетковали, стоку поклали као вуци
и развукли по спрудовима. Најбоље комаде меса
приграбили су себи, а остало препустили вранама.
Не крче путеве, него газе и ломе што им се испречи.
Долазе из ритова и баруштина које базде на карабит.
Говоре неразумљиве речи.
Терају магарце претоварене робом сумњивог порекла.
И има их доста, не могу се пребројати, као ни мрави

Зоран М. Мандић – овогодишњи добитник угледног друштвеног признања “Капетан Миша Анастасијевић”, у категорији- За стваралаштво и допринос српској култури

 MEDIA-INVENT doo
Branimira Ćosića 2/3  21000 Novi Sad

Zoran M. Mandić 1-2013
Zoran M. Mandić 1-2013

                                      Господин Зоран М.Мандић
                                        Књижевник из Апатина

Поштовани,
Обавештавамо  Вас да сте, у оквиру пројекта “Пут ка врху”, овогодишњи добитник  угледног друштвеног признања “Капетан Миша Анастасијевић”, у категорији- За стваралаштво и допринос српској култури.
Свечана додела признања одржаће се у општини Оџаци, (сала Скупштине  општине), 12.децембра ове године (четвртак) ,са  почетком у 12 часова, у присуству лауреата,привредника, медија и гостију.
Домаћини свечаности су Владо Маркановић,директор Медиа Инвента и  Изабела Шерић,председница општине Оџаци.
Пројекат “Пут ка врху” осмислила је и већ 13 година успешно промовише вредности предузетничког и друштвеног стваралаштва -Агенција Медиа Инвент из Новог Сада,у сарадњи са  новосадским и београдским Универзитетом и привредним коморама Србије!
Признање (Плакета и Златник)  са ликом Капетана Мише уметнички је  рад академског вајара из Београда Љубише Манчића.
Признање носи име познатог српског трговца и добротвора из 19.века
Добродошли на скуп привредника и угледних пословних људи  и стваралаца са подручја Западнобачког округа,чија је делатност обележила 2013.годину.
С поштовањем!

Нови Сад, 09.12.2013.године                    Медиа Инвент Нови Сад
                                                                   Владо Маркановић,директор
 
                                                                   Председник Стручног жирија:
                                                                  Проф.др Радован Пејановић,
                                                              Проректор Универзитета у Новом Саду                                                       

Samo da drug Tasa ne talasa

Ratko Peković: Paralelna strana istorije-sporovi o jeziku, naciji, literaturi 1945-1990 (3)

______________________________________

Шипак. Пејсаж са планине, зимски (Радан. Фотодокументација Заветина, 2013)
Шипак. Пејсаж са планине, зимски (Радан. Фотодокументација Заветина, 2013)

Samo da drug Tasa ne talasa

Istražujući posleratnu književnu periodiku, a posebno beogradske „Književne novine“, taj nezaobilazni poligon slobodne misli u vreme socijalizma, književni istoričar Ratko Peković, jedan od najboljih poznavalaca srpske i jugoslovenske književnosti kao i nekadašnjih „državnih“ autora i disidenata, arhivskim dokumentima prikazuje uzbudljivu intelektualnu borbu koja se odvijala među njima. Pozornica ovog obračuna se pomerala, malo izvan, a malo unutar jedne partije, skoro pola veka. Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje odabrane književne polemike iz ovog Pekovićevog dela objavljenog u izdanju izdavačke kuće „Albatros“ iz Beograda.

 

 Ratko Peković

 

U 1964. godini Udruženje književnika Srbije broji 272 člana, a od toga beogradska sekcija 200 članova. Aktiv beogradskih pisaca komunista ima 105 članova. Dakle, kao i deset godina ranije, svaki drugi član Udruženja bio je član Partije.

Prema dostupnoj dokumentaciji, u ovoj godini održan je samo jedan sastanak partijskog aktiva na kojem je, na pitanje pisaca, odgovarao Veljko Vlahović.

Pitanja i odgovori su se odnosili na probleme slobode umetničkog stvaranja, na odnos Saveza komunista prema umetnosti, na društvenu kritiku, humanističku inteligenciju, pripreme za Osmi kongres SKJ, na pojave „dogmatskog antidogmatizma“, administrativne mere u kulturi, izdavaštvo, pojave „anarhističkih“ shvatanja u društvu i druge probleme.

Ovaj razgovor je, u izvesnom smislu, odraz jedne nove faze u odnosu stvaralaca i vladajuće partije koja se veoma odrazila i na književni život.

Naredne i narednih godina sporovi između pisaca, a posebno sporovi između književnika i Partije, vođeni su u bitno izmenjenim prilikama. Proces demokratizacije kulture i književna praksa doprineli su da bivše konfrontacije između „realista“ i „modernista“ postanu prevaziđene. U publicističkim, filozofskim i književnim tekstovima sve više je na delu kritički duh koji dolazi u sukob sa zvaničnom politikom. Na drugoj strani, u ovom periodu, pored javnih osuda raznih pojava u duhovnom stvaralaštvu, sve više se primenjuju administrativne mere, pre svega u oblasti filma i literature.

 

„…Izvesni zastoj“, zbog „tokova i struja“

 

Početkom šezdesetih godina u Delu dolazi do razlaza koji je manje estetske i estetičke a više ideološke prirode. Desilo se da se Marko Ristić, a posebno Oskar Davičo, obruše na uglednog pesnika Dela Miodraga Pavlovića zbog njegove Antologije srpskog pesništva od XIII do XX veka, objavljene 1964; Davičo na Velimira Lukića, Jovana Hristića, Dragana M. Jeremića, Srpsku književnu zadrugu i druge, navodno retrogradne i regresivne pojave u savremenoj srpskoj literaturi. Od Dela i njegovog starog uredništva postepeno se distanciraju neki raniji, osobito mlađi saradnici.

Godine 1965. Delo objavljuje veoma provokativan esej Svete Lukića „Tokovi i struje u našoj današnjoj literaturi“ u kojem se, iz novog ugla, ocenjuje domaća posleratna književnost. Povodom ovog eseja i nekih napisa u Književnim novinama i Politici, redakcija organizuje veliku diskusiju uz učešće niza predstavnika doskorašnjih polarizovanih strana, uz odsustvo najzagriženijih oponenata kao što su Ristić, Davičo, Koš, Gligorić, Jurković

Otvarajući diskusiju Lukić posebno upozorava da je posle desetak godina „izvesnog zastoja“ ponovo oživelo davanje ideoloških ocena književnim delima i da su, uglavnom, protagonisti takvog ponašanja nekadašnji uspešni borci protiv dogmatizma. Karakteristika nove situacije, prema njemu, ogleda se i u međusobnom približavanju struja koje su nekada međusobno ratovale, u odsustvu „udarno-revolucionarnih“ dela u novijoj literaturi, ali i dela „izrazito reakcionarnih“. Lukić iznosi novu tezu da je posle vladavine doktrine socijalističkog realizma na delu „socijalistički estetizam“ koji su uveli „modernisti“ i koji je neutralan prema gorućim društvenim temama.

U slavu šireg čitateljstva…

Izražavajući svoj revolt prema ponašanju boraca protiv ždanovizma, Živorad Stojković ocenjuje da su najzaslužniji zastupnici „modernizma“ „postali nosioci ne političke književnosti“, već „politike u književnosti“. Prema njegovoj oceni, Marko Ristić je postao „sudija za prekršaje“ u domaćoj literaturi. „Kakva je to i čija pobeda kad jedan Oskar Davičo i Branko Ćopić misle isto o našoj kulturnoj situaciji“, pita Stojković.

U to vreme neki trezveniji kritičari ocenjuju da su pojedini „realisti“ napisali modernija i mnogo slojevitija dela nego neki „modernisti“ – Mihailo Lalić (Lelejska gora), Vladan Desnica (Proljeće Ivana Galeba), a da je, na primer, roman Beton i svici Oskara Daviča bliži modelu socijalističkog realizma nego Ćopićeva, Lalićeva ili Oljačina dela.

Na planu društvene kritike u narednom periodu od književnih glasila najviše prednjače Književne novine u kojima i dalje, uprkos (prividnom) miru između zaraćenih grupa pisaca, ne sarađuju „modernisti“.

Naprotiv, one su stalna meta Davičovih napada u intervjuima i na partijskim skupovima. Doduše, ni Književne novine njemu ne ostaju dužne.

U 1967. godini direktor i glavni i odgovorni urednik lista je Tanasije Mladenović, koji se na ovoj funkciji nalazi od 1960. godine.

Uređivački odbor sačinjavaju Božidar Božović, Momo Kapor, Velimir Lukić, Dobroslav Smiljanić, Dragan Kolundžija, Aleksandar Petrov, Predrag Protić, Dušan Puvačić, Vladimir Rozić, Pavle Stefanović, Kosta Timotijević, kojima se docnije priključuje i Dragoljub S. Ignjatović.

U 1968. članovi redakcije su i Branimir Šćepanović i Radomir Smiljanić. Dakle, pored pisaca, članovi redakcije su i novinari, filozofi, likovni, muzički, filmski i televizijski kritičari.

Na planu publicističke i društvene kritike, autori ustaljenih rubrika – Ljubiša Manojlović, Božidar Božović, Momo Kapor i Brana Crnčević – unose živost budući da njihovi tekstovi nisu namenjeni samo književnim sladokuscima, već i širem čitateljstvu.

„…Mračni i bezizlazno stanje u kulturi“

Značajnu novinu u listu predstavlja, skoro iz broja u broj, osobito u 1967. i 1968. godini, saradnja bezmalo svih značajnijih jugoslovenskih filozofa, naročito urednika i saradnika časopisa PraxisLjubomira Tadića, Mihaila Markovića, Predraga Vranickog, Gaja Petrovića, Danka Grlića, Zagorke Golubović, Milana Kangrge, Rudija Supeka, Svetozara Stojanovića i drugih. Pišući (iz marksističkog ugla) o raznim temama kao što su – socijalizam, birokratija, država, partija, nesporazumi oko demokratije, umetnost, kulturna politika, samoupravljanje – oni načinju oveštale dogme do tada sveprisutnog partijskog marksizma.

Tokom 1966, a pogotovo u 1967. godini Književne novine veoma često odgovaraju, u rubrici „15 dana“, na napade objavljene u Borbi, Politici, Vjesniku, Vjesniku u srijedu, Ekonomskoj politici, Komunistu

U nepotpisanom uvodniku, povodom Brionskog plenuma 1966, redakcija lista pozdravlja odluke ovog skupa koje „po mnogo čemu predstavljaju jednu od najznačajnijih intervencija CK SKJ u posleratnom periodu“. Na ovaj uvodnik veoma oštro reaguje Politika smatrajući da Književne novine neumesno zvone na paniku, „da slobodno asociraju“ i da „naprosto izmišljaju“, zastupajući tobože tezu da je „stanje u našoj kulturi mračno i bezizlazno“.

Posebna meta napada su rubrika „15 dana“, prilozi Ljubiše Manojlovića i Božidara Božovića, zatim razni komentari i intervjui. Uređivačka politika lista sve više postaje predmet kritika partijskih formuma o čemu najbolje svedoči komentar lista Komunist (4. januar 1968) pod naslovom „U čemu se razlikujemo“, koji Književne novine preštampavaju u broju od 6. januara 1968. godine….

_________ Izvor: TABLOID: list protiv mafije : videti više:   : http://www.magazin-tabloid.com/casopis/?id=06&br=294&cl=32