Архиве категорија: да ли знате

Direktor „Prosvete“ podneo ostavku

DUGOGODIŠNjIM nevoljama i previranjima u nekada najvećoj izdavačkoj kući u bivšoj Jugoslaviji, beogradskoj „Prosveti“, kao da nema kraja. Kuća koja sledi tradiciju čuvenog izdavača i knjižara Gece Kona sve je bliže situaciji da podeli tužnu sudbinu „Nolita“, BIGZ-a, „Rada“. Korak bliže do ambisa dovela je ostavka generalnog direktora Jovana Janjića, koji je posle više od dve godine, teška srca rešio da digne ruke od ovog posla.

 Jovan Janjić

U izjavi za „Novosti“ Janjić je kratko rekao da više nije mogao da izdrži teret koji je nosio. Istovremeno, on izražava veliko nezadovoljstvo odnosom Agencije za privatizaciju u čijim je rukama „Prosveta“ posle poništene privatizacije. Po njegovom mišljenju, agencija ne samo da ništa nije učinila da se reši sudbina „Prosvete“ nego ga je i saplitala u vođenju preduzeća.

„Prosveta“ se nalazi na spisku 24 sporne privatizacije, u međuvremenu ostala je bez ogromnog dela svoje imovine i sa velikim dugovima iz prethodnih godina koje sama nikako ne može da reši. Broj zaposlenih sveden je na 21, a za proteklo vreme Janjić je sve vreme imao platu od 25.000 dinara. Sa njegovim dolaskom, tvrdi, preduzeće je oživelo, pisci su počeli da se vraćaju, pa je po broju objavljenih knjiga „Prosveta“ ponovo postala jedan od vodećih izdavača. Sproveden je i socijalni program, uveden je red u zakonito poslovanje, sklopljeni su ugovori o komisionoj prodaji sa gotovo svim izdavačkim kućama u zemlji, ali se ipak dalje nije moglo.

Preduzeće je, da podsetimo privatizovano u junu 2009. godine kada ga je za 3,2 miliona evra kupila IPS „Medija 2“ čiji je vlasnik Dejan Pantović tada držao lanac knjižara „Mamut“. Pantović je dobio mogućnost da novac isplati u šest godišnjih rata. Zanimljivo je da je na tenderu prvorangirani kupac „Cepter“ ponudio 5,7 miliona evra, ali je u poslednjem trenutku, iz nepoznatih razloga, odustao. Kako su ubrzo ustanovili i javnost obavestili oba „Prosvetina“ sindikata Dejan Pantović je uglednu izdavačku kuću kupio bez ijednog svog uloženog dinara, tako što je na ime IPS „Medija 2“ dobio kredit od Fonda za razvoj u iznosu od sto miliona dinara.

SVI DIGLI RUKE OD nove vlade Srbije i novog predsednika zaposleni u „Prosveti“ su zatražili prekid restrukturiranja po hitnom postupku i da novi vlasnik jasno bude određen, ili da „Prosveta“ bude javno preduzeće. I na taj zahtev zakonodavac nije reagovao, pozivajući se na činjenicu da vreme restrukturiranja nije strogo ograničeno. Tako se stekao logičan utisak da su od ove izdavačke kuće praktično svi digli ruke i da je prepuštena sopstvenoj sudbini.

Novopečeni kupac je imao obavezu da u roku od tri meseca, ispoštuje Socijalni program i isplati zaostale bruto zarade, a bilo ih je devet. Iako je vlasnik od Fonda za razvoj dobio još 67 miliona dinara kredita odbio je da ispuni svoje dugove prema zaposlenima. Posle nekoliko uzaludnih obraćanja javnosti, zaposleni su stupili u štrajk koji je trajao čak 252 dana. Suočen sa nepopustljivošću radnika koji su samo tražili svoja prava, „gazda“ je počeo da rasprodaje imovinu „Prosvete“ i tako isplaćuje zaostale zarade. Učinio je to uprkos apelu Udruženja akcionara i dopisa svim državnim institucijama da se Pantoviću zabrani prodaja imovine. Usledila je vanredna kontrola Agencije za privatizaciju početkom 2010. koja je ustanovila da se ne poštuje socijalni program i da je zabeležen pad prihoda za čak 63 odsto.

Drugu ratu kredita kupac je trebalo da izmiri 5. avgusta 2010. godine ali to nije učinio. Ustanovljeno je da je polovinom te godine „Medija 2“ bila u blokadi od čak 450 miliona dinara što je bio jasan dokaz da vlasnik nema sredstava.

Pod pritiskom zaposlenih kojima se pridružio i deo kulturne javnosti, ugovor o privatizaciji je najzad raskinut, a od 16. novembra 2010. uvedeno je restrukturiranje, koje i dalje traje. U decembru sledeće godine sproveden je prvi krug Socijalnog programa uz odobrenje tadašnje vlade Srbije. Otišlo je 43 zaposlenih, dvoje u penziju, a kasnije je još nekoliko napustilo firmu. Radnici su ponovo zatražili drugi krug sprovođenja socijalnog programa, ali bez uspeha.

Ne videći svetlo na kraju tog tunela Jovan Janjić je podneo ostavku, a ko će (hteti) da ga zameni i šta će se dalje događati sa „Prosvetom“ – ostaje da se vidi.

Direktor „Prosvete“ podneo ostavku | Kultura | Novosti.rs.

Vitalij Šentalinski: „Zločin bez kazne“

LET IZNAD BEZDANA NIKAKO nisam mogao da završim ovu trilogiju. Milioni su tamo poginuli i svi hoće da vaskrsnu. Imao sam nekoliko varijanti ali ni sa jednom nisam bio zadovoljan. To pitanje sam rešio u snu, video sam reči: „Iznad bezdana“. Svi živimo iznad bezdana. Sanjao sam i nastavak: „nad bezdanom se može samo leteti“, i to je kraj knjige. Svi moji junaci su leteli nad provalijom, ali su imali krila, to je bio njihov talenat – kaže Šentalinski.

____________________________________________

Vitalij Šentalinski o podsećanju na pisce, žrtve sovjetskog terora. Do sada rehabilitovano oko 3.000 pisaca stradalih u logorima

_____________________________________________

U Staljinovim logorima stradali su milioni, a među njima i hiljade poznatih i nepoznatih pisaca i pesnika. Jedna istorija ruske književnosti završila je pred streljačkim vodovima, a da to ne potone u potpuni zaborav potrudio se ruski pisac Vitalij Šentalinski, koji je u utorak u Srpskom PEN centru i Ruskom domu, predstavio knjigu „Zločin bez kazne“, završni deo trilogije o žrtvama sovjetskog terora, u izdanju „Rusike“.

Šentalinski je 20 godina posvetio istraživanju tajnih dosijea u ozloglašenoj Lubjanki i borbi da se u svest vrate ti ljudi koje je KGB tamo zatrpao, kao i njihovo delo i rukopisi. Osnovao je i Komisiju, zahvaljujući čijem radu je do sada rehabilitovano oko 3.000 ruskih pisaca koji su stradali od 1917. godine. Među tim imenima je i legenda ruske poezije Nikolaj Gumiljov, koji je rehabilitovan 1991.

– U ovoj strašnoj temi potreban nam je kvalitetan prelaz. Akumulirali smo mnogo znanja o tragediji 20. veka u Rusiji, koja je postala svetska tragedija, neviđena po razmerama. Trebalo bi toga da postanemo svesni, da znanje pređe u podsvest, količina u kvalitet, potrebna nam je katarza, pročišćenje. Put od tame ka svetlosti – objašnjava autor trilogije, koji u zaključku knjige ističe da se „ruski Nirnberg nije dogodio“.

U knjizi se nalaze i pisma koje su Ana Ahmatova i Boris Pasternak napisali Staljinu, a Šentalinski, za „Novosti“, objašnjava o čemu je reč:

– Staljin je bio neostvareni pesnik, i pošto mu nije uspelo da bude pesnik, davao je veliki značaj pesnicima. Tačno je znao ko je dobar, a ko loš. Oko loših se nije mnogo trudio, dok se prema vrhovima naše poezije – Pasternaku, Ahmatovoj i Mandeljštamu, odnosio ozbiljno, ali se sa njima i igrao kao mačka s mišem. Kada su prvi put uhapsili sina Ahmatove Lava Gumiljova zajedno sa njenim drugim mužem, ona je napisala pismo Staljinu sa molbom da joj oslobodi sina. Pasternak mu je istog dana napisao pismo sa istom molbom. Staljin ga je oslobodio, voleo je da stekne slavu milosrdnog vladara. Ali ga je kasnije tri puta hapsio i slao u logor – kaže autor.

Ovaj pisac, koga prati priča da je prvi dobrovoljno ušao u Lubjanku, naglašava da mu je cilj bio da se umesto pečata „stroga tajna“ koji je nosila svaka fascikla KGB-a, pojavi pečat „čuvati večno“.

 Vitalij Šentalinski

– Druga glava knjige zove se „Pesnik terorista“ i govori o Leonidu Kanegiseru koji je imao 22 godine, bio drug Cvetajeve, Jesenjina i mnogih drugih pesnika. Streljan je 1918. godine. Našao sam u njegovom dosijeu beleške koje je zapisivao pred streljanje.

Mislite da je možda pisao o tome kako mu je žao što će umreti i kako je nesrećan?

Ne. Pred streljanje mislio je o sudbini Rusije i pisao filozofske tekstove. U tim rukopisima je stajalo: „Tama je uporna, stoji i hrani se sama sobom.“

To mi je bio ključ za ovu knjigu – kroz sliku te tame opisao sam sve što sam hteo. Drugi ključ, kao spas od tame, našao sam u rečenici koja glasi „O čoveče, spoznaj svoje dostojanstvo“, koju je zapisao jedan sveštenik iz Uralskog Orla.

„Pokidala se veza s vremenom“, govorio je Šekspir. Moje knjige služe da se vreme između epoha ne prekine, one su lek od istorijskog zaborava – kaže Šentalinski.

 

SAMO LOGOR

Šentalinski kaže da Staljin nije smatrao Mandeljštama dobrim pesnikom.

– Kada je Mandeljštam bio uhapšen, Staljin je pozvao Pasternaka i pitao ga da li je ovaj majstor. Posle Pasternakovog odgovora „samo“ ga je proterao u logor, nije ga streljao. Očekivao je da će ovi pesnici pisati pesme u njegovu slavu – kaže nam Šentalinski.

 

Vitalij Šentalinski predstavio knjigu „Zločin bez kazne“ | Kultura | Novosti.rs.

Белешка о песнику Арсенију Александровичу Тарковском / Владимир Јагличић

30 година ЗАВЕТИНА (фотодокументација Заветина, 2013)
30 година ЗАВЕТИНА (фотодокументација Заветина, 2013)

Арсениј Александрович Тарковски родио се 25. јуна 1907. године у Јелисаветграду, Херсонска губернија. Његов отац био је службеник локалне банке, а предак по очевој линији, пољски племић Матвеј Тарковски. Отац песников се налазио под надзором полиције због учешћа у народовољачком покрету, три године је провео у тамницама Вороњежа. Из свог другог брака са Маријом Даниловном Рачковском добио је два сина, старијег Валерија, који ће погинути у грађанском рату 1919. године, и млађег, Арсенија. У породици су гајили култ уметности; песников отац је сарађивао у локалним новинама и, за себе, преводио са италијанског и француског, Игоа, Дантеа, Леопардија. Млади песник је 1921. године са својим пријатељима у локалним новинама објавио песму са акростихом у којој је била јасна, негативна алузија на Лењина. Неколико другова Тарковског је ухапшено, а он је успео да побегне и неко време је лутао по Украјини и Криму, радећи разне послове (обућар, риболовац и сл). Године 1923, долази у Москву, настанивши се код тетке, а године 1925. уписује Литерарни институт. Три године касније, 1928, оженио се Маријом Вишњаковом, студенткињом истог института. Две године је примао стипендију из Фонда за писце-почетнике, али су Виши књижевни курс затворили због самоубиства једне од слушатељица, док су остале полазнике, просто, распустили. Тарковски је у то време писао фељтоне за лист „Звонце“ (под псеудонимом Тарас Поткова). Од 1931. запослен је на радију, наредне године написао је радио-драму „Стакло“ која је подвргнута критици због „мистицизма“. Напокон, године 1933. почиње да преводи, на шта га је, као и неке друге песнике (Звјагинцеву, Марију Петрових, Тарковског, Штејнберга) наговорио Георгиј Шенгели, сарадник Одељења за књижевност народа СССР-а Државног књижевног издаваштва. Рад на превођењу „источних“ народа СССР-а био је повезан и с путовањима (Киргизија, Крим, Кавказ итд). Године 1936. упознао је Антонину Бохонову, супругу критичара Трењина, због које је улето 1937. године напустио породицу (супругу и двоје деце – Андреја, будућег великог редитеља, и кћи Марину), и са којом ће се оженити 1940. године. Ујесен исте године упознао је Марину Цветајеву која га је на састанак позвала писмом (као сјајног преводиоца). Тарковски је, вероватно, последња љубав Марине Цветајеве. Почетком рата испратио је, евакуисане, своју прву жену и двоје деце, у град Јурјевец, а потом се запутио у Чистопољ, где су биле евакуисане његова друга жена и њена кћи. Потом се јавио на фронт, као добровољац. Био је на дужности новинара армијских новина, учествујући, повремено, и у борбеним акцијама Шеснаесте армије (добио је орден „Црвене звезде“). На фронту је објавио низ песама које славе руског војника и исмејавају хитлеровце; песма „Наша здравица“ („Испијмо за Отаџбину, испијмо за Стаљина“ била је веома популарна). Истовремено, за себе је писао поезију са интимним мотивима.

Тринаестог децембра 1943. године, код места Градић, у Витебској области, рањен је, гелером од експлозије, у ногу. Добио је гангрену и хитно превезен у Москву, где му је нога ампутирана. Имао је пажњу и негу, како прве, тако и друге своје породице, а старање његове друге жене, при хитној евакуацији у Москву, дословце му је спасило живот.

Године 1945. преводио је поезију грузијског песника Чикованија, и припремао своју прву песничку збирку, али је штампање обустављено из политичких разлога. Збирка није штампана јер су уредници очекивали фронтовску ратну поезију, уместо које су добили тиху мисаону лирику. Наредне године упознао са се Аном Ахматовом; пријатељство с њом потрајаће до Анине смрти. Године 1947. растаје се од друге жене, при чему растанак прате тешке моралне дилеме због чињенице да му је она, својеврeмено, спасила живот. Преводи туркменске песнике, а 1949. добија „поруџбину која се не одбија“, да са грузинског преведе младалачке стихове Јосифа Висарионовича Стаљина. Сам Стаљин је, међутим, показао трезвеност,  забранивши да се стихови штампају, тако да до објављивања превода није дошло. Године 1951. оженио се Татјаном Озерском, дугогодишњом секретарицом и пратиљом на путовањима. Бохонова је умрла два месеца касније. Још десет година песник ће провести на преводилачким службеним путовањима: преводи источних песника су, у Совјетском Савезу, били важан део „еманципаторске“ културне политике.  Своје стихове и даље пише „за фијоку“. Напокон, 1962. године, на наговор своје супруге и пријатеља,  објављује прву песничку збирку „Уочи снега“ за коју Јевтушенко каже да је донела „тријумф у интелектуалним круговима“. Наоко интимна, та лирика је, „на мала врата“ у руску културу враћала предреволуционарну Русију. Исте године његов син Андреј добија „Златног лава“ у Венецији.

Арсениј Тарковски, потом, објављује своје збирке, у размацима од три до пет година („Земљи земљино“ 1966, „Весник“ 1969, итд). Био је у саставу делегација руских писаца које су посетиле Француску и Енглеску (1966. и 1967. године). Године 1971. добио је Државну награду Туркменије за преводилаштво, а 1977. Орден пријатељства народа од совјетске владе.

Кад је редитељ Андреј Тарковски 1984. године у Милану изјавио да не жели да се враћа у Совјетски Савез, његов отац је објавио писмо у којем је изразио своје убеђење да руски уметник треба да живи и ради у отаџбини и да са својим народом трпи оно што је том народу досуђено. На страну питање притиска под којим је писмо писано: синовљева одлука је оцу сигурно тешко пала, као и сину очево писмо. Смрт Андреја Тарковског, 29. децембра 1986, слажу се мемоаристи, убрзала је и кончину песникову. Он у припреми наредних издања својих песама скоро да не учествује, због тешког физичког и душевног стања.

Умро је у болници, увече 27. маја 1989. године, у Москви. Сахрањен је на гробљу у Переделкину, где је остављено место и за прах његовог сина, сахрањеног у Паризу. Опојан је у храму Преображења Господњег, а новембра 1989. посмртно му је додељена Државна награда Совјетског Савеза. У фебруару 2008. отац и син су добили заједнички музеј у Москви; у родном граду Арсенију Тарковском ће бити постављен споменик који ће изградити, заједно, Русија и Украјина, а моделовати вајар Виталиј Кривенко. Сабрана дела песникова, у три тома, изашла су између 1991. и 1993. године.

Тарковски је био песник-пострањар који се није мешао у (књижевне) зађевице свог времена. Мисаоно снажан, а у сликама конкретан, увек чврсто стојећи иза својих стихова на тој својој једној, као у земљу ураслој, нози, Арсениј Тарковски је једногласно признат као један од најбољих руских песника друге половине двадесетог века.

_______ Видети: http://novosazvezde.wordpress.com/2013/11/12/%D0%BF%D0%B5%D1%81%D0%BC%D0%B5-%D0%B0%D1%80%D1%81%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D1%98-%D0%B0%D0%BB%D0%B5%D0%BA%D1%81%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%87-%D1%82%D0%B0%D1%80%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D1%81/

Španija: Otkriven audio snimak Borhesovog predavanja

 

Na snimku se nalazi petočasovno predavanje koje je Borhes, jedan od najuticajnijih autora XX veka, održao 1965. godine u Buenos Airesu.

Borhesovo obraćanje snimio je jedan Španac koji je trake doneo u Španiju gde su privukle pažnju tek kada su, pre nekoliko meseci, predate kulturnoj instituciji Kasa del Lektor u Madridu, javila je agencija Frans pres.

„Veoma je uzbudljivo čuti njegov glas. Stvari koje govori su one iste koje je imao običaj da mi govori kada smo bili nasamo“, kazala je Borhesova udovica, Marija Kodama (76), predstavljajući snimak.

Ona je dodala da je to verovatno poslednji Borhesov neobjavljeni materijal.

Snimljeno predavanja je o argentinskom tangu, ali pisac, koji je takođe bio pesnik i predavao englesku književnost, često skreće na druge teme, kao što su američki pisac Mark Tven i grčki pesnik Homer.

„Čujete Borhesa onakvog kakav je bio, osoba koja počne na govori o jednoj temi – tangu, a zatim zaluta u ‘Ilijadu’ ili Marka Tvena“, kazala je Kodama.

Borhes (1899-1986) je presudno obeležio hispanoameričku literaturu i značajno uticao na svetske književne tokove.

Najpoznatiji je po svojim fantastičnim pripovetkama „Vavilonska biblioteka“ i „Knjiga izmišljenih stvorenja“.

 

 

 


 

Španija: Otkriven audio snimak Borhesovog predavanja | Kultura | Novosti.rs.

Zaječar: Lažni brak zbog nasledstva i penzije

ZAJEČAR – Zbog sumnje da je fiktivno venčao rumunsku državljanku D. M. (51), sa jednom starijom osobom iz zaječarskog sela Dubočane, policija u Zaječaru uhapsila matičara iz tog mesta G. S. (51).

„Brak“ između osobe, koja je u trenutku „venčanja“ imala gotovo 90 godina, i Rumunke obavljen je kada „mlada“ nije bila u Srbiji, pa je, navodno, u matičnu knjigu upisan lažni datum.

Po dosadašnjim saznanjima, Rumunka je radila na imanju starijeg čoveka iz Dubočana, koji je nedavno preminuo. U dogovoru sa „mladoženjom“, ona je pristala da se uda za njega, kako bi nasledila njegovo imanje i penziju, dok je matičar, nezvanično, bio zadužen da u matičnu knjigu venčanih stavi lažan datum što je urađeno iz razloga jer po našem zakonu žena stiče pravo na nasledstvo samo ako je u braku duže od tri godine.

U matičnoj knjizi je, po nepotvrđenim saznanjima, zavedeno da je brak sklopljen pre više od tri godine, odnostno, u trenutku kada se D. M. nalazila u Rumuniji.

Protiv matičara je podneta prijava zbog zloupotrebe službenog položaja, a protiv Rumunke zbog sumnje da je falsifikovala službene isprave. Njima je određeno dvodnevno policijsko zadržavanje.

Zaječar: Lažni brak zbog nasledstva i penzije | Srbija | Novosti.rs.

Превредновање – неизбежно

Овај подужи одломак  из текста  Мило Ломпар, „Поетика самотништва“, Небојша Васовић прештампава у својој нанјовијој обимној  књизи  „Зар опет о Кишу?“ (Београд, Конрас, 2013, 444 стр.; стр.: 383-387; поглавље „IV“  „Из непопуларних архива“).

најновија књига небојше васовића
најновија књига небојше васовића

„Ова књига није пуко обнављање негативних аргумената поводом Кишовог дела, чију репрезентативну суму даје Драган Јеремић у Нарцису без лица, књизи велике истраживачке вредности, без обзира да ли прихватамо њене закључке. Иако у многим елементима ослоњен на учеснике давнашње полемике, што природно проистиче из посвећености истој теми, Васовић пише своју књигу из особене и аутентичне перспективе, за чије разумевање је од највеће важности судбина Кишовог дела у деценијама после чувене полемике. У том епохалном одјеку постоје два дејства: Кишово манипулисање судбином Гробнице за Бориса Давидовича и својом личном судбином и природа духовне ситуације времена у којем је то манипулисање не само могуће него и пожељно. Укупна енергија књиге Лажни цар Шћепан Киш усмерена је против такве духовне ситуације времена, која омогућава Кишов успех, води у непроверавање његових тврдњи о прогањању и изгону, погодних за звук великих звона, која су „меркантилна, јер звона великих мученика данас одзвањају меркантилно“. Киш је, отуд, схваћен као заштитни знак једне духовне ситуације, савремене а не некадашње, и то је корен ethosa из којег извире оно против које исказује Небојша Васовић. […]

У том простору Лажни цар Шћепан Киш износи три политичке теме као предмет разрачунавања са Кишом. У јеврејској теми (1) Киш проналази повлашћен простор за патос жртве који је унапред одабрао као непроблематичан, иако „јеврејско искуство под Стаљином, или којим другим режимом, није нешто монолитно и бесконфликтно, како би хтео да нам прикаже Киш“. У тој теми, истовремено, Киш проналази добар начин да обезбеди властити успех, јер је њена моћ употребна у највећем степену. Ту се наглашава етичка проблематичност Кишовог понашања у ванкњижевној сфери: за писца који-своје дело не исказује као дело-чин, у пољу праксе, такав приговор не би напуштао оквире строго приватне сфере, али за писца као што је Киш он има разарајућу снагу. Кишов (2) однос према комунизму носи подвојеност која може послужити да би се демистификовао снажан морални гест његове прозе: „Смели борац против насиља и политичке репресије, Киш не пише о стаљинизму средине у којој живи… већ се смело, заједно са Титом, обара на руски стаљинизам.“ Оваква примедба може имати смисла у пољу акције, а не у пољу уметности, да сам Киш није назначио постојање јединственог духовног става који се снажно протеже на његово приповедање, омогућавајући критичару да устврди како Киш „не разоткрива некакве потресне истине о тоталитарним режимима, већ – напротив – понавља исте оне митове који су већ прихваћени за официјелну истину.“ Изузетно је ефектно и убедљиво Васовићево рашчлањавање (3) Кишовог схватања национализма, јер се показује да је регис-тар Кишових одредница националистичког схватања света могуће схватити као регистар снажно распрострањених предрасуда, лишених аутентично историјског садржаја, идеолошких мотива који делују као етикете, погодне за брзо лепљење и рекламу, никада плод неког изнијансираног и безинтересног посматрања. […]

Померање смисаоних акцената са строго књижевних и поетичких на политичке и етичке Кишове особине пмогућава да се у Лажном цару Шћеиану Кишу назначе оне културне силе које писцу омогућавају тако истакнут положај. Описан као узорни пример идеологије успеха, Киш је постављен као фигура која употребљава различите моћи да би обезбедила своју прихваћеност: он то не чини скривено него нападно, не самозатајно него агресивно. Како је таква веза увек двострука, онда и он сам од тих моћи бива употребљаван. (У овој тачки Васовић додирује своју анализу из књиге Против Кундере. По обликовању доминантне фигуре која се оспорава то су две сродне књиге.) Ово настојање да се ставе у дејство различите моћи открива лажног побуњеника и скривеног конформисту: „Увек је некоме морао да припада, да буде нечији.“ Ту је дно Васовићевог доживљаја Киша који је обликован као фигура с оне стране самотништва, и то као неаутентична фигура, јер не жели да прихвати сазнање о властитим својствима књижевно-егзистенцијалног конформисте, иако прихвата позитивне последице таквог положаја. Када Васовић, оспоравајући Кишово схватање национализма, одлучи да искаже своје разумевање национализма, показује се колико би било кратковидо сврстати га у националистички покрет, јер су његова размишљања испуњена бројним исказима у којима се очитује и канонски и апокрифни презир према том, и сваком другом, покрету: „Само ретки појединци имају потребу и смелост да размишљају о феномену нације с оне стране трговине и дневне политике. Национализам, дакле, не мора бити само пример масовне хистерије -изнуђене историјским околностима, већ и индивидуално становиште иза којег често не стоји никаква подршка народа или националних институција.“ Никаква колективистичка идеја, па ни националистичка, не лебди пред очима писца књиге Лажни цар Шћепан Киш. У њеном темељу налази се поетика самотништва. Јер, њен основни  гест јесте гест радикалног индивидуализма, који тражи одговорност за све, који негује подозривост према сваком владајућем схватању, знаку, обичају, јер иза сваког таквог амблема проналази колективистичку силу која га омогућава. […]

У овако оцртаном распореду сила настаје нехотична потврда Васовићеве интуиције о томе да Киш није фигура самотништва него њена симулација. Иако се Васовић не служи хронологијом, иако он не анализира ко је све, кад и како оспоравао и афирмисао Киша, ипак је прецизно указао на то да је скоковит и непрекинут успон писца Гробнице за Бориса Давидовича био одлучујуће појачан полемиком око плагијата, јер је баш ова полемика створила ореол око Киша, који је убрзо за њом добио најзначајније књижевне награде, и у комунистичкој Југославији, временом утирући пут настајању једног мита, који делује и данас, поготово данас, једном унапред оправданом репресивном снагом. […]

У његовом оспоравању нема ничег паланачког, него има свесног изазивања, које се обликује у духу аутентичног самотништва: „наши људи идолопоклонички падају пред сваким успехом неког нашег човека у иностранству јер иностранство увек доживљавају као центар космоса, као центар својих промашених, неодживљених живота.“ Васовић само остварује своју субверзивну осећајност: у поетици која на њој настаје, у разорној и духовитој логичности многих реченица, у бескомпромисно негативном ставу којим се аутор потпуно излаже, Лажни цар Шћепан Киш представља занимљиву и узбудљиву књигу. Њена поједностављивања, одвише далекосежни закључци, одвише велика оспоравања Кишове уметничке вредноста, својеврсна су цена коју плаћа критичарев темперамент.Ма колико истрајавали на овим својствима, нећемо одагнати субверзивност истина које нам ова књига саопштава: бројна, суптилна и вешта, тумачења Кишове прозе, и она остављена „за будуће докторанте са Сорбоне и Харварда“, уколико не застану пред неким сазнањима које доноси ова књига […]

(Мило Ломпар, „Поетика самотништва“, Летопис Матице српске, април, 2005.)

________ НАПОМЕНА  уредника:

Последњи параграф из одломка Ломпарове критике из 2005. године веома је објективан, у односу на оно што се уопште могло прочитати и чути о критичким напорима Небојше Васовића. Нарочито последња реченица. Међутим, већина Васовићевох критичара , мислим на официјелну, бирократску и академску књижевну критику, није имала нити може имати слуха за право вредновање и превредновање. Ретки међу њима, присетиће се да су и Скерлић и Вујић (пред сам Други светски рат) сматрали да се у српској књижевности мора временом започети са превредновањем, али практично тај посао једва да је започет последњих година. Официјелна књижевна критика се радије бави хвалоспевима, стварањем и одржавањем канона и шаблона, јер је то лакше и безболније. И уносније! Та  официјелна књижевна критика много личи на српско друштво онакво какво оно стварно јесте. Није чудно што се на тешки, аргатски посао превредновања усудио баш један писац, какав је Васовић. Већ од првих својих есејистичких књига, од књиге о Кодеру, видело се да је Васовићу дража истина од некаквих митова о српским књижевним величинама (сетите се Васовићевих критика о Михизу, или о другим „миљеницима“ времена и прилика). Дај Боже, да овај писац који живи у свету далеко од Србије као сиромах поживи и позабави се, на свој начин, вредновањем , рецимо, прозе, српске прозе  друге половине 20. века, прозе тзв. наметанутих писаца, на убедљив начин, на који је тај посао обавио у књизи „Зар опет о Кишу?“, коју ће наравно, у прво време, сада и сутра дочекати уобичајена тишина и мук, али прекосутра  ће бити друкчије….Постоји у Србији још неколико писаца-критичара (Миодраг Мркић, Мирољуб Милановић …), сасвим неукалупљених, својих, који се не могу чути од оних који стварају сабласну тишину, као и око најновије Васовићеве књиге. Јато писаца-критичара, склоних превредновању, полако се шири, јер оно што треба да буде, то ће бити, то се не може задржати. Превредновање је неизбежно….

                    Бела Тукадруз

Fwd: Fwd: Nuklearni otpad

Venecuela ne laže
U Venecueli 1974.godine pisano je u vrlo ozbiljnom listu, da su Albanija, Bugarska, Rumunija i Srbija određene za svetsko smetlište, u Evropi je, a nije Evropa, a i narod je inteligentan i veoma brzo prihvata nove tehnologije (odlaganja otpada). Takođe, standard će (navodno) mnogo da skoči, ali će cena biti velika: smanjuje se životni vek na 30 godina. Kao što vidite, sve se planira mnogo unapred. I ništa oni ne kriju, samo ako ima ko da pročita. „Teorija zavera“ zaista ne postoji, jer za njom nema potrebe. Mogu sitni i beznačajni da se zavere protiv viših od sebe, a da se oni koji vode sve zaveravaju protiv sitne boranije – to je nonsens. Oni samo imaju svoj plan (AGENDA – kako ga oni zovu) i vrlo prilježno rade na njegovom provođenju. I, za razliku od nas, gde sve mora da bude gotovo sutra, da ja maznem lovu i turim u šlajpik, njihovi planovi se prostiru na stotine godina, i nije važno da ga trenutno živi ostvare, već svi rade na tome, a neki njihovi će ga i doživeti.

Beograd — Najveće skladište nuklearnog otpada u Evropi,građeno po standardima EU, za nekoliko nedelja će biti otvoreno u Vinči. Čeka se trajna upotrebna dozvola.

Prema rečima Radojice Pešića, direktor Javnog preduzeća Nuklearni objekti Srbije, skladište će zadovoljiti potrebe skladištenja radioaktivnog otpada sa teritorije Srbije u narednih nekoliko decenija. On je za B92 objasnio da će se tu skladištiti otpad koji je i do sada u Srbiji nastajao kao medicinski otpad, u industrijskoj proizvodnji i naučnim istraživanjima.
Nukelarni objekti Srbije navode da se u postojećim skladištima nalazi oko 3000 kubnih metara radioaktivnog otpada, te da je zbog te i količine otpada koji nastaje svakodnevno završena izgradnja modernog i bezbednog skladišta, dovoljno velikog kapaciteta.
„Planirano je da u to skladište bude premešten kompletan otpad iz postojećih skladišta, koja će potom biti demontirana. Na taj način će se sav radioaktivni otpad iz naše zemlje biti uskladišten bezbedno i sigurno na jednom mestu“, saopštava to Javno preduzeće.
„Kapacitet objekta je 8.500 buradi od 200 litara i 100 transportnih kontejnera u okviru bezbednog skladištenja radioaktivnog izvora“, kaže direktor Radojica Pešić.
Novo skladište neće služiti za odlaganje nuklearnog goriva jer je Srbija već otpremila nuklearno gorivo u Rusiju. Nadležni kažu i da novo skladište neće služiti za eventualno odlaganje radioaktivnog otpada koji nastaje u drugim državama, već isključivo za skladištenje radioaktivnog otpada, koji nastaje u našoj zemlji.
Kako kažu u Nuklearnim objekitma Srbije, novo skladište će doprineti uspostavljanju međunarodnih standarda koje je propisala Međunarodna agencija za atomsku energiju.
Pešić je za 2012. godinu najavio početak demontiranja dotrajalog skladišta otpada i njegovo prebacivanje u novo skladište inače kako navode prvi objekat u Vinči koji je završen „striktno po zakonskoj proceduri, od građevinske dozvole, zaključno sa upotrebnom, koja je dobijena pre mesec dana“.
Izgradnju ovog skladišta je počeo Institut u Vinči 2007, a od osnivanja NOS pre dve godine, to preduzeće je u potpunosti preuzelo taj posao.

Na udaljenosti od samo 13km izgrađeno je najveće skladište nuklearnog otpada u Evropi. Pitanje je, koliko Srbija proizvodi nuklearnog otpada kada joj je potrebno najveće skladište u Evropi? Da li skladište napravljeno zbog otpada Srbije ili Evrope? Zbog čega smo dozvolili da postanemo najveće kanta nuklearnog otpada u Evropi, zbog čega „moramo“ da čuvamo nuklearno đubre cele Evrope?
Šta možemo očekivati u budućnosti za nas i našu decu? Podignimo svest i učinimo nešto! Pobunimo se i sprečimo da naša budućnost i budućnost naše dece budu ugrožene!

Učinite nešto, za početak pošaljite ovaj mail na što više adresa! Nemojte ćutati pričajte, uputite neupućene, učinite nešto!

   Видети: http://srboslov.info/hronika/srbija/907-v-n-cu-l-n-l-z-srbi-c-bi-i-s-l-dish-nu-l-rn-g-p-d

________ Preporučio: J. Pejčić

 

Zbog čega Beograd ignoriše Nobela

NAŠI KANDIDATIŠEZDESETIH smo imali Crnjanskog, Selimovića, Desnicu, Raičkovića, sedamdesetih Kiša, Pekića, Mihailovića… Nobelovom komitetu predlagani su i Selimović i Kiš, ali i Desanka Maksimović, Dobrica Ćosić, Vasko Popa i Miodrag Pavlović. U novije vreme samo je Milorad Pavić ulazio u krug za razmatranje. Pisca „Hazarskog rečnika“ nominovali su više godina zaredom predlagači iz Sjedinjenih Država i nekih evropskih zemalja.

  Dobrica Ćosić, Dragoslav Mihailović i Miodrag Pavlović

NAGAĐANjE ko će početkom oktobra dobiti Nobelovu nagradu za književnost uzima maha. Već po pravilu, liste mogućih dobitnika osvanule su na britanskim i švedskim kladioničarskim sajtovima „Ladbroks“ i „Unibet“, a imena večitih kandidata ne menjaju se godinama: Haruki Murakami, Džojs Kerol Outs, Adonis, Amos Oz, Asija Đebar, Ko Un, Milan Kundera, Margaret Atvud, Peter Nadaš, Alis Munro, Filip Rot, Tomas Pinčon, Don Delilo, Ismail Kadare, Sejs Notebom, Salman Ruždi…

Svetski mediji bave se šansama sirijskog pesnika Adonisa, čija je zemlja u centru pažnje, ističu da Amerikanci nisu nagrađeni već 20 godina, „guraju“ kenijskog pisca Ngugi Vationga…

I dok Japanci svake godine euforično čekaju vesti iz Švedske, čvrsto verujući da imaju dostojnog kandidata u autoru „Norveške šume“, u našoj najširoj kulturnoj javnosti više se ni ne postavlja pitanje ima li srpska književnost nekog pisca koji zaslužuje da uđe bar u širi izbor za čuvenu medalju sa likom Alfreda Nobela, diplomu i osam miliona švedskih kruna.

Iako savremena srpska književnost nema onaj politički, kritički, korektivni ili etički javni značaj kakav je nekad imala, njen kvalitet i univerzalnost nisu sporni, i može da pliva u glavnom svetskom toku. Pa, ipak, iz Srbije na adresu Švedske akademije dugo nije poslat nijedan predlog. Svake godine, inače, ova institucija primi više od 300 „želja“ iz celog sveta.

Srpska akademija nauka i umetnosti, tačnije njeno Odeljenje za književnost i jezik, svake godine uredno dobija poziv iz Švedske da uz obrazloženje prosledi ime srpskog kandidata za „Nobela“. To za „Novosti“ potvrđuje i akademik Predrag Palavestra, dugogodišnji sekretar ovog Odeljenja.

– Dolazi nam poziv, ali odlučili smo da ne učestvujemo. Odeljenje ne predlaže svoje članove, ali ni druge za Nobelovu nagradu – kratko nam je rekao Palavestra.

Srpski PEN centar i Udruženje književnika Srbije dosledni su u nepredlaganju srpskih kandidata. Predsednik UKS Radomir Andrić kaže za naš list da nije bilo inicijativa koje bi Udruženje podržalo, i dodaje da su pre dve godine stali iza kandidature Dobrice Ćosića, koja je stigla iz Novog Sada, iako je sam pisac bio protiv takvog predloga, te da su svojevremeno podržali i kandidaturu velikog rumunskog pesnika Nikite Staneskua.

Po rečima pesnika i kritičara Gojka Božovića, člana Upravnog odbora našeg PEN-a, ovu nagradu koju prati apsolutna globalna pažnja, prati i inflacija predloga.

– Verujemo u autonomnost žirija, i da ima uvida u današnje književno stvaralaštvo. Mnogo je važnije da se bavimo neprestanom promocijom srpskih pisaca u inostranstvu. Naši autori nisu dovoljno prevođeni na velike svetske jezike, kao i na skandinavske – rekao nam je Božović.

Činjenica je da srpska kultura ne radi dovoljno na plasmanu svojih pisaca najvišeg ranga, barem onako kako to radi Estonija koja svake godine predlaže za „Nobela“ svog najpoznatijeg pesnika Jana Kaplinskog, organizuje objavljivanje eseja o njemu i njegovih pesama na svim svetskim jezicima. Nema razloga da na kladioničarskim listama ne osvane i jedan srpski pisac, makar sa šansama sto prema jedan, kao što se u toj ulozi ove godine našla uvažena poljska pesnikinja Olga Tokarčuk, koja će sledećeg meseca otvoriti Beogradski sajam knjiga.

Zbog čega Beograd ignoriše Nobela | Kultura | Novosti.rs.

Crnjanski: Između Srbije i Sumatre

U povodu velikog jubileja, 120 godina od rođenja Miloša Crnjanskog (26. 10. 1893. – 30.11.1977), Radio-televizija Srbije i Srpsko bibliofilsko društvo priredili su izložbu prvih i retkih knjiga velikog pisca. Postavka, pod dobro odabranim naslovom „Između Serbije i Sumatre“, biće otvorena u ponedeljak, u Galeriji RTS.

Pokazujući nam i predstavljajući šta će se prvi put naći pred posetiocima, Srđan Stojančev, predsednik Srpskog bibliofilskog društva i novinar, za „Novosti“ kaže:

– Biće to prva izdanja Crnjanskog počev od knjige „Maska“, izašle u Zagrebu 1918. u izdanju Društva hrvatskih književnika, zaključno sa „Embahadama“, koje su se pojavile 1983. kod „Nolita“ u okviru Sabranih dela. Posetioci će videti i jednu neobičnu zanimljivost: tri varijante korica za knjigu „Priče o muškom“ iz 1920, koje je uradio čuveni izdavač Svetislav B. Cvijanović iz nama nepoznatih razloga. U vitrinama će biti i četiri pisma koja je Crnjanski slao iz Londona 1956/57. Božidaru Kovačeviću, piscu i profesoru.

Povod je bio Kovačevićeva ideja da SKZ, u čijoj je upravi tada bio, objavi antologiju lirskih pesama Crnjanskog, sa čime se pisac složio, ali do knjige se nije došlo. U pismu, Crnjanski između ostalog kaže:

RAZGLEDNICE
I PREVODI
NA izložbi će biti i dve razglednice koje je Crnjanski 1931. uputio iz Dubrovnika i Sušaka Slobodanu Jovanoviću, tada profesoru Beogradskog univerziteta. U kratkom tekstu pisac između ostalog obaveštava Jovanovića kako se sprema da sa čuvenim izdavačem Gecom Konom otputuje na Cetinje. U vitrinama će biti i knjige za koje je Crnjanski, između dva rata, napravio predgovor za srpska izdanja Flobera, Katajeva, Rostana i Lotija, kao i njegov prevod knjige Emila Ludviga „Musolini“.

„Bilo bi najbolje i najprivlačnije za čitaoce da se ostavi meni da tekst odaberem. Ja bih u tu antologiju uneo sve što je u ’Odabranim stihovima’ i još nekoliko iz doba posle ’Lirike Itake’. To bi bilo oko tri tabaka, ili samo stranu-dve više. Ako bi „Zadruga“ želela veću knjigu, predlažem da tome dodadu moju antologiju političkih pesama koju sam pripremio za štampu. Ona obuhvata sedam pesama iz ’Lirike Itake’, ali sa komentarom koji se prvi put pušta u štampu. (Moje uspomene iz Prvog svetskog rata). Komentar i tih sedam pesama iznose oko dva i po tabaka.“

Manje su poznati i detalji iz vremena kada je tada mlađani pisac bio profesor gimnazije u Pančevu, od jeseni 1921. do leta 1922. Tada je imao neprilika zbog optužbe dvoje roditelja koji su se žalili na njegov odnos prema učenicima. U pismu upravitelju gimnazije Crnjanski 15. 3. 1922. ističe: „Poznata je stvar koliko je moral, cinizam i brutalna nevaspitanost đaka, u zadnje doba, zadavala brige nastavnicima. Zna se, da škole u celoj zemlji, preživljavaju krizu, i da je roditeljska naklonost prema deci, a protiv nastavnika, u zadnje doba, dovela do bezizlazne situacije. Dok nastavnici pod najtežim okolnostima vrše svoju tešku dužnost, dotle roditelji pišu, kako se baš u ovoj gimnaziji, često događa, anonimna pisma i tužbe protiv onih nastavnika, koji svojom strogošću hoće da prekinu ovo ‘poratno’ stanje škola“.

Pažnju će svakako privući i originalni primerak knjige „Lament nad Beogradom“ koji je izašao u Johanezburgu 1962. u samo 75 primeraka. Antologijsku pesmu Crnjanski je napisao šest godina ranije, negde „na plaži mora engleskog“, u blizini Londona, u mestu koje se zove Cooden Beach poverio je na štampanje svom dugogodišnjem prijatelju Draganu Aćimoviću, koju je objavio kao bibliofilsko izdanje u svojoj kući „Garamond“. Kada su ga pitali zašto „Lament“, Crnjanski je odgovorio:

– Zato što sam uvek hteo da živim u Beogradu… A živeo sam dugo, svugde, potucao se svuda, pa – kad zalelečem, daleko… Naiđe mi Beograd koji me teši, sa svim mojim prijateljima, varoš koja mi govori utehom… Pa sam „Lament“ i pisao razgovarajući s Beogradom i misleći uvek na njega!

Na izložbi će se naći i izuzetno redak primerak i dalje kontroverznog detektivskog romana „Podzemni klub“. Knjiga je, izašla 1921. godine u izdanju „Napretka“ iz Pančeva, a kao autor potpisan je Harald Johanson. Bilo je dugo nejasno da li je roman napisao Crnjanski pod pseudonimom, ili je to samo njegov prevod. Iako je 1985. Mirjana Popović Radović, posle dužeg istraživanja, zaključila da je to prvi roman velikog pisca, Stojančev u to izražava sumnju:

– Pre nekoliko godina sam predložio profesoru Ljubiši Rajiću, velikom znalcu skandinavske književnosti da, ukoliko postoji švedski pisac Harald Johanson i njegov roman „Podzemni klub“, pronađe tu knjigu i fotokopira bar nekoliko stranica. On je to prihvatio i posle izvesnog vremena objavio da je samo prevod, i to loš. U međuvremenu je Rajić, nažalost, preminuo, a fotokopiju originalnog dela nije uradio, tako da budućim istraživačima ostaje da razreše ovu zagonetku.

Posetioci će imati prilike da vide i prvi broj „Ideja“, lista za književnost, politička i društvena pitanja, čiji je vlasnik i urednik bio Crnjanski. List je izlazio u Beogradu 1934. i 1935. i bio povod za brojna politička osporavanja i ideološke diskvalifikacije Crnjanskog. Objašnjavajući optužbe za obožavanje totalitarnih i ideološki isključivih država, pisac je, mnogo godina kasnije, u razgovoru sa Tanasijem Mladenovićem rekao:

– Tačno je da je moje shvatanje države i državnih vlasti možda konzervativno. Ne zaboravite da sam rođen i odrastao u Austrougarskoj, da je ta država bila strašna za nas Slovene i sa hiljadu mana, ipak bila je solidno pravno utemeljena. Ja od svake države tražim da obezbedi miran rad, red i mir, dakle da bude pravna. I, priznajem, u početku mi se činilo da je nacionalsocijalistička Nemačka takva država. Isto važi i za Musolinijevu Italiju, a kasnije i Frankovu Španiju. Ali trebalo je otići u te zemlje i na licu mesta videti o čemu se radi. Meni se to dogodilo. O tome sam, uostalom, nešto i napisao. Iza spoljne fasade sve kod njih bio je – užas!

Podsećajući da je Miloš Crnjanski imao 52 godine kada je njegovo izgnanstvo otpočelo, a 72 kada je, povratkom u Beograd okončano, Stojančev kaže:

– Ova izložba nastala je iz duboke odanosti jednom od najvećih srpskih pisaca, ali i iz potrebe da doprinesemo boljem i sveobuhvatnijem razumevanju njegovog dela i života.

 

Crnjanski: Između Srbije i Sumatre | Kultura | Novosti.rs.

Ljubavnik Lili Marlen

IZ BEOGRADA U SVETU istoriji je ostalo zapisano da je čuvena ljubavna pesma „Lili Marlen“, koju su voleli i nacisti i njihovi protivnici, prvi put emitovana 1941. na Radio Beogradu. Njihov signal u to vreme čuo se širom Evrope, a pesma je postala toliko popularna da je Radio Beograd svake večeri za nju imao rezervisan termin u 21.55. Osim verzije koju je otpevala Lale Andersen, poznata je i ona u izvođenju čuvene holivudske dive Marlen Ditrih.

 

Ljubavnik Lili Marlen | Kultura | Novosti.rs.