Архиве категорија: да ли знате

У БЕСКРАЈ ПОРИНУТ / Да­вид КЕЦ­МАН ДА­КО

За­го­нет­ка од иско­на: Да ли је ве­ра у реч ве­ћа, ти­ме, мо­жда, и пре­суд­ни­ја, у пи­сца или у чи­та­о­ца? На­рав­но, не ко­је­ка­квог пи­сца, а још ма­ње би­ло ка­квог чи­та­о­ца, не­кре­а­тив­ног, не­ма­што­ви­тог, без мо­гућ­но­сти да ис­пи­са­но бе­ли­ном па­пи­ра увек из­но­ва, бар при­вид да је, увек на дру­ги на­чин / друк­чи­јим по­гле­дом до­вр­ша­ва и ти­ме му, пре­вас­ход­но иш­чи­та­ва­њем из­ме­ђу ре­до­ва на стра­ни­ца­ма уко­ри­че­ног де­ла, увек из­но­ва (пи­сцу и ње­го­вом де­лу) про­ду­жа­ва жи­вот.

Ве­ра у реч гу­би сва­ки сми­сао тра­жи ли се, у по­гле­ду функ­ци­је књи­жев­но­сти, да на­пи­са­но, по­себ­но ка­да је реч о пе­сми, јер она са­ма со­бом (би­ва­ју­ћи де­лом за не­за­бо­рав, упо­ри­штем у сва­ком, а тек у вре­ме­ну не­си­гур­ном) не при­ста­је на за­да­тост, а још ма­ње да се све­де на опис/пе­чат вре­ме­на у ко­јем на­ста­је. Опи­си­ва­ње/ове­ра­ва­ње вре­ме­на пе­смом ни­је уоп­ште у тој и та­квој ми­си­ји, а нај­ма­ње та­квој свр­си слу­жи по­е­зи­ја.

Да­ка­ко, има их и увек ће их и би­ти, ме­ђу пе­сни­ци­ма и та­квих (че­сто се ја­вља­ју и у об­лич­ју мно­штва, на­сту­пи су им хор­ски/ми­тин­га­шки) ко­ји сав свој бо­гом­да­ни дар „да пи­шу тре­ћом ру­ком“ у јед­ном, по њи­хо­вој про­це­ни „суд­њем тре­ну“ за­по­ста­ве ста­вља­ју­ћи се у уло­гу ту­ма­ча све­ко­ли­ког дру­штве­ног зби­ва­ња, при­кла­ња­ју­ћи се, у злу / у зеб­њи нај­че­шће, са­мо свом пле­ме­ну / на­ро­ду. Ма­ло их је ко­ји с та­квим на­у­мом / ду­гом „би­ти у слу­жби за­да­то­сти“, или „на ни­воу зах­те­ва вре­ме­на са­да­шњег“ ус­пе­ју да оства­ре пе­сму за не­за­бо­рав. Ус­пе­ју ли, ипак, ни­кад то ни­је пе­сма на­ста­ла као од­раз оп­ште­ва­же­ћег, за сва­ког у мно­штву не­вољ­ни­ка под­јед­на­ко „до­бро“ рас­по­ре­ђе­ног уде­са, не­го реч (све)ду­бин­ског (раз)от­кро­ве­ња – искра по­ни­кла/иза­зва­на из жа­ри­шта лич­ног бо­ла, уде­са, па­да је­дин­ке / са­вре­ме­ног чо­ве­ка у свим прав­ци­ма. И жуд­ни по­глед с дна нај­гу­шће та­ме у прав­цу ода­кле иза свих ле­де­них до­ба, свих гро­мад­них там­ни­на, ипак, до­пи­ре све­тлост.

 

Ве­ра у моћ, у сми­са­о­ност ре­чи има упо­ри­ште је­ди­но у оном што је пе­сник/је­дин­ка на­спрам све­га. Реч из­дво­је­на из мно­го­гла­сја, чо­век ко­ји и у мно­штву, и кад је у бес­крај по­ри­нут има сво­је ли­це и ни с ким се не мо­же, ни у го­ми­ли, иден­ти­фи­ко­ва­ти, за­ме­ни­ти, ти­ме и по­ни­шти­ти.

Реч пи­сца ни­је у функ­ци­ји пу­ког опи­са вре­ме­на, не­го је, тек као по­сле­ди­ца ауто­ро­ве ве­ре у сми­са­о­ност пи­са­ња, нај­не­по­сред­ни­ји од­јек, од­раз, ре­флек­си­ја до­жи­вља­ја са­мог се­бе у ди­рект­ном су­да­ру са сво­јом ствар­но­шћу, пе­сни­ко­во кре­а­тив­но соп­ство, да­кле, ко­је би пи­са­њем да се од­бра­ни од мр­ље оп­што­сти ко­ја га по­ни­шта­ва уко­ли­ко му се без ства­ра­лач­ке сум­ње при­кла­ња, по­ко­ра­ва, уко­ли­ко се при­ла­го­ђа­ва, би­ло ко­ме, би­ло ка­ко и за­што, зах­те­ви­ма вре­ме­на са­да­шњег.

 

Кре­а­тив­но соп­ство, ти­ме и ве­ра у реч ко­јом се пи­сац је­ди­но и иден­ти­фи­ку­је као кре­а­тор на­спрам свих дру­гих, до пот­пу­ног из­ра­жа­ја до­ла­зи упра­во у вре­ме ужа­са, ра­та, ра­за­ра­ња, уби­ја­ња „у име ви­ших ци­ље­ва“, или као „од­бра­на још не­ро­ђе­них“. Тај и та­кав трен у вре­ме­ну са­да­шњем, а што је тек оквир за пра­зну при­чу под на­сло­вом, та­ко­ђе веч­ним, „Опис вре­ме­на“, пе­сник, би­ће ко­је се, по­пут де­те­та, не­пре­ста­но чу­ди, увек је на иви­ци из­ме­ђу ра­до­сти и раз­о­ча­ра­ња, осме­ха и су­за, па и сам трен по­ри­ну­ћа/по­то­ну­ћа чо­веч­но­сти до­жи­вља­ва ду­бо­ко по­тре­сни­је, бол­ни­је не­го сви дру­ги.

 

Мно­штво ко­је чи­ни зло не ма­ри за ње­го­ву (пи­шче­ву/де­те­то­ву) бол и не ха­је шта се ко­ме у том вр­тло­жни­ку од све­тло­сти ка дну и не­ста­ја­њу до­га­ђа.

За пе­сни­ка, у чи­јој је пре­сен­зи­бил­ној при­ро­ди/да­ру да и сам на­го­ве­штај ве­ли­ке не­сре­ће, по­пут се­и­змо­гра­фа, пре дру­гих осе­ти и ре­чи­ма га бе­ли­ном па­пи­ра ре­ги­стру­је, бол мно­штва је и ње­го­ва бол ко­ја је у свом уве­ћа­њу спе­ци­фич­ном те­жи­ном сра­змер­на број­но­сти оних ко­ји не мо­гу, ко­ји не­ће, или ко­ји то уоп­ште и не зна­ју на тај на­чин о сво­јој, а тек о бо­ли дру­гих, да про­го­во­ре, по­све­до­че…

И ни­је исти­на, реч ли је о иза­зо­ву/на­дах­ну­ћу, да му­зе ћу­те ка­да то­по­ви го­во­ре. Му­зе, иако ра­зум­но упла­ше­не, и та­да го­во­ре, огла­ша­ва­ју се ма­кар и кри­ком, ма­кар и су­зом, роп­цем, а ни­су кри­ве што их у за­глу­шу­ју­ћој га­ла­ми, ма­сов­ном стра­ху, при све­оп­штем бе­гу од ствар­но­сти, скри­ва­њем гла­ве / ти­ме и уши­ју, у пе­сак, у тре­ну огла­ша­ва­ња ве­ли­ког зла ма­ло ко чу­је, као што ни­ка­кву од­го­вор­ност пи­сци не сно­се што њи­хов пе­снич­ки глас упо­зо­ре­ња ни­је на вре­ме ре­ги­стро­ван, про­чи­тан, што ма­са/мно­штво ни­је у пра­вом тре­ну и на пра­ви на­чин пе­сни­ка ни чу­ло, ни про­чи­та­ло, по­нај­ма­ње, ако се та­ко не­што и у чу­ду до­го­ди­ло, да га је раз­у­ме­ло и као пра­во­вре­ме­ног ве­сни­ка мо­гу­ће не­во­ље при­хва­тило ка­да је још би­ло при­ли­ке за спас. За­ка­сне­ло у мо­гу­ћем спа­се­њу, од не­ра­зум­ног, об­ма­ну­тог, не­про­све­тље­ног мно­штва ра­сту­ћом не­во­љом на­ста­је кр­до, кр­дом у стра­ху – стам­пе­до. Стам­пе­дом?

 

Пе­сни­ко­ва не­во­ља и је­сте са­др­жа­на упра­во у то­ме што га ма­ло ко озбиљ­но схва­та пре тре­на у ко­јем ће дру­ги као сво­ју реч пре­по­зна­ти оно што је ли­рик/се­и­змо­граф/ве­сник, при слут­њи мо­гу­ћег, стреп­њом пре­по­зна­тог већ на­пи­сао. То­ли­ко пу­та се глас пе­сни­ка до­ка­зао као ве­сник бу­ре (Гор­ки) и увек то би­ва про­чи­та­но са „ка­сним па­ље­њем“, те­ре­том ка­сне спо­зна­је. Увек је и за­луд. Реч спо­зна­је ства­ра­лач­ким тре­ном маг­но­ве­ња за­и­скри и тре­ном, не за­пи­ше ли се, бр­зо зга­сне, до на­ред­не ка­сне спо­зна­је зла у „опи­су вре­ме­на про­шлог“.

 

Књи­ге о бо­ли, о не­сре­ћи, о злу, ре­чи у ко­ји­ма се, не­из­бе­жно, на­ла­зи и по­при­лич­но од оног што би се, хте­ли то или не пи­сци да при­зна­ју, мо­гло име­но­ва­ти не са­мо као опис вре­ме­на, не­го све­док до­ба, уства­ри су књи­ге о до­бро­ти. Сли­ка­њем – бе­ле­же­њем, пу­ким ре­ги­стро­ва­њем зла, го­ми­ла­њем та­ме, исто­вре­ме­но се у ми­сли/са­о­се­ћа­њу оног ко­ји пи­ше, по­том и оног ко­ји чи­та, отва­ра­ју про­сто­ри че­жње, на­де, жуд­ње, же­ђи за све­тло­шћу…

Пре­по­зна­је­мо их (до­бро­ту, че­жњу, жеђ за хо­дом сун­ча­ном стра­ном жи­во­та…) и та­ко што у ти­ши­ни, у ћут­њи, са­мот­ни, бри­ше­мо су­зу с ли­ца иза­зва­ну ре­чи­ма, нај­и­скре­ни­јом, без остат­ка, ис­по­ве­шћу пе­сни­ка о се­би без дру­гих; без оних ко­ји би га и без огла­ша­ва­ња(пе­смом, за­пи­сом ду­ше) чу­ли, раз­у­ме­ли, пре­по­зна­ли, јер, би и оста та­ко, да­ле­ко су, с дру­ге стра­не ви­дљи­вог жи­во­та. Жи­ве ње­го­вим, пе­сни­ко­вим се­ћа­њем, а ка­ко ни­су у пе­сми/за­пи­су име­но­ва­ни, бол де­лу­је у свим прав­ци­ма, њи­ма се, ре­чи­ма ту­ге, бо­ли, отва­ра­ју и про­сто­ри (не)за­бо­ра­ва у оном ко­ји их, би­ло кад, „са­мо“ иш­чи­та­ва.

 

При­кла­ња­ње та­квим књи­га­ма, и за пи­сца и за чи­та­о­ца, пут је уте­хе. С ве­ром у реч, пи­сац се, пред мо­гу­ћим оком дру­гих – са­мо­тан, а у се­би – пре­на­се­љен, у ти­ши­ни при­кла­ња бе­ли­ни па­пи­ра, као ол­та­ру. Пи­са­њем/бе­ле­же­њем ми­сли/искри на­ста­је са­мо­свој­ни кар­ди­о­грам. За­пи­сом/хо­ло­гра­мом ду­ше све у ми­сли ви­ђе­но, ослу­шну­то, спо­зна­то, за­бе­ле­же­но је, од ни­ште­ња/за­бо­ра­ва са­чу­ва­но. Што (пре)оста­не на­кон мно­гих ис­прав­ки, уми­ва­ња ру­ко­пи­са, би­ва зби­ра­ли­штем оног што је пе­сни­ков/пи­шчев не­ви­дљи­ви ауто­пор­трет оствар­љив (вид­ним и чуј­ним, трај­ним, да­кле, са­мо ре­чи­ма, би­ло чи­ме, кад и ка­ко за­бе­ле­же­не. У том и та­квом по­гле­ду, и пе­сма и збир­ка/књи­га, ис­по­вед­ни­ца је пред ко­јом се, или у ко­јој се ти­ху­је. Са­мо­по­све­ће­ње је у ре­чи­ма за пе­сму без­гра­нич­но. У њи­ма ни­је са­мо трен и „са­мо“ опис вре­ме­на у ко­јем је пе­сник (пре)жи­вео.

 

Реч је сам чо­век ко­ји се бе­ле­же­њем сво­јих ми­сли, сво­јих осе­ћа­ња, слут­њи, бол­них че­жњи, љу­ба­ви, уве­ре­ња, че­га све не, тре­ном пи­са­ња кре­тао (бра­нио, раз­ја­шња­вао се­бе пред сви­ма и пре и по­сле се­бе) у прав­цу не­ми­нов­ног кра­ја.

Не за­пи­ше ли реч за пе­сму, ка­ко пе­сник, нај­пре пред са­мим со­бом, док још има вре­ме­на, а тек пред дру­гим, иза се­бе, свог жи­во­та, да до­ка­же да ли је (као ми­сле­ћи чо­век) и за­што је жи­вео?

 

Онај ко­ји пи­ше о свом вре­ме­ну и све и за­рад тог вре­ме­на, а по­ти­ску­ју­ћи, ис­кљу­чу­ју­ћи при том што је мо­гу­ће ви­ше, соп­ство, сво­ју јед­ни­ну/са­мо­свој­ност и је­дин­стве­ност у све­ми­ру, ко­ји ре­чи­ма опи­су­је вре­ме и то с ци­љем да се оно (то и та­кво вре­ме из ње­го­вог опи­са) са­мо та­квим и „ни­ка­ко друк­чи­је“ пре­по­зна­је, за­ве­ре­ник је / за­луд­ник ко­ји је на се­бе пре­у­зео дон­ки­хот­ски по­сао/ми­си­ју, пре­те­шко, а за­луд­но бре­ме.

Уз све дру­го, ти­ме што пи­ше на за­да­ту те­му, што бе­ле­жи са­мо оно што ви­ди, а без се­бе у том вр­тло­жни­ку од ја­ве, ко­ја је тим тре­ном пи­са­ња са­мо тад и ни­кад ви­ше та­ква (ни сан, ни ја­ва, не­го не­што тре­ће), пи­сац/чо­век из­ван сва­ког вре­ме­на, из­ван сва­ког зла и „из­над ле­по­те (Ла­за Ко­стић), не раз­у­ме­ва­ју­ћи да је трен спо­на без ко­је не­ма веч­но­сти, та­квим, ан­га­жо­ва­ним пи­са­њем, чо­век са­мог се­бе као кре­а­то­ра без­об­зир­но по­ни­шта­ва. А онај ко­ји и с ве­ром, и сум­њом у ре­чи бе­ли­ном па­пи­ра ис­пи­су­је са­мог се­бе тај­ног, ко­ји се нај­пре слут­њом, исто­вре­ме­но и с ве­ром у исти­ну о се­би, о љу­ди­ма и по­ја­ва­ма у свом вре­ме­ну, чи­ном пи­са­ња све­га се, а нај­пре од се­бе са­мог не­до­стој­ног осло­ба­ђа, те има не­ка­квог из­гле­да да се по­сред­ством пе­сме/књи­ге, тре­ном свог све­ко­ли­ког соп­ства, мо­жда, и у са­му веч­ност ства­ра­њем/тра­гом упи­ше.

 

Вре­ме у ко­ме жи­ви пе­сник, вре­ме у ко­јем за­ду­го по­сле пе­сни­ко­вог ви­дљи­вог, зе­маљ­ског хо­да жи­ве чи­та­о­ци, за не­ког је­сте Па­као, али то исто вре­ме на­кнад­но се, вред­но­шћу оства­ре­ног де­ла, по­ка­зу­је као Рај­ска ба­шта у ко­јој је пи­сац се­јао, пле­вио, не­го­вао, па и на књи­жев­ну тр­жни­цу из­но­сио из­дан­ке свог цве­та Не­за­бо­рав­ка. Јер, зна­но јест: У Рај не­ће­мо сти­ћи без спо­зна­је па­кла, али нај­пре оног – у се­би са­мом.

То вре­ме у ко­ме, или у ко­јем ће жи­ве­ти и ње­го­ви чи­та­о­ци, за пи­сца, у тре­ну ства­ра­ња, јед­но­став­но, не по­сто­ји, или га, уоп­ште, и не мо­ра по­и­ма­ти као „пре­зент наш на­су­шни“. Јер, вре­ме, до­и­ста, кон­стан­та, ап­страк­ци­ја, до­бро сра­чу­на­та из­ми­шљо­ти­на.

 

Без­вре­мје је веч­на ствар­ност. Ме­ре га, и се­кун­да­ром и сво­јим го­ди­на­ма, са­мо они ко­ји од пр­вог тре­на у (пре)све­сно­сти се­бе па­те што ни­су веч­ни, што их сва­ка бол, сва­ко, па и нај­бе­за­зле­ни­је штрец­ка­ње у гру­ди­ма упо­зо­ра­ва да ни­су бе­смрт­ни и у са­мо­љу­би­вој зеб­њи чи­ни да се ви­ше од не­ми­о­нов­ног суд­њег тре­на пла­ше жи­во­та / свог вре­ме­на за жи­вот (пред)од­ре­ђе­ног.

 

Пи­шче­во вре­ме са­мо је по­при­ште за ход ре­чи­ма/ми­сли­ма пе­смом/при­чом уоб­ли­че­но, ко­ји­ма ће, успе ли, од­го­во­ри­ти/уз­вра­ти­ти на до­би­је­ни дар и сте­че­но зна­ње, ве­ли­ки труд и му­ку, са­мо до­не­кле и као уздар­је на за­до­би­је­ну сре­ћу, да се као ми­сле­ћи чо­век тво­рач­ким тре­ном оства­ри.

Оно ствар­но у пи­шче­вом вре­ме­ну, а што му као и сва­ком дру­гом ство­ру жи­во­том при­па­да, ре­ал­но је (ви­дљи­во, чуј­но, опи­пљи­во, до­хва­тљи­во…) са­мо док пи­сац чи­ни све што и дру­ги, у че­му ни­је је­дин­ствен по сва­ку це­ну, ни­ти то­ме те­жи, док ра­сте, ста­ри, док за­ра­ђу­је за хлеб, али не да би се на­си­тио, не­го да би пре­жи­вео до сле­де­ће сво­је нај­бо­ље ре­чи, да би се тре­ном ства­ра­ња у са­мом се­би, или, као по­гле­дом с дру­ге стра­не огле­да­ла, да би се су­о­чио са со­бом до­и­ста ствар­ним а по­том, успе ли кре­а­ци­јом, је­ди­но та­ко до­че­као се­бе у на­ред­ној пе­сми/књи­зи.

 

Мно­штво пи­са­ца, а на­спрам њих да­ле­ко ве­ће мно­штво књи­га. Све­га то­га не би би­ло без ве­ре у реч, у сми­са­о­ност пи­са­ња у сва­ко­ја­ком до­бу, па и на­кон оног ка­та­кли­змич­ног тре­на, кад све би­ва пра­хом и пе­пе­лом.

Свим мно­штви­ма уинат ва­ља из­ре­ћи још јед­ну и те ка­кву бит­ност. По­гре­шна је ми­сао, ба­нал­на пред­ра­су­да да је у књи­га­ма све за­пи­са­но. Књи­ге су „са­мо“ ку­ће, ве­ли­ке или ма­ле, па­ла­те или уџе­ри­це, ку­ће у ко­ји­ма жи­ве љу­ди… Ве­ли­ки или ма­ли, го­ро­ста­си или па­туљ­ци, со­ли­сти или хо­ри­сти, не­бе­сни­ци или илу­зи­о­ни­сти, ко­ји ти­ши­ном, у вре­ме­ну увек ис­пред се­бе, азбуч­ни­ком/ зна­ко­вљем ти­ши­не пи­сци/пе­сни­ци го­во­ре, искром од ми­сли раз­ма­гљу­ју не­ви­де­ли­цу, у вре­ме­ну иза се­бе – све­до­че.

 

Упит­ност је / про­блем са­мо са­мо оног ко­ји их чи­та ка­ко ће их и да ли ће их раз­у­ме­ти. С ди­вље­њем при­хва­ти­ти или не­го­до­ва­њем од­ба­ци­ти? Мо­же ли, зна ли, хо­ће ли у тој и та­квој ку­ћи Ње­го­во Ве­ли­чан­ство Чи­та­лац про­на­ћи и за се­бе то­пло уто­чи­ште, ку­ћи­ште, све­ти­ли­ште? Или ће од ње (пе­сме, књи­ге) као и од сва­ке дру­ге ку­ће, хлад­не, пра­зне, укле­те, без освр­та­ња, пу­та­њом ка не­кој дру­гој искри/про­зор­чи­ћу у да­љи­ни, с на­дом, оном не­зга­слом, што пре и што да­ље да из­мак­не? Без освр­та­ња!

За глу­во­ћу и сле­по­ћу чи­та­лач­ку, а тек за по­гре­шно, не­пра­во­вре­ме­но, или јед­но­ум­но ту­ма­че­ње ослу­шно­тог у ре­чи­ма из­ван сва­ког вре­ме­на, сам пи­сац је уна­пред осло­бо­ђен кри­ви­це. А/ко је пи­сац?!

(Из обиља прилога пристиглих за темат књ. часописа БРАНИЧЕВО посвећених свођењу рачуна, који нису могли бити штампани из објективних разлога)

Advertisements

Александар Костадиновић О НЕПОНОВЉИВОМ ДЕЛУ, ИСТИМ НАЧИНОМ

Јован Пејчић, Истина и облик живе речи. Књижевни разговори

Бранимира Ћосића. – Admiral Books, Београд 2010.

„Јер то­га има код нас – да са смр­ћу пи­сца иш­че­зне и ње­го­ва успо­ме­на“ – бит­но је за­па­жа­ње Бра­ни­ми­ра Ћо­си­ћа, са­свим тач­но у од­ре­ђе­њу на­ших књи­жев­них и кул­тур­них при­ли­ка, ко­јим, из­ме­ђу оста­лог, об­ја­шња­ва „за­што је по­шао књи­жев­ни­ци­ма тра­же­ћи од њих да [му] при­ча­ју о се­би и сво­ме де­лу“. Увод­на бе­ле­шка ко­јом се отва­ра се­ри­ја Ћо­си­ће­вих ин­тер­вјуа у ма­га­зи­ну Реч и сли­ка Ми­ла­на Зр­ни­ћа, у окви­ру аутор­ске ру­бри­ке „У раз­го­во­ру са…“, прем­да има на­гла­шен про­грам­ски (на­чел­ни) ка­рак­тер, сто­ји у нај­те­шњој ве­зи, ма­кар на­ве­де­ном опа­ском о кул­тур­ном (са­мо)за­бо­ра­ву, са ин­тер­вју­ом ко­ји за њом сле­ди, са Ћо­си­ће­вом пр­вом „књи­жев­ном ре­пор­та­жом“. Овај раз­го­вор, во­ђен с Бо­ри­са­вом Стан­ко­ви­ћем 13. ав­гу­ста 1926. го­ди­не у „чар­да­кли­ји“ зна­ме­ни­тог пи­сца на Дор­ћо­лу, пред­ста­вља Ћо­си­ћев не­дво­сми­слен по­ку­шај ре­а­фир­ма­ци­је Стан­ко­ви­ће­ве лич­но­сти и ства­ра­ла­штва, јер аутор Ко­шта­не и Не­чи­сте кр­ви тих го­ди­на „бе­ше не­ми­ло­сти­во по­ти­снут у стра­ну“, су­о­чен са „зло­на­мер­ним ћу­та­њем и за­бо­ра­вом но­вих ге­не­ра­ци­ја“. У Стан­ко­ви­ће­вом „из­гнан­с­тву“, ме­ђу­тим, на де­лу ни­је би­ла са­мо по­е­тич­ка ис­кљу­чи­вост мла­ђег на­ра­шта­ја, ка­ко је то код Ћо­си­ћа пред­ста­вље­но, ко­ли­ко је оно би­ло узро­ко­ва­но оп­ту­жба­ма за „из­дај­ство на­ро­да“, из­ре­че­них због Стан­ко­ви­ће­ве са­рад­ње у оку­па­ци­о­ном ли­сту Бе­о­град­ске но­ви­не то­ком Пр­вог свет­ског ра­та. На де­лу је би­ла, да­кле, по­ли­ти­ка.

Ни­су јед­ном код нас из раз­ло­га исте вр­сте „по­ти­сну­ти у стра­ну“ пи­сац или де­ло: услед до­след­не и уоби­ча­је­не пре­ра­спо­де­ле мо­ћи и ути­ца­ја из­ме­ђу кул­ту­ре и по­ли­ти­ке, слич­ну суд­би­ну има­ће и Ћо­си­ће­во де­ло Де­сет пи­са­ца – де­сет раз­го­во­ра, књи­га ко­ја је тре­ба­ло да оку­пи све до­вр­ше­не ин­тер­вјуе овог ауто­ра, ка­ко оне из 1926 (раз­го­во­ри с Б. Стан­ко­ви­ћем, Вељ­ком Пе­тро­ви­ћем, Си­бе­том Ми­ли­чи­ћем и Ду­ша­ном С. Ни­ко­ла­је­ви­ћем) и 1927. го­ди­не (с Ми­ло­шем Цр­њан­ским, Бо­жи­да­ром Ко­ва­че­ви­ћем, Гри­го­ри­јем Бо­жо­ви­ћем и Гу­ста­вом Кр­кле­цом), све штам­па­не у Зр­ни­ће­вом ме­сеч­ни­ку; та­ко и два об­ја­вље­на 1929. у Ле­то­пи­су Ма­ти­це срп­ске и Књи­жев­ном по­ле­ту (са­го­вор­ни­ци: Ми­лан Ра­кић и Ста­ни­слав Ви­на­вер). Од­мах по свом об­ја­вљи­ва­њу, 1931. го­ди­не у Књи­жар­ни­ци Ге­це Ко­на, Ћо­си­ће­ва књи­га би­ла је при­хва­ће­на с не­по­де­ље­ним одо­бра­ва­њем књи­жев­не и кул­тур­не јав­но­сти, али са­мо пар де­це­ни­ја ка­сни­је, на­кон Дру­гог свет­ског ра­та, „плашт за­бо­ра­ва“, скро­јен у он­да­шњим иде­о­ло­шким ра­ди­о­ни­ца­ма, пре­кри­ће и Ћо­си­ће­во де­ло, пр­вен­стве­но због тро­ји­це не­по­доб­них, ин­тер­вју­и­са­них и у књи­гу увр­ште­них пи­са­ца: Гр. Бо­жо­ви­ћа, М. Цр­њан­ског и Д. С. Ни­ко­ла­је­ви­ћа.

О за­бо­ра­ву, у на­ве­де­ном раз­го­во­ру, Ћо­сић ће за­пи­са­ти и сле­де­ћу, исти­ни­ту прем­да па­ра­док­сал­ну тврд­њу: „…де­ли­ма пра­ве вред­но­сти ни­је по­треб­но ту­тор­ство њи­хо­вих ства­ра­ла­ца; та­ква де­ла не мо­же ни­шта и ни­ко да по­ти­сне у за­бо­рав; она са­ма узи­ма­ју ме­ста, ко­ја им, у књи­жев­ној хи­је­рар­хи­ји, при­па­да­ју“. Исти­ни­ту, јер де­ло „пра­ве вред­но­сти“ упра­во узи­ма „ту­тор­ство“ над ауто­ром, те оне­мо­гу­ћа­ва трај­но из­гнан­ство из кул­тур­ног пам­ће­ња. Па­ра­док­сал­ну, јер де­ло „пра­ве вред­но­сти“ вре­ди са­мо за оне ко­ји вред­но­сти по­зна­ју. Не по­твр­ђу­је ли то, нај­зад, Ћо­си­ћев ин­тер­вју, као чин оно­га ко­ји по­зна­је вред­но­сти?

Пу­на за­слу­га, пак, за ско­ра­шњу ре­ак­ту­а­ли­за­ци­ју књи­ге Де­сет пи­са­ца – де­сет раз­го­во­ра, за­пра­во за из­ме­шта­ње ње­но са спи­ска при­нуд­но за­бо­ра­вље­них књи­га, при­па­да књи­жев­ном исто­ри­ча­ру, кри­ти­ча­ру и есе­ји­сти Јо­ва­ну Пеј­чи­ћу. Пр­ви и од­лу­чу­ју­ћи ко­рак у том прав­цу, ма­да не и нај­зна­чај­ни, на­чи­њен је 2002. го­ди­не ка­да је Пеј­чић при­ре­дио пр­во пот­пу­но из­да­ње ове књи­ге: на­и­ме, оно из­да­ње из 1931. обе­ле­же­но је чуд­ном не­пра­вил­но­шћу – иако је на­слов на­го­ве­шта­вао дру­га­чи­је и ви­ше, чи­та­лац је та­мо „мо­гао да на­ђе тек де­вет раз­го­во­ра са де­вет пи­са­ца“, услед че­га је у кул­тур­ној јав­но­сти ви­ше пу­та би­ло по­ста­вља­но пи­та­ње „ко је де­се­ти пи­сац?“. Од­го­вор је по­ну­дио аутор ко­ји не­до­ста­је, Бо­жи­дар Ко­ва­че­вић, на­пи­сом об­ја­вље­ним 1987. у Ве­сни­ку Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве, али је за нај­ши­ру пу­бли­ку, с об­зи­ром на сла­бу чи­та­ност цр­кве­не пе­ри­о­ди­ке, пи­та­ње ски­ну­то с днев­ног ре­да тек из­да­њем у ре­дак­ци­ји Јо­ва­на Пеј­чи­ћа. Ово из­да­ње би­ло је про­пра­ће­но и кри­тич­ким, био-би­бли­о­граф­ском и дру­гим до­да­ци­ма, као и оп­се­жним по­го­во­ром при­ре­ђи­ва­ча под на­сло­вом „Ауто­пор­тре­ти во­ђе­ни ру­ком Бра­ни­ми­ра Ћо­си­ћа“. Да­ља за­о­ку­пље­ност Јо­ва­на Пеј­чи­ћа Ћо­си­ће­вом ин­тер­вју­ер­ском де­лат­но­шћу ре­зул­то­ва­ла је још јед­ним, још пот­пу­ни­јим из­да­њем књи­ге (2010), у ко­је су укљу­че­ни и не­до­вр­ше­ни раз­го­во­ри с Ми­ли­цом Јан­ко­вић и Лу­јом Вој­но­ви­ћем, од чи­јег је ко­нач­ног уоб­ли­че­ња и штам­па­ња Бра­ни­мир Ћо­сић био од­у­стао.

Нај­зад, на­ста­ла на осно­ва­ма по­го­во­ра „Ауто­пор­тре­ти во­ђе­ни ру­ком Бра­ни­ми­ра Ћо­си­ћа“, по­ја­ви­ла се и мо­но­граф­ска сту­ди­ја Јо­ва­на Пеј­чи­ћа Исти­на и об­лик жи­ве ре­чи, у ко­јој се пред­ме­ту про­у­ча­ва­ња при­сту­па на це­ло­вит и ком­плек­сан на­чин, јер је аутор мо­но­гра­фи­је усред­сре­ђен на чи­тав низ раз­ли­чи­тих, а ме­ђу­соб­но срод­них про­бле­ма, као што су: ге­не­за и исто­ри­ја де­ло­ва­ња књи­ге, ње­не оп­шта (ге­но­ло­шка) и по­себ­на (аутор­ска) обе­леж­ја, нај­зад, ње­на књи­жев­на вред­ност и кул­тур­но­и­сто­риј­ски зна­чај.

Чи­ни се да је по­след­њи од по­бро­ја­них мо­ме­на­та у ве­ли­кој ме­ри усло­вио и „ком­плек­сан [и­стра­жи­вач­ки] при­ступ“ ко­ји, пре­ма јед­ној ме­то­до­ло­шкој на­по­ме­ни ауто­ра, ин­те­гри­ше на­че­ла раз­ли­чи­тих ди­сци­пли­на на­у­ке о књи­жев­но­сти: „на­че­ло ак­ту­а­ли­за­ци­је“ (исто­ри­ја књи­жев­но­сти), „на­че­ло про­бле­ма­ти­за­ци­је“ (те­о­ри­ја књи­жев­но­сти) и „на­че­ло афир­ма­ци­је“ (књи­жев­на кри­ти­ка): Де­сет пи­са­ца – де­сет раз­го­во­ра има­ју ста­тус „пре­крет­нич­ког де­ла у сво­јој вр­сти“ код нас (Ми­лан Влај­чић), што, у ства­ри, зна­чи – са­да су то ре­чи Ј. Пеј­чи­ћа – да се ово де­ло на­до­ве­зу­је на већ по­сто­је­ћу тра­ди­ци­ју књи­жев­ног ин­тер­вју­и­са­ња, да са њим ли­те­рар­ни ин­тер­вју „про­на­ла­зи свој ка­нон­ски лик“ у срп­ској књи­жев­но­сти и, на­по­кон, да је реч о де­лу ко­је је „ме­ри­ло сми­сла, ле­по­те и успе­шно­сти“. Сва­ко од ова три ком­плен­тар­на зна­че­ња, про­ис­те­кла из ква­ли­фи­ка­ти­ва „пре­крет­нич­ки“, отва­ра­ло је по­себ­ну пер­спек­ти­ву про­у­ча­ва­ња.

Ова­кво од­ре­ђе­ње и ди­фе­рен­ци­ра­ње основ­них прин­ци­па на­у­ке о књи­жев­но­сти, тј. ње­них по­себ­них ди­сци­пли­на, по­ну­дио је Јо­ван Пеј­чић још у свом те­о­риј­ском огле­ду „На­че­ла књи­жев­ног знал­ства“ из 1994. го­ди­не, члан­ку ко­ји ће сво­је ко­нач­но уоб­ли­че­ње до­би­ти 2000. у књи­зи Зна­ме­ња и зна­ци. Ме­ђу­тим, тре­ба на­гла­си­ти Пеј­чи­ћев став да из­два­ја­њу „основ­них на­че­ла књи­жев­ног знал­ства“ ни­је циљ ди­сци­пли­нар­но рас­пар­ча­ва­ње про­у­ча­ва­ног пред­ме­та, већ „кон­цен­три­са­но и уза­стоп­но осве­тља­ва­ње по­је­ди­нач­них ре­ги­о­на“, ко­је омо­гу­ћа­ва от­кри­ћа и „до­во­ди до са­зна­ња ко­ја он­да, у на­кнад­ном за­хва­ту, […] уна­пре­ђу­ју област у це­ли­ни […] и да­ју смер­ни­це за бу­ду­ћа ис­тра­жи­ва­ња“.

Од­нос о ко­јем је реч у ве­ли­кој ме­ри раз­ја­шња­ва не са­мо ком­плек­сан при­ступ про­бле­му у Исти­ни и об­ли­ку жи­ве ре­чи, већ и ге­не­зу ве­ћи­не Пеј­чи­ће­вих ра­до­ва, па и ње­го­ве но­ве мо­но­гра­фи­је. Пр­во, Пеј­чи­ће­ви тек­сто­ви ме­ња­ју се и раз­ви­ја­ју у вре­ме­ну: не ра­ди се ту са­мо о не­знат­ним је­зич­ко-стил­ским и ком­по­зи­ци­о­ним про­ме­на­ма, јер аутор ра­до­ве не­пре­кид­но и бит­но до­пи­су­је – је­зич­ким пре­ци­зи­ра­њем, те ми­са­о­ним по­бољ­ша­њем њи­хо­вим, до­да­ва­њем но­вих фраг­ме­на­та, бри­са­њем су­ви­шног… По­том, ова­ква ме­ста, где се у књи­жев­но­и­сто­риј­ским ра­до­ви­ма пре­по­зна­ју те­о­риј­ски по­гле­ди истог ауто­ра и обр­ну­то, број­на су и при­мет­на у Пеј­чи­ће­вом опу­су, што све­до­чи не са­мо о „ви­ше­де­це­ниј­ском про­ми­шља­њу од­ре­ђе­них пи­та­ња“ (Сне­жа­на Бо­жић), већ и о по­ме­ну­том „кон­цен­три­са­ном и уза­стоп­ном осве­тља­ва­њу по­је­ди­нач­них ре­ги­о­на“, што је, пак, у ду­бо­кој са­гла­сно­сти с јед­ним Пеј­чи­ће­вим ак­си­о­ло­шким твр­ђе­њем да се „Зна­ње […] увек од­но­си на Це­ли­ну“ („Ми­сли­лац и вре­ме“). На тој про­же­то­сти и ме­ђу­соб­ној ускла­ђе­но­сти три­ју на­че­ла из­ра­ста чи­тав опус овог ауто­ра: та­ко, ван­ред­но по­зна­ва­ње књи­жев­не про­шло­сти и аде­кват­на те­о­риј­ска из­гра­ђе­ност је­су за­лог убе­дљи­во­сти ње­го­вих кри­тич­ких су­до­ва, а „по­зна­ва­ње вред­но­сти“ и „осе­ћа­ње естет­ске еви­дент­но­сти“ чест су кри­те­ри­јум из­бо­ра књи­жев­но­и­сто­риј­ских и те­о­риј­скок­њи­жев­них по­сло­ва.

Већ је при­ме­ће­но у ве­зи са при­ре­ђи­вач­ком и књи­жев­но­и­сто­риј­ском прак­сом Јо­ва­на Пеј­чи­ћа, а по­во­дом ње­го­ве мо­но­гра­фи­је о Ми­ла­ну Ра­ки­ћу (Ми­лан Ра­кић на Ко­со­ву: за­вет – пе­сма – чин, 2006), да он „са­свим из­ве­сно и про­грам­ски, пред­ста­в­ља и пи­ше са­мо о нај­бо­љи­ма“ (Ду­шан Стој­ко­вић), а тра­го­ви ви­ше­стру­ког огле­да­ња књи­жев­но­и­сто­риј­ских на­ла­за и те­о­риј­ских уви­да мо­гу се пре­по­зна­ти и у не­ко­ли­ци­ни ра­до­ва из књи­ге Про­фил и длан (2003), од ко­јих ће не­ки би­ти угра­ђе­ни као (не­на­сло­вље­на) по­гла­вља у Исти­ну и об­лик жи­ве ре­чи („Ан­тич­ки ди­ја­лог : књи­жев­ни раз­го­вор“, „Пи­та­ње : од­го­вор“, „Бра­ни­мир Ћо­сић у раз­го­во­ру са…“).

Ка­ко Бра­ни­мир Ћо­сић у свом до­бу ни­је био је­ди­ни пи­сац по­све­ћен књи­жев­ним ин­тер­вју­и­ма (на истом кул­тур­ном за­дат­ку на­шли су се и Ви­на­вер, Де­си­мир Бла­го­је­вић, Ра­де Дра­и­нац, Цр­њан­ски), као је­дан од пр­вих про­бле­ма ко­је је тре­ба­ло узе­ти у об­зир, на­мет­нуо се „исто­ри­јат срп­ског књи­жев­ног ин­тер­вју­и­са­ња“. По­шав­ши од оце­не Па­вла По­по­ви­ћа да је Љу­бо­мир Не­на­до­вић Ње­го­шу био што и Екер­ман Ге­теу, а ува­жа­ва­ју­ћи чи­ње­ни­цу жан­ров­ске по­ли­ва­лен­ци­је тек­ста, Пеј­чић сма­тра да глав­но Не­на­до­ви­ће­во де­ло, пу­то­пис Пи­сма из Ита­ли­је (1907; ча­со­пи­сна ва­ри­јан­та Вла­ди­ка цр­но­гор­ски у Ита­ли­ји, 1868/69) је­сте „про­то­тип књи­жев­ног раз­го­во­ра“ код Ср­ба, то јест „текст ко­ји у пра­вом сми­слу озна­ча­ва ра­ђа­ње овог но­вин­ско-књи­жев­но­га жан­ра у нас“. Не­на­до­ви­ће­ви прет­ход­ни­ци на том по­љу, Исма­ил Ива­но­вич Сре­зњев­ски и Јо­а­ким Ву­јић, да­ли су раз­го­во­ре ко­ји по свом чи­сто „књи­жев­ном“, од­но­сно „но­ви­нар­ском“ ка­рак­те­ру ни­су од­го­ва­ра­ли гра­нич­ној ли­те­рар­но-пу­бли­ци­стич­кој при­ро­ди књи­жев­ног раз­го­во­ра, а ка­ко ову дво­ји­цу Пеј­чић не ви­ди као мо­гу­ће Ћо­си­ће­ве уз­о­ре, на тех­ни­ку и по­е­ти­ку ин­тер­вјуа Ву­ји­ћа и Сре­зњев­ског ни­је се де­таљ­ни­је освр­тао. Ка­да је, пак, у пи­та­њу Не­на­до­вић, и не са­мо он (Фре­де­рик Ле­фе­вр, Си­ни­ша Па­у­но­вић, Цр­њан­ски) по­ред­бе­но по­сма­тра­ње раз­от­кри­ће сву осо­бе­ност Ћо­си­ће­вог ин­тер­вју­и­са­ња у од­но­су на ње­го­ве прет­ход­ни­ке и са­вре­ме­ни­и­ке.

Ди­ја­хро­ниј­ско про­у­ча­ва­ње књи­жев­ног ин­тер­вјуа у овој сту­ди­ји кре­ће се и оним гра­нич­ним под­руч­јем књи­жев­не исто­ри­о­гра­фи­је и те­о­ри­је ко­је при­па­да исто­риј­ској по­е­ти­ци: за „жан­ров­ски ар­хе­тип“ књи­жев­ног ин­тер­вјуа Јо­ван Пеј­чић узи­ма ан­тич­ки (со­кра­тов­ски) ди­ја­лог, ука­зу­ју­ћи да по­то­њи ге­но­ло­шки пре­о­бра­жа­ји иду у прав­цу екс­пан­зи­је чи­сто књи­жев­них и прак­тич­но-екс­клу­зив­них чи­ни­ла­ца раз­го­во­ра, те да ре­зул­ту­ју по­ти­ски­ва­њем ње­го­вог „из­вор­но фи­ло­зоф­ског ка­рак­те­ра“. Упра­во из тих раз­ло­га по­ја­ва штам­пе и но­вин­ског ин­тер­вјуа (We­ekly tri­bu­ne, 1859) оце­ње­ни су као „сни­же­на пре­ра­да“ и „оси­ро­ма­ше­на ко­пи­ја“ у од­но­су на жан­ров­ски про­то­о­блик. Овај са­же­ти исто­риј­ско­по­е­тич­ки пре­глед Пеј­чић за­кљу­чу­је 80-им го­ди­на­ма XIX ве­ка, ка­да се књи­жев­ни раз­го­вор као ли­те­рар­но-пу­бли­ци­стич­ка вр­ста уста­љу­је, да­ју­ћи при­том на­зна­ке по­то­њих пре­о­бра­жа­ја ко­је до­но­се са­вре­ме­но до­ба и тех­нич­ка ци­ви­ли­за­ци­ја (ра­дио-ин­тер­вју, те­ле­ви­зиј­ски раз­го­вор с пи­сци­ма).

Утвр­ђи­ва­њем жан­ров­ског про­то­о­бли­ка име­но­ван је ко­рен и од­ре­ђен оквир те­о­риј­ском ис­тра­жи­ва­њу ли­те­рар­ног ин­тер­вјуа, а основ­ни за­да­так „по­е­ти­ке, но­е­ти­ке, он­то­ло­ги­је и […] ан­тро­по­ло­ги­је књи­жев­ног раз­го­во­ра и ње­го­ве жан­ров­ске са­мо­би­ти“ Пеј­чић ви­ди у от­кри­ва­њу су­шти­не „књи­жев­ног раз­го­во­ра у ње­го­вом по­сто­ја­њу-по-се­би“. У овој сту­ди­ји опре­де­лио се аутор за фи­ло­зоф­ско-те­о­риј­ску про­бле­ма­ти­за­ци­ју два аспек­та: нај­пре, он се за­др­жа­ва на „ди­ја­лек­ти­ци пи­та­ња и од­го­во­ра“, а по­том и на „ду­хов­ном иден­ти­те­ту уче­сни­ка у раз­го­во­ру“. И је­дан и дру­ги аспект раз­го­вор кон­цеп­ту­ал­но кон­сти­ту­и­шу као „ме­сто раз­ме­не ра­ни­је сте­че­них зна­ња“, те као „во­љу за сти­ца­њем но­вих ис­ку­ста­ва“. Обра­зла­жу­ћи „ес­ха­то­ло­шку“ при­ро­ду и не­до­вр­ши­вост ди­ја­лек­ти­ке пи­та­ња и од­го­во­ра, а по­том и спе­ци­фич­ност вер­бал­них, али и не­вер­бал­них сред­ста­ва са­оп­шта­ва­ња у ди­ја­ло­шкој ко­му­ни­ка­ци­ји (ми­мич­ко-ге­сти­ку­ла­ци­о­ни, зву­ков­но-ин­то­на­ци­о­ни и енер­гет­ски мо­мен­ти); сво­де­ћи, на­по­кон, нај­зна­чај­ни­је ре­зул­та­те фи­ло­зоф­ских и лин­гви­стич­ких про­ми­шља­ња раз­го­во­ра као та­квог (Френ­сис Бе­кон, Лав Ше­стов, Мо­рис Мер­ло-Пон­ти, Ханс Ге­орг Га­да­мер, Фер­ди­нанд де Со­сир, Лав Ја­ку­бин­ски), Пеј­чић ну­ди те­о­риј­ску про­ле­го­ме­ну за бу­ду­ћа про­у­ча­ва­ња књи­жев­ног ин­тер­вјуа, што је, као пр­ви по­ду­хват те вр­сте у нас, је­дан од нај­вред­ни­јих ре­зул­та­та мо­но­гра­фи­је Исти­на и об­лик жи­ве ре­чи.

Осим то­га, као исто­ри­о­граф Пеј­чић се не за­др­жа­ва са­мо на про­це­си­ма „ду­го­га тра­ја­ња“, те на да­ту­ми­ма и лич­но­сти­ма зна­чај­но уда­ље­ним у про­сто­ру и вре­ме­ну, на тач­ка­ма где се кри­ста­ли­шу и у очи­глед­ност до­во­де ви­ше­ве­ков­ни про­це­си и без­лич­не (ано­ним­не) тен­ден­ци­је. На­про­тив, по­себ­ну па­жњу по­све­ћу­је упра­во ге­не­зи књи­ге Де­сет пи­са­ца – де­сет раз­го­во­ра: де­ло се по­сма­тра у не­рас­кид­ној ве­зи са ауто­ром, те ње­го­вим це­ло­куп­ним опу­сом. Та­ко, код Ћо­си­ћа Пеј­чић уоча­ва јед­ну са­свим осо­бе­ну „на­дах­ну­тост за рад и ства­ра­ње“ ко­ја је, нај­ве­ро­ват­ни­је, под­стак­ну­та и оја­ча­на ду­го­ди­шњом бо­ле­шћу и не­по­сред­ном бли­зи­ном смр­ти: на при­мер, Ћо­сић од­мах по по­врат­ку са ви­ше­го­ди­шњег ле­че­ња у швај­цар­ском са­на­то­ри­ју­му, по­чет­ком ав­гу­ста 1926, од­ла­зи Ми­ла­ну Зр­ни­ћу с пред­ло­гом за по­кре­та­ње аутор­ске ру­бри­ке „У раз­го­во­ру са…“ и от­по­чи­ње рад на се­ри­ји сво­јих књи­жев­них раз­го­во­ра. На сли­чан на­чин, узро­ци­ма срод­не при­ро­де и по­ре­кла об­ја­шње­на је и чи­ње­ни­ца што раз­го­во­ра из Ћо­си­ће­вог пе­ра ни­је би­ло ви­ше. Ова­ква, би­о­граф­ска, у са­вре­ме­ним на­уч­ним кру­го­ви­ма бес­по­треб­но де­за­ву­и­са­на ин­те­ре­со­ва­ња, Пеј­чић ис­по­ља­ва због то­га што „исто­ри­јат жан­ра […] под­ра­зу­ме­ва ге­не­зу де­ла ко­је ре­пре­зен­ту­је тај жа­нр“. Али, ни­је са­мо то у пи­та­њу. Де­лат­но је ов­де уве­ре­ње Јо­ва­на Пеј­чи­ћа, те­о­риј­ски ар­ти­ку­ли­са­но у ра­ни­јем огле­ду „Ис­пи­ти­ва­ти, зна­чи – вред­но­ва­ти“, да се „ду­хов­не вред­но­сти об­и­сти­њу­ју […] ис­кљу­чи­во као јед­ни­на“, од­но­сно да при­ро­да (об­лик/зна­че­ње/вред­ност) ма ко­јег тек­ста ни­је бит­но од­ре­ђе­на жан­ров­ском при­пад­но­шћу или функ­ци­о­нал­ним усме­ре­њем ње­го­вим, ко­ли­ко чи­ње­ни­цом „ко […] пи­ше, ка­ко то чи­ни и шта у свој текст уно­си“.

То нај­пот­пу­ни­је до­ла­зи до из­ра­жа­ја у оним по­гла­вљи­ма сту­ди­је ко­ја се ба­ве тех­ни­ком и по­е­ти­ком, вр­ло спе­ци­фич­ном, Ћо­си­ће­вих књи­жев­них раз­го­во­ра. Број­ни су и ра­зно­вр­сни мо­мен­ти на ко­ји­ма се Пеј­чић ов­де за­др­жа­ва: на тех­ни­ци „бе­лих пи­та­ња“ ко­ја кул­ми­ни­ра у Ћо­си­ће­вом ин­те­вјуу с Ви­на­ве­ром, на ауто­ро­вој про­кла­мо­ва­ној „не­у­трал­но­сти“ ко­ју не тре­ба по­и­сто­ве­ти­ти са од­су­ством вред­но­сних ме­ри­ла, јер Ћо­си­ће­ви , „кри­тич­ки ста­во­ви […] узи­ма­ју мно­га ’ли­ца‘, по­зајм­љу­ју ма­ске, […] ис­по­ља­ва­ју се у не­пред­ви­дљи­вим мо­ду­си­ма“, итд. Упу­ћу­је Пеј­чић и на јед­ну из­ра­зи­то но­ви­нар­ску од­ли­ку Ћо­си­ће­вих књи­жев­них ре­пор­та­жа – ак­ту­ал­ност, ис­по­ље­ну у ода­би­ру са­го­вор­ни­ка, јер аутор По­ко­ше­ног по­ља, као ин­тер­вју­ер, очи­глед­но те­жи пр­вен­стве­но по­кри­ва­њу „жа­ри­шта књи­жев­ног жи­во­та“.

На кон­цу, ну­жно је освр­ну­ти се и на је­зич­ко-стил­ске и ком­по­зи­ци­о­не од­ли­ке мо­но­гра­фи­је Исти­на и об­лик жи­ве ре­чи: ви­ше пу­та је ис­так­ну­то у ве­зи са на­чи­ном пи­са­ња Јо­ва­на Пеј­чи­ћа (Ду­шан Стој­ко­вић, Сне­жа­на Бо­жић) ка­ко он иде у ред та­квих пред­став­ни­ка књи­жев­ног знал­ства за ко­је је кри­ти­ка, у нај­ши­рем зна­че­њу овог пој­ма, и са­ма књи­жев­ност, то јест је­зич­ка умет­ност. Ово, нај­зад, од­го­ва­ра и Пеј­чи­ће­вим те­о­риј­ско-ак­си­о­ло­шком ди­фе­рен­ци­ра­њу „мно­го­пи­сач­ког над­ни­ча­ра за­лу­та­лог у књи­жев­ност“, с јед­не стра­не, и „кри­ти­ча­ра с уро­ђе­ним па не­го­ва­ним осе­ћа­јем за вред­ност и ле­по­ту пи­са­ња, за ду­бо­ку и бо­га­ту ми­сао“, с дру­ге. Слич­но раз­ли­ко­ва­ње спро­во­ди Пеј­чић и ка­да је Бра­ни­мир Ћо­сић у пи­та­њу: по­ре­де­ћи ин­тер­вју­ер­ску прак­су Ми­ло­ша Цр­њан­ског и Си­ни­ше Па­у­но­ви­ћа с оном из Де­сет пи­са­ца – де­сет раз­го­во­ра, аутор сту­ди­је кон­ста­ту­је да се у ин­тер­вју­и­ма Бра­ни­ми­ра Ћо­си­ћа пре­по­зна­ју „ин­ди­ви­ду­ал­но-умет­нич­ке осо­бе­но­сти“ и „не­по­но­вљи­ве цр­те“ ко­је се од­у­пи­ру „си­ли уста­ље­них но­ви­нар­ских оби­ча­ја и нор­ми“. Све ово до­дат­но осна­жу­је па­ра­ле­лу учи­ње­ну с по­чет­ка овог при­ка­за: Бра­ни­мир Ћо­сић је у Јо­ва­ну Пеј­чи­ћу до­био се­би при­ме­ре­ног ту­ма­ча.

Ти­ме је, ме­ђу­тим, обра­зло­жен са­мо је­дан ак­це­нат из на­сло­ва Пеј­чи­ће­ве сту­ди­је – „об­лик“: иако је до­ста про­сто­ра по­све­ће­но упра­во ин­ди­ви­ду­ал­но-умет­нич­ким ква­ли­те­ти­ма Ћо­си­ће­вих раз­го­во­ра, Пеј­чић ипак сма­тра да је Ћо­си­ћу, као ак­си­о­ло­гу и мо­ра­ли­сти, „тач­ност из­го­во­ре­не ре­чи“ – исти­на – увек би­ла на пр­вом ме­сту, због че­га ће и Хам­ва­шо­во од­ре­ђе­ње ин­тер­вјуа као „умет­нич­ког жан­ра у фор­ми исти­не“ узе­ти као са­свим од­го­ва­ра­ју­ће Ћо­си­ће­вој ин­тер­вју­ер­с­кој де­лат­но­сти.

До­дао бих, и Пеј­чи­ће­вом спи­са­тељ­ском ра­ду. На­и­ме, прет­ход­на књи­жев­но­и­сто­риј­ска мо­но­гра­фи­ја овог пи­сца (Ми­лан Ра­кић на Ко­со­ву) отва­ра се сле­де­ћим про­грам­ским ис­ка­зом: Чи­ње­нич­на пот­пу­ност и уну­тра­шња ве­ро­до­стој­ност на­пи­са­ног пред­ста­вља­ју све­ти­њу и за­кон за сва­ко­га ком је да­то да, ми­мо по­сто­је­ћег, сам не­што ство­ри. Ти­ме су име­но­ва­на два ру­ко­во­де­ћа на­че­ла Јо­ва­на Пеј­чи­ћа – исто­ри­ча­ра књи­жев­но­сти. Али, и Бра­ни­ми­ра Ћо­си­ћа – ин­тер­вју­е­ра.

Тач­ни­је, три их је на бро­ју: исти­на, об­лик, вред­ност.

 

__

видети  Јован Пејчић https://sites.google.com/site/bibliotekaalas/jovan-pejcic