Часопис – «роман» (документарно поетска- поетичка Дон Кихотерија) / Миодраг Мркић

(Из обимне студије – сабраних радова о Бела Тукадрузу, под насловом  „ПОСЛЕФДЊА СФЕРА МИСТИКЕ: Књига о Белатукадрузу“, Београд, 2013)

*

Бела Тукадруз (мај месец, 2014, фотодокументација „Заветина“

(9)

Више је него жалосно, симптоматично, да не кажем невероватно, да је изврстан један романописац, песник, есејиста и издавач, скренуо пажњу у Србији широј и ужој културној јавности, не својим романима Ујкин дом, Литургија, Трговци светлошћу, Месечева свадба, Кућа светих ратова, У друштву пустињских лисица, Пасија по Амарилису, Дневник за Сенковића, или књигама песама Земља Недођија, Рајска свећа, Песме из романа, Свеска ХОМОЉСКИ МОТИВИ, Архив у оснивању, већ жестоком књижевном критиком, и једним романом који је објавио под псеудонимом (Есмер Белатукадруз ДОКТОР СМРТ). Међутим, ту прадоксалност пажљивији читаоци Доктора Смрти могу схватити… Лукић је жестоко разобличавао тзв. официјелну и бирократску књижевност, која царује код Срба кроз 19. и 20. век… Лукић је разобличавао великане бирократске књижевности. Немилосрдно је критиковао тзв. књижевност литерарних «бардова», представника «награђеног правца», и типичне вуковске пандане оних умова који су дали под аренду своје креативне могућности разним режимима кроз време….

Сарадња са Заветинама и Лукићем доводила ме је у непосредну везу са поезијом, у непосредне близине идеала, али и књижевног наличја.

Кључно је да су се Заветине и Мирослав Лукић жестоко и исконски одупрли бирократско-одаџијској критици и да то није мала ствар.

Та област деловања, наравно, то кажем као битан сведок због потомака, Лукићу је одузимала онај део енергије које је као песник и романописац могао да угради у неке своје романе и књиге песама. Шта би било да је Лукић после романа доктор Смрт последњих пет година наставио да ради себично само своје књижевне послове? Да је био као други? Међутим, овај човеку и писцу и издавачу је наметнута једна друга судбина. Што су му је наметали старији, оцеви и оци, ништа зато; али је неразумљиво што су хтели да му је наметну и његови књижевни вршњаци, један добар део, то је својеврстан парадокс на први поглед. Зашто?

Одговориће неко временом. Или ће из самог књижевног језгра и опуса Лукића нешто проговорити…

(Из  поглавља Супсидијарије, стр. 13-14)

*

Деформација лика Беле Тукадруза (Бела Тукадруз , мај месец, 2014, фотодокументација „Заветина“)

                     Фрагменти о Мирославу и ћутању

 

Промовисање, конференција за штампу – или веће тајног друштва.

Промоције и конференције за штампу су у послеђе време “профитабилно”, “тржишно”, “маркентишко”… за “конзументе” поезије.

Дакле – промоција: унапређење…, утврђени церемонијал.

Већ деценијама идем на промоције , на конференције за штампу. Узгред сам и у мојим књигама говорио о промоцијама. Чак сам пре пет шест година објавио и један краћи рад о промоцијама и промоције и конференције за штампу су својеврсне приредбе, представе са својом психодинамиком и психостатиком учесника, и пре свега слушалаца заинтересованих. Врло често ко зна за шта заинтересовани а не за поезију. Промоције имају своју драматику, и промоције књиге и конференције за штампу.

“Деветог октобра 2002. године тачно у 12. часова и пет минутапочела је конференција за штампу поводом изласка нових бројева часописа Заветине Плусултра 1- 4/2000 иУметност махагонија 3 – 6 – 2002.И изласка Дела Мирослава Лукића Опус уметности махагонија”.

 

Ова конференција за штампу је приказана детаљно у Трећој Србији. Ја као учесник ове конференције за штампу (Гост књижевне трибине …) изнећу известан свој доживљај Конференције за штампу.

У декору тајанствене окованости књигама у школској библиотеци одвијала се представа Конференције за штампу. Мало је било званично позваних…. Доминирала су књиге Мирослава Лукића, часописи, издања… И музички део и говорни… – све је одавало утисак ВЕЋА неког тајног друштва које оставља у аманет неке тајне поруке младим. Као чинови тајне иницијације у тајна учења, знања… Ритуал… Свечаност и достојанство је наметао лежерни и озбиљни тон (драмски речено) Мирослава Лукића који је био и водитељ… Догађај лишен конфекцијске лежерности, егзибионистичког продуцирања, књишке дубокоумности, нарцизма лажне спонтаности.

… Ето, невичан усменом говору, осећао сам се у мојој 70.години свечано и у неком ритуалу те иницијације и откровења. Био сам као неки ђачић под неким притиском загонетке смисла мисли Михајла Петровића – Мике Аласа, мисли коју често цитирам. “ Јединство диспаративних феномена”. Мисао која садржи дубоке поруке модерности и науке и уметности модерне; и наравно мистике и филозофије.

Целу атмосферу појачавали су у интимном доживљају и сами наслови књига и часописа: Уметност махагонија, Дрво живота, Аветињска метафизика романа Ујкин дом, Заветине… Необичан музеј Плус ултра, Речник прототипа, источник … Дакле – дух пра…, древног, иницијације.

Чар мистичности тајног скупа заветног по моме осећању, уживљавању у заветност дубоких истина о мистеријуму будућности сенчило је присуство родоначелника сигнализма Мирољуба Тодоровића као и професора др. Димитријевића да кажемо овде доктора естеске хирургије. Да, естеске хирургије која је неопходна нашој “литератури, поезији, неопходна превредновању у свим видовима.

Млади гласови ученика који као у ритму говоре свете предаје, заветна знања духа – духа древних књига.

 

Не, нисам се стидео својих година, искуства. Подавао сам се слободно миљу маште доживљаја тајне алхемије речи тајног друштва. Из ходника допирао је жамор ђачких гласова. Чинило ми се да су то гласови мистеријума будућности, гласови сенке будућности. У себи се нисам либио да ме сенче духови мистерија питагореаца, орфеизма. Можда баш од њиховог духа има нечега у Источној Србији и у духу Мирослава Лукића?

(Из  поглавља Фрагменти о Мирославу и ћутању, стр. 213-214)

*

Детаљи поплаве, 15. мај 2014.  Звижд, Србија

                                     Богочовечански реализам

 

Немам пара да купујемчасописе и новине. Оно што ми дође до руку углавном је окоштали академизам. Без дубине без интригантности духа – душе за актуелно, живо. Књишки академизам, неоакадемизам је оковао наша гласила. Ништа се не дешава.

У часописима Мирослава Лукића нешто се ипак дешава. Дешава се истина. Без гњаважа писаца из друге руке. Без академизма, врћења око Кафке,Камија, и понешто од новог… У часописима и листовима се врте иста имена старих писаца и новорегрутованих – ја теби ти мени.

Мирослав Лукић, да кажемо тако уобичајено, има свој стил (јединство форме и садржине… друштвене формације рађају стилске формације поетске). У том смислу резонујем. Чини ми се да би он радо пристао на тај назив његовог књижевно уметничког рада. Значи – богочовечански реализам. Читајући његове књиге ичасописе наметнуо ми се тај израз, та синтагма – богочевечански реализам. Наравно, ион сам употребљава тај израз, ту синтагму …. Ја тај реализам, дакле један од “вечних реализама разумем тако да песник, писац обухвата, докучује, допире до великих дубина И ширина само битка, тубитка као нивоа не битка, бића, апсолута, есенције, нирване, тао, Ништа, Празнине… Или, наравно, у духу – души .И даху варијанте хришћанства – византијског, православног, ако хоћете исветосавског – у духу Бога.

Да не распредамо даље. Није важно дали је синтагма за назив “правца”, “покрета” “школе”, “групе”, “струје”. Није важно дали је синтагма богочовечански реализам оригинална или је узета од другог. Важно је да је тај стил, поступак, “техника”, да су изражајна средства, “технологија”, израз, језик у ужем смислу стила оригинални. Важно је да то постоји у великој тежњи да се каже истина, Истина, ИСТИНА. Да се каже кроз феноменално манифестно, појавно наше (југословенско, српско, црногорско… балканско…) да допре до истине.

Сигурно као песнички акт пре свега Лукић хоће да допре до сржи феномена и пре свега социјалног, али увек у вези са божанским, апсолутом.

То се све види у радовима у часопису Трећа Србија.

Ево “сведока (цитат) за ово наше тврђење са 94. стране Треће Србије: “Свет у коме живимо, култура и књижевност у којој делујемо,одвикао се од светлости, ваља се у тами незнања и мрака и илузија. Заражен је епидемијом епохе, јавне болести. Заборављена су оба закона – пророчански и месијански. “

У свету тих идеја говори о наградама данас код нас и о награђеним наградом Дрво зивота за 2001.годину. Овде рецимо да Лукић говори отворено, јасно, без ћифтинског увијања, укривања трагова. и управо бар зато се и његови часописи читају као романесно штиво и као велики документ времена и на нивоу Само битка, Тубитка па ако хоћете и Битка. Његови часописи због живости и директности остварују, бар за модерног читалаца извесно јединство интересовања , равно јединству интересовања у криминалистичким романима. Ништа мање није ни јединство тона упрскос разноврсности садржаја целина, прилога. Ако бисмо хтели, могли бисмо говорити и о осталим јединствима: радње, места и времена. Као и о фазама (етапама развитка “епске” и “драмске “ радње. Добри уредници часописа вероватно пазе строго где ће шта да буде у свесци.

Трећа Србија је (као и остали часописи Мирослава Лукића) својеврсни досије времена. Досије о стваралаштву. О принудној илегали песништва… О непристајању на досијеа прећуткивања писаца..

Улоге новца, преображеника из мојих књига и нарочито књиге Прилози за биографију Ђавола, Голешке богиње и У тамизнака два. Лукић је у Трећој Србији моћно немоћан и кад ритмом часописа Трећа Србија (зар смо стигли тек до треће?!) разбија маркетиншки монопол. Да, дело Мирослава Лукића: тридесетидва наслова… Да – Трећа Србија. Тек трећа. Као да је у неком очају Мирослав Лукић упао у неку маркетиншку чаролију. Ништа мање није ни часопис Заветине Плус ултра, до зона преливања, мајсторска радионица рукописних издања,вид богочовечанског реализма као и сама адеса: Југославија, 11000 Београд. (…..)

 

Све, све је то манифестација есенције нашег самобитка, тубитка – феномен (Не бића)….

 

Све је то део овог својеврсног «романа « – часописа , тријумфа Мирослава Лукића и можда знак нашег пораза.

И ја, и говор о мом раду Превредновање само смо део тог часописа – романа…. Моћ привида…. Моћ чињенице, документа. Све, све је неки живи «роман» – часопис на насловом Трећа Србија. Уз моје смушено питање – зар тек, или већ – трећа?!. «Камуфлажно перје». …

 

Бела Тукадруз (мај 2014)

                    Часопис – «роман»  (документарно поетска- поетичка Дон Кихотерија)

 

Мени не треба много веровати. Писац Војислава Бубања дао ми је монографију о бубањама. И, ја сам је приказао као роман, доживео је као роман. Није лудило када је Сергеј Анзенштајн имао намеру да сними филм по Марсковом Капиталу. Али, изгледа да је лудило када је један душевни болесник, како гласи прича у једној лудници… управник данима тражио телефонски именик… Један лудак му каже да је прочитао један велики и веома занимљив роман где има доста ликова мушких и женских и да су рељефно описани… Управник му каже дај ми да видим роман… Видео је именик телефонски кога већ данима тражи…

… Дакле, читао сам часопис Дрво живота, свеска 6 – 7 2002.године као «Роман». И, јесте по мом мишљењу «роман» – часопис. Својеврсни документарни роман забаван, ништа мање но криминалистички романи. Наша прелазна времена и «прелазна»… Наше друштвене формације рађају и нове уметничке, стилске формације, и нове жанрове. Ево поздравимо рађање часописа – романа «документарног «, «дневника».

Дрво живота свеска 8 – 9 , исто сам доживео као својеврсни документарни роман. Роман специфичне дон кихотерије нашег времена. Дон Кихота – поете, ствараоца који јуришајући на «ветрењаче» намерно чини нашу литерално, књижевно уметничку будућност смисленом. Сенке будућности. Какав драгоцен часопис – «роман». Какви свирепо искрени подаци, документи. Каква горда надмоћ горког сазнања о свету у коме живи зрачи из упорности, решености духа-душе и даха Мирослава Лукића. Да, даха – ритма одлучности. Како су мучни и прљави детаљи, лица, личности овог «романа-часописа-«дневника» Како ће некад паметан изучавалац историје уметничке књижевности бити радостан па и радостан у згуснутости материјала, документа. И можда због јединства тона, јединства интересовања биће још радоснији. Читати у будућности овакву књигу у царству дефилеја, параде углађених конфекцијских лажно академских приказчића књига са стереотипним изразима књижевника из друге руке.

Био бих тужан, ако будући читалац не буде уживао и у замеркама које Лукић налази и мом раду, мојим фалинкама, фалинкама мојих књига. И мој рад као и радови других су нека илустрација, да кажемо, Дневника једног писца…, или бар – из дневника једног писца.

Поред једносмерне углавном, преписке са редакцијама… Лукић даје и неколико примера приказа који су ето, грубо да кажемо, нека допуна илустрација, али истовремено и делови тог дневника.

(Из  поглавља Сенке будућности, стр. 223-226)

Детаљ поплаве, мај 2014, Звижд.

_______ Видети Мркићеву књигу, где се може поручити:

http://krmikovac.wordpress.com/%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%BE-%D1%83-%D0%BC%D0%B0%D0%BB%D0%BE%D1%98-%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B6%D0%B0%D1%80%D0%B8-%D1%81%D0%B0%D0%B7%D0%B2%D0%B5%D0%B6%D1%92%D0%B0-%D0%B7/

До свршетка филма / Владимир Јагличић

 

1. знак препознавања (а)

Осврт

Од трњине утрнили зуби,
оним што је знало да нас спаја.
Део нашег живота се губи
за улицом, ко клиначка граја.

Погледаш ли, стара места вире,
ал их прекри невидљиви вео.
Део нашег живота умире,
поверуј ми, и то бољи део.

И како се безболно распао
код толико меса, крви, соли,
ко у грлу залогај запао,
можеш да се кладиш, понајбољи.

Повукли се људи, с њима ствари
ко претекне тужно да се диви.
Умро стари свет, и живот стари,
и једини вредан да се живи.

Пролазник

Сваког јутра пијац шири раље плахе,
избљује на асфалт нове сиромахе.

Нуде дрангулије на засраној клупи –
кад већ нико неће њих саме да купи.

Ил је у прашини прострта мушема:
свак изнео вишак оног чега нема.

На сретање вечно вековима младим,
шта би још требало, жртвом, да урадим?

Да, до гола скинут, обуставим битку,
све да раздам, па у Лепеницу – плитку.

Или да закључим испразно, вечније:
да пропаст поприма лице човечије.

Док птице саблазан у стрном шумарку
надлећу – пад људски у централном парку:

уз једину милост, хватану у лету –
не учествовати у оваквом свету.

____________
Док птице саблазан – парк, као и у свим нашим градовима, служи и за проституцију

2. знак препознавања (б)

Говњава балада

Наша говна нису пристала на агонију
да падну где их пусте. Наше се говно пентра.
Наше говно врлуда, неће у фекалију.
Говна лутају градом. Од парка преко центра,
на Малу Вагу, затим с Пиваре на Колонију,
ко Холандез уклети што тражи души места.

Преконоћ се олакша град. Уговњано свитање
заруји хоризонте, углавном безнадежне.
Имају л говна душу? Занимљиво питање.
Мораћу да припитам у општини надлежне.

Ко не зна шта са собом, а духовно је одмако
од бедне прозе свакодневља, и од ништавих мисли,
посере се, где другде, пред Амиџиним конаком,
и то остаје трајни споменик, неочистив.

Наша су говна део наше опстајне суштине!
У излоге, у радње, у пекаре – што скорије!
У естрадне наступе, у академије, скупштине:
наша су говна слика читаве историје!

_______________
Мала Вага, Пивара, Колонија – крагујевачки квартови
Пред Амиџиним конаком – Централни крагујевачки музеј је смештен на месту негдашњег двора Књаза Милоша. Амиџин конак је зграда очувана из тог доба. С обзиром на то да је преко пута музеја пијац, а да је Амиџини конак заклонито место, пијачари, као и алкохоличари, проститутке и наркомани из суседног парка су се најчешће олакшавали испред врата Амиџиног конака.  Било је оних који су говорили – некада су овде запишавали крушку (књаз је вешао осуђенике о оближњу суву крушку), а сад му засеравају конак. То је спречено подизањем ограде око музеја, 2013. године.

Добро

Добро ми је у затвору овом
који зову и – канцеларија.
Не сањам о бољем, светлом, новом,
увек иста и нема арија.

Добро ми је у свом куту ниском
кад загледан у зид куцам слова,
а компјутер, биће немо, блиско,
све разуме, откуд судба ова.

Добро мени бива и кад мрднем,
кад слушају лаконоге ноге,
добро је што као кора тврднем
ко шестерац прешо у еклоге.

Добро што је више чега нема,
не прихватих да било шта имам,
живим смрти да припаднем спреман,
као фотос без мог знања сниман.

Ко га види, мислиће: „Гле среће!
Земно време ту заштићен пробде!“
Неће знати, ни слутити неће,
да никад и нисам био овде.

+ + +

Напуштеност је наслеђе највеће:
на горама, по селима, брдима,
изван градова, ван речних токова,
ван плаћености, ван наших окова,
једног је царства остала тврдина
и само с целим светом та умреће.

Није у тајном проценту банака,
у отпадништву регија, странака,
у банковном рачуну великаша.
с привилегијом београдских паша,
у издајствима војвођанске клике,
уз црногорске вечне издајнике –
већ у несрећи што је само наша,
као победа светског пострадања,
и пронађеног у смрти надања.

Напуштеност је извир сваког врела,
и најснажније окрепљења пиће:
у дроњама сам слабуњавог тела,
и поражен сам, и сва моја дела
ко да су ватри и пепелу хтела:
али у њима трепти моје биће.
Ја сам тај пораз призивао криком
да у пустињи не чује га нико
до онај ко је празнином охрабрен
кренуо собом да испуни бездан,
с пуноте свега у ништа да задре:
јер осим свега друго ништа не знам.

1. знак препознавања. (в.Коло)

Захвала

Татјани Осречки (1946-2012)

Господе Боже, хвала ти на киши,
(тим изненадним твојим стиховима),
на шуму који зна бити и тиши,
на посети детињства, у сновима.

Хвала на стану, кораку (нечврстом),
колегијалном групном фарисејству,
тежини што се скупила под прстом
да лакшањем се преручи у песму.

Хвала за тешке фабричке капије,
грешку на конту што ме описмени.
За слабу плату нефакултетлије,
(други добише одузето мени).

Хвала на снегу ког јануар жуди
(ћутке, без дреке, не простачки, ко ми),
што више нема јутра да ме буди,
хвала за разум, и хвала на коми.

На амболији, на сломљеном куку,
смрти вољеног човека, на стресу,
што не избегох ни муку, ни бруку,
и на престанку дисања у месу.

Хвала што не знам да ли скочи цена
сандуку који у гроб ће да рину,
комеморацији, а понајвише на
општинском гробном месту што ме збрину.

Хвала за ових шездесетак лета
верности смрти, вероломства браће,
мада сам могла, не од овог света,
на свету овом остати и краће.

Хвала што срце још злу не да на се,
ролама бираним, и небиранима, –
мада, за све то, могла бих и да се
захвалим локалним тиранима.

24. јануара 2012.

________________
Хвала ти на киши – на дан кад је Тања умрла падала је киша, иако је био јануар
Хвала на стану – Песникиња се ту обраћа „земним„ боговима (као да је у недоумици коме би више требало захвалити, земљи, или небу). Она и њен супруг Борислав Хорват добили су државни једноипособни стан средином осамдесетих година. До тада су живели подстанарским животом.
Хвала за тешке фабричке капије – Песникиња је радила у фабрици „Застава“, као контиста. У Крагујевцу је постојала изрека „Не знаш шта је мука док те Заставина капија не лупи у тур“ (то јест, док се не затвори за тобом).
Грешка на конту – Детаљ из радне Тањине биографије. Бора није био запослен, а њена плата је била мала, и она би, повремено, „позјамљивала“; за кућне потребе, нешто из фабричке касе. Једном су открили мањак, па је било стани-пани, док га није надомирила. Та прича ми је позната, јер је Тањин шеф била свекрва моје рођене сестре.
Хвала на снегу ког јануар жуди – сад се, опет, обраћа Богу у висинама. Снега, у ствари, нема, па се захваљује и на томе.
Хвала на коми – Тања је пала у кому, после ломљења кука и амболије

Филм

Дан је гледања филмова. Бирам их, на компјутеру.
Моја је филмотека од књижне скоро већа.
Одувек пиратерију обожавах. И веру
поклањах злим момцима: знали су шта је срећа.
Срећа је отпор власти. Силнима света оба.
А ова пиратерија, не узима, већ даје.
И сам сам своја дела раздао будзашто. Соба
с библиотеком сведочи о томе. Јер не хаје
за оскудицу, пуна свечаног узбуђења
пред наступ битке свете за истину и лепоту.
Можда се свет не мења, ал душа нам се мења
и сјајка ко с екрана у овај свет нам, отуд.

Гледам филмове с децом. И читам, каткад, с њима.
У нашу поверљивост примамо мало кога.
Јер ми смо та дружина отпађена у снима
која је нашла свету заборављеног Бога.
Да сам смртник само ме, понекад трнци подсете:
крену од руке, преко ногу, до прстију ножних.
(даље, очито, не могу). Нерад због ове посете
кисело се насмешим сред фотеља (не кожних!).
Ал не прекидам радњу. Јер мора се до краја
издржати тај налет, каскада неумилна.
Одржаћемо овај комадић  сна и раја
ради победе добра, (бар до свршетка филма).

7. 01. 2012.

_______________
Гледам филмове с децом – Мислим на свог сина и кћи. Некада се ишло у биоскопе, а сад, ето, захваљујући пиратерији, постоји кућни биоскоп, као снажни васпитни ослон породичног заједништва („комадић сна и раја“ – јер су ремек-.дела филмске уметности постала свима доступна, и не зависе од воље дистрибутера).

Место

Премного шљама међу уметницима је било:
пријатељство, другарство? Нису ни за познанство.
Толико вероломства, зависти. Нигде крило
које и свет узноси. Тек зид што јача странство.
Пречесто за узимање, оретко за давање,
(као да свет не делимо!) – добри за избегавање.
Само продаја, ситна, и куповина, општа.
(Њу и хтедоше, грозничаво, љубав не негујући).
Срећан пут! Живот даје то што живота кошта,
не раскош неталента, него повратак кући –
а њу су прогласили домом презрења нашег.
И ево шта запањи: ни тога се не плаше.

Ја мишљах различити ми смо од земне браће.
Али, ако и јесмо, онда по горем, често.
И, што се мене тиче, могле су бити краће
те издаје, а дубље недосежније место:
у нечем што се није приметити ни дало,
што ни пред оком прсте, још, није обасјало.

4. знак препознавања (г. бела тукадруз, мансарда „Заветина“)

_________ Из писма аутора: Драги Мирославе,
пронашао сам, недавно, један број песама из 2012. године. Можда још нису довољно одлежале, али, ту и тамо, надам се да могу рећи понешто – и о мени, и о  нама.

Поздрав,
В. Ј.

Из повести о трагедији Драме / Александар Лукић

………………….

ВЕЛИКА ИСПРАЋУША, роман Александра Лукића. – 1200,00 дин.

Али и по­ред на­ре­че­ног на­род Дра­ме и за­ле­ђа, оку­пља се око Олим­пи­је Еро­со­ве узда­ју­ћи се у моћ ње­ног све­тог бе­ло­ма­гиј­ског зна­ња. До­ла­зе јој љу­ди оту­ђе­ни од Бо­га и вер­ни­ци што још увек по­ла­жу у Ње­гов на­ук. На­род­но су­је­вер­је и оча­ја­ње иду јој на ру­ку. Так­ми­че­ње са Го­спо­дом и две хи­ља­да го­ди­на ве­ре не па­да јој на па­мет. До­сад мар­љи­ва от­пи­са­ним из жи­во­та от­кла­ња те­го­бе, ко­је углав­ном не до­пи­ру до мо­ли­тве и Го­спо­да. Бог би, ако Га има, мо­рао санк­ци­о­ни­са­ти ње­но сло­бод­но по­на­ша­ње. На­ћи ће већ Он ко ће успе­шно при­ме­ни­ти Све­ту санк­ци­ју! Зар да тр­пи иза ле­ђа њу да из да­на у дан по­ста­је све по­пу­лар­ни­ја. Ево Пар­ти­је Пи­то­на са не­из­број­ним члан­ством као по­ру­че­не за ту при­ли­ку да ода­бе­ре акла­ма­ци­јом вер­зи­ра­ну пред­сед­ни­цу да ис­пу­ни Бож­ју за­по­вест за­по­шља­ва­ју­ћи је на гро­бљу. По­пу­лар­ност тр­пи ре­пре­си­ју Бо­га и вла­сти. Сву­да. Твр­да реч Бо­га не мо­ли. Али све бе­ше ба­да­ва. По­жар зна­ња и уме­ћа не мо­гу уга­си­ти. Све­те Санк­ци­је су те­же од брод­ског лен­ге­ра да без­бол­ни­је во­де уни­ште­њу, по­го­то­ву ако је чо­век у го­ди­на­ма, или стар, и по­бо­ље­ва; али Олим­пи­ја Еро­со­ва ни­је на­пу­ни­ла ни три­де­се­ту. У нај­бо­љим го­ди­на­ма је, што се ка­же. Има до­вољ­но ис­ку­ства за со­бом, да из њих из­ву­че нај­бо­ља упут­ства. Ни­је чо­век од рас­ки­да, те­ко­ви­ну оде­ва­ња, пре­сло­бод­ног за Дра­му и драм­ско за­ле­ђе при­хва­ти од Пар­ти­је Пи­то­на: но­си ми­ни сук­њу – ле­лу­ја се по­крет­ни из­лог ње­них те­ле­сних ча­ри; а чи­ње­ни­цу са­др­жа­ну у из­бо­ру ко­га ће пу­сти­ти ме­ђу но­ге, сте­кла је стр­пљи­во са­ма.

Дис­ко­бо­ла Не­по­бе­ди­вог, на при­мер, спре­че­на да љу­ља ку­ко­ви­ма драм­ским ули­ца­ма, при­пу­сти јед­не но­ћи, ка­да оста са њим у гро­бљан­ској кан­це­ла­ри­ји, не оба­зи­ру­ћи се на тре­сак гро­мо­ва и не­пре­ста­но пљу­шта­ње ки­ше по кро­ву и про­зо­ри­ма, без на­ро­чи­тог убе­ђи­ва­ња, на­кон пр­ве ча­ши­це ко­ња­ка. Се­ла је бли­зу кла­ви­ра ис­пи­ја­ју­ћи ко­њак и по­ди­гла ле­пе но­ге са пр­сти­ма ши­ља­ти­јим од би­ли­јар­ског шта­па на кла­вир да их од­мо­ри, ни ма­ње ни ви­ше већ усред сре­де где Не­по­бе­ди­ви оку­пи­ран тај­на­ма веч­но­сти му­зи­ци­ра пар­ти­ту­ре Бе­то­ве­на. При­пу­сти­ла је ме­ђу но­ге прет­по­ста­вље­ног, не оба­зи­ру­ћи се да му ру­ке дрх­те не­мир­ни­је но ва­га за де­цу, ве­ро­ват­но због Бе­то­ве­на а би­ће по­нај­пре за­рад исти­не да је за­кле­ти не­же­ња. У олим­пиј­ски хра­мић га је при­пу­шта­ла, по­вре­ме­но и ка­сни­је ка­да сте­че но­вог љу­бав­ни­ка – аген­та по­ли­тич­ке по­ли­ци­је, Сер­ван­те­са, си­ту­и­ра­ног и по­ро­дич­ног чо­ве­ка – му­жа школ­ске дру­га­ри­це – Пред­сед­ни­ка Пар­ти­је Пи­то­на Дра­ме, ко­ли­ко ју­че­ра­шњег бо­жи­јег из­вр­ши­о­ца. Му­дра же­на по­пут из­во­ра на­ђе на­чин да про­би­је Све­те Санк­ци­је и не­по­чин­ства из њих про­ис­те­кла.

Чи­та­ва би књи­га би­ла ма­ла да опи­ше шта мо­же бе­лом ма­ги­јом да учи­ни, и не­ко­ли­ко бо­га­ми за љу­бав­не до­го­дов­шти­не са Дис­ко­бо­лом Не­по­бе­ди­вим и Сер­ван­те­сом, да­ле­ко од очи­ју и уши­ју јав­но­сти, у не­мом при­су­ству мр­твих ду­ша. То је за­да­так за пи­сце књи­га ко­је има­ју бу­дућ­ност, са­вре­ме­них пи­са­ца, ко­ји уз члан­ску кар­ту Удру­же­ња књи­жев­ни­ка по­се­ду­ју и то­бо­жњу моћ ви­до­ви­то­сти, ка­ме­ле­он­ског при­ла­го­ђа­ва­ња и сми­сао за про­ра­чун прав­ца ве­тра ко­ји гу­ра у ле­ђа.

Без ус­те­за­ња њу би смо мо­гли про­зва­ти и Чу­до­твор­ка – на­ди­мак од­го­ва­ра под­не­бљу, око­ли­ни и уку­си­ма Дра­ме, али и окол­но­сти да чи­ни чу­да. Ко јој до­ђе по по­моћ, от­пи­сан од по­ро­ди­це и при­ја­те­ља, а та­квих је све ви­ше, по­сле при­ме­не све­то­бе­ло­ма­гиј­ског зна­ња, вра­ћа се ку­ћи без бо­ло­ва. Нај­ве­ће чу­до чи­ни ње­на ди­пло­ма­ти­ја, при­ступ ко­јим обич­но успе­ва да по­ка­же бо­ле­сним љу­ди­ма сву бе­зна­чај­ност са­др­жи­не Ста­рог и Но­вог За­ве­та, Уста­ва, Ма­ни­фе­ста и Про­гра­ма овог све­та, ко­ји углав­ном слу­же да по­ро­бе људ­ски дух.

У кан­це­ла­ри­ји Управ­ни­ка мр­твог на­се­ља, док на­по­љу бе­сни олу­ја и чи­ни се на­сту­па по­топ, при­пу­сти­ла је ме­ђу но­ге за­кле­тог не­же­њу, и он ју­ри­ша на њу, као не­ка дру­га же­на, ки­ди­ше јер пу­но­гла­вац не мо­же да му се диг­не. Не­до­ста­так му­шке сна­ге ко­јом се вр­ло че­сто у од­суд­ним тре­ну­ци­ма при­ро­да му­шком де­лу чо­ва­чан­ства ру­га ле­чи опет чу­до. Да би мо­гао да на­пра­ви ћу­при­ју од же­не она узе по­ку­ње­ног пу­но­глав­ца у ру­ку па­жљи­во као ка­ши­чи­цу за уво и за­пе стр­пљи­вим зна­њем. До ма­ло­пре му­шка сна­га без ко­ски­це на­брек­ну и ус­пра­ви се као јар­бол. Сме­ла би се на­пе­та на сва­кој пи­ци при­че­сти­ти!

Слич­на до­го­дов­шти­на ни­је ми­мо­и­шла ни све­моћ­ног Сер­ван­те­са, при­пре­мље­ног да се омр­си у гро­бљан­ској ка­пе­ли. Док је све и свја, агент по­ли­тич­ке по­ли­ци­је ки­ди­сао на њу, са не­по­слу­шним цр­вуљ­ком, има­ла је вре­ме­на да по­ђе са кр­ча­гом на во­ду и да ми­сли: „Ето, од ње­га дрх­ти це­ла Дра­ма; не тре­ба му оп­ту­жба да хап­си ко­га хо­ће и кад хо­ће; има власт над не­сет­ним жи­вим ство­ром, и ето, очи у очи, у ме­ту ис­пред но­са га­ђа ћор­ци­ма, си­лан и сла­ван не мо­же да по­го­ди ру­пи­цу на ро­гу а нек­мо­ли ру­пи­цу на фру­ли…“

Са нео­бич­но ту­жним и круп­ним очи­ма кра­ве, по­ред свих за­ду­же­ња, Управ­ни­ца на­род­не би­бли­о­те­ке на­ро­чи­ту па­жњу по­све­ћу­је обо­га­ћи­ва­њу фон­да би­бли­о­те­ке и ор­га­ни­за­ци­ји књи­жев­них ве­че­ри. Да при­ре­ди књи­жев­не се­ан­се Кур­ти и Мур­ти у ве­ли­кој дво­ра­ни би­бли­о­те­ке на­у­че­на је. Ка­ко јој муж, за­рад при­ро­де по­сла би­ва ве­чи­то од­су­тан, сло­бод­но вре­ме са пе­га­ма на ли­цу по­пут вин­ског цве­та про­во­ди у ку­ћа­ма ста­ро­се­де­ла­ца Дра­ме ко­ји по­ла­ко и си­гур­но из­у­ми­ру ода­би­ра­ју­ћи рет­ке и дра­го­це­не књи­ге, ко­је Би­бли­о­те­ка не по­се­ду­је за пол­зу у свом фон­ду. За­ду­же­ња пру­жа­ју је­дин­стве­ну при­ли­ку да упо­зна ку­ри­о­зи­те­те Дра­ме и из­ве­сне лич­но­сти ко­је да је ко­јим слу­ча­јем обич­на до­ма­ћи­ца марк­си­зма не би упо­зна­ла.

Ван сум­ње пр­во­ра­зре­дан ку­ри­о­зи­тет Дра­ме чи­ни при­ват­на би­бли­о­те­ка Ма­е­стра пер Пје­тра. Вла­сник не­про­це­њи­вог бла­га, је и по­ред та­кве чи­ње­ни­це ре­дов­ни члан град­ске би­бли­о­те­ке, по­се­ти­лац без из­о­стан­ка на књи­жев­ним три­би­на­ма. Оно ако ће­мо ни по ба­бу ни по стри­че­ви­ма не­рот­ки­ња га за­па­зи по­о­дав­но и са ис­тан­ча­ним њу­хом пре­по­зна у ње­му пе­сни­ка, за­кло­пље­ног по­пут ми­ша у ми­шо­лов­ци. Из­ван кру­тог про­то­ко­ла да не­по­зна­ни­ца лег­не као по­кло­пац на ло­нац а да не пот­ку­си пе­тлу реп, рас­пи­та­ла се ин­ди­скрет­но ме­ђу чла­но­ви­ма Пар­ти­је Пи­то­на о ње­му не из­не­на­див­ши се ка­да упу­ће­ни ре­ко­ше да је Про­па­ли пи­сац. Тај де­це­ни­ја­ма пре­жи шан­су за за­по­сле­ње. Да би пре­жи­вео, пре­дао се за­на­ти­ма што му на­след­но стру­је у кр­ви. Да не оста­не то­ком зи­ме гла­дан, ру­ши до­тра­ја­ле згра­де из 19. ве­ка и раш­чи­шћа­ва те­рен за ку­ће ко­је ће тек ози­да­не кра­си­ти на­ред­ни ми­ле­ни­јум. Зи­да ис­кљу­чи­во ку­ће од бе­лог креч­ња­ка, за­ве­ре­ник ши­је ха­љи­не и ко­сти­ме на мај­чи­ној ши­ва­ћој ма­ши­ни за ан­самбл град­ског ама­тер­ског по­зо­ри­шта. То­ме иде све од ру­ке. Ка­ле­ми во­ће као да ле­чи ве­не­рич­не бо­ле­сти. Ње­го­ву би­о­гра­фи­ју ко­ја се сме пре­та­ка­ти као ви­но, не вре­ди по­ми­ња­ти јер јој још ни­ко ни­је са­гле­дао крај. Што би тре­ба­ло да зна­чи да у нај­ду­бљој кон­спи­ра­ци­ји на­вод­ња­ва сво­ју ба­шту, че­ка­ју­ћи да уз­ра­сте Књи­га без бу­дућ­но­сти – књи­га ко­ју ни­ко у Дра­ми ни у све­ту не би об­ја­вио.

„Ма­е­стро пер Пје­тро“, пред­ста­вља по­ро­дич­ни на­ди­мак ко­ји по­ро­ди­ца и Дра­ма при­ле­пи­ше Про­па­лом пи­сцу. Ка­ко пр­стом по­ка­зу­је на же­ну што је без има­ња сту­пи­ла у брак, чар­ши­ја та­ко и на­дим­ком обе­ле­жи по­тен­ци­јал­ног ју­на­ка да не би штр­чао. Про­па­ли пи­сац је по чу­ве­њу, син углед­не из­у­мр­ле гра­ђан­ске фа­ми­ли­је, до­се­ље­не по­сле Пр­вог свет­ског ра­та у Дра­му у ко­јој са­зи­да­ше за оно вре­ме ле­пу ва­ро­шку ку­ћу. Ро­ђен је у спар­но ле­то пе­де­се­тих. Да пам­ти пр­ве тре­нут­ке жи­во­та, се­тио би се да су пе­га­ве кру­шке ка­ра­ман­ке опа­да­ле но­ћу с гра­на у ча­су ње­го­вог ро­ђе­ња. Али чо­век не пам­ти до­га­ђа­је ко­је мо­ра, већ да­ту­ме ко­је сам иза­бе­ре. Ла­ко је пам­ти­ти оца и оче­вог оца, ко­је од­ве­до­ше као псе ве­за­не на лан­цу у по­зна­ти ка­за­мат Дра­ме. Ње­му ни да­нас не пред­ста­вља по­те­шко­ћу да се при­се­ти те­ле­гра­ма при­сти­глог у вре­ме ка­да бе­ше ђак основ­не шко­ле на­у­чен да сри­че сло­ва и бри­ше сли­не о ру­кав – пре­ми­ну­ли су пи­са­ло је у те­ле­гра­му; са­хра­ње­ни о др­жав­ном тро­шку на ка­за­мат­ском гро­бљу. Пар­це­ла 1955.

По­ро­дич­ну не­сре­ћу ни­је уме­ла је­ди­но да под­не­се ње­го­ва мај­ка са уве­ну­лим обра­зи­ма на­лик цве­то­ви­ма ка­ми­ли­це. Ока­чи­ла је ко­но­пац о врат, не­ко­ли­ко да­на по­сле да­ће, у мрач­ном по­дру­му ва­ро­шке ку­ће, где див­но ра­сту ли­ша­је­ви ма­хо­ви­не под­се­ћа­ју­ћи на по­де­ран чо­бан­ски гуњ. За не­срет­ни­цом ни­је имао ко искре­но да за­пла­че. Ро­ђа­ци је са­хра­ни­ше бр­же но ло­по­ви. Кад се пра­ши­на сле­гла и на гро­бу из­ра­сто­ше ка­ло­пер и тра­ва, ујак му ре­че: „Ма­е­стро пер Пје­тро, чу­вај се! Рђав дан си до­че­као. По­стао си уса­мље­ни­ји од оца Са­ва­о­та; бе­ла вра­на!“

Ма­е­стро је до­чим са­вла­да тај­ну она­ни­је, као и тај­ну азбу­ке, кра­сно­пи­сом пи­сао Мол­бе, и упу­ћи­вао их уред­но Упра­ви ка­за­ма­та, тра­же­ћи до­зво­лу да пре­не­се ко­сти нај­ро­ђе­ни­јих са Пар­це­ле 1955 и са­хра­ни их по оби­ча­ју ор­то­док­са на се­о­ском по­ро­дич­ном гро­бљу. Пи­сао је Управ­ни­ку ка­за­ма­та, Гра­до­на­чел­ни­ку, Ге­не­рал­ном Се­кре­та­ру Пар­ти­је Пи­то­на. Уза­луд. Ко­сти оста­ше у ми­ру Го­спод­њем да по­чи­ва­ју и тру­ле иза ви­со­ких зи­ди­на гу­ла­га, а он ус­па­ље­ни­ји од ри­бе на жа­ру окон­ча сту­ди­је на Уни­вер­зи­те­ту и вра­ти се у Дра­му. Са на­след­ним пра­ви­ма је­ди­ни у по­ро­дич­ном ста­блу на овом ни­ма­ло го­сто­љу­би­вом све­ту. Да пи­ше кра­сно­пи­сом Мол­бе не од­у­ста­је. Али на од­го­вор као и на ку­ко­во ле­то мо­ра да по­при­че­ка. Да оде маст у про­паст не­ће мо­ћи, твр­до­глав је чо­век Ма­е­стро пер Пје­тро.

Два­де­сет го­ди­на че­ка за­по­сле­ње. Не, не гу­би вре­ме; до­ви­ја се да пре­жи­ви. Да­ро­вит пи­ше књи­ге и днев­ни­ке без кра­ја, не по­ми­шља­ју­ћи да је на­пи­са­но у ста­њу да по­пра­ви свет. Би­ра­ним ре­чи­ма из­ра­жа­ва се пред обич­ним све­том; сви му се чу­де. Су­се­ди, до­ма­ћи­це, пе­ка­ри, зи­да­ри, но­ви­на­ри и пи­ска­ра­ла. Дра­ма ве­ру­је да се по­ву­као с го­ди­на­ма као ри­ба у ла­гум да бо­лу­је.

Ма­е­стро не га­ји илу­зи­ју да ће по­ста­ти бо­гат! Шта­ви­ше, Го­спод му је ода­брао по­зив – пи­са­ње Књи­га без бу­дућ­но­сти – да га обе­ле­жи за сва вре­ме­на? Ево два­де­сет го­ди­на већ, нит се же­ни, ни­ти по­ку­ша­ва. Не за­то што је ма­на Го­спод­ња ви­дљи­ва на ње­му, на­про­тив! По­да­ле су му се ра­сне жен­ке, чи­ја име­на и да­нас у Дра­ми у му­шким гла­ва­ма иза­зи­ва­ју по­ви­ше­ну тем­пе­ра­ту­ру. Ка­да би га ко ци­нич­но упи­тао, ми­сли ли да осну­је по­ро­ди­цу, од­го­ва­рао би ја­сно и гла­сно: „Мо­ја по­ро­ди­ца су ру­ко­пи­си Књи­га без бу­дућ­но­сти!“ Ко да му при­го­во­ри? Без га­та­ња у дуг­ме­та, он зна да је за се­дла­ње ро­ђен сва­ки му­шка­рац. А он ни­је хтео чи­та­вог жи­во­та да ви­си о же­ни, за­ка­чен по­пут тор­бе на се­длу. Ве­лик је Го­спод и не­до­ку­чив, ко је ус­пео да Му пљу­не у ли­це?

У вре­ме ко­је ни­је за по­се­те и го­сте, пред вра­ти­ма Ма­е­стро­ве ва­ро­шке ку­ће не­по­зна­та при­ли­ка сто­ји у мра­ку. Упор­на, дис­крет­но ку­ца. На­ва­ли­ла да уђе и ма­да не ли­чи на Бо­жић Ба­ту ни­ти на зле ду­хо­ве. Про­па­ли пи­сац са­вла­да збу­ње­ност; про­ви­ри кроз про­зор и на­да­ју­ћи се не­кој од бив­ших љу­бав­ни­ца ко­јој је за­го­ре­ло лон­че, отво­ри вра­та! У мрак по­ро­дич­не ку­ће, ушу­ња се, скла­ња­ју­ћи шал са ли­ца, че­сти­то се и не ја­вља­ју­ћи, Управ­ни­ца на­род­не би­бли­о­те­ке, тзв. до­бро­твор­ка ме­сног ама­тер­ског по­зо­ри­шта. Хит­но­сти по­сла ра­ди, у глу­во до­ба но­ћи до­ла­зи, ре­че, да јој узме ме­ру и са­ши­је нов ко­стим. Зва­нич­на и не­до­ступ­на на ма­ни­фе­ста­ци­ја­ма, по­зна­та као страх и тре­пет од же­не у Пар­ти­ји Пи­то­на и Дра­ми, не­на­вик­ну­та да ћу­ти ре­че: „Ра­до бих да раз­гле­дам бо­га­ти фонд тво­је по­ро­дич­не би­бли­о­те­ке“, и не че­ка­ју­ћи да чу­је пи­шче­во ни „да“, ни „не“, при­о­ну да раз­гле­да књи­жни фонд, без ус­те­за­ња, као у сво­јој ро­ђе­ној ку­ћи. Про­па­ли пи­сац иако за­те­чен, ужи­ва да по­сма­тра ма­ски­ра­ну фи­гу­ру ње­ног те­ла, утег­ну­тог у цр­но цр­ве­ним ци­ган­ским ха­љи­на­ма.

– Нај­чу­ве­ни­ји сте Про­па­ли пи­сац на­ше­га је­зи­ка – ре­кла му је без око­ли­ше­ња. – На­ста­ви­те са пи­са­њем!

Да ко­стим са­вр­ше­но па­да низ те­ло ка­ко и до­ли­ку­је вр­сном кро­ја­чу, Ма­е­стро узе шнај­дер­ску пан­тљи­ку од­ло­же­ну на рад­ном сто­лу крај ди­ви­та за пи­са­ње и ћут­ке по­че да ме­ри ње­не ру­ка­ве и обим гру­ди, осе­ћа­ју­ћи да се ње­но те­ло јо­гу­ни и по­дрх­та­ва чим га до­дир­не. Страх и тре­пет од же­не, кљу­ча као лон­чић на ва­три, да са­че­ка за­пи­си­ва­ње ме­ра не мо­же.

– Узми ме, ку­ка­ви­цо! – ре­че – Узми ме, ти не­ми­ло­срд­на Фрој­до­ва чвр­сто­ћо вре­ме­на! Про­бу­ши ме као ек­сер ча­мо­ву да­ску! Ши­ве­ње ко­сти­ма мо­же да че­ка; зи­да­ње ку­ћа, та­ко­ђе! Умољ­чао си се по­ред без­број­них књи­га на по­ли­ца­ма по­тре­сни­је од ме­не, ме­ђу ра­фо­ви­ма књи­га на­ше На­род­не би­бли­о­те­ке!

И – зби­ло се.

Као по­пла­ва на по­ду, на про­стр­тим ћи­ли­ми­ма, где их жу­ље да­ске,а за­тим ме­ђу кре­вет­ским чар­ша­ви­ма што ми­ри­шу на ли­сто­ве ду­ња, ја­ха­ла је и ма­му­за­ла вр­сног кро­ја­ча, под­ври­ску­ју­ћи, Бо­же опро­сти као да зо­ве у по­моћ, на­сто­је­ћи да узме све и од­јед­ном без за­др­шке, са гор­чи­ном же­не ко­ја је у жи­во­ту ока­сни­ла и да­не и не­де­ље по­тро­ши­ла на ис­пра­зне ства­ри. До пред са­му зо­ру по­ска­ки­ва­ла је и на­ми­ца­ла се, ка­ко на­род без­о­бра­зно и тач­но ве­ли – до бал­ча­ка, на­мо­та­ва­ју­ћи се као змиј­че на прут, сик­ће:

– Вре­ме је да се при­хва­тиш по­сла! Иди Управ­ни­ку град­ског гро­бља. Та­мо те че­ка гра­ђа за тво­ју све­о­бу­хват­ну хро­ни­ку!

Управ­ни­ца на­род­не би­бли­о­те­ке омек­ша­ла је као ку­ван кром­пир, али ни та­ква не ли­чи ни­ка­ко на Ан­ђе­ла са су­за­ма из сна. – Сру­шен је бер­лин­ски зид! На овом све­ту ни­шта ви­ше не­ће би­ти као пре! – ка­за­ла је. – Са сна­гом би­ка, ште­та је да жи­виш као ка­лу­ђер! Да не ока­сни на са­ста­нак Пар­ти­је Пи­то­на, где се нај­че­шће пре­тре­са пра­зна сла­ма, за­ма­ски­ра­на ка­ква и до­ђе, она по­жу­ри из Ма­е­стро­ве со­бе. А он под окри­љем но­ћи и окол­но­сти до­га­ђа­ја, оста да ле­жи уна­пре­ђен. Ни­је оти­шао у ку­па­ти­ло да спе­ре со­ко­ве Пред­сед­ни­це Пар­ти­је Пи­то­на и гу­ма­ра­би­ку му­шког се­ме­на, но уста­де го ко од мај­ке ро­ђен, и из јед­не од фи­о­ка рад­ног сто­ла из­ву­че све­ску твр­дих ко­ри­ца и по­че да пи­ше. Но­ву све­ску Књи­ге без бу­дућ­но­сти. По­вест о тра­ге­ди­ји Дра­ме.

У са­мо ју­тро мар­ши­ра­ју­ћим ко­ра­ком, Ма­е­стро по­ђе ули­ца­ма Дра­ме. Обри­јан. Слу­ша су­се­де по дво­ри­шти­ма ка­ко пре­при­ча­ва­ју исто­ри­ју ју­че­ра­шњег да­на, стра­сно и по­вр­шно, по­пут ве­ћи­не по­зна­тих пи­са­ца и скри­бе­на­та. Што је про­пу­ште­но, на­док­на­ди­ће се! Ма­ли град не­ма тај­ни. Чу­да су крат­ког ве­ка, ако се до­го­де пре до­руч­ка, раз­от­кри­ју се пре ве­че­ре! Што пре­жи­ви, ко­ла од ју­тра с уста на уста. У ис­пе­гла­ном оде­лу, за­коп­чан до гр­ла, уред­ни­ји од по­па кад кре­не на опе­ло; жу­ри ули­цом, по­лет­ни­ји од рит­ма но­ћа­шњег њи­ха­ња сна­жних но­гу ути­цај­не би­бли­о­те­кар­ке око ње­го­вих сла­би­на; кроз отво­ре­ну гро­бљан­ску ка­пи­ју са оштрим гво­зде­ним ко­пљи­ма на вр­ху, про­ми­че са свих сво­јих три­де­сет и осам го­ди­на.

Пред њим је не­пре­глед­на шу­ма гро­бо­ва и ка­пе­ла, чи­је зи­до­ве на­гри­за ве­тар, круп­ни цр­ве­ни зу­би ци­гле, и пас са очи­ма све­тли­јим од пи­ва. Кроз отво­рен пе­то­у­га­о­ни про­зор, опер­ва­жен гу­стом ло­зом пу­за­ви­ца, из тр­бу­ха згра­де глас га по­зи­ва.

– При­ђи, про­па­ли­цо!

– Ма­е­стро пер Пје­тро! Ја сам. Ра­но­ра­ни­лац!

– И Го­спод да си – тре­ба да знаш: Ра­но­ра­ни­лац ни­си! Ра­но­ра­ни­о­ци су смрт и пе­тло­ви. А ти си ко­ли­ко ви­дим жив и здрав – ни­јед­ну ко­ко­шку не во­диш за со­бом!

Као из ка­квог чам­ца без ве­са­ла, са ињем се­дих вла­си у ко­си, из тр­бу­ха згра­де на сте­пе­ни­ште ис­ко­ра­чи чо­век и ру­ку те­жу од се­ки­ре по­ди­же ус­прав­ни­је од же­ле­знич­ке рам­пе у ва­здух.

– Управ­ник мр­твих ду­ша, лич­но! – ре­че он.

– Ма­е­стро пер Пје­тро – да га и мр­тви мо­гу чу­ти, по­но­ви Про­па­ли пи­сац.

– Ов­де го­сти сти­жу са но­га­ма окре­ну­тим на­пред. И мла­ђе сам ис­пра­тио на Онај свет! Ни­кад ни­је ка­сно да се уби­је­те, уоста­лом! – на­ста­ви Управ­ник. – Шкљоц! У Дра­ми би сви би­ли за­до­вољ­ни и Го­спод на­ми­рен!

– Ду­жно­сти чу­ва­ра гро­бља су?

– Да не пи­та за пла­ту и бу­де та­чан! Про­ве­де ноћ уз мр­тве ду­ше и чим сва­не по­бег­не што да­ље одав­де, гла­вом без об­зи­ра! Не скре­ћи па­жњу на се­бе! Го­ра ти ка­зна не тре­ба. Кад се ва­рош свик­не, ра­ди ка­ко хо­ћеш. Оби­ла­зи гро­бље – пред ки­шу бе­жи у ка­пе­лу и спа­вај!

_____________ одломак из романа ВЕЛИКА ИСПРАЋУША Александра Лукића – Библиотека БЕЗДАНА УМЕТНОСТ Коло I, Књига 2. Прво штампано издање, септембар 2011. Тираж: 500 примерака. – Цена ове књиге  је 1.200,00 динара.  Поручиоци изван Србије плаћају и поштански трошак. Новац шаљу преко Western Union-а на адресу: Иван Лукић, 180 309 Београд, Раковица, улица Сердар Јанка Вукотића 1/13. Молимо Вас да нам пошаљете  Control number када уплатите новац  преко Western Union-а , како бисмо могли да га подигнемо.  – Поручиоци из Србије новац шаљу уобичајеном поштанском уплатницом. Ово је најједноставнији и најбржи начин да дођете до ма ког издања „Заветина“.  При том и најјефтинији. Ово упутство важи првенствено за физичка лица…

=================================================

Name(обавезно)

Email(обавезно)

Website

Comment(обавезно)

Поруџбина романа "Велика испраћуша" Александра Лукића. Control number

Пошаљи

Δ

ЛИЦЕ „Moare parasite“ (и наличје)

Лице Мoare parasite је –  најсажетије  речено – светло. Зрачи ореолом апсолутног писца. То ће бивати јасније из године у годину. Мирослав Лукић није песник епохе Хокус – покуса, већ песник времена и века који долази, песник целог природног света саображеног духовном свету, и то не само у општем, него и у свему што га сачињава. Лукић је – песник светлости. Песник који је у осами живота радије слушао Сведенборга и његове анђеле, а не барабе и умишљене самозванце. (………..)
Шта је, у ствари, Мoarа parasitа?
MOARA PARASITA – влашки израз, који у преводу значи ПУСТА ВОДЕНИЦА. „Врло бих радо овај рукопис – пише песник – посветио НИКОЛИ ТЕСЛИ, првом Србину који је добио Нобелову награду и вратио је, јер је био поносан, из више разлога: први, зато што је проговорио о ТРГОВИНИ СВЕТЛОШЋУ, на начин на који га је могла разумети не само Америка његовог времена, него и читава планета. Земља. Други: проговорио је о изумима, као врхунски научник и врхунски светски песник. Његов је изум помогао да се обасја мрак ПУСТЕ ВОДЕНИЦЕ.”
Рад на овом рукопису представља једну од мистерија преиспитивања живе традиције, савремене књижевности и алхемије. Три четвртине ове књиге чине песме везаног стиха,  писаних од студентских дана до краја 20. века – и то су веродостојни, убедљиви каталози осујећености. сасвим непознате песме. Четврту четвртину књиге заузеле су песме Белатукадруза објављене у његовим романима, књигама проза, књижевним часописима, дневним новинама – први пут сабране на једном месту. Тај рад се поклопио са годинама када је српска књижевност опустошена смртима више од двадесетак писаца, међу којима су били и они које је, помало пристрасна, књижевна критика проглашавала највећим. Овај рукопис ништа од свега што је постојало у неком већ наметнутом хијерархијском низу, није узимао здраво за готово, јер и међу тзв. највећим песницима друге половине ХХ века постоје само недовршени опуси, подстицајни фрагменти,застајање на пола пута, недостатак снаге и воље да се заокружи властито Дело.
            Песме везаног стиха, песме из романа, часописа, бележница,   до сада непознате књижевној јавности, ловина су вредна читања, не стога што је толико лепа колико веродостојан доказ  – да парафразирамо Леца – песник је од почетка до краја  ловио у потоку који кроз њега протиче. Овај рукопис је, дакле, настајао у „посебним“ условима, и наметнуо се као још једна књига АРХИВА У ОСНИВАЊУ, као четврта, као она која претходи завршној – CADISU…
Симбол ПУСТЕ ВОДЕНИЦЕ се усложњавао из стиха у стих, из песме у песму…
Постојало је лице и наличје Мoare parasite, наличје је штампано у Архиву у оснивању , 1-5; лице се у целини штампа први пут овде: то су углавном песме везанога стиха, песме из романа, часописа, бележница… Скоро непознате књижевној јавности, ловина вредна читања, јер је не толико леп колико веродостојан доказ  – да парафразирамо Леца – да је песник од почетка до краја  ловио у потоку који кроз њега протиче….“ можемо прочитати негде при крају првог издања књиге Мoare parasite (стр.293 -294)

Симбол ЗАВЕТИНА: Оснивач и Посвећено дрво (Снимак Белатукадруза, Велики четвртак, 2013, Звижд. Снимак Иван Лукић…

Да се позабавимо укратко „Лицем“  MOARЕ PARASITЕ.  Три четвртине ове књиге чине песме везанога стиха, које је Лукић писао од студентских дана до краја 20. века – и то су веродостојни, убедљиви каталози осујећености. То су, поновимо, сасвим непознате песме овог песнике. Четврту четвртину ове књиге заузеле су песме Белатукадруза објављене у његовим романима, књигама проза или по нашим књижевним часописима, дневним новинама – први пут сабране на једном месту. Те песме, везанога стиха, објављене у Лукићевим романима, главнина српске књижевне критике је заобилазила, да не употребимо адекватнији израз: игнорисала. Осим Миодрага Мркића.

„Лирска теорија зла Мирослава Лукића није баш чврсто уоквирена Богом, судбином, људским злом у себи – пише Мркић у својој књизи огледа „СЕНКЕ ТИШИНЕ“ (Београд, 2004), поводом Лукићевих „песама из романа“). Његова теорија је више условљена социјалним збивањима друге половине 20. века; стањем у уметничкој књижевности и човеком као друштвеним бићем. Није категоричан у решавању проблема зла; мада се може рећи да је у неком Богочовеку, у неком хришћанском исходу цела ствар. Доста је, бар имплиците еклектичан став песника према злу. Мислим да такав став и мора бити с обзиром на релативност зла, условљеност, па лирска теорија, доктрина, мора бити еклектична. Ту је и народна религија, и свесно и несвесно присутне доктрине праваца упркос “вечном реализму”; присутне и идеолошке доктрине времена у коме песник живи. Не само доктрине идеологија, но и пракса живљења која је огрезла у обманама, у блудничкој лажи “светлих будућности” које живимо од рођења као наше садашњости. Песник Лукић се не ослања у лирском тумачењу зла на слободну вољу. Више је зло тумачено условљеношћу. Нека реално – метафизичка дијалектика је у Лукићевим мерама, лирским кодексима, уставима. Зна се да су тумачења суштине зла различита у различитим религијама, мистикама, философијама. “Зло није један облик Бића, већ напросто један облик Не(бића)” „ Ова обимна књига песама везанога стиха, потресни каталог осујећености, посвећена је  „српском усуду / и несрећној судбини многих Срба у 20. веку, / а пре свега Краљевској екселенцији, / Принцу Престолонаследнику Александру Карађорђевићу“.

М. В.

У ВРТЛОЗИМА И ВИРОВИМА АПОКАЛИПСЕ (ОБЈАВЕ) ЛУКИЋЕВЕ / Миодраг Мркић

…
На први поглед (без читања поеме,визуелни
утисак), види се да је присутан један поемички
узвитлани ритам, дах. Извесна вертикална каскада
немирног процеса хуја и буке немирне, да кажемо
дивље реке. Нека буде баш реке Ибра. Наравно, то
је тако ако знамо да је лирска песма, па и поема, и
визуелни, графемски, графијски феномен. Поема је,
углавном, у слободном стиху (белом стиху), наравно,
далеком од скулптуралног стиха класицизма и
везаног стиха. Међутим, има деоница које су и у
везаном стиху. Значи „слободни израз песничког
језика“, али, на пример мотив ТИШИНЕ (који је
скоро синоним за небиће, празнину) или мотив Ибар
реке су, у везаном стиху. Има још строфа
које су нека врста везаног стиха – дистих, терцине
итд.Симултаност израза. (…)
Од свих бројева у ритмичкој глобалној
структури доминира број три; нарочито око
ТИШИНЕ и Ибар воде. Присутан је и у понекој
терцини. Извесној глобалној ритмичности доприносе
и песме без наслова – астероними и, наравно,
извесна, астрофичност. И једно и друго, по природи
ствари, је у функцији израза садржине, као и хетерометрич
не строфе (различитог броја слогова). По
форми, техници, можемо говорити о поеми
Лукићевој као о нечему што је контаминирано – спојено.
Као о извесном колажу, монтажи, и то у метрици
и разноврсности стиха и строфе пре свега.
Наравно, то је условљено садржином – универзалношћ
у и шаренилом греха и казне. Условљено је
чврстином и дубином мотивацијског система.
Ентропија, редунданца, неодређеност, непредвидљивост… (…)
Фатални ортодоксни Ускрс 1999.Не, није
само у питању бланц верс – слободан стих, без риме.
Поема је заиста богата; разноврсна
јуришна каскада и слободног стиха, и римоване
прозе, и везаног.
Морамо скренути пажњу и на извесан
ромор, риму у фонемској структури. У смислу асонанце
и алитерације. Ту је упадљива строфа,
функционално дата песма Ибар водо.
Што се тиче језика, можемо рећи да
користи различите жаргоне, типове језика. Да не
упадамо у шира стилистичка обајшњавања. Симбол
је упадљив као израз, али није насилно форсиран.
Директан и индиректан говор, описи, итд, итд. (…)
Мислим да је у овом огледу – књизи о
Лукићевој поеми Фатални ортодоксни Ускрс
1999. било нужно, бар нешто посебно, издвојено
рећи о изразу, стилу у ужем смислу речи, техници.
Рећи о овој плаховитој вртложној реци-поеми-Ибар
води. Рећи о њеном увиру, крају, али не крају крајева…
Овој објави, откровењу … О њеном току и
ваљању греха, кривице и казне.
Пошли смо, као што рекосмо, од форме и
идемо на садржину – у вирове и вртлоге објаве –
апокалипсе модерне и наше, али и светске…
Наслов апокалипсе Мирослава Лукића
Фатални ортодоксни Ускрс 1999. је добар. Можда
је најбоље одмах рећи да мислимо да овакви чврсти
термини као што је Фатални ортодоксни Ускрс
1999. године као и много рабљени појам фатално
можда и нису баш за једну овакву поетску материју
сочну од метафизичке реалности? (…)
Наравно, 1999. година је за Балкан и за
Србију трауматична година о којој се много може
говорити. Можда ће без фусноте, рецимо 3004.
године, ова година више имати симболичко значење:
и са бројем један, и са бројем три, и са бројем
девет?…
Поема Фатални ортодоксни Ускрс 1999.
године почиње извесном дидаскалијом, ремарком.
„Отварање…“ Можда и та ремарка бар формално
упућује на драмско, на сукоб, наравно на сукоб
дубоког нивоа и смисла, будући да се ради о
„печатима“ који су већ читаоцу познати из
Откровења (Откривања), објаве Апокалипсе
Јованове из задње, последње књиге Новог завета.
Песник Лукић „отвара“ од другог до шестог печата.
У ремарки наравно пада у очи и синтагма, део наслова
„фантастична историја“. Као да је Лукић хтео
да ублажи претенциозност откровења, објаве, па
каже само „фантастична историја“.
Иако је полазиште поеме-песме из стварног
живота, иако је прототип за Откривање,
Апокалипсу Лукићеву стварни догађај у Југославији
1999. године. Песник има библијско-митски стил.
Стил, или стил и ритам – дах средњевековног
песништва.
Дођи и види.
Коња белог.
Коњаник је апокалипсе: смрти, убијања:
Коња белог,
И онога што јаше на њему
Изнад облака:
Он се зове смрт.
Савременици препознају, бар из Србије и
Црне Горе (а и из неких других земаља) у овом
јахању изнад облака томахавке, секире. Ту је и
пакао који иде за коњаником. Ове слике коњаника
апокалипсе ономе ко није из Србије и Црне Горе
могу изгледати само као оригиналне, убедљиве
поетске слике. А оне то и јесу, али је прототип
за њих сурова стварност рата. Не би нас далеко
одвело упоређивање, паралела „отварања печата“ у
Јовановом откровењу и овом откровењу Мирослава
Лукића у шест откривања. Песник нас у поеми позива
„да дођемо и видимо“. Да кажемо тако – познате
детаље катаклизме и обичне детаље. Лукић их рањава
својом лепотом речи. Ту су: „црно сунце“, „крвав
месец“, „звезде… шире ужас и пепео“.
На плану идеја дела значајни су стихови
који су курзивом штампани:
Дођи и види
Велики дан и страшну ноћ гнева,
Ко може остати?
Пазите: „Велики дан“. Вероватно указује
на хришћански однос према апокалиптичним
догађајима. „Страшна ноћ гнева“ – сигурно се
односи на гнев Бога који се остварује нечијим
извођењем. Неко ко је задужен да оствари гнев, онај
ко „јаше на коњу изнад облака“.
Ужаси гнева – пепео, снег, рушевине, као
мора. Песник иде и:
Песме које сам написао пре две године.
Мртве су.
„Мртве песме?!“ Да ли и за њих важи
„друга смрт“, „васкрсење?!“ Два суда да ли и за
песму важе? „Судњи дан“ и песник иде:
Тонем у пепео.
Нестајем.
Завијају сирене.
Вичу да се склоним.
Песник наставља даље, ход по призорима и
у живим призорима апокалипсе: (Четвртак, 25. –
недеља, 28. март 1999. године, Београд, Мишљеновац)
Дакле, ова поема-песма има и вид дневника
у животу апокалипсе. Наравно, мени су ове теме и
идеје блиске јер сам и сâм доживео овај прототип
апокалипсе 1999. године. И сâм сам написао прозни
рад о бомбардовању Југославије 1999. године под
називом Поноћни самопротестник. Песник
Лукић иде кроз апокалиптичне догађаје, али иде и
кроз своје песме:
Читам стихове које сам некада написао.
И које не уништих.
Значи иде кроз дух своје специфичне поетике,
поезије у свету апокалипсе, смрти, психологије
стварања у условима смрти, пораза: тињају тешке
речи, и труле као лишће.
Овај стих доживљавамо као веома упадљиву
слику категорије теоријског тропа – претварања речи
у смислу, у значењу, оно што волим да назовем
„црном рупом“. Х (икс) значења. Шире социјално
значење имају стихови:
Седео сам, колико јуче, на степенишпту.
И слушао монолог пропадања.
– из библиотеке.
————————————————–
Из онога што смо некада тако звали.
Наравно, присутан је и познати мотив
„кратког памћења“ (синтагма Жан Касуа). Народи
имају кратко памћење јер су и као појединци „бедно
привезани за животе своје“ (Јесењин). Народна
бибилиотека… Косанчићев Венац… Да ли тај гнев
о коме пева и Лукић и писац Откровења укључује
и казну за „кратко памћење“? По овој поеми је
тако и оправдано је што је предвиђена божанска
санкција и за то. И историја филозофије, и дух кича,
и грађански и малограђански, и скоројевићки, и
снобовски… и системи… – све то учествује, све је за
санкцију. (….)
Песник меша намерно, да кажемо природно,
у духу мотивацијског система, нивое, врсте израза: и
дискурзивни, и симболичко-метафорички, и научни,
и колоквијално-тривијални. Можда је баш био моменат
да то овде кажемо, на овим примерима. Све је
то, изгледа, у једном сплету љутње, гнева песника на
„врапца“. Продуктивног гнева који рађа боје
сатиричности. Поновимо – ова апокалипса Лукићева
је и својеврсна сатиричност на нивоу тубитка, самобитка
па и Не(битка). Упркос томе што је први
видљиви ниво тубитак – МИ… 1999. итд.
Колико је Апсолут подвргнут сатири? И
извршилац гнева Апсолута? Можда ја који ових
дана бројим умрле као тобожња изненађења, нисам
прави тумач. Ја живим у самоћи, која је обузета
собом и у мртвој лепоти. У сенци галаме крваво
прљаво себичних живих и мртвих. Овде, у овој
поеми Лукићевој, ја мислим да Тишина скоро добија
значење синонима Не(бића), Апсолута,
Празнине, Есенције, итд. Тишина као нешто супротно
празвуку ОМ-у. Као да долази она:
Тишина
Тишина
Тишина
Зачињена перјем и крвљу једног врапца.
Значи: у арматури Тишине и Белине – трансцеденталног
савршенства је злочин. Само злочини,
перје и крв једног врапца… Позната мисао: „Смисао
пада врапца“.
Нова целина поеме. Нови астероним.
Песник наставља са симболичким сликањем
апокалиптичких збивања 1999. године. (…)
– Одломак из једног дужег огледа, тумачења Лукићеве поеме „Фатални ортодоксни Ускрс 1999.  Миодрага Мркића

ПОХВАЛА ВЕКУ УЖАСА / Мирољуб Милановић

Над књигом есеја Ода XX веку Беле Хамваша

 

 

Тешко је у двадесетом веку наћи мислиоца који је био у стању тако јасно, прецизно и блиставо да мискли и у често беизлазним животним условима изгради свој филозофски поглед на свет, упркос владајућем тоталитаризму и догми на којој се заснивао. Да уђе у срж социјалистичког друштвеног система и укаже на пукотине у којима се урушавао, пре свега по питању човекове слободе и животне истине. То могу само људи од интегритета и велике моралне и духовне снаге чија моћ уверења надилази тривијалност и приземност обичног живљења. Да погледају у очи веку који им је додељен и покажу какво му је лице. Бела Хамваш био је један од њих.

Сабласти су га прогониле целог живота. Прво, писац рођен у малој земљи (1897), који пише на малом језику, ма колико био изузетан, има мале могућности да изађе у велики свет. На његовом путу су све препреке и никакве погодности. Први светски рат га није мимоишао: ратовао је на украјинском и италијанском фронту где је доживео и душевни слом. Извесно затишје после Првог светског рата помогло му је да допуни образовање, тада у Будимпешти студира немачки и мађарски језик. Затим добија запослење као библиотекар. За време Другог светског рата три пута је мобилисан, а 1945. дезертира излажући се смртној опасности. Једна граната погађа његов стан и уништава му књиге и рукописе. А онда је дошла велика сабласт: социјалистички друштвени систем диктиран из Москве коме се он одлучно супротставио својим делом. Казна је била примерена и неопозива: губљење места библиотекара и забрањивања објављивања. За писца је то било као смрт.^[1]

И онда, шок: човек који је имао све разлоге да проклиње двадесети век (двадесет четири године упорног писања и необјављивања, а од 1945. до смрти 1969), у том невремену напише Оду XX веку: „Али не да не проклињем и не грдим своју злу судбину што ме је бацила у ово доба, као готово све без изузетка, него сам јој захвалан и свом столећу истовремено, зато што су ме толико намучили и дали прилику да проживљавајући све то да доспем овде где јесам. Не треба помишљати само на блиставе ужасе, него на још блиставије антисиле које се рађају и израстају у борби са овим ужасима.“^[2]

Племените мисли (Хегелов идеализам) лоше интерпретиране (у марксизму), примењене у пракси (социјалистички систем), конкретно у филозофији и књижевности доводе до губљења слободе, и великог мислиоца, преко послушних чиновника Жданова и његовог подређеног Ђерђа Лукача, претварају у баштована и помоћника физичког радника на хидроелектрани „Тиса“. Али на сцену ступају моћне „антисиле“, и као у античкој драми, правда мора бити задовољена: Бела Хамваш после смрти бива читан и превођен и добија место у мађарској књижевности које му припада. Ђерђа Лукача мало ко и спомиње.

„Најусијанија“ сабласт која стоји у основи мисаоног бића човека двадесетог века јесте несклад између Идеала и Животне стварности. По Хамвашу, човек је склопио „брак из рачуна“ са Хегеловим Идеалом, али је стално у браколомству са његовим Величанством животом. Идеал је „стара, досадна дама“ а Живот је увек нов и узбудљиви и носи низ непознаница. Љубав према животу је она сила која му омогућава постојање, упркос свему. Пошто је принуђен да стално вара Идеал, неуроза је стање у које неминовно доспева. За метод да се превазиђе та сабласт знао је Демокрит још пре две и по хиљаде година: једини начин је да се исмеје. Али свеједно, сабласт остаје.

Идеал поставља највиши захтев пред човека. Без идеала човек не може, и кад га достигне, он се уситни, нестане. У извесном смислу, идеал ограничава слободу. Из тога, како каже Хамваш, настаје скандал. „Где је хегелијанизам почео да поприма претеране сразмере, нестаје здрав и гибак хумор према лажи, човек постаје фанатик, намргођен, његов ум и расположење се натуште“…^[3] Зато Хамваш цитира Т. С. Елиота. „Т. С. Елиот сматра хегеловску институционалност опасном и тражи закон који жели да осигура права грађана наспрам прекорачивања права државе. Држава, каже г-дин Елиот, формира ограничена права за човека. Она располаже човековим животом, смрћу, имањем, завлачи му руке у џеп и врши насиље, дакле понаша се као Хегел. Она (држава) се позива на интерес већине иза које се повлачи интерес мањине.“^[4] Али ни мишљење Т. С. Елиота Хамваш не дели потпуно јер сумња да би друга држава која би настала после ње била можда још већи Минотаур. Он сигурно зна само једно: шта неуротичаре боли у хегелијанизму: „Изванредна напетост између теорије (Идеал) и праксе (Живот).“^[5] Врхунац скандала биће „идејна теорија највишег реда коју ће неко објавити и у којој ће спојити праксу и идеал чији ће циљ бити потпуна срећа сваког човека“.^[6] Идеал спојен са праксом у социјализму није донео срећу за сваког појединца и такво мишљење срушило се као кула од карата.

Суштинско питање које прожима ову Хамвашеву књигу есеја јесте: где је простор за срећу човека? Држава настала на темељима Хегелове филозофије то очито није: „На подручју заједничких заблуда, које се забуном назива друштвом…“^[7], прва је реченица у књизи где је улога савршене државе доведена у сумњу. Колективизам не нуди ништа сем заједничке смрти: „Умрите тихо!“ Демокритов материјализам са својим захтевом за смехом, близак је планктонизму. Планктон је маса, али човек одбија да буде само део неке масе. „Ханан и планктон сачињавају целину као што се обично данас каже, диктатор и маса… Планктон је сабласт. Човек није микроскопска живуљка између биљке и животиње, чија је материја од кварца и ветар је тера…. Он је биће које располаже сопственим одлукама, он има способност да може бити и Ханан, може бити и планктон, али је заправо истински човек ако је човек.“^[8] Слободна воља човекова и индивидуализам, супротност су Ханану и планктону. Прави убица слободе, љубави и индивидуализма оличене у Христу, није Јуда, Пилат нити маса, него Ханан. Његов дух и начин делања трају кроз векове.

Хамваш има све разлоге да се позабави овим „господином“ и пластичношћу која иде до минуциозности, карактерише његов лик и дијагностицира болест. Везаног Христа су водили од једне до друге власти. На крају је стигао пред Ханана. „Ханан је био невидљиви владар Јудеје, глава оних одређених, увек постојећих тридесет породица, и знамо да су прави владари увек невидљиви… Ханан је опрезни тактичар, пребогат пензионисани првосвештеник, напарфимисан и галантан, претерано чистих ноктију, увек тих и отмен господин који… није подигао ни обрву кад је рекао: ‘Није у садашњем интересу Јудеје да овај човек дуго живи.’“^[9] Ханан је „Антипод пророку… У њему је парфем и елеганција, хладан ум и дистанца, догма и суровост. Тактика. Увек и увек тактика… У лику Ханана се види готово хемијски чисто непоштење и подлаштво, издаја и суровост. Он је злочинац злочинаца…“^[10]

Ханан је дакле по Хамвашу парадигма апсолутне тоталитарне власти. Непобедив и недодирљив. Пред њим је немоћан ни човекољубац Христ који је говорио ученицима: „Хоћу да вас учиним слободнима.“ Ханан је последња тачка до које човек у свом паду може да доспе. Али у његовој надмоћности крије се провалија: својим деловањем он никога не може да усрећи.

За Хамваша је апсолутна власт једног човека над другима највеће зло и порок. Такву власт он је добро проосећао у својим зрелим годинама и платио високу цену. Тражио је корен и нашао га у историји и људској мисли наопако реализованој у пракси. Скидао је један по један слој да би стигао у само средиште зла и погледао му у очи. Али није клонуо духом јер је видео још „блиставије антисиле“ које се рађају из борбе с овим „ужасима“. Његова узнемирена мисао није поклекла. Наслутио је путеве и излаз за човека, видео је ведрину. И Христов осмех.

Противник празних порука („Само без педагогије!“) и празног моралисања, под удар његове критичке мисли дошли су и тзв. усрећитељи човечанства, они који робују свом делу, естете: „То је једна од најфеноменалнијих фигура нашег доба, естета тиранин, танана душа скочањена као лед, масовни убица који би био у стању да искорени цело човечанство.“^[11] Хегелијанац то чини зарад добробити целог човечанства, естета тиранин да задовољи своју таштину, самовољу и празнину. Такав моћник му је одредио судбину^[12], али само за живота. На будућност није могао да утиче.

Скидање лажних позлата са лица цивилизацијске мисли, указивање на наборе из којих настају ужаси и трагедије, Хамваш ипак није одолео да не помисли на човека будућности. Ко је он? Световни човек? Аутсајдер? Те могућности одлучно одриче, јер они не могу имати битног утицаја на своје и будуће доба. То је „онај човек за кога се увом тренуку отвара време… који уме да открије стварност у свој њеној укупности, да је прихвати и усвоји… и не проклиње ужасе нашега века и не дрхти пред њима… како би у историји света могао у себи да развије неупоредиве антисиле“.^[13] А те антисиле морају почивати на слободи и љубави према животу, на ведрини, дакле вредностима за које се залагао. Јер, двадесети век је срушио вредности а нове није изградио. Зато од будућег човека Хамваш тражи отвореност и ширину.

На крају, Хамваш побраја опачине века који је проживео. То су: „грамзивост, подлост, нискост, завидљивост, издаја, насиље, разврат. Други светски рат су изазвале ових седам великих сила.“^[14] Могао је да дода и тоталитарну власт. После Другог светског рата у његовој земљи она је била на делу у најогољенијем облику. Прекомерно уживање у власти појединаца не само да је опачина, него је онемогућила његово дело да у право време и када је настајало доспе до његових читалаца и укаже на путеве слободе. Јер, пред собом је имао Христов лик и његово страдање за човека као пример. Са неверницима се не треба спорити јер „не знају ништа о белом хумору и блистању Јеванђеља… не виде Исусов осмех ни врелу азурну чистоту коју је он ослободио у људској души, коју ја називам ведрином. Али нарочито не виде и не осећају, да је ово једини кључ за то да човек разуме одмери и без губитка усвоји стварност у њеној целовитости.“^[15]

Бела Хамваш, беспоштедни аналитичар свог времена, без горчине и разочарења у овој мисли сусреће се са Достојевским и његовом визијом Христа. Заронивши у понор цивилизацијске мисли, стигао је до стварности и њене целовитости. Тако је потврдио мисао са почетка своје књиге есеја да не проклиње век који га је „снабдео“ ужасима јер га је тако прочистио и помогао му да освоји светлост и висину.

 

26. 04. 2009.

 

 

---

^[1]      Небојша Грујичић, Аутори: Бела Хамваш.

^[2]      Бела Хамваш, Ода XX веку, Слово, Врбас 1996, 23, превод: Сава Бабић.

^[3]      Исто, 17.

^[4]      Исто, 17.

^[5]      Исто, 18.

^[6]      Исто, 18.

^[7]      Исто, 5.

^[8]      Исто, 34.

^[9]      Исто, 30.

^[10]     Исто, 31.

^[11]     Исто, 53.

^[12]     Ђ. Лукач, Пролегомена за марксистичку естетику, Нолит, Београд 1975.

^[13]     Бела Хамваш, Ода XX веку, Слово, Врбас 1996, 62.

^[14]     Исто, 55.

^[15]     Исто, 71.

____________________

Напомена Управника „Сазвежђе ЗАВЕТИНЕ“: 

Баш у овом тренутку када публикујемо овај текст из најновије књиге професора Милановића, ПИСЦИ ОТПОРА, књига ПИСЦИ ОТПОРА кренула је, свеже одштампана, на своје велико путовање према првим читаоцима како у земљи Србији, тако и према Европи и свету. Надамо се да ће то путовање имати друкчији крај од свих јунака ове књиге – срећнији!

Крај романа „Велика испраћуша“ Александра Лукића

Ма­е­стро пер Пје­тро не ју­ри за суд­би­ном! Она га је сти­гла на вре­ме и за под­ви­ге гу­бит­ни­ка иза­бра­ла! Од­ло­жио је зи­да­ње Ку­ле пе­сни­ка. По на­ло­гу суд­би­не по­све­тио се по­ди­за­њу де­те­та, ва­жни­јем и пре­чем послу од пи­са­ња Књи­га без кра­ја и зи­да­ња Ку­ле. Жи­вот је не­рас­ки­ди­вим ни­ти­ма по­ве­зан са не­бом и Веч­но­шћу – чо­век је до­зван у по­сто­ја­ње да са­чу­ва ту нит на пла­не­ти. Тра­ге­ди­ја је мај­ка пре­о­бра­жа­ја и чо­ве­ко­ву ду­шу по­но­во при­во­ди пред ли­ца све­та и ли­це Го­спо­да. Не­ис­ка­зи­во је шта жи­вот је­сте! Про­па­ли пи­сац оба­си­па па­жњом Ан­ђе­лу Бе­ли­си­му Мар­го, што у кре­вет­цу гу­че и за ве­дрих да­на у на­руч­ју са њом ше­та со­ка­ци­ма се­ла, до пор­те не­ка­да­шње цр­кве је но­си. Та­мо све­тли је­зе­ро! На јед­ној ико­ни са ико­но­ста­са што по­вр­ши­ном во­де пло­ви ис­пе­ла се жа­ба и кре­ке­ће. Ан­ђе­лу Бе­ли­си­му Мар­го кре­ке­та­ње ве­се­ли. Не­сре­ћа је про­ме­ни­ла и Лај­ку. Пре­ста­ла је да ар­ла­у­че. Усе­ли­ла се у днев­ну со­бу и под сто­лом оби­та­ва. Ма где по­шао, Ма­е­стро са де­те­том у на­руч­ју, она сле­па ћо­па за њи­ма. И до оба­ле је­зе­ра цр­кве Св. Про­ро­ка, их пра­ти, та­мо жед­на во­ду лап­ће. Ви­бри­ра­ње ње­ног је­зи­ка ства­ра во­де­не кру­го­ве по по­вр­ши­ни. Ма­е­стро их гле­да ка­ко се ши­ре, и уда­ља­ва­ју ка oба­ла­ма као од­лом­ци Бе­то­ве­но­ве Ми­се со­лем­нис пред ико­но­ста­сом не­гда­шње цр­кве. Кру­го­ви се ши­ре и не уми­ру. Сва­ко мо­же у њи­ма да се огле­да. Го­спод и Пле­ме­ни­ти Ан­ђео са не­ба по­нај­пре то мо­гу. На ме­сту по­ру­ше­не цр­кве у све­том је­зе­ру но­ћу се огле­да не­бе­ски зве­зда­ни храм. Ма­е­стро не про­пу­шта да се огле­да у чу­де­сном је­зе­ру, ви­ди ко­са му је осе­де­ла и из­ра­сла као на гла­ва­ма му­че­ни­ка са ико­на не­гда­шње цр­кве Св. Про­ро­ка. У го­ди­ни Са­та­ни­ној ле­то са му­ва­ма на­ва­љу­је са свих стра­на. Ог­ње­ни Пле­ме­ни­ти Ан­ђео и Све­та али­јан­са про­ре­ди­ше ки­ди­са­ња са не­бе­са. Све ре­ђе се чу­ју. Дик­та­тор Ге­не­ра­ли­си­мус Пар­ти­је Пи­то­на се из­ву­као из ка­та­ком­би ре­зер­вне под­зем­не пре­сто­ни­це, као све­тац да се по­ка­же при­ја­те­љи­ма и не­при­ја­те­љи­ма по све­ту. Тру­би о ва­се­љен­ској по­бе­ди! Ан­ђе­ла Бе­ли­си­ма Мар­го на оба­ли би­строг и зе­ле­ног је­зе­ра на вр­ху див­ног се­о­ског бре­га гу­гу­че. И Лај­ка чим је чу­је бо­ље но дре­си­ра­ни ов­чар ла­је као да на­сто­ји да је по­ве­де да на­пра­ви пр­ве ко­ра­ке. Мо­жда су и ду­ше Дис­ко­бо­ла Апо­ло­на Не­по­бе­ди­вог и Олим­пи­је Чу­до­твор­ке уз Ма­е­стра и Ан­ђе­лу Бе­ли­си­му Мар­го и чу­де­сно је­зе­ро, у веч­ном кру­же­њу за­ста­ле? Шет­ње су им оду­жа­ле.
Успо­ме­на је мно­го; на­ср­ћу на Ма­е­стро­ву ду­шу као та­ла­си оке­а­на уз­др­ма­ног зе­мљо­тре­сом. Про­па­ли пи­сац их пам­ти, ра­ду­је им се, ма ко­ли­ко би­ле бол­не. Не бу­ни се, да­кле, на суд­би­ну Ма­е­стро пер Пје­тро. Го­спод у си­ли и сла­ви нај­че­шће за ја­у­ке и пат­њу не чу­је. Смрт при­ја­те­ља не мо­же по­пра­ви­ти свет. При­ро­да је не­по­но­вљи­ва и не­у­ни­шти­ва, пре­о­бра­жа­ва­ју­ћа си­ла: се­ме ни­че, ста­бљи­ка ра­сте, бу­ја, цве­та, зри. Нај­бо­ље је баш са­ма При­ро­да упам­ти­ла кри­ко­ве Дра­ме и Бал­ка­на, кри­ко­ве се­ла и при­ја­те­ља, пра­вед­ни­ка и пти­ца не­бе­ских!
Ма­е­стро ће јед­но­га да­на до­вр­ши­ти Ку­лу пе­сни­ка и уре­за­ти на чар­да­ку ни на не­бу ни на зе­мљи ре­чи, до­стој­не да бу­ду за­пам­ће­не:
Је­сте ли ужи­ва­ли слу­ша­ју­ћи кри­ко­ве са­тр­ве­них гра­до­ва Бал­ка­на, при­ја­те­ља и не­при­ја­те­ља?
Је­сте ли се ве­се­ли­ли у кри­ко­ви­ма тру­ба и буб­ње­ва?
Не­ис­ка­зи­во је шта жи­вот је­сте!
Не­ис­ка­зи­во је шта При­ро­да је­сте!
Си­ла­зак Све­тих Ду­хо­ва на апо­сто­ле на по­чет­ку ле­та Го­ди­не Са­та­ни­не у Ма­е­стров дом сти­гао је сва­ку ствар да обе­ле­жи. Јор­го­ва­ни се рас­цве­та­ше и ди­вље ру­же. Пред по­дру­мом не­ка­да­шње Ку­ле Пје­тро­вих, ме­ке­ће ста­до ја­ри­ћа Ра­ви­јој­ле Мар­га­ри­те. От­пад­ни Син Пле­ме­ни­ти Ан­ђео при­зе­мио се са уси­ја­ном и по­цр­ве­не­лом гу­зи­цом ра­цве­та­ном у гро­тлу шу­ље­ва. Ва­се­љен­ски Крв­ник ни­је сти­гао да их до­крај­чи. Не­ис­ка­зи­во је шта жи­вот је­сте! Суд­би­на је да­та да се ис­пу­ни.
Ма­е­стро пер Пје­тро на вр­ху Ку­ле пе­сни­ка, у бе­лој ко­шу­љи од ла­на; као бе­ли ан­ђео на Хри­сто­вом гро­бу се­ди. Не по­ми­шља на Ан­ђе­ло­ве ре­чи: Он ни­је умро! Он је вас­кр­сао! Про­па­ли пи­сац ра­ди­је слу­ша Ан­ђе­лу Бе­ли­си­му Мар­го ка­ко му у на­руч­ју гу­гу­че. Уме­сто успа­ван­ки он јој се ле­пим ре­чи­ма обра­ћа. Као да веч­но­сти и ра­до­сти­ма жи­во­та ша­пу­ће, Ма­е­стро пер Пје­тро по­на­вља:
– Чу­да се де­ша­ва­ју, Бе­ли­си­ма. Ко зна? Мр­тви мо­гу јед­ног да­на за­и­ста да ожи­ве и про­хо­да­ју пред на­ма, да нам ис­при­ча­ју ка­ко им је би­ло. До тад, ми мо­ра­мо жи­ве­ти!

Го­ре где се сун­це ра­ђа
леп­ше од жу­ман­ца,
ви­јо­ри се је­дан бар­јак,
ко по­ред ње­га се­ди?
Се­ди Исус Христ.
Шта Он ра­ди?
Би­је се са ја­ди­ма,
би се док их не раз­би,
и кљу­че­ве узе,
и ка ра­ју кре­ну,
и по­кој­ни­ка по­зва,
„Кре­ни на­пред, не пла­ши се“.
Ишао је по­кој­ник ко­ли­ко је ишао
и грд­но се упла­шио,
јер је ве­ли­ка ма­гла и та­ма ис­пред ње­га.
Исус Христ га по­но­во по­зва,
„Ни­је ма­гла, ни­је та­ма,
не­го ми­рис од по­ну­да,
и дим од су­вог цве­ћа“.
Опет Исус ње­га по­зва:
„Ај­де на­пред, не пла­ши се“.
Ишао је по­кој­ник ко­ли­ко је ишао
и до брв­на је сти­гао,
ни пси га не ола­ја­ше,
и он се грд­но упла­ши.
„Кол­ко је, Го­спо­де, ви­со­ко и уско,
а ис­под ње­га је ве­ли­ка ба­ра,
о, Бо­же, ко ће да га пре­ђе,
јер од ка­да сам се ро­дио,
овим пу­тем ни­сам ишао“.
Исус Христ га опет по­зва
и за ру­ку га узе, и тад се брв­но
спу­сти до­ле и од­јед­ном се ра­ши­ри.
Исус га по­но­во по­зва:
„Кре­ни на­пред, не пла­ши се,
јер сам пре­ко брв­на
мно­ге бе­бе пре­вео,
и вој­ни­ке из ра­та,
пре­вео сам их и ни­сам их уда­вио,
ни те­бе не­ћу да уда­вим,
не­го ћу за ру­ку да те по­ве­дем“.
И опет му го­во­ри:
„Хај­де на­пред, не пла­ши се“.
Ишао је по­кој­ник ко­ли­ко је ишао
и до ра­ја је сти­гао,
и пр­сте­ном куц­ну о рај­ска вра­та,
сва се вра­та отво­ри­ше,
Исус Хри­стос за њим сти­же,
по­кој­ник му на­зва до­бар­дан,
Исус га за ру­ку узе,
у сто­ли­цу га по­са­ди,
на сто­ли­цу по­зла­ће­ну,
на до­бро ме­сто за од­мор,
кре­вет по­кој­ни­ку да бу­де,
од сад па до на­век.
Бог да про­сти, нек му је опро­ште­но,
од нас че­ти­ри ис­пра­ти­ље
и Ису­са Хри­ста, ко­ји је нај­ми­ло­сти­ви­ји
и ро­ди­тељ је сви­ма на­ма.

 

СТАЗЕ У ВАЗДУХУ / Мирослав Тодоровић

У ОВОЈ пећини

Вековима  је живео

Испоснички с мислима о Небу

У мисао се вазнео

Над овом стеном сада бди

Али само просветљени

У часу судњем
Може свеца да види

Ваше очи мотре пећину

У стени високо без приступа

Још не виде

Да пећина је ова  светиња

Око изобиља

Све што души треба

Овде има  на домак неба

И не видите још ове

У ваздуху чудесне стазе

Само  чудећи мотрите

А још не знате

Да  и ове  литице

Његово  су лице

Видиш како се у песми  о томе

Светлост  злати

И свој живот како те ка њој призива

Сада знаш да ће Истину  спознати

Онај ко се са овог пута не врати

На тој стази у ваздуху

Док води те рука невидљива

Слушаш у мраку

Како у теби свањива

________________________________

* Из писма аутора:

          Драги Имењаче, започех овај дан са твојим Забелешкама.Азбучник потеса села М. је   потврда снаге језика овог тлакоји памти и сведочи, не заборавља. На жалост много тога с овог тла ће остати само у језику али и он полако копни,и постаје жртва наше „памети“. Данас, треба да ти крене Унус…ако не стигне ја ћу ти послати, јер дешава се да и пошта затаји. Шаљем ти овај текст који је данас изашао у Политици али скраћен н њ меру. Ево и једне песме. И фотографија. Ако ти шта користи, искористи, ако не, једноставно Дил.  У суботу поново бежим из овог резервата у село, недостаје ми тамо ова „веза са светом“ али се брзо свикнем и схватим да и та веза на свој начин узима човека. Добио сам БРАНИЧЕВО, понећу да читам међу мојим брдима. Онај стих „Невероватно је колико си непотребан…“ М. С који прочитах на крају  књиге „Вејачи….“

звони и у мом слуху, све гласније…Како се навикаваш на пензионерске дане? Имај на уму да пензионишеш онолико година колико си радио.Друге ти нема, а нема краја ни овој причи. Стога, срдачно Твој братски Мирослав из Трешњевице

 

У СРЕДИШТУ ДВА КРУГА / Мирослав Тодоровић

Над рукописом песничке збирке СтОЈана БОГдановића: О ДА, ОДА

 У  простору ,  између два круга, одвија се животни и стваралачки пут песника збирке О ДА ( ОДА). Овим текстом ће  се предочити други стваралачки круг описан песмом. Овај песнички круг из чијег центра песник годинама доследно себи  мотри, промишља, записује, памти, заборавља, из заборављеног слуша одсјаје минулих времена, оне који га у сну позивају да их помене у песми, да  их „оживи“  на начин песме. Да чује невидљиво, И да напуни, Рилкеовим речима казано, своју „златну кошницу – невидљивог“.

У тој кошници су  збирке: Биг Бен (Београд,1977),   одлазим а остаје нејасно (Крушевац – Књажевац,1990), зна се (Ниш,1991), црна рупа (Зајечар, 2003; Ниш,2004)   господар (Ниш, 2004) човек песма,(Врање,2007) Бдења и буђења (коауторска,Сврљиг-Књажевац, 2010) Трунке (Књажевац,2011).

Ове збирке својим   вредностима потврђују изузетност песничког дела Стојана Богдановић, али због  инертности критике када су   у питању самосвојни ствараоци  ова поезија чека  компетентне тумаче. Рачуна на време и његову непоткупљивост. У  досадашњим приказима истицана су карактеристике  ове поезије: садржајност  оригиналност, „поезија која дише на живот и време“, иронијски дискурс   и хумор,   епска бука у лирској  души човека овог тла, звук судбине и историје кроз животе и ликове његовог  породичног стабла, аутопоетички кредо снажне с/мисаоности изражен у стиховиме дубоке сагласности са  универзалном  природом песничке речи,  снажне симболике и метафоричне вишеструкости, „особених језичких конструкција и хипокористика“, „лукаво се окористио пооштреним поентама“(Стојковић) у песмама – причама, изградио је властити „патент“ песме, он „маестрално визира егзистентне оквире у традицијском етосу“ (Ђуровић), „у универзална, озбиљна, дуговечна питања, на које често ни човек, а ни математика ни поезија, немају коначне одговоре – провлачи хумор ироничног дискурса, али само наизглед релативизујући их“…и када се „шали“ позива на дубље тумачење света око нас (И. Коссанић), „Стојан Богдановић, Песник = математичар, нас својом комплексном поезијом озбиљно забавља песничка реч његова је дубоко утемељена у Реч-и човек песма“(Тодоровић)…

Познаваоци Богдановићевог песништва аргументовано истичу високе вредности и сврставају га у сам врх поезије  српског језика. Студиознија рецепција његовог дела ће ове оцене потврдити и указати на просторност подтекстуалних сфера ове поезије.

Нова збирка двоименована О ДА  (ОДА) је потврда песничке зрелости и зенитне  позиције његовог певања. Онај, спољашњи тематски круг, захвата „хеленске теме“, али са суштинском одликом Богдановићевог певања и  његовог односа према стварности,  према историји  и феномену данашње „употребе историје“, њене употребе у актуелним стварањима историје на начин како  се на земаљској позорници та  сурова игра „вољом богова“ играла.  У песме уноси колико свој комплексан „поглед искоса“, толико и однос према стварности, обједињен личном филозофијом, сочног иронијско-хуморног дискурса, који је „заштитни знак“ његовог песништа. Скоро све песме носе одлике песникове природе и уверљиво потврђују  Богдановићев-ски иронијски поглед  у чијем су ужету сплетени хумор и парадокс, бритка мисао и као и резимирајућа поента

У низу песама   предочава аутопоетичке ставове, оне  који су  окосница његове  извансеријске књиге Човек песма која са збиркама Господар и Црна рупа представља комплексан песнички триптихон. Разуме се, они су и у осталим збиркама, али Човек песма је индетификовала песму и њеног творитеља, објавила се са  „по лику и духу“ његовом, јер: сваки је човек друга песма/ и само је човек песма / сваки је човек човек и жена / да се не лажемо / постоје различите ране. У једначини човек – песма су сублимирани садржаји његових певања.

О ДА = ОДА окупља 50  (По столећа) песама, прича у стиху. Већ у  првој песми Акропољ је алегоријска прича  луцидно осмишљена да заокружи  инверзивни еволуитивни ток „Да је човек од мајмуна постао свиња… са ироничном  опсервацијом свињске памети  која „…може у огледалу да препозна  свињу – благо њој. / Није речено да ли дотична свиња  види да је свиња  / Или само види свињу. / Већина свиња које свакодневно срећемо не би одушевило то огледало..“. Песник   је вешто  „скројио ову песму – причу“  сатиричног преплета која подстиче  на размишњање, сугерише и друге

токове које ће  две речи поентирати (Тууугооо; Лееелеее!)  У песми је и пасаж о женама и гускама које читаоца  разведре  и  подстакну да  размисле о песниковој  луцидности или је песник намеравао да кроз хуморну оптику песме прикаже своје ликове.

У дањем току песме је поглед у прошлост, на оне који су водили ратове, и „Кроз небеску тријумфалну капију…“отишли у историју. Ко?  „Ти, како их називају лордови, султани, дуждеви, / Сви редом имали су превелике уши. / Не, не могу рећи да су били коњи.“ У  хармоничниј синтези стихова находи се  сублимирана историја коју ови стихови резимирају у иронијске обојене стихове.  Али, овај мајстор поенте,  у конкретним призорима за повод песми,  исписује завршне стихове који казују како „…два – три дорска стуба, два крндеља….стрпљиво стоје у ред, не дирају никога, /

Као ветерани у Србији испред продавнице хлеба. Ево како овај песник уноси у „хеленску тему“  српску стварносну тему – причу.  Она је, као и низ других песама,  су доказ  умешне композиције и моћ песме  да спознајно, по Стојановом умећу предочи  као снажну и садржајну  песму ововремене полифоније.

У песми „Повратак из Грчке“ Бранислав Петровић пише: „Небесна душо! Плаче / Онај ког неспозајно таче.“  Песник Богдановић је неспозајно такао, спознајно испевао,  јамачно се   осмехнуо затварајући ову  песму речју:  Сунце.  Јер, ту где он стоји стајао је Перикле, и као увек Руља не види ништа. / Водичи такође.  Али, то је био само сан, тренут када се песник „обрео“ у обличју Перикла.  Живот бо сен и сан, записа Сава Немањић, мотив сна у Стојановој поезији, је у функцији промене песничких планова – визура. Тако ће се у песми Са Трема  наћи Акропољ, Атина и  Трем на Сувој планини, са којег се Види Србија.

Из спољашњег тематског круга песник се враћа у средиште, да уз своје огњиште промишља и поручи, али, на његов начин: Кад боље размислим,  /Да није сунце / Ви не бисте ни постојали…Па, ја сада не бих био Перикле. / Пржи ли пржи

Овим завршним стихом  „објашњава“ се медитација о значају сунца у његовој трансформацији у  Перикла.   Богдановић припада оном реду уметника који, Андри-ћевим речам казано, „изненаде читаоца познатим“. И доиста, његова  песма,  и стих ,  у темама, мотивима, у ликовима и ситуацијама у којима се налази: У хладовини једне атинске теверне…, / Одавде из таверне дивим се сунцу…/  Са оне људске стране   недостаје много стубова  из грчке историје… има поред садржајне  пуноће и мисаону концизност, непредвидљивост, са парадоксом  и способношћу да кроз реминисценције на хеленски  теме изрази и „личне“ ововремене у духу своје поетике.

О томе песма „Дорски стуб“:

 

 Надица је била дорски стуб,

 Носила је фамилију на леђима

 Да је она сад ту, не би падао град.

 Она би се са Господом договорила,

 Макар на кредит,

 

Па ја сада не бих био Перикле.

Пржи ли пржи.

Мали би јој био жирант.

Из средишта два круга, животног и  тематског, овај песник зна да усагласи античке мотиве   са подацима из властите   биографије, звук прошлости са својим сликама и призорима, да наличје приче прикаже као  лице, да  хармонизује  смисаоно поље  чије су жиже  теме песама  ове збирке:  Богови, Енглези, Надица, цар Душан, Цвеће, Милосрдни анђео, Мисао, Вук и Европа, Трмка, Певање, Кум Радоња, Пегаз, Гатара, Бабићи, Мати…Краљ и престо, са завршном терцином која поручује: Живот је као лептир, / Не притискајте га, / Покварићете му боју.  У њој је проговорила душа песникова потврђујући да је поезија оно што мисли душа. Ова велика минијатура  о животу са ехом зена  је као суза  радосница на лицу горштака.  Суза  у чијем  се бисеру види цео живот.

Богдановић је песник посебног кова  о чему недвосмислено говоре његове песме, поготову оне  које кроји  уводећи у песму Клеопатру, чича Живомира, рундова Рапчу…док одвија свитак песме Мисао ( Мисао је неухватљива / као да је она Бог, а не ја.) која сликовито ниже песникове слике са животним искуствима, у лично сплиће спознајно, промишља теме изражавајући сопствену поетику мисли  у којој се његова песма разграњава  на све стране и представља својеврсну „причу“  о „певaњу и мишљењу.“ У  видном пољу Богдановићевих  тема је и Вучић („Вук и Европа“,  Трмка,  Певање…са одликамa које га репрезентују  као атипичног, оригиналног, песника са осећајем да  у  лирске  унесе наративне  нити, наративне обоји хуморном иронијом  својственом његовом поимању песме која  …мора да буде, мора да зна,.. и наравно све мора да се запржи…  А како се песма сама пише (Борхес) тако је и овај песник вођен песмом исписао антологијске песме, а  тамо где је настојао да буде „господар песме“ написао  је садржајно занимљиве  песме умешно повезујући наративне нити  у причу песме саздану  од конкретних  слика до  метафизичке слутње  вечности(Мисао, Вук и Европа ,Трмка, Певање, Он и кум Радоња).

Богдановићева   песма зна, држи се песниковог приниципа да треба да има мисао, да садржајем искаже супстнацијалне  теме, да кроз биографске чињенице   и доживљај изрази универзалне  вредности колико певања толико и садржаја са свим асоцијативним  призивима тема,   језика,  симбола   и слика са  оним оплемењујући песниковим иронијским дахом чиме се нијансе значења надопуњују.  У овој поезији се налазе гномски искази: О настанаку песме ( Треба то да ме погоди / Или да ме је погодило, / Па ме још гађа, / И са собом ме свађа),  о мислима ( Пусти мисао да иде својим путем / Ионако је дошла без тебе…), о певању (Певање је најбољи лек за добро здравље…), али, Господ је људима подарио гласне жице / Да би се чуо Глас Божји, / А они се умислили).

Овај песник се није умислио кроз њега збори  ово време  и ово тло са искуствима историје и поезије која се укрштају у његовим поетским причама…

О да, испевао  је  ОДУ   пуним гласом животног песничког искуства, ослушкујући живот и време, мотрећи и промишљајући све(т) око себе,  на начин песме из које је чуо, у свом гласу, „звук судбине“ овог тла, своје претке и Глас Божји.

Амен.