Архиве категорија: документи времена

Чињеница да су се Руси одлучили на војну интервенцију у Сирији посредно потврђује анализе по којима је режим Башара ел Асада озбиљно угрожен….

Прво садејство Москве и Дамаска

Очување сиријског режима Москви је важно барем колико и прокламовани циљ уништавања положаја Исламске државе

Руски бомбардер Су-24 полеће из базе у Сирији (Alexander Kots/Komsomolskaya Pravda via AP)

Чињеница да су се Руси одлучили на војну интервенцију у Сирији посредно потврђује анализе по којима је режим Башара ел Асада озбиљно угрожен напредовањем његових противника на северу и југу земље којој прети распад.

После првих неколико дана руских ваздушних налета могло би да се закључи оно што се одмах и претпостављало: очување сиријског режима и територија које контролише регуларна армија Москви је важно колико и прокламовани циљ уништавања положаја Исламске државе.

Пошто су обезбедиле руску подршку, сиријске трупе јуче су покренуле велику офанзиву против побуњеника у северозападној провинцији Идлиб.

Асад је под растућим притиском са четири стране. Прво, ту је Исламска држава, најопаснија групација од свих која контролише половину сиријске територије и оперише по северним, централним и источним деловима земље.

Створена је и нова побуњеничка коалиција позната као Армија освајања, која има снажну подршку Турске, Катара и Саудијске Арабије. Уз ову коалицију бори се и Нусра фронт, близак Ал Каиди, чије положаје Руси бомбардују процењујући да су у овом тренутку опаснији по Асада од Исламске државе. Коначно, ту је и Јужни фронт умерених побуњеника који имају подршку САД и Јордана.

Последњих месеци Нусра фронт је готово потпуно потиснуо снаге регуларне армије из провинције Идлиб, док је Јужни фронт, који броји више од 35.000 бораца, остварио продоре на територији дуж границе са Јорданом.

Припадници Исламске државе освојили су значајно упориште режима у древном граду Палмира у централном делу земље и контролишу комплетну државну границу, осим дела који се граничи са Либаном, где централна власт има помоћ шиитског Хезболаха, који финансира Иран.

Да ствари не стоје како ваља, Асад је први пут јавно говорио крајем јула, када је позвао Сиријце да се прикључе армији. „Постоји недостатак људских ресурса”, признао је он. „Проблем с којим је суочена војска није везан за планирање већ за умор. Нормално је да се армија замори, али постоји разлика између замора и пораза. Реч пораз не постоји у речнику сиријске војске”.

Асадова армија је уочи побуне 2011. бројала око 300.000 људи, али погибије и дезертерства су готово преполовиле њен састав упркос званичним кампањама мобилизације и званичној амнестији дезертера у јулу.

Такав развој ситуације навео је Асада да призна да се његова влада сада концентрише да очува територије које сматра приоритетним. „Приморани смо под одређеним околностима да напустимо неке регионе како би трупе пребацили ка регионима које хоћемо да задржимо”, рекао је Асад подгревајући спекулације о поделама Сирије.

Режим, који не контролише више од четвртине територије земље, усредсређен је на подручја око Дамаска, централних градова Хомса и Хаме и на средоземно подручје око Латакије, упориште алавита, којима припадају породица Асад и значајан део владајуће сиријске елите.

Наговештаји да би Асадови противници могли да крену према Дамаску и Латакији чини се да су били ороз војне интервенције. Мобилизација спасавања Асада поново је подигнута и у Ирану, одакле стижу поруке да ће Техеран бити уз свог савезника „до краја пута”, што потврђују извештаји о упућивању иранских војника за Сирију.

Растућа претња режиму требало би да буде добра вест за Запад, који би Асаду што пре да види леђа. Али није. Војне успехе остварују џихадистичке групе које су, попут Нусра фронта, на америчком списку терористичких организација. Истовремено, увећавају се страхови да би екстремисти могли да попуне вакуум моћи у Сирији – што би несумњиво опасно дестабилизовало читав Блиски исток.

Реалност на терену као да почиње да нагриза закључке западних војних стратега и дипломатских планера. Све су гласнији они који кажу да Асадову судбину треба оставити за касније, када дође време транзиције, а да приоритет мора да буде обрачун са исламистима и уништавање њиховог калифата.

Овакву прагматску логику следе и они који сматрају да треба одабрати мање зло: да би се зауставила Исламска држава, у овој фази треба сарађивати са Нусра фронтом и сличним џихадистичким групама. „Прво победите Хитлера, а онда Стаљина”, цитира „Вашингтон пост” неког неименованог блискоисточног стратега.

Руси не мисле тако. Јасно су дали до знања да су у Сирији сви који се боре против легитимног режима у Дамаску „терористи”.

Бошко Јакшић објављено: 09.10.2015  у Политици
____________________

ПОСЛЕДЊИ КОМЕНТАРИ

Данило Т. | 09/10/2015 15:18

Шта је у тексту Јакшић написао па да му се каже: „Није тако него је овако?“ Цитирајте и изнесите аргументе против. На страну демагогија.

strahinja stefanovic | 09/10/2015 16:10

Juzni umereni front ? Pa to vise ni na zapadu ne spominju. Ne samo da vise nepostoji takav front nego se vec odavno istopio i pretvorio u teror front. Verujem da na pocetku rata prvi pobunjenici tog fronta su zeleli iskreno da se bore protiv Asada. Medjutim mnogi su brzo shvatili za koga ratuju pa su napustili taj front. Uporediti Asada sa Staljinom je takodje preterano. Asad nije ni veci ni manji diktator od ovih nasih koji nedaju narodu da se preko referenduma izjasni o buducnosti Srbije. No uporedjivanju sa nasim vladarima on nije lazov pa je tako u jednoj od France 2 emisiji priznao da u Siriji nepostoji prava demokratija. Citiram : „Mi nemamo tradiciju i istoriju stare Evrope u politici“. Ni kod nas ni bilo gde na bliskom istoku ne postoji prava demokratija“. Sto se tice Rusije i Putina, njegova popularnost na zapadu raste toliko brzo da i mene cudi. Njegova odluka da unisti, ne i umerene teroriste je politicki sah mat zapadu pa svidelo se to vama i meni ili ne.

Русофил© – | 09/10/2015 16:36

@ teorija relativiteta racionalno “…evo pre par minuta NYT javio da SAD prekidaju (Pentagon) pomoc sirijskoj opoziciji ( obuka i naouruzavanje). Po vasem strucnom misljenju – zasto?”

Зато што је колаиција 60 коју је формирала УСА и којом је командовала а од којих је већина ту само потписом потрошила преко 500мил $ да би обучила чету од 70-ак бораца “опозиције” од којих су 4-5 на фронту а остали отишли на допуст кућама а кад су се вратили са свим наоуружањем и опремом прешли у редове Ал Каиде. Како је добро приметиоЕвгениј Сатановски, Председник научног центра “Институт Блиског Истока” из Москве, УСА је и творац и ментор и финансијер и Ал Каиде и Исламске државе и свих осталих радикалних група и групица на директан или индиректан начин. Они требају њима да би преко њих остваривали своје војно-економско-политичке циљеве.

надзор Н. | 09/10/2015 09:57

Да ли би Бошко Јакшић био добар да преведе реч „садејство“ на српско србијански језик? Ово није молба, већ захтев и одбрана Српског језика. Ако сам разумео, то би било: прво заједничко дејство Москве и Дамаска. Политика, као најстарије и најчитаније српске новине је обавезна да води рачуна о свакој речи која је написана. Треба спасити српски језик од тих које је Србија примила у своје крило.

jankuloski tomislav | 09/10/2015 10:04

Cim sam procitao prvu recenicu, prepoznao sam autora.Prozapadno kao uvek.
Gospodin Jaksic je zaboravio jednu kljucnu stvar da razjasni, zasto zapad zeli da skine legalnu vlast?Kad nemo preko UN ondak preko terora unutra.Zaboravi da napomene da je sadasnja vlast legalna i legitimna.Bolje Jaksic da zatrazi posao u CNN ili slicnim

Istina ili, Car je go | 09/10/2015 10:39

„Umiljato janje dve majke sisa“! Koliko takve jagnjadi ima danas Srbija, narodu kao i politikanti prodaju …. pod bubrege, misle da im je lepo, mrze narod i drzavu u kojoj zive, ne-dobronamerno kritikuju i nikom nista? Slucajevi Asanza i Snoudena su poucni ali ne za okupiranu Srbiju?

Ljubica Jovanović | 09/10/2015 10:58

Slažem se sa komentarom gospodina Jankuloskog, komentari Boška Jakšića su primer pristrasnosti i neobjektivnosti a ozbiljjnom listu kao što je Politika takvi tekstovi nisu potrebni. Situacija u svetu se ubrzano menja a on kao takav je idealni dopisnik CNN za Balkan, njima takav treba.

Milos Moskovljevic | 09/10/2015 10:59

Bezrazlozan pesimizam. Vec posle nedelju dana od pocetka ruske akcije Islamisti su u rasulu. To, naravno, zapadni mediji iz kojih autor crpe informacije ne zele da priznaju.

rezime rezimeja | 09/10/2015 10:59

S obzirom da pratim zapadnu ( germano-anglo-frankofonsku stampu) + rusku sticem utisak da ovde nema nikakve analize ili razmisljanja na zadatu temu vec samo jedan osrednji rezime gore pomenutih medija. Na primer , vec uoceno poredjenje Hitlera i Staljina je neumesno (potice od istorijske skole koju predvodi E. Nolde), a sto se tice kompleksne situacije na terenu ne postoji nikakvo objasnjenje. Zasto i koga Rusi bombarduju ( ne svodi se sve na ISIL i Al Nusru). Na primer postoji citav sijaset „islamskih frontova i armija“ kao sto su Ahrar al-Sham, Suqour al-Sham, Liwa al-Haq ,…. koji su znacajniji po moci od „slobodne sirijske armije“ (koju pomazu skoro svi , cak i Rusi su spremni da razgovaraju sa njima), „umerene“ salafisti (Al Sham, Kataeb Suqour al-Homs, Liwa al-Islam,…). Ova medijska galma je proporcionalna nemoci NATO-a i realnosti na terenu – posle par godina bombardovanja nisu nista uradili, a sve su ucinili da naporave jednu novu Libiju i Irak. Narodski – haos.

еден македонија | 09/10/2015 11:09

Ово је текст који не вреди ни пет пара.Нити је прецизан,нити казује нешто ново.Сви знају да Руси имају базу у Сирији и договор око тога са Асадом.Нормално да штите Асада и да се не би умешали да Асаду не треба помоч.Аутор каже да тамо делује Армија освајања у коалицији са Нусра фронтом,који је близак Ал Каиди и који има подршку Турске,Катара и Саудиске Арабије,а против кога су Американци.Па реците ви мени како може та коалиција да опстане ако су Американци против ње и ако је бомбардују?Значи њу можемо одмах да искључимо као опасност по Асада.И Американци и Руси штите Асада од те коалиције.Да закључимо.Од ове коалиције и од ИД, Асада штите и Руси и Американци.Остаје ,према аутору текста,још „Јужни фронт“ кога подржавају Американци.Значи Асада Руси штите од свих,а Американци не штите Асада једино од Јужног фронта.„Прво победите Хитлера,а онда Стаљина“?!Е па нису победили ни Хитлера ни Стаљина.Стаљин је победио Хитлера,а Стаљина нико није победио.

Kralj Ibi | 09/10/2015 11:11

Hteo bi samo da podsetim, na jednu cinjenicu da bi se lakse mogla da sagleda Ruska percepcija sveta. Putin je naime prilikom jednog boravka u SAD-u, slucajno zadrzao u dzepu pobednicki NFL(amercki fudbal),prsten Robert Krafta, mada on kaze da mu je poklonjen. To nije ni vazno, vazno je da on sa divljenjem gleda na te vrednosti, i predstavlja deo masinerije novog svetskog poretka. Zato treba gledati sve dogadjanja na frontu, i dalje sa dozom rezerve, i skepticizma (cum grano salis).

Fizicar USA | 09/10/2015 12:11

Mislim da je ovaj clanak odlican, umeren pisan na bazi cinjenica, realnosti na terenu. Moj problem sa autorom nije sto advokatira za Zapad. Licno mislim da svi Srbi treba da budu za Zapad. Bez Zapada ne bi bilo ovog Interneta, Ajfona, antibiotika, genoma, Tesle, Pupina. Bez Zapada ne bi znali da na Marsu tece voda, i dalje bi mislili da tamo zive Marsovci sa kojima treba da stupimo u radio vezu. Ali mi Srbi ne treba da budemo Jaksici, da smo NAVIJENI,da nekriticno slepacki gledamo na Zapad. Strategija: Prvo da pobedimo Hitlera pa onda Staljina je odlicna. Hitler je Hitler, tu se svi slazemo. Staljin jeste bio kljuc pobede nad Hitlerom, ali je POBIO 20 MILIONA RUSA. Jos ima komentatora, koji ga brane! Asad je slican. VLAST MORA DA BUDE PROMENLJIVA. Nikako da ide sa oca na sina. Djukanovic je na vlasti od 1990, kad je bio Sekretar CK CG! Od plate je sa porodicom kupio Univerzitet, banku, nekretnine, racuni vani… Da li je to model, koga treba braniti? Putin brani taj model, jer je sam (…..)

Tito Agent | 09/10/2015 13:59

Oni koji duže vreme prate Politiku znaju da Bole veliki fan naših zapadnih prijatelja. U Siriji se fanovi naših zapadnih prijatelja nazivaju demokratskom opozicijom. Za tu demokratsku opoziciju pored hiljada belosvetskih islamista ratuje i mnogo njih koji su ratoviali protiv Srbije. A pošto su naši zapadni prijatelji ratovali protiv Srba i Srbije zajedno sa ovima koji za njih sada ratuju u Siriji, ja se pitam, ko je ovde lud?

@Fizicar USA – teorija relativiteta racionalno | 09/10/2015 14:15

Ne znam koliko ne znate fiziku, ali istoriju znam da ne znate mnogo. Tacno je da je Staljin pocinio zlocin nad svojim narodom, ali tacno je i genocid nad domorodackim stanovnistvom u Americi ( kad se vec pozivate na istoriju koju ne poznajete i pravite paralele koje nemaju istorijsku osnovu) o kom ne pisete, a da ne pisem o podrskama totalitarnim rezimima sirom Juzne Amerike, Azije i Afrike koji su cinili strasne zlocine nad svojim narodima. Kad se vec zalazete za Zapad u Srbiji ili Srbija u Zapadu, pogledajte malo i juzno i istocno od Zapada. Osim toga ko je isfabrikovao IS – Rusi mozda ? Procitajte ,za pocetak “ Islamic State: The Digital Caliphate“ od Abdel Bari Atwana. Mnogo je toga, evo pre par minuta NYT javio da SAD prekidaju (Pentagon) pomoc sirijskoj opoziciji ( obuka i naouruzavanje). Po vasem strucnom misljenju – zasto?

Advertisements

ЕВРОПСКА УНИЈА ЋЕ НАС папрено коштати!

(Докази)

prosjak

Анализа података америчке ЦИА-е показује да је улазак у ЕУ парено коштао све државе Источне Европе, па чак и земље кандидате (Србија, Црна Гора, Македонија, БиХ). Економска анализа о којој се ћути!

Срби, припремите се! Уласком у ЕУ опашће број запослених, драстично ће се смањити БДП, смањиће се и број становништва, уз вртоглави пораст дуга! Анализа и других категорија показује да, без икаквог идеолошког предзнака, можемо слободно рећи је проширивање ЕУ било само проширивање тржишта за до тада успешне западноевропске компаније!

Идемо редом.

Грчка:

 незапосленост 2001 – 11%, незапосленост 2012 – 24%

спољни дуг 1989 – 18,7 милијарди долара, спољни дуг 2012 – 576,6 милијарди долара

Украјина:

спољни дуг 2000 – 12,6 милијари долара, спољни дуг 136,5 милијарди долара

број становника 2000 – 49,1 милиона, број становника 2013 – 44,5 милиона

Бугарска:

испод границе сиромаштва 2002 – 13,4%, испод границе сиромаштва 2008 – 21%

буџетски дефицит 2000 – 70 милиона, буџетски дефицит 2011 – 1,1 милијарди дилара

Македонија:

испод границе сиромаштва 2001 – 24%, испод границе сиромаштва 2010 – 30.9%

спољнотрговински дефицит 2001 – 300 милиона, спољнотрговински дефицит 2011 – 2,6 милијарди долара

Словенија:

задуживање 2000 – 6,2 милијарде долара, задуживање 2013 – 61 милијарда долара

незапосленост 1997 – 7,1%, незапосленост 2011 – 11,8%

Хрватска:

испод границе сиромаштва 1999 – 4%, испод границе сиромаштва 2009 – 18%

буџетски дефицит 2001 – 400 милиона, буџетски дефицит 2011 – 3,7 милијарди долара

Румунија:

спољни дуг 1993 – 4 милијарде долара, спољни дуг 2013 – 131 милијарда долара

буџетски дефицит 2004 – 1 милијарда долара, буџетски дефицит 2011 – 8 милијарди долара

Мађарска:

спољни дуг 1992 – 22 милијарде долара, спољни дуг 2013 – 170 милијарди доалара

незапосленост 2005 – 5,9%, незапосленост 2012 – 11.2%

Словачка:

буџетски дефицит 1999 – 400 милиона долара, буџетски дефицит 2012 – 4,4 милијарде долара

Чешка:

спољни дуг 1993 – 8,6 милијарди долара, спољни дуг 2013 – 102,1 милијаре долара

буџетски дефицит 1993 – 0 (долара), буџетски дефицит 2003 – 1.3 милијарде долара

Коментар Дејана Мировића:

„Наравно, апологете ЕУ могу изнети тврдњу да је светска економска криза довела нове чланице из источне Европе на ивицу економске пропасти. Ипак, суморно стање у источноевропским привредама изазвано је пре 2008, јер актуелни проблеми у источној Европи имају дуготрајне и сложеније узроке. То су, пре свега, наметање тзв. европских стандарда, укидање царина повећање спољнотрговинског и буџетског дефицита, прогресивно задуживање, преузимање банкарског сектора од финансијских институција из западног дела ЕУ, пораст незапослености и сиромаштва, девастирање пољопривреде.

У том контексту, сматрам да се компаративном анализом и потпуном индукцијом може доказати јасна веза између процеса приступања ЕУ и негативних економских последица које су задесиле источну Европу.

Сазнајте више о шокантној анализи Европских интеграција!

Књига Дејана Мировића

Препоручује чланак: Ј. П.

 

 

ЕВРОПСКА УНИЈА ЋЕ НАС папрено коштати! (Докази) | СРБИН.ИНФО.

ВЕЛИКО УВО – ГОЛЕМОТО УВО / Зоран Хр. Радисављевић…

….

СIР - Каталогизација во публикација Национална и универзитетска библиотека ”СБ. Климент Охридски", Скопје 821.163.41-1 821.163.41-1,09Радисављевик, 3. РАДИСАВЉЕВИЋ, Зоран Хр. Велико уво: изабране и нове песме / Зоран Хр. Радисављевић = Големото уво: одабрани и нови песни /Зоран Хр. Радисавлевик; изабрао и са српског на македонски превео; одбрал и од српски на македонски превеп Ристо Василевски ; поговор Санде Стојчевски. - Скопје: Матица македонска = Смедерево: Арка, 2014. - 145 стр.; 30 см. - (Библиотека Логос. Српски венац; књ. 18 = Српски венец , кн. 18) Песни на срп. јазик со напореден препев на мак. јазик. - Лирика со ирониски акценти; Лирика са иронијским акцентима / Санде Стојчевски: стр. III133К-143. - Белешка о аутору; Белешка за авторот: стр. 144-145 ISBN  978-608-10-0352-9 (Матица) И. Радисавлевик, Зоран Хр. види Радисављевић, Зоран Хр., 1952- а) Радисављевик, Зоран (1952-) - Поезија - Критики и толкувања С0ВISS.МК-ID 96527882 CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.163.41-1 РАДИСАВЉЕВИЋ, Зоран Хр„ 1952- Велико уво = Големото уво : изабране и нове песме = одабрани и нови песни / Зоран Хр. Радисављевић = Зоран Хр. Радисавлевик; изабрао и са српског на македонски превео, одбрал и од српски на македонски превел Ристо Василевски.; поговор Санде Стојчевски -1. изд. - Скопје ; Смедерево : Арка ; Скопје: Матица Македонска, 2014 (Смедерево : Арка Press). -151 стр.; 30 цм. - (Библиотека Логос. Српски венац = Српски венец ; књ. 18 = кн. 18) Упоредо срп. изворник и мак. превод. - Тираж 500. - Лирика со ирониски акценти: стр. 134-143. - Белешка о аутору: стр. 144-145. ISBN 978-86-7610-147-4 (Арка) COBISS.SR-ID 207819788
СIР – Каталогизација во публикација Национална и универзитетска библиотека ”СБ. Климент Охридски“, Скопје
821.163.41-1
821.163.41-1,09 Радисављевик, 3.
РАДИСАВЉЕВИЋ, Зоран Хр.
Велико уво: изабране и нове песме / Зоран Хр. Радисављевић = Големото уво: одабрани и нови песни /Зоран Хр. Радисавлевик; изабрао и са српског на македонски превео; одбрал и од српски на македонски превеп Ристо Василевски ; поговор Санде Стојчевски. – Скопје: Матица македонска = Смедерево: Арка, 2014. – 145 стр.; 30 см. – (Библиотека Логос. Српски венац; књ. 18 = Српски венец , кн. 18)
Песни на срп. јазик со напореден препев на мак. јазик. – Лирика со ирониски акценти; Лирика са иронијским акцентима / Санде Стојчевски: стр. III133К-143. – Белешка о аутору; Белешка за авторот: стр. 144-145
ISBN 978-608-10-0352-9 (Матица)
И. Радисавлевик, Зоран Хр. види Радисављевић, Зоран Хр., 1952- а) Радисављевик, Зоран (1952-) – Поезија – Критики и толкувања С0ВISS.МК-ID 96527882
CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд
821.163.41-1
РАДИСАВЉЕВИЋ, Зоран Хр„ 1952-
Велико уво = Големото уво : изабране и нове песме = одабрани и нови песни / Зоран Хр. Радисављевић = Зоран Хр. Радисавлевик; изабрао и са српског на македонски превео, одбрал и од српски на македонски превел Ристо Василевски.; поговор Санде Стојчевски -1. изд. – Скопје ; Смедерево : Арка ; Скопје: Матица Македонска, 2014 (Смедерево : Арка Press). -151 стр.; 30 цм. – (Библиотека Логос. Српски венац = Српски венец ; књ. 18 = кн. 18)
Упоредо срп. изворник и мак. превод. – Тираж 500. – Лирика со ирониски акценти: стр. 134-143. – Белешка о аутору: стр. 144-145.
ISBN 978-86-7610-147-4 (Арка)
COBISS.SR-ID 207819788

….

МОНАХ БЕЗ ЦРКВЕ

 

После три деценије

У листу Политика

Која ми је

Као и кафана

Све дала

И све узела Скрајнут

Понижен

Отписан

Живим као монах

Без хлеба и воде

Као монах

Који је изгубио цркву

  1. март 2010.

 

КЊИГЕ

 

Седнем да нешто попијем

Књиге

На мене падају

 

Седнем да нешто поједем

Књиге

На мене падају

 

Седнем

С децом да причам

Књиге

На мене падају

 

Седнем

С пријатељима да причам

Књиге

На мене падају

 

Књиге су ме затрпале

Постале су мој гроб

16. мај 2012.

= Зоран Хр. Радисављевић, песме из најновије књиге по избору ур. „Заветина“, стр.

Препорука: Распонот што поезијата на Радисавлевик го зафака се растегнува од ежедневните, лични, интимни настани и доживувања во семејството, на ра- ботното место, во сообракајот со случајните минувачи на улица, па се до згу- снати, ирониски интонирани лирски коментари на актуелни политички на- стани. Веднаш пага в очи едно необично својство на лириката на Радисавле- вик: сите искази, исповеди, коментари или лирски несогласувања поетот ги предава со една благост, со ведрина и со своевиден творечки шарм. Тоа, се разбира, ја прави оваа лирика длабоко човечка и човечна, таа произлегува од житејските подрачја и повторно им се враканазад, но сега веке како фермен- тирана, лирски просеана согледба, како уверлив уметнички одблесок. Овие песни речиси редовно настојуваат да се згуснат, да се доближат до изрека, до збит коментар.

Распон који Радисављевићева поезија захвата протеже се од свакоднев- них, личних, интимних дешавања и доживљаја у породици, на радном месту, у саобраћају са случајним пролазницима на улици, па све до згуснутих, иро- нијски интонираних лирских коментара актуалних политичких догађаја. Од- мах пада у очи једна необична карактеристика Радисављевићеве лирике: све исказе, исповести, коментаре или лирска неслагања песник предаје уз неку благост, с ведрином и са својеврсним творачким шармом. То, наравно, ову лирику чини дубоко људском и човечанском, она произилази из подручја жи- ћа и поново им се враћа назад, али сада већ као ферментирано, лирски просе- јано сагледавање, као уверљив уметнички одблесак. Ове песме готово редов- но настоје да се згусну, да се приближе изреци, сабијеном коментару.

Санде Стојчевски (из поговора)

 

‘Izronio’ grad iz Volge

 

 

MOSKVA – Grad Mologa u regiji Jaroslavl, koji je potpuno potopljen 1940 ih za vreme izgradnje hidroelektrane Rubinsk, „izronio“ je zbog opadanja nivoa vode reke Volge, pišu elektronski mediji.

 

Zbog pada nivoa vode postali su vidljivi temelji kuća i obrisi ulica, a nekadašnji stanovnici Mologe najavili su da će uskoro sa svojim porodicama posetiti grad.

 

Mologa je podignuta na ušću reka Mologe i Volge i ove godine bi proslavila 865. godišnjicu postojanja da 14. septembra 1935. nije doneta odluka da se podigne hidroelektrana u Rubinsku što je dovelo do toga da se grad nađe na području koje je moralo da bude poplavljeno kako bi se povećala produktivnost hidroelektrane.

 

 

Rusija: ‘Izronio’ grad iz Volge | Svet | Novosti.rs.

Часопис – «роман» (документарно поетска- поетичка Дон Кихотерија) / Миодраг Мркић

(Из обимне студије – сабраних радова о Бела Тукадрузу, под насловом  „ПОСЛЕФДЊА СФЕРА МИСТИКЕ: Књига о Белатукадрузу“, Београд, 2013)

*

Бела Тукадруз (мај месец, 2014, фотодокументација "Заветина"
Бела Тукадруз (мај месец, 2014, фотодокументација „Заветина“

(9)

Више је него жалосно, симптоматично, да не кажем невероватно, да је изврстан један романописац, песник, есејиста и издавач, скренуо пажњу у Србији широј и ужој културној јавности, не својим романима Ујкин дом, Литургија, Трговци светлошћу, Месечева свадба, Кућа светих ратова, У друштву пустињских лисица, Пасија по Амарилису, Дневник за Сенковића, или књигама песама Земља Недођија, Рајска свећа, Песме из романа, Свеска ХОМОЉСКИ МОТИВИ, Архив у оснивању, већ жестоком књижевном критиком, и једним романом који је објавио под псеудонимом (Есмер Белатукадруз ДОКТОР СМРТ). Међутим, ту прадоксалност пажљивији читаоци Доктора Смрти могу схватити… Лукић је жестоко разобличавао тзв. официјелну и бирократску књижевност, која царује код Срба кроз 19. и 20. век… Лукић је разобличавао великане бирократске књижевности. Немилосрдно је критиковао тзв. књижевност литерарних «бардова», представника «награђеног правца», и типичне вуковске пандане оних умова који су дали под аренду своје креативне могућности разним режимима кроз време….

Сарадња са Заветинама и Лукићем доводила ме је у непосредну везу са поезијом, у непосредне близине идеала, али и књижевног наличја.

Кључно је да су се Заветине и Мирослав Лукић жестоко и исконски одупрли бирократско-одаџијској критици и да то није мала ствар.

Та област деловања, наравно, то кажем као битан сведок због потомака, Лукићу је одузимала онај део енергије које је као песник и романописац могао да угради у неке своје романе и књиге песама. Шта би било да је Лукић после романа доктор Смрт последњих пет година наставио да ради себично само своје књижевне послове? Да је био као други? Међутим, овај човеку и писцу и издавачу је наметнута једна друга судбина. Што су му је наметали старији, оцеви и оци, ништа зато; али је неразумљиво што су хтели да му је наметну и његови књижевни вршњаци, један добар део, то је својеврстан парадокс на први поглед. Зашто?

Одговориће неко временом. Или ће из самог књижевног језгра и опуса Лукића нешто проговорити…

(Из  поглавља Супсидијарије, стр. 13-14)

*

Деформација лика Беле Тукадруза (Бела Тукадруз (мај месец, 2014, фотодокументација "Заветина")
Деформација лика Беле Тукадруза (Бела Тукадруз , мај месец, 2014, фотодокументација „Заветина“)

                     Фрагменти о Мирославу и ћутању

 

Промовисање, конференција за штампу – или веће тајног друштва.

Промоције и конференције за штампу су у послеђе време “профитабилно”, “тржишно”, “маркентишко”… за “конзументе” поезије.

Дакле – промоција: унапређење…, утврђени церемонијал.

Већ деценијама идем на промоције , на конференције за штампу. Узгред сам и у мојим књигама говорио о промоцијама. Чак сам пре пет шест година објавио и један краћи рад о промоцијама и промоције и конференције за штампу су својеврсне приредбе, представе са својом психодинамиком и психостатиком учесника, и пре свега слушалаца заинтересованих. Врло често ко зна за шта заинтересовани а не за поезију. Промоције имају своју драматику, и промоције књиге и конференције за штампу.

“Деветог октобра 2002. године тачно у 12. часова и пет минутапочела је конференција за штампу поводом изласка нових бројева часописа Заветине Плусултра 1- 4/2000 иУметност махагонија 3 – 6 – 2002.И изласка Дела Мирослава Лукића Опус уметности махагонија”.

 

Ова конференција за штампу је приказана детаљно у Трећој Србији. Ја као учесник ове конференције за штампу (Гост књижевне трибине …) изнећу известан свој доживљај Конференције за штампу.

У декору тајанствене окованости књигама у школској библиотеци одвијала се представа Конференције за штампу. Мало је било званично позваних…. Доминирала су књиге Мирослава Лукића, часописи, издања… И музички део и говорни… – све је одавало утисак ВЕЋА неког тајног друштва које оставља у аманет неке тајне поруке младим. Као чинови тајне иницијације у тајна учења, знања… Ритуал… Свечаност и достојанство је наметао лежерни и озбиљни тон (драмски речено) Мирослава Лукића који је био и водитељ… Догађај лишен конфекцијске лежерности, егзибионистичког продуцирања, књишке дубокоумности, нарцизма лажне спонтаности.

… Ето, невичан усменом говору, осећао сам се у мојој 70.години свечано и у неком ритуалу те иницијације и откровења. Био сам као неки ђачић под неким притиском загонетке смисла мисли Михајла Петровића – Мике Аласа, мисли коју често цитирам. “ Јединство диспаративних феномена”. Мисао која садржи дубоке поруке модерности и науке и уметности модерне; и наравно мистике и филозофије.

Целу атмосферу појачавали су у интимном доживљају и сами наслови књига и часописа: Уметност махагонија, Дрво живота, Аветињска метафизика романа Ујкин дом, Заветине… Необичан музеј Плус ултра, Речник прототипа, источник … Дакле – дух пра…, древног, иницијације.

Чар мистичности тајног скупа заветног по моме осећању, уживљавању у заветност дубоких истина о мистеријуму будућности сенчило је присуство родоначелника сигнализма Мирољуба Тодоровића као и професора др. Димитријевића да кажемо овде доктора естеске хирургије. Да, естеске хирургије која је неопходна нашој “литератури, поезији, неопходна превредновању у свим видовима.

Млади гласови ученика који као у ритму говоре свете предаје, заветна знања духа – духа древних књига.

 

Не, нисам се стидео својих година, искуства. Подавао сам се слободно миљу маште доживљаја тајне алхемије речи тајног друштва. Из ходника допирао је жамор ђачких гласова. Чинило ми се да су то гласови мистеријума будућности, гласови сенке будућности. У себи се нисам либио да ме сенче духови мистерија питагореаца, орфеизма. Можда баш од њиховог духа има нечега у Источној Србији и у духу Мирослава Лукића?

(Из  поглавља Фрагменти о Мирославу и ћутању, стр. 213-214)

*

Детаљи поплаве, 15. мај 2014. Љешничка река, Звижд, Србија
Детаљи поплаве, 15. мај 2014.  Звижд, Србија

                                     Богочовечански реализам

 

Немам пара да купујемчасописе и новине. Оно што ми дође до руку углавном је окоштали академизам. Без дубине без интригантности духа – душе за актуелно, живо. Књишки академизам, неоакадемизам је оковао наша гласила. Ништа се не дешава.

У часописима Мирослава Лукића нешто се ипак дешава. Дешава се истина. Без гњаважа писаца из друге руке. Без академизма, врћења око Кафке,Камија, и понешто од новог… У часописима и листовима се врте иста имена старих писаца и новорегрутованих – ја теби ти мени.

Мирослав Лукић, да кажемо тако уобичајено, има свој стил (јединство форме и садржине… друштвене формације рађају стилске формације поетске). У том смислу резонујем. Чини ми се да би он радо пристао на тај назив његовог књижевно уметничког рада. Значи – богочовечански реализам. Читајући његове књиге ичасописе наметнуо ми се тај израз, та синтагма – богочевечански реализам. Наравно, ион сам употребљава тај израз, ту синтагму …. Ја тај реализам, дакле један од “вечних реализама разумем тако да песник, писац обухвата, докучује, допире до великих дубина И ширина само битка, тубитка као нивоа не битка, бића, апсолута, есенције, нирване, тао, Ништа, Празнине… Или, наравно, у духу – души .И даху варијанте хришћанства – византијског, православног, ако хоћете исветосавског – у духу Бога.

Да не распредамо даље. Није важно дали је синтагма за назив “правца”, “покрета” “школе”, “групе”, “струје”. Није важно дали је синтагма богочовечански реализам оригинална или је узета од другог. Важно је да је тај стил, поступак, “техника”, да су изражајна средства, “технологија”, израз, језик у ужем смислу стила оригинални. Важно је да то постоји у великој тежњи да се каже истина, Истина, ИСТИНА. Да се каже кроз феноменално манифестно, појавно наше (југословенско, српско, црногорско… балканско…) да допре до истине.

Сигурно као песнички акт пре свега Лукић хоће да допре до сржи феномена и пре свега социјалног, али увек у вези са божанским, апсолутом.

То се све види у радовима у часопису Трећа Србија.

Ево “сведока (цитат) за ово наше тврђење са 94. стране Треће Србије: “Свет у коме живимо, култура и књижевност у којој делујемо,одвикао се од светлости, ваља се у тами незнања и мрака и илузија. Заражен је епидемијом епохе, јавне болести. Заборављена су оба закона – пророчански и месијански. “

У свету тих идеја говори о наградама данас код нас и о награђеним наградом Дрво зивота за 2001.годину. Овде рецимо да Лукић говори отворено, јасно, без ћифтинског увијања, укривања трагова. и управо бар зато се и његови часописи читају као романесно штиво и као велики документ времена и на нивоу Само битка, Тубитка па ако хоћете и Битка. Његови часописи због живости и директности остварују, бар за модерног читалаца извесно јединство интересовања , равно јединству интересовања у криминалистичким романима. Ништа мање није ни јединство тона упрскос разноврсности садржаја целина, прилога. Ако бисмо хтели, могли бисмо говорити и о осталим јединствима: радње, места и времена. Као и о фазама (етапама развитка “епске” и “драмске “ радње. Добри уредници часописа вероватно пазе строго где ће шта да буде у свесци.

Трећа Србија је (као и остали часописи Мирослава Лукића) својеврсни досије времена. Досије о стваралаштву. О принудној илегали песништва… О непристајању на досијеа прећуткивања писаца..

Улоге новца, преображеника из мојих књига и нарочито књиге Прилози за биографију Ђавола, Голешке богиње и У тамизнака два. Лукић је у Трећој Србији моћно немоћан и кад ритмом часописа Трећа Србија (зар смо стигли тек до треће?!) разбија маркетиншки монопол. Да, дело Мирослава Лукића: тридесетидва наслова… Да – Трећа Србија. Тек трећа. Као да је у неком очају Мирослав Лукић упао у неку маркетиншку чаролију. Ништа мање није ни часопис Заветине Плус ултра, до зона преливања, мајсторска радионица рукописних издања,вид богочовечанског реализма као и сама адеса: Југославија, 11000 Београд. (…..)

 

Све, све је то манифестација есенције нашег самобитка, тубитка – феномен (Не бића)….

 

Све је то део овог својеврсног «романа « – часописа , тријумфа Мирослава Лукића и можда знак нашег пораза.

И ја, и говор о мом раду Превредновање само смо део тог часописа – романа…. Моћ привида…. Моћ чињенице, документа. Све, све је неки живи «роман» – часопис на насловом Трећа Србија. Уз моје смушено питање – зар тек, или већ – трећа?!. «Камуфлажно перје». …

 

Бела Тукадруз (мај 2014)
Бела Тукадруз (мај 2014)

                    Часопис – «роман»  (документарно поетска- поетичка Дон Кихотерија)

 

Мени не треба много веровати. Писац Војислава Бубања дао ми је монографију о бубањама. И, ја сам је приказао као роман, доживео је као роман. Није лудило када је Сергеј Анзенштајн имао намеру да сними филм по Марсковом Капиталу. Али, изгледа да је лудило када је један душевни болесник, како гласи прича у једној лудници… управник данима тражио телефонски именик… Један лудак му каже да је прочитао један велики и веома занимљив роман где има доста ликова мушких и женских и да су рељефно описани… Управник му каже дај ми да видим роман… Видео је именик телефонски кога већ данима тражи…

… Дакле, читао сам часопис Дрво живота, свеска 6 – 7 2002.године као «Роман». И, јесте по мом мишљењу «роман» – часопис. Својеврсни документарни роман забаван, ништа мање но криминалистички романи. Наша прелазна времена и «прелазна»… Наше друштвене формације рађају и нове уметничке, стилске формације, и нове жанрове. Ево поздравимо рађање часописа – романа «документарног «, «дневника».

Дрво живота свеска 8 – 9 , исто сам доживео као својеврсни документарни роман. Роман специфичне дон кихотерије нашег времена. Дон Кихота – поете, ствараоца који јуришајући на «ветрењаче» намерно чини нашу литерално, књижевно уметничку будућност смисленом. Сенке будућности. Какав драгоцен часопис – «роман». Какви свирепо искрени подаци, документи. Каква горда надмоћ горког сазнања о свету у коме живи зрачи из упорности, решености духа-душе и даха Мирослава Лукића. Да, даха – ритма одлучности. Како су мучни и прљави детаљи, лица, личности овог «романа-часописа-«дневника» Како ће некад паметан изучавалац историје уметничке књижевности бити радостан па и радостан у згуснутости материјала, документа. И можда због јединства тона, јединства интересовања биће још радоснији. Читати у будућности овакву књигу у царству дефилеја, параде углађених конфекцијских лажно академских приказчића књига са стереотипним изразима књижевника из друге руке.

Био бих тужан, ако будући читалац не буде уживао и у замеркама које Лукић налази и мом раду, мојим фалинкама, фалинкама мојих књига. И мој рад као и радови других су нека илустрација, да кажемо, Дневника једног писца…, или бар – из дневника једног писца.

Поред једносмерне углавном, преписке са редакцијама… Лукић даје и неколико примера приказа који су ето, грубо да кажемо, нека допуна илустрација, али истовремено и делови тог дневника.

(Из  поглавља Сенке будућности, стр. 223-226)

Детаљ поплаве, мај 2014, Звижд.
Детаљ поплаве, мај 2014, Звижд.

_______ Видети Мркићеву књигу, где се може поручити:

http://krmikovac.wordpress.com/%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%BE-%D1%83-%D0%BC%D0%B0%D0%BB%D0%BE%D1%98-%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B6%D0%B0%D1%80%D0%B8-%D1%81%D0%B0%D0%B7%D0%B2%D0%B5%D0%B6%D1%92%D0%B0-%D0%B7/

Годишњи раст „Васељенских новина“ (рапорт)

љешничка река, звижд, с-и србија, пролеће 2013, фотодокументација заветина
љешничка река, звижд, с-и србија, пролеће 2013, фотодокументација заветина

WordPress.com presents

ВАСЕЉЕНСКЕ НОВИНЕ

2013 in blogging

Annual Report

**

Crunchy numbers

A New York City subway train holds 1,200 people. This blog was viewed about 4,600 times in 2013. If it were a NYC subway train, it would take about 4 trips to carry that many people.

In 2013, there were 121 new posts, growing the total archive of this blog to 186 posts. There were 46 pictures uploaded, taking up a total of 59 MB. That’s about 4 pictures per month.

The busiest day of the year was February 18th with 44 views. The most popular post that day was „Veliki rat“ doneo Gatalici i nagradu „Meša Selimović“ | Kultura | Novosti.rs.

**

Attractions in 2013

These are the posts that got the most views in 2013. You can see all of the year’s most-viewed posts in your Site Stats.

Some of your most popular posts were written before 2013. Your writing has staying power! Consider writing about those topics again.

Видети више: https://m950.wordpress.com/2013/annual-report/

Две песме Александра Лукића

САЊАЈУЋИ О ФАРМИ ПОСКОКА

У вагону Розанова / Александар Лукић (Београд, Књижевна омладине Србије, 1986) (Књига је награђена Бранковом наградом)
У вагону Розанова / Александар Лукић (Београд, Књижевна омладине Србије, 1986) (Књига је награђена Бранковом наградом)

Мужа поскока је најуноснији посао данашњице

Хране за поскоке, хвала Богу, има: пољски мишеви
(Купујем пољоке мишеве на килограм,
плаћам петоетруко!)
Јер мени је важан отров. Килограм отрова поскока
више вреди него издавање целокупног опуса
Толстоја, Достојевског и Пруста!

Имамо доста отровница
довољно је имати стотинак поскока
и исто толико стаклених кавеза
и онда сваке седмице: музем поококе
Сваки поскок пљуне најмање по грам
Продајом отрова решићу најважније животне
проблеме Сем тога, то је веома хуман посао:
од отрова се справља противогров.

Имам план будуће фарме поскока,
не тражим ортаке. Јер живот са гујама
и мужа поскока је посао за оне
са малчице више неопходне храбрости.

Попови су ослобођени осећања
која ме позремено гуше,
политичари су ђавољи људи,
официруше су змијски поднадуле,
поглед гује зрачи необичним магнетизмом
као мрачна, ратна еротика.

Изгубио сам веру у људе, у програме, празна
обећања. Савременој поезији недостаје отров.
Један поскок пљуне недељно
колико неколико најбољих песника читавог живота…

Вампировићи

Села су десетковали, стоку поклали као вуци
и развукли по спрудовима. Најбоље комаде меса
приграбили су себи, а остало препустили вранама.
Не крче путеве, него газе и ломе што им се испречи.
Долазе из ритова и баруштина које базде на карабит.
Говоре неразумљиве речи.
Терају магарце претоварене робом сумњивог порекла.
И има их доста, не могу се пребројати, као ни мрави

Vitalij Šentalinski: „Zločin bez kazne“

LET IZNAD BEZDANA NIKAKO nisam mogao da završim ovu trilogiju. Milioni su tamo poginuli i svi hoće da vaskrsnu. Imao sam nekoliko varijanti ali ni sa jednom nisam bio zadovoljan. To pitanje sam rešio u snu, video sam reči: „Iznad bezdana“. Svi živimo iznad bezdana. Sanjao sam i nastavak: „nad bezdanom se može samo leteti“, i to je kraj knjige. Svi moji junaci su leteli nad provalijom, ali su imali krila, to je bio njihov talenat – kaže Šentalinski.

____________________________________________

Vitalij Šentalinski o podsećanju na pisce, žrtve sovjetskog terora. Do sada rehabilitovano oko 3.000 pisaca stradalih u logorima

_____________________________________________

U Staljinovim logorima stradali su milioni, a među njima i hiljade poznatih i nepoznatih pisaca i pesnika. Jedna istorija ruske književnosti završila je pred streljačkim vodovima, a da to ne potone u potpuni zaborav potrudio se ruski pisac Vitalij Šentalinski, koji je u utorak u Srpskom PEN centru i Ruskom domu, predstavio knjigu „Zločin bez kazne“, završni deo trilogije o žrtvama sovjetskog terora, u izdanju „Rusike“.

Šentalinski je 20 godina posvetio istraživanju tajnih dosijea u ozloglašenoj Lubjanki i borbi da se u svest vrate ti ljudi koje je KGB tamo zatrpao, kao i njihovo delo i rukopisi. Osnovao je i Komisiju, zahvaljujući čijem radu je do sada rehabilitovano oko 3.000 ruskih pisaca koji su stradali od 1917. godine. Među tim imenima je i legenda ruske poezije Nikolaj Gumiljov, koji je rehabilitovan 1991.

– U ovoj strašnoj temi potreban nam je kvalitetan prelaz. Akumulirali smo mnogo znanja o tragediji 20. veka u Rusiji, koja je postala svetska tragedija, neviđena po razmerama. Trebalo bi toga da postanemo svesni, da znanje pređe u podsvest, količina u kvalitet, potrebna nam je katarza, pročišćenje. Put od tame ka svetlosti – objašnjava autor trilogije, koji u zaključku knjige ističe da se „ruski Nirnberg nije dogodio“.

U knjizi se nalaze i pisma koje su Ana Ahmatova i Boris Pasternak napisali Staljinu, a Šentalinski, za „Novosti“, objašnjava o čemu je reč:

– Staljin je bio neostvareni pesnik, i pošto mu nije uspelo da bude pesnik, davao je veliki značaj pesnicima. Tačno je znao ko je dobar, a ko loš. Oko loših se nije mnogo trudio, dok se prema vrhovima naše poezije – Pasternaku, Ahmatovoj i Mandeljštamu, odnosio ozbiljno, ali se sa njima i igrao kao mačka s mišem. Kada su prvi put uhapsili sina Ahmatove Lava Gumiljova zajedno sa njenim drugim mužem, ona je napisala pismo Staljinu sa molbom da joj oslobodi sina. Pasternak mu je istog dana napisao pismo sa istom molbom. Staljin ga je oslobodio, voleo je da stekne slavu milosrdnog vladara. Ali ga je kasnije tri puta hapsio i slao u logor – kaže autor.

Ovaj pisac, koga prati priča da je prvi dobrovoljno ušao u Lubjanku, naglašava da mu je cilj bio da se umesto pečata „stroga tajna“ koji je nosila svaka fascikla KGB-a, pojavi pečat „čuvati večno“.

 Vitalij Šentalinski

– Druga glava knjige zove se „Pesnik terorista“ i govori o Leonidu Kanegiseru koji je imao 22 godine, bio drug Cvetajeve, Jesenjina i mnogih drugih pesnika. Streljan je 1918. godine. Našao sam u njegovom dosijeu beleške koje je zapisivao pred streljanje.

Mislite da je možda pisao o tome kako mu je žao što će umreti i kako je nesrećan?

Ne. Pred streljanje mislio je o sudbini Rusije i pisao filozofske tekstove. U tim rukopisima je stajalo: „Tama je uporna, stoji i hrani se sama sobom.“

To mi je bio ključ za ovu knjigu – kroz sliku te tame opisao sam sve što sam hteo. Drugi ključ, kao spas od tame, našao sam u rečenici koja glasi „O čoveče, spoznaj svoje dostojanstvo“, koju je zapisao jedan sveštenik iz Uralskog Orla.

„Pokidala se veza s vremenom“, govorio je Šekspir. Moje knjige služe da se vreme između epoha ne prekine, one su lek od istorijskog zaborava – kaže Šentalinski.

 

SAMO LOGOR

Šentalinski kaže da Staljin nije smatrao Mandeljštama dobrim pesnikom.

– Kada je Mandeljštam bio uhapšen, Staljin je pozvao Pasternaka i pitao ga da li je ovaj majstor. Posle Pasternakovog odgovora „samo“ ga je proterao u logor, nije ga streljao. Očekivao je da će ovi pesnici pisati pesme u njegovu slavu – kaže nam Šentalinski.

 

Vitalij Šentalinski predstavio knjigu „Zločin bez kazne“ | Kultura | Novosti.rs.

Превредновање – неизбежно

Овај подужи одломак  из текста  Мило Ломпар, „Поетика самотништва“, Небојша Васовић прештампава у својој нанјовијој обимној  књизи  „Зар опет о Кишу?“ (Београд, Конрас, 2013, 444 стр.; стр.: 383-387; поглавље „IV“  „Из непопуларних архива“).

најновија књига небојше васовића
најновија књига небојше васовића

„Ова књига није пуко обнављање негативних аргумената поводом Кишовог дела, чију репрезентативну суму даје Драган Јеремић у Нарцису без лица, књизи велике истраживачке вредности, без обзира да ли прихватамо њене закључке. Иако у многим елементима ослоњен на учеснике давнашње полемике, што природно проистиче из посвећености истој теми, Васовић пише своју књигу из особене и аутентичне перспективе, за чије разумевање је од највеће важности судбина Кишовог дела у деценијама после чувене полемике. У том епохалном одјеку постоје два дејства: Кишово манипулисање судбином Гробнице за Бориса Давидовича и својом личном судбином и природа духовне ситуације времена у којем је то манипулисање не само могуће него и пожељно. Укупна енергија књиге Лажни цар Шћепан Киш усмерена је против такве духовне ситуације времена, која омогућава Кишов успех, води у непроверавање његових тврдњи о прогањању и изгону, погодних за звук великих звона, која су „меркантилна, јер звона великих мученика данас одзвањају меркантилно“. Киш је, отуд, схваћен као заштитни знак једне духовне ситуације, савремене а не некадашње, и то је корен ethosa из којег извире оно против које исказује Небојша Васовић. […]

У том простору Лажни цар Шћепан Киш износи три политичке теме као предмет разрачунавања са Кишом. У јеврејској теми (1) Киш проналази повлашћен простор за патос жртве који је унапред одабрао као непроблематичан, иако „јеврејско искуство под Стаљином, или којим другим режимом, није нешто монолитно и бесконфликтно, како би хтео да нам прикаже Киш“. У тој теми, истовремено, Киш проналази добар начин да обезбеди властити успех, јер је њена моћ употребна у највећем степену. Ту се наглашава етичка проблематичност Кишовог понашања у ванкњижевној сфери: за писца који-своје дело не исказује као дело-чин, у пољу праксе, такав приговор не би напуштао оквире строго приватне сфере, али за писца као што је Киш он има разарајућу снагу. Кишов (2) однос према комунизму носи подвојеност која може послужити да би се демистификовао снажан морални гест његове прозе: „Смели борац против насиља и политичке репресије, Киш не пише о стаљинизму средине у којој живи… већ се смело, заједно са Титом, обара на руски стаљинизам.“ Оваква примедба може имати смисла у пољу акције, а не у пољу уметности, да сам Киш није назначио постојање јединственог духовног става који се снажно протеже на његово приповедање, омогућавајући критичару да устврди како Киш „не разоткрива некакве потресне истине о тоталитарним режимима, већ – напротив – понавља исте оне митове који су већ прихваћени за официјелну истину.“ Изузетно је ефектно и убедљиво Васовићево рашчлањавање (3) Кишовог схватања национализма, јер се показује да је регис-тар Кишових одредница националистичког схватања света могуће схватити као регистар снажно распрострањених предрасуда, лишених аутентично историјског садржаја, идеолошких мотива који делују као етикете, погодне за брзо лепљење и рекламу, никада плод неког изнијансираног и безинтересног посматрања. […]

Померање смисаоних акцената са строго књижевних и поетичких на политичке и етичке Кишове особине пмогућава да се у Лажном цару Шћеиану Кишу назначе оне културне силе које писцу омогућавају тако истакнут положај. Описан као узорни пример идеологије успеха, Киш је постављен као фигура која употребљава различите моћи да би обезбедила своју прихваћеност: он то не чини скривено него нападно, не самозатајно него агресивно. Како је таква веза увек двострука, онда и он сам од тих моћи бива употребљаван. (У овој тачки Васовић додирује своју анализу из књиге Против Кундере. По обликовању доминантне фигуре која се оспорава то су две сродне књиге.) Ово настојање да се ставе у дејство различите моћи открива лажног побуњеника и скривеног конформисту: „Увек је некоме морао да припада, да буде нечији.“ Ту је дно Васовићевог доживљаја Киша који је обликован као фигура с оне стране самотништва, и то као неаутентична фигура, јер не жели да прихвати сазнање о властитим својствима књижевно-егзистенцијалног конформисте, иако прихвата позитивне последице таквог положаја. Када Васовић, оспоравајући Кишово схватање национализма, одлучи да искаже своје разумевање национализма, показује се колико би било кратковидо сврстати га у националистички покрет, јер су његова размишљања испуњена бројним исказима у којима се очитује и канонски и апокрифни презир према том, и сваком другом, покрету: „Само ретки појединци имају потребу и смелост да размишљају о феномену нације с оне стране трговине и дневне политике. Национализам, дакле, не мора бити само пример масовне хистерије -изнуђене историјским околностима, већ и индивидуално становиште иза којег често не стоји никаква подршка народа или националних институција.“ Никаква колективистичка идеја, па ни националистичка, не лебди пред очима писца књиге Лажни цар Шћепан Киш. У њеном темељу налази се поетика самотништва. Јер, њен основни  гест јесте гест радикалног индивидуализма, који тражи одговорност за све, који негује подозривост према сваком владајућем схватању, знаку, обичају, јер иза сваког таквог амблема проналази колективистичку силу која га омогућава. […]

У овако оцртаном распореду сила настаје нехотична потврда Васовићеве интуиције о томе да Киш није фигура самотништва него њена симулација. Иако се Васовић не служи хронологијом, иако он не анализира ко је све, кад и како оспоравао и афирмисао Киша, ипак је прецизно указао на то да је скоковит и непрекинут успон писца Гробнице за Бориса Давидовича био одлучујуће појачан полемиком око плагијата, јер је баш ова полемика створила ореол око Киша, који је убрзо за њом добио најзначајније књижевне награде, и у комунистичкој Југославији, временом утирући пут настајању једног мита, који делује и данас, поготово данас, једном унапред оправданом репресивном снагом. […]

У његовом оспоравању нема ничег паланачког, него има свесног изазивања, које се обликује у духу аутентичног самотништва: „наши људи идолопоклонички падају пред сваким успехом неког нашег човека у иностранству јер иностранство увек доживљавају као центар космоса, као центар својих промашених, неодживљених живота.“ Васовић само остварује своју субверзивну осећајност: у поетици која на њој настаје, у разорној и духовитој логичности многих реченица, у бескомпромисно негативном ставу којим се аутор потпуно излаже, Лажни цар Шћепан Киш представља занимљиву и узбудљиву књигу. Њена поједностављивања, одвише далекосежни закључци, одвише велика оспоравања Кишове уметничке вредноста, својеврсна су цена коју плаћа критичарев темперамент.Ма колико истрајавали на овим својствима, нећемо одагнати субверзивност истина које нам ова књига саопштава: бројна, суптилна и вешта, тумачења Кишове прозе, и она остављена „за будуће докторанте са Сорбоне и Харварда“, уколико не застану пред неким сазнањима које доноси ова књига […]

(Мило Ломпар, „Поетика самотништва“, Летопис Матице српске, април, 2005.)

________ НАПОМЕНА  уредника:

Последњи параграф из одломка Ломпарове критике из 2005. године веома је објективан, у односу на оно што се уопште могло прочитати и чути о критичким напорима Небојше Васовића. Нарочито последња реченица. Међутим, већина Васовићевох критичара , мислим на официјелну, бирократску и академску књижевну критику, није имала нити може имати слуха за право вредновање и превредновање. Ретки међу њима, присетиће се да су и Скерлић и Вујић (пред сам Други светски рат) сматрали да се у српској књижевности мора временом започети са превредновањем, али практично тај посао једва да је започет последњих година. Официјелна књижевна критика се радије бави хвалоспевима, стварањем и одржавањем канона и шаблона, јер је то лакше и безболније. И уносније! Та  официјелна књижевна критика много личи на српско друштво онакво какво оно стварно јесте. Није чудно што се на тешки, аргатски посао превредновања усудио баш један писац, какав је Васовић. Већ од првих својих есејистичких књига, од књиге о Кодеру, видело се да је Васовићу дража истина од некаквих митова о српским књижевним величинама (сетите се Васовићевих критика о Михизу, или о другим „миљеницима“ времена и прилика). Дај Боже, да овај писац који живи у свету далеко од Србије као сиромах поживи и позабави се, на свој начин, вредновањем , рецимо, прозе, српске прозе  друге половине 20. века, прозе тзв. наметанутих писаца, на убедљив начин, на који је тај посао обавио у књизи „Зар опет о Кишу?“, коју ће наравно, у прво време, сада и сутра дочекати уобичајена тишина и мук, али прекосутра  ће бити друкчије….Постоји у Србији још неколико писаца-критичара (Миодраг Мркић, Мирољуб Милановић …), сасвим неукалупљених, својих, који се не могу чути од оних који стварају сабласну тишину, као и око најновије Васовићеве књиге. Јато писаца-критичара, склоних превредновању, полако се шири, јер оно што треба да буде, то ће бити, то се не може задржати. Превредновање је неизбежно….

                    Бела Тукадруз

Srpski klasici uništavani u Hrvatskoj

Zašto su, kako i pod kojim okolnostima uništavane „nepoćudne“ knjige u Hrvatskoj od 1990. do 2000. godine tema je dela „Knjigocid“ Anta Lešaje, univerzitetskog profesora u penziji. U opsežnom delu, koje su objavili „Profil“ i Srpsko narodno vijeće, ovaj Korčulanac, po profesiji ekonomista, nastojao je da ovaj problem osvetli sa raznih strana iz političkog, istorijskog i moralnog ugla.

U razgovoru za „Novosti“, Lešaja ističe da je za jednu deceniju na đubrištima u Hrvatskoj završilo oko 2,8 miliona knjiga i da ta cifra nije najpreciznija, jer je do pravih podataka gotovo nemoguće doći. Pouzdano je, međutim, da su knjige „čišćene“ po etničkom ili idejnom ključu: iz javnih, školskih knjižnica, iz domova kulture i drugih kulturnih institucija odstranjivane su knjige pisane ćirilicom, dela srpskih autora i izdavača ili hrvatskih pisaca koji se nisu „uklapali“ u tadašnju izrazito domovinsku političku opciju.

Knjiga je nastala gotovo slučajno kada je Lešaja posle operacije došao na Korčulu 1997. i doznao za kontejner prepun bačenih knjiga. Ustanovio je da je na đubrištu završilo 400 naslova objavljenih na ćirilici, ili srpskih autora, od kojih najviše Branka Ćopića – čak 19. Ubrzo je doznao da to nije usamljeni slučaj i upustio se u istraživanje koje je trajalo deceniju i po.

KO SE POBUNIO – STRADAO – Ni nadležni organi ni strukovne instance nisu smatrali za potrebno da se sankcionišu ovakvi postupci, ali su sudski proganjani oni koji su se usudili da negoduju protiv uništavanja knjiga – kaže Lešaja. – Tako je zbog ukazivanja na „slučaj Korčula“ veliki filozof Milan Kangrga nekoliko godina bio na sudu, a tuženi su bili i novinar Igor Lasić kao i nedeljnik „Feral Tribune“. Kangrga je umro 2008, a sledeće godine je prestao da izlazi „Feral“, velikim delom ugušen i sudskim kaznama za „nanesene duševne boli“. Uništavanju knjiga javno i oštro su se suprotstavili i Vladimir Primorac, novinar Viktor Ivančić, književnik Slobodan Šnajder, Stipe Šuvar.

– U socijalnim previranjima uvek se i ideološki reinterpretiraju istorijske činjenice te se utemeljuju drugačiji sistemi vrednosti. Vrši se ideološki prevrat, pa je u tom kontekstu važno reći da su se u Hrvatskoj devedesetih godina, čak i izvan ratnog pustošenja, knjige i spomenička baština uništavali svesno i namerno. Čak su i motivi takvog ponašanja nedvosmisleno javno iskazivali kao nužnost usklađivanja s ciljevima legitimnog provođenja sveobuhvatne „duhovne obnove“ hrvatskoga naroda, o čemu se moglo čuti i u saborskim raspravama. Takva obnova podrazumevala je odbacivanje svega onoga „tereta“ iz prethodnog razdoblja koji je u „novom redu stvari“ bio neprihvatljiv, suvišan, neprimeren, nepodoban – ističe Lešaja.

U knjizi autor podrobno analizira brojna čišćenja fondova iz knjižnica, među kojima je onaj u Slatini bio prvi javno objavljen sa izričito navedenim političkim motivima tog čina. Među 2.000 knjiga koje su završile na gradskom smetlištu Radosavci bila su i dela Balzaka, Voranca, objavljena kod beogradskih izdavača.

Čudan otpis 23.069 knjiga u Gradskoj knjižnici Zagreb 1994. godine je, navodi Lešaja, namerno uništavanje neželjene literature, do danas je obavijeno velom tajne.

– Na to upućuje činjenica da su dve-tri godine posle tog čina knjižne kartice otpisanih knjiga bile još u aktivnom statusu. Bilo bi normalno da se uporedo s revizijom i otpisom postupilo regularno i sa kataložnim listićima (da je na kartici svake otpisane knjige uneta odgovarajuća opaska o otpisu). To ne može biti slučajan propust već je to bio rezultat brzine kojom su se htele eliminisati knjige u dominantnoj euforiji isključivosti u tadašnjim društvenim prilikama.

Jedan od najupečatljivijih pokazatelja čišćenja knjižnica od nepodobne literature, svakako je formiranje posebne biblioteke uz Srpsko kulturno društvo „Prosvjeta“ 1996. godine, navodi Lešaja. Fond ove biblioteke praktično je formiran isključivo od dela koja su otpisivana u zagrebačkim knjižnicama i za nekoliko godina imao je 15.000 knjiga. Prema svedočenju Velimira Sekulića, voditelja Biblioteke, u fondu su se nalazile otpisane knjige štampane ćirilicom, pa i hrvatski autori kao što su Matoš, Krleža, Tin Ujević, dela srpskih autora bez obzira na pismo, tzv. „crvena literatura“, kao i knjige o Titu. Iz jedne knjižnice, navodi Sekulić, dobijene su i knjige Dubravke Ugrešić, izuzetne hrvatske spisateljice.

Ante Lešaja detaljno piše i o čišćenju školskih knjižnica u Puli, Vrsaru, Zagrebu, Rijeci. Gotovo groteskno zvuči da su sa polica biblioteke OŠ „Grigor Vitez“ u Svetom Ivanu Žabnu odneti kompleti Remarka u 12 knjiga kao i dela Andrića, Gorkog, Mate Lovraka, Karla Maja, Šekspira, a školskoj upravi zasmetalo je i „Prohujalo sa vihorom“, kao i sedam krimića Agate Kristi.

U razgovoru za „Novosti“, Ante Lešaja posebno podvlači da uništavanje knjiga nije bilo samo u Hrvatskoj već i u svim sredinama bivše Jugoslavije. Bila je to, kaže posledica razularenih nacionalističkih strasti, a događajima u Hrvatskoj bavio se zato što smatra da svako treba da počisti najpre u svom dvorištu.

 

TOBOŽ DOTRAJALI

O otpisu u Gradskoj knjižnici Zagreb ostao je samo podatak da je otpisano iz naučne literature – 12.018 knjiga, iz beletristike – 8.975, a iz dečije – 2.094 knjige. O vrsti odbačenih dela zabeleženo je samo da je reč o naslovima na ćirilici i marksističkoj literaturi. Jedna bibliotekarka ovako je to ironično prokomentarisala: „Najčešći razlog otpisa naslova srpskih autora i knjiga na ćirilici bio je oštećenost i dotrajalost, a budući da su najoštećenije knjige one koje se najviše posuđuju i čitaju, ispada da su naslovi srpskih autora u Zagrebu bili pravi bestseleri, a knjige na ćirilici višestruko radije čitane nego na latinici! Kočić, Lazarević, Crnjanski, Andrić, na ćirilici svi su otpisani po osnovi oštećenosti“.

 

Srpski klasici uništavani u Hrvatskoj | Kultura | Novosti.rs.