Архиве категорија: Издавачка иницијатива Лукића

Откривање и афирмисање оне друге, исконске а маргинализоване Србије

НАГРАДА „ГРИГОРИЈ СКОВОРОДА” ЗА ОПУС ВАСИЛЕВСКОМ

НОВО МЕЂУНАРОДНО ПРИЗНАЊЕ ВАСИЛЕВСКОМ

200px-Risto_Vasilevski

Из Украјине је управо стигла вест да је песнику и академику Ристи Василевском додељена велика украјинска награда која носи име највећег украјинскпог филозофа и писца Григорија Сковороде – „Врт божанских песама” („Сад божественних пíсен“). Одлуку о овом великом признању, које су поред Василевског добили и еминентни украјински писац и есејиста, академик Валериј Шевчук – Народни херој Украјине, члан Украјинске академије наука, лауреат награде „Иван Дзуба” и Националне награде Украјине „Тарас Шевченко”, затим угледни пољски писац Богдан Задура; познати руски писац Петро Захаров и истакнута енглесна списатељица Наоми Фојл. Од украјински песника и песника ово високо признање припало је и Ани Багрјани и Дмитру Чистјаку, члану Европске Академије наука, књижевности и уметности (Париз), професору Кијевског универзитета.

Одлуку о овом великом међународном признању, које се додељује од 2005. године, донео је међународни Комитет у саставу: Васиљ Слапчук, истакнути украјински писац и научник, лауреат награде „Тарас Шевченко” – председник, и чланови: Марко Роберт Стех, доктор славистике из Торонта; Војчех Пестка – еминентни пољски писац и лауреат многих међународних признања; проф. др Евгениј Нахлик – директор Института „Иван Франко” Украјинске академије наука; др Игор Пављук – писац, виши научни сарадник Института за књижевност Украјинске академије наука и професор Лавовског националног универзтитете „Иван Франко”; Јевгени Баран – научник и председник Ивано-Франкијевске обласне организације Националног савеза писаца Украјине и Петро Сорока – писац, доцент Тернопиљског националног педагошког универзитета „В. Гнатјук”.

У саопштењу Комитета се наводи да је за ово међународно признање ове године приспело више од 250 номинација из Украјине и света.

Ово је, иначе, треће велико међународно признање Василевском у овој години. Пре њега, Василевски је добио Малу Нобелову награду у Русији и „Златни прстен” у Македонији, што говори о његовом великом угледу не само код нас него и у свету.

_________

= извор: Лауреати «Саду божественних пісень»-2014

02929493

Комітет із нагородження Міжнародною літературною премією імені Григорія Сковороди «Сад божественних пісень» нещодавно визначив цьогорічних лауреатів престижної відзнаки.

На чолі зіркового списку – літературознавець, академік НАН України, Герой України, Шевченківський лауреат Іван Дзюба та письменник, лауреат Національної премії України імені Тараса Шевченка Валерій Шевчук, відзначений нині за книгу «Пізнаний і непізнаний Сфінкс: Григорій Сковорода сучасними очима».

Отримали почесну міжнародну нагороду й видатні зарубіжні письменники: Богдан Задура (Польща); Петро Захаров (Удмуртія), Рісто Василевські (Сербія) та Наомі Фойл (Великобританія), а також відомі українські поети й перекладачі: Анна Багряна, яка нині мешкає в Македонії, та член-кореспондент Європейської Академії наук, мистецтв і літератури (Париж) Дмитро Чистяк.

Відзначено й ученого, ректора Полтавського національного педагогічного університету імені Володимира Короленка, доктора філологічних наук, професора, академіка Академії наук вищої освіти України Миколу Степаненка, знаного кримськотатарського поета Сейрана Сулеймана (Сімферополь), мецената Ігоря Палицю (Луцьк) та трьох львів’ян: відомого письменника Миколу Петренка і

талановитих перекладачів із перської мови: викладача Львівського національного університету імені Івана Франка, члена Національної спілки письменників України Романа Гамаду й художницю Надію Вишневську.

Міжнародну літературну премію імені Григорія Сковороди «Сад божественних пісень» засновано у 2005 році за сприяння Національної спілки письменників України, Інституту літератури імені Тараса Шевченка Національної академії наук України та міжнародних громадських організацій.

Серед лауреатів минулих років – Микола Жулинський, Василь Голобородько, Михайло Слабошпицький, Рауль Чілачава, Кость Москалець, Павло Вольвач, Віра Вовк, Віктор Баранов, Сергій і Тетяна Дзюби, Юрій Барабаш; Імант Аузінь, Димитр Христов, Ріта Кіндлерова, Войцех Пестка, Збігнєв Фрончек, Інга Крукаускене, Сігвард Ліндквіст, інші відомі письменники, науковці, перекладачі, журналісти, актори, художники, музиканти, працівники освіти і культури, громадські діячі й меценати з України, Великобританії, США, Швеції, Бразилії, Болгарії, Чехії, Польщі, Сербії, Македонії, Латвії, Литви, Ізраїлю, Росії та Білорусі.

До складу Комітету з нагородження премією імені Григорія Сковороди «Сад божественних пісень» цього року ввійшли Василь Слапчук – голова журі, письменник і науковець, Шевченківський лауреат; члени Комітету: Марко Роберт Стех – літературознавець, письменник, доктор славістики в Канадському інституті українських студій (Торонто); Войцех Пестка – відомий письменник, лауреат міжнародних літературних премій (Польща); Євген Нахлік – доктор філологічних наук, професор, директор Інституту Івана Франка НАН України; Ігор Павлюк – письменник, доктор наук із соціальних комунікацій, старший науковий співробітник Інституту літератури НАН України, професор Львівського національного університету імені Івана Франка; Євген Баран – голова Івано-Франківської обласної організації Національної спілки письменників України, науковець; Петро Сорока – письменник, доцент Тернопільського національного педагогічного університету імені В. Гнатюка.

Цього року надійшло майже 250 подань і пропозицій з усіх регіонів України й закордону. Зокрема, кандидатури Анни Багряної та Сейрана Сулеймана на здобуття премії висунула міжнародна громадська організація «Чернігівський інтелектуальний центр», яка нині об’єднує 48 українських і зарубіжних письменників, журналістів, перекладачів та науковців (керівник – Сергій Дзюба).

Василь СЛАПЧУК,
голова журі

Часопис – «роман» (документарно поетска- поетичка Дон Кихотерија) / Миодраг Мркић

(Из обимне студије – сабраних радова о Бела Тукадрузу, под насловом  „ПОСЛЕФДЊА СФЕРА МИСТИКЕ: Књига о Белатукадрузу“, Београд, 2013)

*

Бела Тукадруз (мај месец, 2014, фотодокументација "Заветина"
Бела Тукадруз (мај месец, 2014, фотодокументација „Заветина“

(9)

Више је него жалосно, симптоматично, да не кажем невероватно, да је изврстан један романописац, песник, есејиста и издавач, скренуо пажњу у Србији широј и ужој културној јавности, не својим романима Ујкин дом, Литургија, Трговци светлошћу, Месечева свадба, Кућа светих ратова, У друштву пустињских лисица, Пасија по Амарилису, Дневник за Сенковића, или књигама песама Земља Недођија, Рајска свећа, Песме из романа, Свеска ХОМОЉСКИ МОТИВИ, Архив у оснивању, већ жестоком књижевном критиком, и једним романом који је објавио под псеудонимом (Есмер Белатукадруз ДОКТОР СМРТ). Међутим, ту прадоксалност пажљивији читаоци Доктора Смрти могу схватити… Лукић је жестоко разобличавао тзв. официјелну и бирократску књижевност, која царује код Срба кроз 19. и 20. век… Лукић је разобличавао великане бирократске књижевности. Немилосрдно је критиковао тзв. књижевност литерарних «бардова», представника «награђеног правца», и типичне вуковске пандане оних умова који су дали под аренду своје креативне могућности разним режимима кроз време….

Сарадња са Заветинама и Лукићем доводила ме је у непосредну везу са поезијом, у непосредне близине идеала, али и књижевног наличја.

Кључно је да су се Заветине и Мирослав Лукић жестоко и исконски одупрли бирократско-одаџијској критици и да то није мала ствар.

Та област деловања, наравно, то кажем као битан сведок због потомака, Лукићу је одузимала онај део енергије које је као песник и романописац могао да угради у неке своје романе и књиге песама. Шта би било да је Лукић после романа доктор Смрт последњих пет година наставио да ради себично само своје књижевне послове? Да је био као други? Међутим, овај човеку и писцу и издавачу је наметнута једна друга судбина. Што су му је наметали старији, оцеви и оци, ништа зато; али је неразумљиво што су хтели да му је наметну и његови књижевни вршњаци, један добар део, то је својеврстан парадокс на први поглед. Зашто?

Одговориће неко временом. Или ће из самог књижевног језгра и опуса Лукића нешто проговорити…

(Из  поглавља Супсидијарије, стр. 13-14)

*

Деформација лика Беле Тукадруза (Бела Тукадруз (мај месец, 2014, фотодокументација "Заветина")
Деформација лика Беле Тукадруза (Бела Тукадруз , мај месец, 2014, фотодокументација „Заветина“)

                     Фрагменти о Мирославу и ћутању

 

Промовисање, конференција за штампу – или веће тајног друштва.

Промоције и конференције за штампу су у послеђе време “профитабилно”, “тржишно”, “маркентишко”… за “конзументе” поезије.

Дакле – промоција: унапређење…, утврђени церемонијал.

Већ деценијама идем на промоције , на конференције за штампу. Узгред сам и у мојим књигама говорио о промоцијама. Чак сам пре пет шест година објавио и један краћи рад о промоцијама и промоције и конференције за штампу су својеврсне приредбе, представе са својом психодинамиком и психостатиком учесника, и пре свега слушалаца заинтересованих. Врло често ко зна за шта заинтересовани а не за поезију. Промоције имају своју драматику, и промоције књиге и конференције за штампу.

“Деветог октобра 2002. године тачно у 12. часова и пет минутапочела је конференција за штампу поводом изласка нових бројева часописа Заветине Плусултра 1- 4/2000 иУметност махагонија 3 – 6 – 2002.И изласка Дела Мирослава Лукића Опус уметности махагонија”.

 

Ова конференција за штампу је приказана детаљно у Трећој Србији. Ја као учесник ове конференције за штампу (Гост књижевне трибине …) изнећу известан свој доживљај Конференције за штампу.

У декору тајанствене окованости књигама у школској библиотеци одвијала се представа Конференције за штампу. Мало је било званично позваних…. Доминирала су књиге Мирослава Лукића, часописи, издања… И музички део и говорни… – све је одавало утисак ВЕЋА неког тајног друштва које оставља у аманет неке тајне поруке младим. Као чинови тајне иницијације у тајна учења, знања… Ритуал… Свечаност и достојанство је наметао лежерни и озбиљни тон (драмски речено) Мирослава Лукића који је био и водитељ… Догађај лишен конфекцијске лежерности, егзибионистичког продуцирања, књишке дубокоумности, нарцизма лажне спонтаности.

… Ето, невичан усменом говору, осећао сам се у мојој 70.години свечано и у неком ритуалу те иницијације и откровења. Био сам као неки ђачић под неким притиском загонетке смисла мисли Михајла Петровића – Мике Аласа, мисли коју често цитирам. “ Јединство диспаративних феномена”. Мисао која садржи дубоке поруке модерности и науке и уметности модерне; и наравно мистике и филозофије.

Целу атмосферу појачавали су у интимном доживљају и сами наслови књига и часописа: Уметност махагонија, Дрво живота, Аветињска метафизика романа Ујкин дом, Заветине… Необичан музеј Плус ултра, Речник прототипа, источник … Дакле – дух пра…, древног, иницијације.

Чар мистичности тајног скупа заветног по моме осећању, уживљавању у заветност дубоких истина о мистеријуму будућности сенчило је присуство родоначелника сигнализма Мирољуба Тодоровића као и професора др. Димитријевића да кажемо овде доктора естеске хирургије. Да, естеске хирургије која је неопходна нашој “литератури, поезији, неопходна превредновању у свим видовима.

Млади гласови ученика који као у ритму говоре свете предаје, заветна знања духа – духа древних књига.

 

Не, нисам се стидео својих година, искуства. Подавао сам се слободно миљу маште доживљаја тајне алхемије речи тајног друштва. Из ходника допирао је жамор ђачких гласова. Чинило ми се да су то гласови мистеријума будућности, гласови сенке будућности. У себи се нисам либио да ме сенче духови мистерија питагореаца, орфеизма. Можда баш од њиховог духа има нечега у Источној Србији и у духу Мирослава Лукића?

(Из  поглавља Фрагменти о Мирославу и ћутању, стр. 213-214)

*

Детаљи поплаве, 15. мај 2014. Љешничка река, Звижд, Србија
Детаљи поплаве, 15. мај 2014.  Звижд, Србија

                                     Богочовечански реализам

 

Немам пара да купујемчасописе и новине. Оно што ми дође до руку углавном је окоштали академизам. Без дубине без интригантности духа – душе за актуелно, живо. Књишки академизам, неоакадемизам је оковао наша гласила. Ништа се не дешава.

У часописима Мирослава Лукића нешто се ипак дешава. Дешава се истина. Без гњаважа писаца из друге руке. Без академизма, врћења око Кафке,Камија, и понешто од новог… У часописима и листовима се врте иста имена старих писаца и новорегрутованих – ја теби ти мени.

Мирослав Лукић, да кажемо тако уобичајено, има свој стил (јединство форме и садржине… друштвене формације рађају стилске формације поетске). У том смислу резонујем. Чини ми се да би он радо пристао на тај назив његовог књижевно уметничког рада. Значи – богочовечански реализам. Читајући његове књиге ичасописе наметнуо ми се тај израз, та синтагма – богочевечански реализам. Наравно, ион сам употребљава тај израз, ту синтагму …. Ја тај реализам, дакле један од “вечних реализама разумем тако да песник, писац обухвата, докучује, допире до великих дубина И ширина само битка, тубитка као нивоа не битка, бића, апсолута, есенције, нирване, тао, Ништа, Празнине… Или, наравно, у духу – души .И даху варијанте хришћанства – византијског, православног, ако хоћете исветосавског – у духу Бога.

Да не распредамо даље. Није важно дали је синтагма за назив “правца”, “покрета” “школе”, “групе”, “струје”. Није важно дали је синтагма богочовечански реализам оригинална или је узета од другог. Важно је да је тај стил, поступак, “техника”, да су изражајна средства, “технологија”, израз, језик у ужем смислу стила оригинални. Важно је да то постоји у великој тежњи да се каже истина, Истина, ИСТИНА. Да се каже кроз феноменално манифестно, појавно наше (југословенско, српско, црногорско… балканско…) да допре до истине.

Сигурно као песнички акт пре свега Лукић хоће да допре до сржи феномена и пре свега социјалног, али увек у вези са божанским, апсолутом.

То се све види у радовима у часопису Трећа Србија.

Ево “сведока (цитат) за ово наше тврђење са 94. стране Треће Србије: “Свет у коме живимо, култура и књижевност у којој делујемо,одвикао се од светлости, ваља се у тами незнања и мрака и илузија. Заражен је епидемијом епохе, јавне болести. Заборављена су оба закона – пророчански и месијански. “

У свету тих идеја говори о наградама данас код нас и о награђеним наградом Дрво зивота за 2001.годину. Овде рецимо да Лукић говори отворено, јасно, без ћифтинског увијања, укривања трагова. и управо бар зато се и његови часописи читају као романесно штиво и као велики документ времена и на нивоу Само битка, Тубитка па ако хоћете и Битка. Његови часописи због живости и директности остварују, бар за модерног читалаца извесно јединство интересовања , равно јединству интересовања у криминалистичким романима. Ништа мање није ни јединство тона упрскос разноврсности садржаја целина, прилога. Ако бисмо хтели, могли бисмо говорити и о осталим јединствима: радње, места и времена. Као и о фазама (етапама развитка “епске” и “драмске “ радње. Добри уредници часописа вероватно пазе строго где ће шта да буде у свесци.

Трећа Србија је (као и остали часописи Мирослава Лукића) својеврсни досије времена. Досије о стваралаштву. О принудној илегали песништва… О непристајању на досијеа прећуткивања писаца..

Улоге новца, преображеника из мојих књига и нарочито књиге Прилози за биографију Ђавола, Голешке богиње и У тамизнака два. Лукић је у Трећој Србији моћно немоћан и кад ритмом часописа Трећа Србија (зар смо стигли тек до треће?!) разбија маркетиншки монопол. Да, дело Мирослава Лукића: тридесетидва наслова… Да – Трећа Србија. Тек трећа. Као да је у неком очају Мирослав Лукић упао у неку маркетиншку чаролију. Ништа мање није ни часопис Заветине Плус ултра, до зона преливања, мајсторска радионица рукописних издања,вид богочовечанског реализма као и сама адеса: Југославија, 11000 Београд. (…..)

 

Све, све је то манифестација есенције нашег самобитка, тубитка – феномен (Не бића)….

 

Све је то део овог својеврсног «романа « – часописа , тријумфа Мирослава Лукића и можда знак нашег пораза.

И ја, и говор о мом раду Превредновање само смо део тог часописа – романа…. Моћ привида…. Моћ чињенице, документа. Све, све је неки живи «роман» – часопис на насловом Трећа Србија. Уз моје смушено питање – зар тек, или већ – трећа?!. «Камуфлажно перје». …

 

Бела Тукадруз (мај 2014)
Бела Тукадруз (мај 2014)

                    Часопис – «роман»  (документарно поетска- поетичка Дон Кихотерија)

 

Мени не треба много веровати. Писац Војислава Бубања дао ми је монографију о бубањама. И, ја сам је приказао као роман, доживео је као роман. Није лудило када је Сергеј Анзенштајн имао намеру да сними филм по Марсковом Капиталу. Али, изгледа да је лудило када је један душевни болесник, како гласи прича у једној лудници… управник данима тражио телефонски именик… Један лудак му каже да је прочитао један велики и веома занимљив роман где има доста ликова мушких и женских и да су рељефно описани… Управник му каже дај ми да видим роман… Видео је именик телефонски кога већ данима тражи…

… Дакле, читао сам часопис Дрво живота, свеска 6 – 7 2002.године као «Роман». И, јесте по мом мишљењу «роман» – часопис. Својеврсни документарни роман забаван, ништа мање но криминалистички романи. Наша прелазна времена и «прелазна»… Наше друштвене формације рађају и нове уметничке, стилске формације, и нове жанрове. Ево поздравимо рађање часописа – романа «документарног «, «дневника».

Дрво живота свеска 8 – 9 , исто сам доживео као својеврсни документарни роман. Роман специфичне дон кихотерије нашег времена. Дон Кихота – поете, ствараоца који јуришајући на «ветрењаче» намерно чини нашу литерално, књижевно уметничку будућност смисленом. Сенке будућности. Какав драгоцен часопис – «роман». Какви свирепо искрени подаци, документи. Каква горда надмоћ горког сазнања о свету у коме живи зрачи из упорности, решености духа-душе и даха Мирослава Лукића. Да, даха – ритма одлучности. Како су мучни и прљави детаљи, лица, личности овог «романа-часописа-«дневника» Како ће некад паметан изучавалац историје уметничке књижевности бити радостан па и радостан у згуснутости материјала, документа. И можда због јединства тона, јединства интересовања биће још радоснији. Читати у будућности овакву књигу у царству дефилеја, параде углађених конфекцијских лажно академских приказчића књига са стереотипним изразима књижевника из друге руке.

Био бих тужан, ако будући читалац не буде уживао и у замеркама које Лукић налази и мом раду, мојим фалинкама, фалинкама мојих књига. И мој рад као и радови других су нека илустрација, да кажемо, Дневника једног писца…, или бар – из дневника једног писца.

Поред једносмерне углавном, преписке са редакцијама… Лукић даје и неколико примера приказа који су ето, грубо да кажемо, нека допуна илустрација, али истовремено и делови тог дневника.

(Из  поглавља Сенке будућности, стр. 223-226)

Детаљ поплаве, мај 2014, Звижд.
Детаљ поплаве, мај 2014, Звижд.

_______ Видети Мркићеву књигу, где се може поручити:

http://krmikovac.wordpress.com/%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%BE-%D1%83-%D0%BC%D0%B0%D0%BB%D0%BE%D1%98-%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B6%D0%B0%D1%80%D0%B8-%D1%81%D0%B0%D0%B7%D0%B2%D0%B5%D0%B6%D1%92%D0%B0-%D0%B7/

До свршетка филма / Владимир Јагличић

 

1. знак препознавања (а)
1. знак препознавања (а)

Осврт

Од трњине утрнили зуби,
оним што је знало да нас спаја.
Део нашег живота се губи
за улицом, ко клиначка граја.

Погледаш ли, стара места вире,
ал их прекри невидљиви вео.
Део нашег живота умире,
поверуј ми, и то бољи део.

И како се безболно распао
код толико меса, крви, соли,
ко у грлу залогај запао,
можеш да се кладиш, понајбољи.

Повукли се људи, с њима ствари
ко претекне тужно да се диви.
Умро стари свет, и живот стари,
и једини вредан да се живи.

Пролазник

Сваког јутра пијац шири раље плахе,
избљује на асфалт нове сиромахе.

Нуде дрангулије на засраној клупи –
кад већ нико неће њих саме да купи.

Ил је у прашини прострта мушема:
свак изнео вишак оног чега нема.

На сретање вечно вековима младим,
шта би још требало, жртвом, да урадим?

Да, до гола скинут, обуставим битку,
све да раздам, па у Лепеницу – плитку.

Или да закључим испразно, вечније:
да пропаст поприма лице човечије.

Док птице саблазан у стрном шумарку
надлећу – пад људски у централном парку:

уз једину милост, хватану у лету –
не учествовати у оваквом свету.

____________
Док птице саблазан – парк, као и у свим нашим градовима, служи и за проституцију

2. знак препознавања (б)
2. знак препознавања (б)

Говњава балада

Наша говна нису пристала на агонију
да падну где их пусте. Наше се говно пентра.
Наше говно врлуда, неће у фекалију.
Говна лутају градом. Од парка преко центра,
на Малу Вагу, затим с Пиваре на Колонију,
ко Холандез уклети што тражи души места.

Преконоћ се олакша град. Уговњано свитање
заруји хоризонте, углавном безнадежне.
Имају л говна душу? Занимљиво питање.
Мораћу да припитам у општини надлежне.

Ко не зна шта са собом, а духовно је одмако
од бедне прозе свакодневља, и од ништавих мисли,
посере се, где другде, пред Амиџиним конаком,
и то остаје трајни споменик, неочистив.

Наша су говна део наше опстајне суштине!
У излоге, у радње, у пекаре – што скорије!
У естрадне наступе, у академије, скупштине:
наша су говна слика читаве историје!

_______________
Мала Вага, Пивара, Колонија – крагујевачки квартови
Пред Амиџиним конаком – Централни крагујевачки музеј је смештен на месту негдашњег двора Књаза Милоша. Амиџин конак је зграда очувана из тог доба. С обзиром на то да је преко пута музеја пијац, а да је Амиџини конак заклонито место, пијачари, као и алкохоличари, проститутке и наркомани из суседног парка су се најчешће олакшавали испред врата Амиџиног конака.  Било је оних који су говорили – некада су овде запишавали крушку (књаз је вешао осуђенике о оближњу суву крушку), а сад му засеравају конак. То је спречено подизањем ограде око музеја, 2013. године.

Добро

Добро ми је у затвору овом
који зову и – канцеларија.
Не сањам о бољем, светлом, новом,
увек иста и нема арија.

Добро ми је у свом куту ниском
кад загледан у зид куцам слова,
а компјутер, биће немо, блиско,
све разуме, откуд судба ова.

Добро мени бива и кад мрднем,
кад слушају лаконоге ноге,
добро је што као кора тврднем
ко шестерац прешо у еклоге.

Добро што је више чега нема,
не прихватих да било шта имам,
живим смрти да припаднем спреман,
као фотос без мог знања сниман.

Ко га види, мислиће: „Гле среће!
Земно време ту заштићен пробде!“
Неће знати, ни слутити неће,
да никад и нисам био овде.

+ + +

Напуштеност је наслеђе највеће:
на горама, по селима, брдима,
изван градова, ван речних токова,
ван плаћености, ван наших окова,
једног је царства остала тврдина
и само с целим светом та умреће.

Није у тајном проценту банака,
у отпадништву регија, странака,
у банковном рачуну великаша.
с привилегијом београдских паша,
у издајствима војвођанске клике,
уз црногорске вечне издајнике –
већ у несрећи што је само наша,
као победа светског пострадања,
и пронађеног у смрти надања.

Напуштеност је извир сваког врела,
и најснажније окрепљења пиће:
у дроњама сам слабуњавог тела,
и поражен сам, и сва моја дела
ко да су ватри и пепелу хтела:
али у њима трепти моје биће.
Ја сам тај пораз призивао криком
да у пустињи не чује га нико
до онај ко је празнином охрабрен
кренуо собом да испуни бездан,
с пуноте свега у ништа да задре:
јер осим свега друго ништа не знам.

1. знак препознавања. (в.Коло)
1. знак препознавања. (в.Коло)
Захвала
Татјани Осречки (1946-2012)

Господе Боже, хвала ти на киши,
(тим изненадним твојим стиховима),
на шуму који зна бити и тиши,
на посети детињства, у сновима.

Хвала на стану, кораку (нечврстом),
колегијалном групном фарисејству,
тежини што се скупила под прстом
да лакшањем се преручи у песму.

Хвала за тешке фабричке капије,
грешку на конту што ме описмени.
За слабу плату нефакултетлије,
(други добише одузето мени).

Хвала на снегу ког јануар жуди
(ћутке, без дреке, не простачки, ко ми),
што више нема јутра да ме буди,
хвала за разум, и хвала на коми.

На амболији, на сломљеном куку,
смрти вољеног човека, на стресу,
што не избегох ни муку, ни бруку,
и на престанку дисања у месу.

Хвала што не знам да ли скочи цена
сандуку који у гроб ће да рину,
комеморацији, а понајвише на
општинском гробном месту што ме збрину.

Хвала за ових шездесетак лета
верности смрти, вероломства браће,
мада сам могла, не од овог света,
на свету овом остати и краће.

Хвала што срце још злу не да на се,
ролама бираним, и небиранима, –
мада, за све то, могла бих и да се
захвалим локалним тиранима.

24. јануара 2012.

________________
Хвала ти на киши – на дан кад је Тања умрла падала је киша, иако је био јануар
Хвала на стану – Песникиња се ту обраћа „земним„ боговима (као да је у недоумици коме би више требало захвалити, земљи, или небу). Она и њен супруг Борислав Хорват добили су државни једноипособни стан средином осамдесетих година. До тада су живели подстанарским животом.
Хвала за тешке фабричке капије – Песникиња је радила у фабрици „Застава“, као контиста. У Крагујевцу је постојала изрека „Не знаш шта је мука док те Заставина капија не лупи у тур“ (то јест, док се не затвори за тобом).
Грешка на конту – Детаљ из радне Тањине биографије. Бора није био запослен, а њена плата је била мала, и она би, повремено, „позјамљивала“; за кућне потребе, нешто из фабричке касе. Једном су открили мањак, па је било стани-пани, док га није надомирила. Та прича ми је позната, јер је Тањин шеф била свекрва моје рођене сестре.
Хвала на снегу ког јануар жуди – сад се, опет, обраћа Богу у висинама. Снега, у ствари, нема, па се захваљује и на томе.
Хвала на коми – Тања је пала у кому, после ломљења кука и амболије

Филм

Дан је гледања филмова. Бирам их, на компјутеру.
Моја је филмотека од књижне скоро већа.
Одувек пиратерију обожавах. И веру
поклањах злим момцима: знали су шта је срећа.
Срећа је отпор власти. Силнима света оба.
А ова пиратерија, не узима, већ даје.
И сам сам своја дела раздао будзашто. Соба
с библиотеком сведочи о томе. Јер не хаје
за оскудицу, пуна свечаног узбуђења
пред наступ битке свете за истину и лепоту.
Можда се свет не мења, ал душа нам се мења
и сјајка ко с екрана у овај свет нам, отуд.

Гледам филмове с децом. И читам, каткад, с њима.
У нашу поверљивост примамо мало кога.
Јер ми смо та дружина отпађена у снима
која је нашла свету заборављеног Бога.
Да сам смртник само ме, понекад трнци подсете:
крену од руке, преко ногу, до прстију ножних.
(даље, очито, не могу). Нерад због ове посете
кисело се насмешим сред фотеља (не кожних!).
Ал не прекидам радњу. Јер мора се до краја
издржати тај налет, каскада неумилна.
Одржаћемо овај комадић  сна и раја
ради победе добра, (бар до свршетка филма).

7. 01. 2012.

_______________
Гледам филмове с децом – Мислим на свог сина и кћи. Некада се ишло у биоскопе, а сад, ето, захваљујући пиратерији, постоји кућни биоскоп, као снажни васпитни ослон породичног заједништва („комадић сна и раја“ – јер су ремек-.дела филмске уметности постала свима доступна, и не зависе од воље дистрибутера).

Место

Премного шљама међу уметницима је било:
пријатељство, другарство? Нису ни за познанство.
Толико вероломства, зависти. Нигде крило
које и свет узноси. Тек зид што јача странство.
Пречесто за узимање, оретко за давање,
(као да свет не делимо!) – добри за избегавање.
Само продаја, ситна, и куповина, општа.
(Њу и хтедоше, грозничаво, љубав не негујући).
Срећан пут! Живот даје то што живота кошта,
не раскош неталента, него повратак кући –
а њу су прогласили домом презрења нашег.
И ево шта запањи: ни тога се не плаше.

Ја мишљах различити ми смо од земне браће.
Али, ако и јесмо, онда по горем, често.
И, што се мене тиче, могле су бити краће
те издаје, а дубље недосежније место:
у нечем што се није приметити ни дало,
што ни пред оком прсте, још, није обасјало.

4. знак препознавања (г. бела тукадруз, мансарда "Заветина")
4. знак препознавања (г. бела тукадруз, мансарда „Заветина“)

_________ Из писма аутора: Драги Мирославе,
пронашао сам, недавно, један број песама из 2012. године. Можда још нису довољно одлежале, али, ту и тамо, надам се да могу рећи понешто – и о мени, и о  нама.

Поздрав,
В. Ј.

Из повести о трагедији Драме / Александар Лукић

………………….

ВЕЛИКА ИСПРАЋУША, роман Александра Лукића. - 1200,00 дин.
ВЕЛИКА ИСПРАЋУША, роман Александра Лукића. – 1200,00 дин.

Али и по­ред на­ре­че­ног на­род Дра­ме и за­ле­ђа, оку­пља се око Олим­пи­је Еро­со­ве узда­ју­ћи се у моћ ње­ног све­тог бе­ло­ма­гиј­ског зна­ња. До­ла­зе јој љу­ди оту­ђе­ни од Бо­га и вер­ни­ци што још увек по­ла­жу у Ње­гов на­ук. На­род­но су­је­вер­је и оча­ја­ње иду јој на ру­ку. Так­ми­че­ње са Го­спо­дом и две хи­ља­да го­ди­на ве­ре не па­да јој на па­мет. До­сад мар­љи­ва от­пи­са­ним из жи­во­та от­кла­ња те­го­бе, ко­је углав­ном не до­пи­ру до мо­ли­тве и Го­спо­да. Бог би, ако Га има, мо­рао санк­ци­о­ни­са­ти ње­но сло­бод­но по­на­ша­ње. На­ћи ће већ Он ко ће успе­шно при­ме­ни­ти Све­ту санк­ци­ју! Зар да тр­пи иза ле­ђа њу да из да­на у дан по­ста­је све по­пу­лар­ни­ја. Ево Пар­ти­је Пи­то­на са не­из­број­ним члан­ством као по­ру­че­не за ту при­ли­ку да ода­бе­ре акла­ма­ци­јом вер­зи­ра­ну пред­сед­ни­цу да ис­пу­ни Бож­ју за­по­вест за­по­шља­ва­ју­ћи је на гро­бљу. По­пу­лар­ност тр­пи ре­пре­си­ју Бо­га и вла­сти. Сву­да. Твр­да реч Бо­га не мо­ли. Али све бе­ше ба­да­ва. По­жар зна­ња и уме­ћа не мо­гу уга­си­ти. Све­те Санк­ци­је су те­же од брод­ског лен­ге­ра да без­бол­ни­је во­де уни­ште­њу, по­го­то­ву ако је чо­век у го­ди­на­ма, или стар, и по­бо­ље­ва; али Олим­пи­ја Еро­со­ва ни­је на­пу­ни­ла ни три­де­се­ту. У нај­бо­љим го­ди­на­ма је, што се ка­же. Има до­вољ­но ис­ку­ства за со­бом, да из њих из­ву­че нај­бо­ља упут­ства. Ни­је чо­век од рас­ки­да, те­ко­ви­ну оде­ва­ња, пре­сло­бод­ног за Дра­му и драм­ско за­ле­ђе при­хва­ти од Пар­ти­је Пи­то­на: но­си ми­ни сук­њу – ле­лу­ја се по­крет­ни из­лог ње­них те­ле­сних ча­ри; а чи­ње­ни­цу са­др­жа­ну у из­бо­ру ко­га ће пу­сти­ти ме­ђу но­ге, сте­кла је стр­пљи­во са­ма.

Дис­ко­бо­ла Не­по­бе­ди­вог, на при­мер, спре­че­на да љу­ља ку­ко­ви­ма драм­ским ули­ца­ма, при­пу­сти јед­не но­ћи, ка­да оста са њим у гро­бљан­ској кан­це­ла­ри­ји, не оба­зи­ру­ћи се на тре­сак гро­мо­ва и не­пре­ста­но пљу­шта­ње ки­ше по кро­ву и про­зо­ри­ма, без на­ро­чи­тог убе­ђи­ва­ња, на­кон пр­ве ча­ши­це ко­ња­ка. Се­ла је бли­зу кла­ви­ра ис­пи­ја­ју­ћи ко­њак и по­ди­гла ле­пе но­ге са пр­сти­ма ши­ља­ти­јим од би­ли­јар­ског шта­па на кла­вир да их од­мо­ри, ни ма­ње ни ви­ше већ усред сре­де где Не­по­бе­ди­ви оку­пи­ран тај­на­ма веч­но­сти му­зи­ци­ра пар­ти­ту­ре Бе­то­ве­на. При­пу­сти­ла је ме­ђу но­ге прет­по­ста­вље­ног, не оба­зи­ру­ћи се да му ру­ке дрх­те не­мир­ни­је но ва­га за де­цу, ве­ро­ват­но због Бе­то­ве­на а би­ће по­нај­пре за­рад исти­не да је за­кле­ти не­же­ња. У олим­пиј­ски хра­мић га је при­пу­шта­ла, по­вре­ме­но и ка­сни­је ка­да сте­че но­вог љу­бав­ни­ка – аген­та по­ли­тич­ке по­ли­ци­је, Сер­ван­те­са, си­ту­и­ра­ног и по­ро­дич­ног чо­ве­ка – му­жа школ­ске дру­га­ри­це – Пред­сед­ни­ка Пар­ти­је Пи­то­на Дра­ме, ко­ли­ко ју­че­ра­шњег бо­жи­јег из­вр­ши­о­ца. Му­дра же­на по­пут из­во­ра на­ђе на­чин да про­би­је Све­те Санк­ци­је и не­по­чин­ства из њих про­ис­те­кла.

Чи­та­ва би књи­га би­ла ма­ла да опи­ше шта мо­же бе­лом ма­ги­јом да учи­ни, и не­ко­ли­ко бо­га­ми за љу­бав­не до­го­дов­шти­не са Дис­ко­бо­лом Не­по­бе­ди­вим и Сер­ван­те­сом, да­ле­ко од очи­ју и уши­ју јав­но­сти, у не­мом при­су­ству мр­твих ду­ша. То је за­да­так за пи­сце књи­га ко­је има­ју бу­дућ­ност, са­вре­ме­них пи­са­ца, ко­ји уз члан­ску кар­ту Удру­же­ња књи­жев­ни­ка по­се­ду­ју и то­бо­жњу моћ ви­до­ви­то­сти, ка­ме­ле­он­ског при­ла­го­ђа­ва­ња и сми­сао за про­ра­чун прав­ца ве­тра ко­ји гу­ра у ле­ђа.

Без ус­те­за­ња њу би смо мо­гли про­зва­ти и Чу­до­твор­ка – на­ди­мак од­го­ва­ра под­не­бљу, око­ли­ни и уку­си­ма Дра­ме, али и окол­но­сти да чи­ни чу­да. Ко јој до­ђе по по­моћ, от­пи­сан од по­ро­ди­це и при­ја­те­ља, а та­квих је све ви­ше, по­сле при­ме­не све­то­бе­ло­ма­гиј­ског зна­ња, вра­ћа се ку­ћи без бо­ло­ва. Нај­ве­ће чу­до чи­ни ње­на ди­пло­ма­ти­ја, при­ступ ко­јим обич­но успе­ва да по­ка­же бо­ле­сним љу­ди­ма сву бе­зна­чај­ност са­др­жи­не Ста­рог и Но­вог За­ве­та, Уста­ва, Ма­ни­фе­ста и Про­гра­ма овог све­та, ко­ји углав­ном слу­же да по­ро­бе људ­ски дух.

У кан­це­ла­ри­ји Управ­ни­ка мр­твог на­се­ља, док на­по­љу бе­сни олу­ја и чи­ни се на­сту­па по­топ, при­пу­сти­ла је ме­ђу но­ге за­кле­тог не­же­њу, и он ју­ри­ша на њу, као не­ка дру­га же­на, ки­ди­ше јер пу­но­гла­вац не мо­же да му се диг­не. Не­до­ста­так му­шке сна­ге ко­јом се вр­ло че­сто у од­суд­ним тре­ну­ци­ма при­ро­да му­шком де­лу чо­ва­чан­ства ру­га ле­чи опет чу­до. Да би мо­гао да на­пра­ви ћу­при­ју од же­не она узе по­ку­ње­ног пу­но­глав­ца у ру­ку па­жљи­во као ка­ши­чи­цу за уво и за­пе стр­пљи­вим зна­њем. До ма­ло­пре му­шка сна­га без ко­ски­це на­брек­ну и ус­пра­ви се као јар­бол. Сме­ла би се на­пе­та на сва­кој пи­ци при­че­сти­ти!

Слич­на до­го­дов­шти­на ни­је ми­мо­и­шла ни све­моћ­ног Сер­ван­те­са, при­пре­мље­ног да се омр­си у гро­бљан­ској ка­пе­ли. Док је све и свја, агент по­ли­тич­ке по­ли­ци­је ки­ди­сао на њу, са не­по­слу­шним цр­вуљ­ком, има­ла је вре­ме­на да по­ђе са кр­ча­гом на во­ду и да ми­сли: „Ето, од ње­га дрх­ти це­ла Дра­ма; не тре­ба му оп­ту­жба да хап­си ко­га хо­ће и кад хо­ће; има власт над не­сет­ним жи­вим ство­ром, и ето, очи у очи, у ме­ту ис­пред но­са га­ђа ћор­ци­ма, си­лан и сла­ван не мо­же да по­го­ди ру­пи­цу на ро­гу а нек­мо­ли ру­пи­цу на фру­ли…“

Са нео­бич­но ту­жним и круп­ним очи­ма кра­ве, по­ред свих за­ду­же­ња, Управ­ни­ца на­род­не би­бли­о­те­ке на­ро­чи­ту па­жњу по­све­ћу­је обо­га­ћи­ва­њу фон­да би­бли­о­те­ке и ор­га­ни­за­ци­ји књи­жев­них ве­че­ри. Да при­ре­ди књи­жев­не се­ан­се Кур­ти и Мур­ти у ве­ли­кој дво­ра­ни би­бли­о­те­ке на­у­че­на је. Ка­ко јој муж, за­рад при­ро­де по­сла би­ва ве­чи­то од­су­тан, сло­бод­но вре­ме са пе­га­ма на ли­цу по­пут вин­ског цве­та про­во­ди у ку­ћа­ма ста­ро­се­де­ла­ца Дра­ме ко­ји по­ла­ко и си­гур­но из­у­ми­ру ода­би­ра­ју­ћи рет­ке и дра­го­це­не књи­ге, ко­је Би­бли­о­те­ка не по­се­ду­је за пол­зу у свом фон­ду. За­ду­же­ња пру­жа­ју је­дин­стве­ну при­ли­ку да упо­зна ку­ри­о­зи­те­те Дра­ме и из­ве­сне лич­но­сти ко­је да је ко­јим слу­ча­јем обич­на до­ма­ћи­ца марк­си­зма не би упо­зна­ла.

Ван сум­ње пр­во­ра­зре­дан ку­ри­о­зи­тет Дра­ме чи­ни при­ват­на би­бли­о­те­ка Ма­е­стра пер Пје­тра. Вла­сник не­про­це­њи­вог бла­га, је и по­ред та­кве чи­ње­ни­це ре­дов­ни члан град­ске би­бли­о­те­ке, по­се­ти­лац без из­о­стан­ка на књи­жев­ним три­би­на­ма. Оно ако ће­мо ни по ба­бу ни по стри­че­ви­ма не­рот­ки­ња га за­па­зи по­о­дав­но и са ис­тан­ча­ним њу­хом пре­по­зна у ње­му пе­сни­ка, за­кло­пље­ног по­пут ми­ша у ми­шо­лов­ци. Из­ван кру­тог про­то­ко­ла да не­по­зна­ни­ца лег­не као по­кло­пац на ло­нац а да не пот­ку­си пе­тлу реп, рас­пи­та­ла се ин­ди­скрет­но ме­ђу чла­но­ви­ма Пар­ти­је Пи­то­на о ње­му не из­не­на­див­ши се ка­да упу­ће­ни ре­ко­ше да је Про­па­ли пи­сац. Тај де­це­ни­ја­ма пре­жи шан­су за за­по­сле­ње. Да би пре­жи­вео, пре­дао се за­на­ти­ма што му на­след­но стру­је у кр­ви. Да не оста­не то­ком зи­ме гла­дан, ру­ши до­тра­ја­ле згра­де из 19. ве­ка и раш­чи­шћа­ва те­рен за ку­ће ко­је ће тек ози­да­не кра­си­ти на­ред­ни ми­ле­ни­јум. Зи­да ис­кљу­чи­во ку­ће од бе­лог креч­ња­ка, за­ве­ре­ник ши­је ха­љи­не и ко­сти­ме на мај­чи­ној ши­ва­ћој ма­ши­ни за ан­самбл град­ског ама­тер­ског по­зо­ри­шта. То­ме иде све од ру­ке. Ка­ле­ми во­ће као да ле­чи ве­не­рич­не бо­ле­сти. Ње­го­ву би­о­гра­фи­ју ко­ја се сме пре­та­ка­ти као ви­но, не вре­ди по­ми­ња­ти јер јој још ни­ко ни­је са­гле­дао крај. Што би тре­ба­ло да зна­чи да у нај­ду­бљој кон­спи­ра­ци­ји на­вод­ња­ва сво­ју ба­шту, че­ка­ју­ћи да уз­ра­сте Књи­га без бу­дућ­но­сти – књи­га ко­ју ни­ко у Дра­ми ни у све­ту не би об­ја­вио.

„Ма­е­стро пер Пје­тро“, пред­ста­вља по­ро­дич­ни на­ди­мак ко­ји по­ро­ди­ца и Дра­ма при­ле­пи­ше Про­па­лом пи­сцу. Ка­ко пр­стом по­ка­зу­је на же­ну што је без има­ња сту­пи­ла у брак, чар­ши­ја та­ко и на­дим­ком обе­ле­жи по­тен­ци­јал­ног ју­на­ка да не би штр­чао. Про­па­ли пи­сац је по чу­ве­њу, син углед­не из­у­мр­ле гра­ђан­ске фа­ми­ли­је, до­се­ље­не по­сле Пр­вог свет­ског ра­та у Дра­му у ко­јој са­зи­да­ше за оно вре­ме ле­пу ва­ро­шку ку­ћу. Ро­ђен је у спар­но ле­то пе­де­се­тих. Да пам­ти пр­ве тре­нут­ке жи­во­та, се­тио би се да су пе­га­ве кру­шке ка­ра­ман­ке опа­да­ле но­ћу с гра­на у ча­су ње­го­вог ро­ђе­ња. Али чо­век не пам­ти до­га­ђа­је ко­је мо­ра, већ да­ту­ме ко­је сам иза­бе­ре. Ла­ко је пам­ти­ти оца и оче­вог оца, ко­је од­ве­до­ше као псе ве­за­не на лан­цу у по­зна­ти ка­за­мат Дра­ме. Ње­му ни да­нас не пред­ста­вља по­те­шко­ћу да се при­се­ти те­ле­гра­ма при­сти­глог у вре­ме ка­да бе­ше ђак основ­не шко­ле на­у­чен да сри­че сло­ва и бри­ше сли­не о ру­кав – пре­ми­ну­ли су пи­са­ло је у те­ле­гра­му; са­хра­ње­ни о др­жав­ном тро­шку на ка­за­мат­ском гро­бљу. Пар­це­ла 1955.

По­ро­дич­ну не­сре­ћу ни­је уме­ла је­ди­но да под­не­се ње­го­ва мај­ка са уве­ну­лим обра­зи­ма на­лик цве­то­ви­ма ка­ми­ли­це. Ока­чи­ла је ко­но­пац о врат, не­ко­ли­ко да­на по­сле да­ће, у мрач­ном по­дру­му ва­ро­шке ку­ће, где див­но ра­сту ли­ша­је­ви ма­хо­ви­не под­се­ћа­ју­ћи на по­де­ран чо­бан­ски гуњ. За не­срет­ни­цом ни­је имао ко искре­но да за­пла­че. Ро­ђа­ци је са­хра­ни­ше бр­же но ло­по­ви. Кад се пра­ши­на сле­гла и на гро­бу из­ра­сто­ше ка­ло­пер и тра­ва, ујак му ре­че: „Ма­е­стро пер Пје­тро, чу­вај се! Рђав дан си до­че­као. По­стао си уса­мље­ни­ји од оца Са­ва­о­та; бе­ла вра­на!“

Ма­е­стро је до­чим са­вла­да тај­ну она­ни­је, као и тај­ну азбу­ке, кра­сно­пи­сом пи­сао Мол­бе, и упу­ћи­вао их уред­но Упра­ви ка­за­ма­та, тра­же­ћи до­зво­лу да пре­не­се ко­сти нај­ро­ђе­ни­јих са Пар­це­ле 1955 и са­хра­ни их по оби­ча­ју ор­то­док­са на се­о­ском по­ро­дич­ном гро­бљу. Пи­сао је Управ­ни­ку ка­за­ма­та, Гра­до­на­чел­ни­ку, Ге­не­рал­ном Се­кре­та­ру Пар­ти­је Пи­то­на. Уза­луд. Ко­сти оста­ше у ми­ру Го­спод­њем да по­чи­ва­ју и тру­ле иза ви­со­ких зи­ди­на гу­ла­га, а он ус­па­ље­ни­ји од ри­бе на жа­ру окон­ча сту­ди­је на Уни­вер­зи­те­ту и вра­ти се у Дра­му. Са на­след­ним пра­ви­ма је­ди­ни у по­ро­дич­ном ста­блу на овом ни­ма­ло го­сто­љу­би­вом све­ту. Да пи­ше кра­сно­пи­сом Мол­бе не од­у­ста­је. Али на од­го­вор као и на ку­ко­во ле­то мо­ра да по­при­че­ка. Да оде маст у про­паст не­ће мо­ћи, твр­до­глав је чо­век Ма­е­стро пер Пје­тро.

Два­де­сет го­ди­на че­ка за­по­сле­ње. Не, не гу­би вре­ме; до­ви­ја се да пре­жи­ви. Да­ро­вит пи­ше књи­ге и днев­ни­ке без кра­ја, не по­ми­шља­ју­ћи да је на­пи­са­но у ста­њу да по­пра­ви свет. Би­ра­ним ре­чи­ма из­ра­жа­ва се пред обич­ним све­том; сви му се чу­де. Су­се­ди, до­ма­ћи­це, пе­ка­ри, зи­да­ри, но­ви­на­ри и пи­ска­ра­ла. Дра­ма ве­ру­је да се по­ву­као с го­ди­на­ма као ри­ба у ла­гум да бо­лу­је.

Ма­е­стро не га­ји илу­зи­ју да ће по­ста­ти бо­гат! Шта­ви­ше, Го­спод му је ода­брао по­зив – пи­са­ње Књи­га без бу­дућ­но­сти – да га обе­ле­жи за сва вре­ме­на? Ево два­де­сет го­ди­на већ, нит се же­ни, ни­ти по­ку­ша­ва. Не за­то што је ма­на Го­спод­ња ви­дљи­ва на ње­му, на­про­тив! По­да­ле су му се ра­сне жен­ке, чи­ја име­на и да­нас у Дра­ми у му­шким гла­ва­ма иза­зи­ва­ју по­ви­ше­ну тем­пе­ра­ту­ру. Ка­да би га ко ци­нич­но упи­тао, ми­сли ли да осну­је по­ро­ди­цу, од­го­ва­рао би ја­сно и гла­сно: „Мо­ја по­ро­ди­ца су ру­ко­пи­си Књи­га без бу­дућ­но­сти!“ Ко да му при­го­во­ри? Без га­та­ња у дуг­ме­та, он зна да је за се­дла­ње ро­ђен сва­ки му­шка­рац. А он ни­је хтео чи­та­вог жи­во­та да ви­си о же­ни, за­ка­чен по­пут тор­бе на се­длу. Ве­лик је Го­спод и не­до­ку­чив, ко је ус­пео да Му пљу­не у ли­це?

У вре­ме ко­је ни­је за по­се­те и го­сте, пред вра­ти­ма Ма­е­стро­ве ва­ро­шке ку­ће не­по­зна­та при­ли­ка сто­ји у мра­ку. Упор­на, дис­крет­но ку­ца. На­ва­ли­ла да уђе и ма­да не ли­чи на Бо­жић Ба­ту ни­ти на зле ду­хо­ве. Про­па­ли пи­сац са­вла­да збу­ње­ност; про­ви­ри кроз про­зор и на­да­ју­ћи се не­кој од бив­ших љу­бав­ни­ца ко­јој је за­го­ре­ло лон­че, отво­ри вра­та! У мрак по­ро­дич­не ку­ће, ушу­ња се, скла­ња­ју­ћи шал са ли­ца, че­сти­то се и не ја­вља­ју­ћи, Управ­ни­ца на­род­не би­бли­о­те­ке, тзв. до­бро­твор­ка ме­сног ама­тер­ског по­зо­ри­шта. Хит­но­сти по­сла ра­ди, у глу­во до­ба но­ћи до­ла­зи, ре­че, да јој узме ме­ру и са­ши­је нов ко­стим. Зва­нич­на и не­до­ступ­на на ма­ни­фе­ста­ци­ја­ма, по­зна­та као страх и тре­пет од же­не у Пар­ти­ји Пи­то­на и Дра­ми, не­на­вик­ну­та да ћу­ти ре­че: „Ра­до бих да раз­гле­дам бо­га­ти фонд тво­је по­ро­дич­не би­бли­о­те­ке“, и не че­ка­ју­ћи да чу­је пи­шче­во ни „да“, ни „не“, при­о­ну да раз­гле­да књи­жни фонд, без ус­те­за­ња, као у сво­јој ро­ђе­ној ку­ћи. Про­па­ли пи­сац иако за­те­чен, ужи­ва да по­сма­тра ма­ски­ра­ну фи­гу­ру ње­ног те­ла, утег­ну­тог у цр­но цр­ве­ним ци­ган­ским ха­љи­на­ма.

– Нај­чу­ве­ни­ји сте Про­па­ли пи­сац на­ше­га је­зи­ка – ре­кла му је без око­ли­ше­ња. – На­ста­ви­те са пи­са­њем!

Да ко­стим са­вр­ше­но па­да низ те­ло ка­ко и до­ли­ку­је вр­сном кро­ја­чу, Ма­е­стро узе шнај­дер­ску пан­тљи­ку од­ло­же­ну на рад­ном сто­лу крај ди­ви­та за пи­са­ње и ћут­ке по­че да ме­ри ње­не ру­ка­ве и обим гру­ди, осе­ћа­ју­ћи да се ње­но те­ло јо­гу­ни и по­дрх­та­ва чим га до­дир­не. Страх и тре­пет од же­не, кљу­ча као лон­чић на ва­три, да са­че­ка за­пи­си­ва­ње ме­ра не мо­же.

– Узми ме, ку­ка­ви­цо! – ре­че – Узми ме, ти не­ми­ло­срд­на Фрој­до­ва чвр­сто­ћо вре­ме­на! Про­бу­ши ме као ек­сер ча­мо­ву да­ску! Ши­ве­ње ко­сти­ма мо­же да че­ка; зи­да­ње ку­ћа, та­ко­ђе! Умољ­чао си се по­ред без­број­них књи­га на по­ли­ца­ма по­тре­сни­је од ме­не, ме­ђу ра­фо­ви­ма књи­га на­ше На­род­не би­бли­о­те­ке!

И – зби­ло се.

Као по­пла­ва на по­ду, на про­стр­тим ћи­ли­ми­ма, где их жу­ље да­ске,а за­тим ме­ђу кре­вет­ским чар­ша­ви­ма што ми­ри­шу на ли­сто­ве ду­ња, ја­ха­ла је и ма­му­за­ла вр­сног кро­ја­ча, под­ври­ску­ју­ћи, Бо­же опро­сти као да зо­ве у по­моћ, на­сто­је­ћи да узме све и од­јед­ном без за­др­шке, са гор­чи­ном же­не ко­ја је у жи­во­ту ока­сни­ла и да­не и не­де­ље по­тро­ши­ла на ис­пра­зне ства­ри. До пред са­му зо­ру по­ска­ки­ва­ла је и на­ми­ца­ла се, ка­ко на­род без­о­бра­зно и тач­но ве­ли – до бал­ча­ка, на­мо­та­ва­ју­ћи се као змиј­че на прут, сик­ће:

– Вре­ме је да се при­хва­тиш по­сла! Иди Управ­ни­ку град­ског гро­бља. Та­мо те че­ка гра­ђа за тво­ју све­о­бу­хват­ну хро­ни­ку!

Управ­ни­ца на­род­не би­бли­о­те­ке омек­ша­ла је као ку­ван кром­пир, али ни та­ква не ли­чи ни­ка­ко на Ан­ђе­ла са су­за­ма из сна. – Сру­шен је бер­лин­ски зид! На овом све­ту ни­шта ви­ше не­ће би­ти као пре! – ка­за­ла је. – Са сна­гом би­ка, ште­та је да жи­виш као ка­лу­ђер! Да не ока­сни на са­ста­нак Пар­ти­је Пи­то­на, где се нај­че­шће пре­тре­са пра­зна сла­ма, за­ма­ски­ра­на ка­ква и до­ђе, она по­жу­ри из Ма­е­стро­ве со­бе. А он под окри­љем но­ћи и окол­но­сти до­га­ђа­ја, оста да ле­жи уна­пре­ђен. Ни­је оти­шао у ку­па­ти­ло да спе­ре со­ко­ве Пред­сед­ни­це Пар­ти­је Пи­то­на и гу­ма­ра­би­ку му­шког се­ме­на, но уста­де го ко од мај­ке ро­ђен, и из јед­не од фи­о­ка рад­ног сто­ла из­ву­че све­ску твр­дих ко­ри­ца и по­че да пи­ше. Но­ву све­ску Књи­ге без бу­дућ­но­сти. По­вест о тра­ге­ди­ји Дра­ме.

У са­мо ју­тро мар­ши­ра­ју­ћим ко­ра­ком, Ма­е­стро по­ђе ули­ца­ма Дра­ме. Обри­јан. Слу­ша су­се­де по дво­ри­шти­ма ка­ко пре­при­ча­ва­ју исто­ри­ју ју­че­ра­шњег да­на, стра­сно и по­вр­шно, по­пут ве­ћи­не по­зна­тих пи­са­ца и скри­бе­на­та. Што је про­пу­ште­но, на­док­на­ди­ће се! Ма­ли град не­ма тај­ни. Чу­да су крат­ког ве­ка, ако се до­го­де пре до­руч­ка, раз­от­кри­ју се пре ве­че­ре! Што пре­жи­ви, ко­ла од ју­тра с уста на уста. У ис­пе­гла­ном оде­лу, за­коп­чан до гр­ла, уред­ни­ји од по­па кад кре­не на опе­ло; жу­ри ули­цом, по­лет­ни­ји од рит­ма но­ћа­шњег њи­ха­ња сна­жних но­гу ути­цај­не би­бли­о­те­кар­ке око ње­го­вих сла­би­на; кроз отво­ре­ну гро­бљан­ску ка­пи­ју са оштрим гво­зде­ним ко­пљи­ма на вр­ху, про­ми­че са свих сво­јих три­де­сет и осам го­ди­на.

Пред њим је не­пре­глед­на шу­ма гро­бо­ва и ка­пе­ла, чи­је зи­до­ве на­гри­за ве­тар, круп­ни цр­ве­ни зу­би ци­гле, и пас са очи­ма све­тли­јим од пи­ва. Кроз отво­рен пе­то­у­га­о­ни про­зор, опер­ва­жен гу­стом ло­зом пу­за­ви­ца, из тр­бу­ха згра­де глас га по­зи­ва.

– При­ђи, про­па­ли­цо!

– Ма­е­стро пер Пје­тро! Ја сам. Ра­но­ра­ни­лац!

– И Го­спод да си – тре­ба да знаш: Ра­но­ра­ни­лац ни­си! Ра­но­ра­ни­о­ци су смрт и пе­тло­ви. А ти си ко­ли­ко ви­дим жив и здрав – ни­јед­ну ко­ко­шку не во­диш за со­бом!

Као из ка­квог чам­ца без ве­са­ла, са ињем се­дих вла­си у ко­си, из тр­бу­ха згра­де на сте­пе­ни­ште ис­ко­ра­чи чо­век и ру­ку те­жу од се­ки­ре по­ди­же ус­прав­ни­је од же­ле­знич­ке рам­пе у ва­здух.

– Управ­ник мр­твих ду­ша, лич­но! – ре­че он.

– Ма­е­стро пер Пје­тро – да га и мр­тви мо­гу чу­ти, по­но­ви Про­па­ли пи­сац.

– Ов­де го­сти сти­жу са но­га­ма окре­ну­тим на­пред. И мла­ђе сам ис­пра­тио на Онај свет! Ни­кад ни­је ка­сно да се уби­је­те, уоста­лом! – на­ста­ви Управ­ник. – Шкљоц! У Дра­ми би сви би­ли за­до­вољ­ни и Го­спод на­ми­рен!

– Ду­жно­сти чу­ва­ра гро­бља су?

– Да не пи­та за пла­ту и бу­де та­чан! Про­ве­де ноћ уз мр­тве ду­ше и чим сва­не по­бег­не што да­ље одав­де, гла­вом без об­зи­ра! Не скре­ћи па­жњу на се­бе! Го­ра ти ка­зна не тре­ба. Кад се ва­рош свик­не, ра­ди ка­ко хо­ћеш. Оби­ла­зи гро­бље – пред ки­шу бе­жи у ка­пе­лу и спа­вај!

_____________ одломак из романа ВЕЛИКА ИСПРАЋУША Александра Лукића – Библиотека БЕЗДАНА УМЕТНОСТ Коло I, Књига 2. Прво штампано издање, септембар 2011. Тираж: 500 примерака. – Цена ове књиге  је 1.200,00 динара.  Поручиоци изван Србије плаћају и поштански трошак. Новац шаљу преко Western Union-а на адресу: Иван Лукић, 180 309 Београд, Раковица, улица Сердар Јанка Вукотића 1/13. Молимо Вас да нам пошаљете  Control number када уплатите новац  преко Western Union-а , како бисмо могли да га подигнемо.  – Поручиоци из Србије новац шаљу уобичајеном поштанском уплатницом. Ово је најједноставнији и најбржи начин да дођете до ма ког издања „Заветина“.  При том и најјефтинији. Ово упутство важи првенствено за физичка лица…

=================================================

ЛИЦЕ „Moare parasite“ (и наличје)

Лице Мoare parasite је –  најсажетије  речено – светло. Зрачи ореолом апсолутног писца. То ће бивати јасније из године у годину. Мирослав Лукић није песник епохе Хокус – покуса, већ песник времена и века који долази, песник целог природног света саображеног духовном свету, и то не само у општем, него и у свему што га сачињава. Лукић је – песник светлости. Песник који је у осами живота радије слушао Сведенборга и његове анђеле, а не барабе и умишљене самозванце. (………..)
Шта је, у ствари, Мoarа parasitа?
MOARA PARASITA – влашки израз, који у преводу значи ПУСТА ВОДЕНИЦА. „Врло бих радо овај рукопис – пише песник – посветио НИКОЛИ ТЕСЛИ, првом Србину који је добио Нобелову награду и вратио је, јер је био поносан, из више разлога: први, зато што је проговорио о ТРГОВИНИ СВЕТЛОШЋУ, на начин на који га је могла разумети не само Америка његовог времена, него и читава планета. Земља. Други: проговорио је о изумима, као врхунски научник и врхунски светски песник. Његов је изум помогао да се обасја мрак ПУСТЕ ВОДЕНИЦЕ.”
Рад на овом рукопису представља једну од мистерија преиспитивања живе традиције, савремене књижевности и алхемије. Три четвртине ове књиге чине песме везаног стиха,  писаних од студентских дана до краја 20. века – и то су веродостојни, убедљиви каталози осујећености. сасвим непознате песме. Четврту четвртину књиге заузеле су песме Белатукадруза објављене у његовим романима, књигама проза, књижевним часописима, дневним новинама – први пут сабране на једном месту. Тај рад се поклопио са годинама када је српска књижевност опустошена смртима више од двадесетак писаца, међу којима су били и они које је, помало пристрасна, књижевна критика проглашавала највећим. Овај рукопис ништа од свега што је постојало у неком већ наметнутом хијерархијском низу, није узимао здраво за готово, јер и међу тзв. највећим песницима друге половине ХХ века постоје само недовршени опуси, подстицајни фрагменти,застајање на пола пута, недостатак снаге и воље да се заокружи властито Дело.
            Песме везаног стиха, песме из романа, часописа, бележница,   до сада непознате књижевној јавности, ловина су вредна читања, не стога што је толико лепа колико веродостојан доказ  – да парафразирамо Леца – песник је од почетка до краја  ловио у потоку који кроз њега протиче. Овај рукопис је, дакле, настајао у „посебним“ условима, и наметнуо се као још једна књига АРХИВА У ОСНИВАЊУ, као четврта, као она која претходи завршној – CADISU…
Симбол ПУСТЕ ВОДЕНИЦЕ се усложњавао из стиха у стих, из песме у песму…
Постојало је лице и наличје Мoare parasite, наличје је штампано у Архиву у оснивању , 1-5; лице се у целини штампа први пут овде: то су углавном песме везанога стиха, песме из романа, часописа, бележница… Скоро непознате књижевној јавности, ловина вредна читања, јер је не толико леп колико веродостојан доказ  – да парафразирамо Леца – да је песник од почетка до краја  ловио у потоку који кроз њега протиче….“ можемо прочитати негде при крају првог издања књиге Мoare parasite (стр.293 -294)

Симбол ЗАВЕТИНА: Оснивач и Посвећено дрво (Снимак Белатукадруза, Велики четвртак, 2013, Звижд. Снимак Иван Лукић...
Симбол ЗАВЕТИНА: Оснивач и Посвећено дрво (Снимак Белатукадруза, Велики четвртак, 2013, Звижд. Снимак Иван Лукић…

Да се позабавимо укратко „Лицем“  MOARЕ PARASITЕ.  Три четвртине ове књиге чине песме везанога стиха, које је Лукић писао од студентских дана до краја 20. века – и то су веродостојни, убедљиви каталози осујећености. То су, поновимо, сасвим непознате песме овог песнике. Четврту четвртину ове књиге заузеле су песме Белатукадруза објављене у његовим романима, књигама проза или по нашим књижевним часописима, дневним новинама – први пут сабране на једном месту. Те песме, везанога стиха, објављене у Лукићевим романима, главнина српске књижевне критике је заобилазила, да не употребимо адекватнији израз: игнорисала. Осим Миодрага Мркића.

„Лирска теорија зла Мирослава Лукића није баш чврсто уоквирена Богом, судбином, људским злом у себи – пише Мркић у својој књизи огледа „СЕНКЕ ТИШИНЕ“ (Београд, 2004), поводом Лукићевих „песама из романа“). Његова теорија је више условљена социјалним збивањима друге половине 20. века; стањем у уметничкој књижевности и човеком као друштвеним бићем. Није категоричан у решавању проблема зла; мада се може рећи да је у неком Богочовеку, у неком хришћанском исходу цела ствар. Доста је, бар имплиците еклектичан став песника према злу. Мислим да такав став и мора бити с обзиром на релативност зла, условљеност, па лирска теорија, доктрина, мора бити еклектична. Ту је и народна религија, и свесно и несвесно присутне доктрине праваца упркос “вечном реализму”; присутне и идеолошке доктрине времена у коме песник живи. Не само доктрине идеологија, но и пракса живљења која је огрезла у обманама, у блудничкој лажи “светлих будућности” које живимо од рођења као наше садашњости. Песник Лукић се не ослања у лирском тумачењу зла на слободну вољу. Више је зло тумачено условљеношћу. Нека реално – метафизичка дијалектика је у Лукићевим мерама, лирским кодексима, уставима. Зна се да су тумачења суштине зла различита у различитим религијама, мистикама, философијама. “Зло није један облик Бића, већ напросто један облик Не(бића)” „ Ова обимна књига песама везанога стиха, потресни каталог осујећености, посвећена је  „српском усуду / и несрећној судбини многих Срба у 20. веку, / а пре свега Краљевској екселенцији, / Принцу Престолонаследнику Александру Карађорђевићу“.

М. В.

Viminacijum: Izložba o Konstantinu Velikom

U SKLOPU niza svečanosti kojima se obeležava sedamsto godina od proglašenja Milanskog edikta, u Viminacijumu će 18. maja biti otvorena izložba „Konstantin Veliki i Milanski edikt 313 – rađanje hrišćanstva u rimskim provincijama na teritoriji današnje Srbije“.

– Ovom izložbom želimo da predstavimo važna pitanja rimske države tog perioda. Zbog toga smo je podelili na segemente koji se tiču religije, kulture, vojske, svakodnevnog života – kaže za „Novosti“ Bojana Borić Brešković, v.d. direktora Narodnog muzeja u Beogradu.

Publika će moći da vidi 180 predmeta izuzetne vrednosti iz kolekcija devet srpskih muzeja. Obuhvaćen je prevashodno arheološki materijal od 3. do 7. veka. Izložbu „otvara“ materijal koji predstavlja uvod u Konstantinovo doba, zatim slede dela nastala za vreme njegove vladavine, kao i ono što je ostavština tog značajnog perioda.

Najznačajniji materijal potiče iz rezidencijalnih kompleksa Sirmijuma, Naisusa i Medijane. Biće izloženi i nalazi iz Galerijevog Gamzigrada, kao i vladarski nakit nađen u Šarkamenu…

Srodne vesti

Viminacijum: Izložba o Konstantinu Velikom | Kultura | Novosti.rs.

Скоро пола милиона посета!!!

Мерење посећености „Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ“  на дан 2. април 2012

мансарда сазвежђа ѕаветине, снимак 2010, београд
мансарда сазвежђа ѕаветине, снимак 2010, београд

Претпоследње мерење  посећености  „Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ“  извршено 2. новембра 2012. године потврдило је да је «стооке прозора ЗАВЕТИНА», тј. Дефинисане и препознатљиве  интернет-локације „Заветина“  на светској мрежи посетило преко 300 000 посетилаца. Пет месеци касније, тај број се приближио бројци од пола милиона!!!

У претпоследњем мерењу, није узета  у обзир посећеност  Веб сајтова „Заветина“ уз подршку  GOOGL-a,  на којима су, иначе, смештене читаве библиотеке. Пошто на овим сајтовима нема уграђених бројача, то се стварни број посета не може утврдити. На основу писама, која су стизала, првих година постојања Веб сајтова „Заветина“ на GOOGL-u  (свеукупно преко 10.000 писама ) – можда би се та бројка могла узети у рачун као апроксимативна?

Овде публикујемо податке о посећености само за оне интернет локације чија је посета изнад 985 на blogger.com и  177 – (тек покренуте странице на WordPressu).

  1. Златни Расуденац                                                30.766
  2. Опало лишће                                                         23.137
  3. Ренесанса                                                              15. 666
  4. ЗАВЕТИНЕ Пресс                                                 11.649
  5. ПРОТИВОТРОВ                                                     11.498
  6. ВАСЕЉЕНСКЕ НОВИНЕ                                      9.923
  7. Магазин Групе Сузовци                                            1.309
  8. Маријо, бела кумријо                                                   241
  9. Алманах                                                                         736
  10. Велико враћање                                                         1.686
  11. Вести из отаџбине                                                        431
  12. Гувно                                                                              365
  13. Држава „Заветине“                                                     1.548
  14. ЗАВЕТИНЕ+                                                                  634
  15. ИЗРАВАЊА                                                                 1.488
  16. КОВИОНА                                                                    1.065
  17. Канал ФИЛТРА                                                               652
  18. Ковчег безразложних успомена                                     177
  19. Кула БелаТукадруз                                                           267
  20. Митарење чудовишта                                                       1.059
  21. Магазин ФАНИКА                                                            2.269
  22. Мобаров институт                                                             1.331
  23. Орлушина                                                                            2.027
  24. Песме из романа                                                                  3.083
  25. Писма                                                                                    2.418
  26. Речник немогућег                                                                 1.076
  27. Сазвежђе З                                                                             3.113
  28. Себични музеј                                                                        1.927
  29. ТАРАБИЋЕВЦИ.Коментари                                                   930
  30. Уздуж и Попреко                                                                   1.370
  31. Фонд ЗАВЕТИНА                                                                      395
  32. ХОМЕР                                                                                        332
  33. Канал ЗАВЕТИНА на ЈУ Тоубу                                              6.864
  34. Редовни „Билтен Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ“     3531
  35. Цјеломудрија                                                                           7626
  36. СЕВЕРЦИ                                                                                 6642
  37. Запис 36 Мала Заветина                                                          2892
  38. Запис 49 Тзв. Култ. Додатак                                                   3558
  39. Запис 54     Асура                                                                     2975
  40. Запис 63  Бела Тукадруз                                                          2953
  41.  Едиција Браничево                                                                  6067
  42.   Запис 42 Писмо из карантина                                                2821
  43. Запис 38 Мансарда                                                                    1882
  44. Запис 13 Атлантида                                                                   1444
  45. Запис 17 Пакао….                                                                        2565
  46. Запис 23  Млади Сузовци                                                          1426
  47. Запис 19 Собрашица                                                                   1167
  48. Запис 8  Велика Заветина                                                            1161
  49. Запис 52 Одавде                                                                           1458
  50. Запис 29 Мајдан Бодлер                                                               1118
  51. Запис 27 Донације                                                                         2776
  52. Запис 37 Мишљеновац                                                                 1250
  53. Запис 5 Нове мисли о ренесанси                                                 1539
  54. Заветине 40 Аб ово                                                                        1181
  55. Запис 48 Фонд за издавање                                                           2569
  56. Запис 1 Симболи и сигнали                                                           1657
  57. Запис 18  Огласник                                                                          2965
  58. Запис 47   Београдски меридијан                                                   2224
  59. Запис 4 Библиотека Заветник                                                         1890
  60. Запис 62 Мирослав Лукић                                                               2207
  61. Запис 64 Хомољски мотиви                                                            1770
  62. Запис 44 Задужбина Заветине Комплекс Спасово                        1818
  63. Запис 32 Царски рез   http://carskirez.blogspot.com/                         985
  64. Запис 34 Круна                                                                                  2451
  65. Запис 11 Едиција Заветине                                                             1141
  66. Запис 22 Сузовци  Копча лепенска                                               2367
  67. Запис  61  Музеј Немогућег Ратара                                               1661
  68. Запис 10. Оловка МП Аласа                                                           1745
  69. Запис 43  Алтернатива                                                                     4051
  70. Запис 15 Ђавоља капија (кафе)                                                        4152
  71. Запис 2. Бермет и арделија                                                               1543
  72. Запис 6 . Ћутање                                                                                 1729
  73. Запис 28. Несебичан музеј                                                                 2620
  74. Запис 35. Литија                                                                           2915
  75. Запис 7. Домаће сукно европски штоф                                       1344
  76. Запис 12 Зелена магаза                                                                 1777
  77. Превредновање                                                                              2331
  78. Запис 47. Дрво живота                                                                  1477
  79. Запис 9. Без премца                                                                        1898
  80. Запис 18. Трећа Србија                                                                   2433
  81. Запис 66. Алинеја                                                                            2889
  82. Запис 53. Прозори                                                                            3162
  83. Запис 21. ППЗ                                                                                   1319
  84. Запис 56. Нова станица у пустињи                                                 2499
  85. Запис 30. Зона преливања                                                                2144
  86. Срж                                                                                                     1069
  87. Бездана уметност                                                                               3227
  88. Запис 3 . Место прелаза.Кругови                                                     2033
  89. Запис 33. Хоризонт Администрација нечисте крви                       1608
  90. Запис 11. Едиција Заветине                                                               1143
  91. Запис 14. Архив у оснивању                                                              2506
  92. Виртуелни музеј Заветина
  93. Библиотека ЗАВЕТИНЕ,
  94. Библиотека ЗАВЕТИНЕ 2
  95. Библиотека Претек 1
  96. Библиотека Претек 2
  97. Библиотека Претек 3
  98. Edition SECTIO CAESAREA. Едиција ЦАРСКИ РЕЗ
  99. ИЗ ЗАОСТАВШТИНЕ
  1. КОГИТО КЛУБ
  2. Оркестар СУЗ
  3. Посебна породична заветина
  4. ТАЛОГ. Алманах за живу традицију, књижевност, превредновање и алхемију
  5. СКРИВАЊЕ БОСИОКА
  6. Мадоне Одјека
  7. ОДАНДЕ ДОВДЕ
  8. Архив.БЕЛАТУКАДРУЗ
  9. Буквар Лепенског Вира
  10. Алманах СУЗ
  11. ЗАВЕТИНЕ Ново сазвежђе
  12. Сазвежђе ЗАВЕТИНА на Фејсбуку https://www.facebook.com/sazvezde.z                    15.492
  13. Запис 46. Кадис                                                                       2931
  14. Запис 50. Заветине                                                                 4235
  15. УМЕТНОСТ МАХАГОНИЈА                                              5497
  16. Запис 58. Сахара Амазон                                                       2656
  17. Запис 31. Капија   http://kapijazavetina.blogspot.com/     2969
  18. Запис 45. Мали огласи                                                          4224
  19. Запис 55. Аватар Плус ултра   http://avatarplusultra.blogspot.com/   3386
  20. Запис 24. Алајбегова слама  http://alajbegovaslama.blogspot.com/     3417
  21. Запис 59. Алфа и омега  http://zavetinealfaiomega.blogspot.com/        4035
  22. Запис 60. Светионик http://zavetinesvetionik.blogspot.com/                 4440
  23.  Запис 25. Вир лепенски  http://akademijaalhemije.blogspot.com/      3648
  24. Запис 39. Далеко од сунца  http://dalekoodsunca.blogspot.com/          3861

                                                                                    Укупно потврђених посета  328 526…

To je, зар не, више него лепа посећеност? И један од успешних начина излазака из гетоа у који су биле сатеране београдске „Заветине“   крајем деведестих година минулог 20. века…

 

јабланови. фотодокументација "Заветина", 2010
јабланови. фотодокументација „Заветина“, 2010

 

_________________ Видети ранија мерења: ИЗВОРИ:

Најпосећеније странице “Сазвежђа ЗВЕТИНЕ” : https://zavetinebr1.wordpress.com/%D1%83%D1%81%D0%BF%D0%BE%D0%BD/%D0%BD%D0%B0%D1%98%D0%BF%D0%BE%D1%81%D0%B5%D1%9B%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D1%81%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B5-%D1%81%D0%B0%D0%B7%D0%B2%D0%B5%D0%B6%D1%92%D0%B0-%D0%B7%D0%B2%D0%B5/

Успон : https://zavetinebr1.wordpress.com/%D1%83%D1%81%D0%BF%D0%BE%D0%BD/

Ново тестирање посећености Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ : http://pomocdotwordpressdotcom.wordpress.com/2012/02/26/%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%BE-%D1%82%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%80%D0%B0%D1%9A%D0%B5-%D0%BF%D0%BE%D1%81%D0%B5%D1%9B%D0%B5%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8-%D1%81%D0%B0%D0%B7%D0%B2%D0%B5%D0%B6%D1%92%D0%B0/

 

 

Преко 300 000 посета : http://principova.wordpress.com/2012/11/03/%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%BA%D0%BE-300-000-%D0%BF%D0%BE%D1%81%D0%B5%D1%82%D0%B0-%D0%BD%D0%B0-%D1%81%D0%B0%D0%B7%D0%B2%D0%B5%D0%B6%D1%92%D1%83-%D0%B7%D0%B0%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8%D0%BD%D0%B5/

 

„ Сеоска улица у Мишљеновцу “ / Драгомир Глишић … и остало

ГЛИШИЋ, ДРАГОМИР (Ваљево, 1.3.1872.— Београд, 17.6.1957.), Србија.

Уље/платно, дим. 46,0 x 60,0 цм, ориг. оквир, дим. 60,7 x 74,7 цм, сигнирано: д.д.к. ДГлишић 1932.

Иза на платну аутор исписао посвету 4.4.1942.г.,. хрватском књижевнику Звонимиру Кулунџићу, који се у то вријеме у Београду бавио писањем предговора и текстова за проспекте/каталоге изложби. На горњем дијелу блинд раме аутор оловком написао:

Мотив из Звижда окр Пожаревачки “село Мишљеновац”. – Откупљена од обитељи Звонимира Кулунџића у Загребу.

Један од највећих пленериста Београда-Србије у 20. стољећу

„ Сеоска улица у Мишљеновцу “

„ Сеоска улица у Мишљеновцу “

Господине професоре Лукићу, неизмјерно сам Вам захвална на анализи фотографије умјетничке слике за коју до неки дан нисам знала који би наслов требала имати јер никако нисам разазнала точан испис на ћирилици, те сам захвална кустосицама МГБ чији одговор прилажем:
Што се тиче натписа на слици Драгомира Глишића, желимо само да Вам укажемо на једну малу корекцију. Наиме, на натпису пише:
Мотив из Звижда окр Пожаревачки “село Мишљеновац”
Област Звижд налази се у источној Србији, у оквиру Браничевског округа, и центар му је општина Кучево. Село Мишљеновац налази се у саставу ове општине.
Административна подела Србије раније је подразумевала и Пожаревачки округ, који данас више не постоји. Град Пожаревац такође је у оквиру Браничевског округа.
Срдачан поздрав,
Јасна Марковић и Ангелина Банковић

*

Веома поштовани проф. Лукић,

У Вашем одговору госп. Дурлићу стоји мишљење да сликани мотив могуће није сликано за вријеме Збијега тијеком 1.свј.рата.
То је точно, као што сте могли видјети на посланој документацији гдје се налазе димензије и техника сликања, пише да је сликана 1932.године (слика потписана ДГлишић 1932) видјети привитак, стога је могуће једино (ако уопће јест) да је за вријеме Збијега урађена скица (?). Или је могуће да сам ја предвидјела код моје интерпретације пријевода ћирилице и ријеч Звижд ишчитала као Збијег. Тако би на крају испало да је сликани мотив направљен искључиво за вријеме боравка сликара Глишића у Мишљеновцу, дали за вријеме осликавања цркве или иконостаса то би тек требало утврдити, а то за ову слику није потребно. Мени као власници Збирке изузетна је важност била сазнати о којем се селу ради.

Увијек остајем на располагању да пошаљем фотографије слике у највећој резолуцији која се може користити као архивска фотографија (како је некада изгледало село Мишљеновац) или ако треба чак слику посудити за одређену изложбу о селу или ретроспективу радова сликара Драгомира Глишића. У Вашем одговору такођер наводите некадашњу сурадњу са гђом Љ. Ш. уједно и потомке сликара Драгомира Глишића, те сам слободна упитати дали се може некако доћи до њихова контакт телефона и особе, уједно и емаил адресе јер би их упознала о постојању слике која је 1942. године била дар хрватском књижевнику Звонимиру Кулунџићу, у привитку фотографија посвете.
Још једном велика ХВАЛА на анализи сликана мотива, и остајем Вам на располагању за додатне упите и будућу сурадњу.
Са захвалношћу и дужним поштовањем,
Унив.Дипл.Рест. слика Нарциса Душевић, Мастер Ресторер
специјалист за рестаурирање дјела Старих мајстора и
Представник твртке ФСТ1875 за Југоисточну Еуропу

(www.stuflesser.com )

*

..

Господин  Паун Ес Дурлић, етнолог

Поштовани господине Дурлић,

изузетна ми је част вас поздравити и  замолити за разумијевање слања ове електронске поште.

Укратко образложење: радим на каталогизацији Об. Збирке и за неколико дјела сликара из Србије међу којима је и слика Драгомира Глишића. Прије два дана запримила сам одговор кустосице гђе. Мијајловић из Музеја града Београда у којему ми је помогла ишчитати и превести са ћирилице на латиницу текст који се налази на полеђини слике и тако смо након више десетљећа сазнали гдје се налази сликани мотив, иначе сада знамо да иза слике пише сљедеће:

Мотив Збијега “ Из Звижда код Пожаревачког села Мишкановац“ које је насликао сликар Драгомир Глишић (у привитку видјети фотографије). Очито је да је сликани мотив био насликан за вријеме збијега у 1. свј. рату (или касније на основу скице).

Иначе ова слика је откупљена из оставштине књижевника Зв. Кулунџића у Загребу. Иза слике налази се ручно исписане посвета умјетника са годином даривања.

Жељела сам да пронађем више података о селу/рајон Звижд и село Мишкановац и одмах сам пронашла вашу страницу под насловом www.паундурлиц.цом , форум.власи.србије којој као етнолог истражујете Порекло Влаха источне Србије- Алмажани у Звижду-пример Пасујона из Дубоке.

Молим Вас да ми опростите на одузимању Вашег драгоцјеног времена, и ако ми можете помоћи и прецизније казати гдје се налази сликани мотив (дали у мјесту Звижд или Мишкановац и дали и данас постоје насликане куће, и на крају дали се некоме у селу или регионалном музеју може обратити да се добије фотографија сликана мотива, гдје и коме, уједно можемо послати и све податке о дјелу.

У очекивању повратних информација, примите моје најсрдачније поздраве.

С поштовањем,

Унив.Дипл.-Рест. Нарциса Душевић из Ријеке.

*

Веома поштовани госп. Дурлић,

неизмјерно сам вам захвална на одговору и радује ме могућност да се добију прецизнији подаци о сликаном мотиву као и указана могућност да се у догледно вријеме с ваше стране могуће препозна сликани мотив на локалитету и да се касније успореди да ли је исто као некад.

У привитку Вама и колеги професору шаљем фотографију исписа оловком на полеђини оквира које је написао сликар Глишић те се надам да ће те Ви донијети исправну одлуку о којем се селу ради, такођер шаљем и све податке о дјелу, од димензија до године настанка и године када је поклоњено хрв. књижевнику Зв. Кулунџићу те прилажем фотографију на којој је посвета исписана на полеђини платна слике.

У очекивању одговора већ како будете стигли, примите лијепе поздраве из Ријеке.

С поштовањем,

Нарциса.

*

Поштовани господине Лукићу!

Прослеђујем Вам овај имејл који сам управо добио од колега из Хрватске.

Мислим да ће Вас садржај заинтересовати.

Ваш имејл сам нашао претражујући мрежу са кључном речи „Мишљеновац“.

Молим Вас да нам помогнете да дознамо који је део Мишљеновца био мотив за ову сјајну слику, као и да проверимо да ли је можда којом срећом нешто од тога сачувано!

А могуће је и то да помогнете да се сазна нешто више о њеном аутору и околности како се он и када задесио у селу.

Ако сте се удаљили од села, био бих Вам веома захвалан да ме упутите на неког мештанина са којим бих могао да се повежем, јер намеравам лично да одем тамо на терен поводом ове слике.

Унапред се захваљујем!

Срдачан поздрав,

Паун Ес Дурлић, дипл. етнолог.

Кустос и директор Музеја у Мајданпеку у пензији.

____________________   Напомена Уредника:

Све је, кажу, добро, што се добро сврши. Сад барем знамо у ком је селу и приближно када настала слика пок. Драгомира Глишића. Који је то тачно део Мишљеновца, опет се може, донекле приближно утврдити, узимајући у обзир један детаљ: слику бунара у позадини слике „Сеоска улица у Мишљеновцу“. Постојала су и још увек постоје само три бунара у Мишљеновцу највише налик ономе на слици, и они се налазе дуж оне улице са које се улази са источне стране села у Мишљеновац; реч је о улици крај порте сеоске која иде на југ села, према гробљу Доње Мале (у Поточићу). Међутим, већина тих зграда, које су постојале у време када је Глишић боравио у Мишљеновцу срушене су  шесдесетих, седамдесетих, као и ограде… Међутим, могуће је да ће старина Мих. С Лукић (1925. године рођен, један од најстаријих житеља) моћи да препозна јер има добро памћење, право место где је Глишићева слика настала. Чекамо да се врати из болнице, да поразговарамо…

Ево неколико фотографија снимљених у истој мишљеновачкој улици данас, тј. последњих неколико година.

источни улаз у Мишљеновац, улица крај месне цркве
источни улаз у Мишљеновац, улица крај месне цркве (снимак Иван Лукић)

..

улаз у Мишљеновачку порту, (снимак из 2010, Иван Лукић)
улаз у Мишљеновачку порту, (снимак из 2010, Иван Лукић)

..

Мишљеновачка  црква (снимак из 2010, Иван Лукић - Фотодокументација "Заветина")
Мишљеновачка црква (снимак из 2010, Иван Лукић – Фотодокументација „Заветина“)

Сокак Вујчића- Стевића (Банкера) (2010)
Сокак Вујчића- Стевића (Банкера) (2010)
Сеоска раскрсница, Кућа Шк.; са бунаром у дну (2010, снимљено из правца Бошњака)
Сеоска раскрсница, Кућа Шк.; са бунаром у дну (2010, снимљено из правца Бошњака)
Улица што из центра села води према раскрсници Шк. Крај напуштене куће Милета Савића (2010)
Улица што из центра села води према раскрсници Шк. Крај напуштене куће Милета Савића (2010)

Наравно, да се много тога изменило у односу на тридесете и четрдесете године 20. века у Мишљеновцу.

Више о селу може се сазнати из монографије о Мишљеновцу Мих. С. Лукића, која је, колико знам, распродата пре неколико година.

Више о Драгомиру Глишићу погледати на следећим локацијама:

https://sites.google.com/site/zaostavstinarukopisna/umetnici-secana/dragomirglisicvalevo1mart1872%E2%80%93beograd17jun1957

https://sites.google.com/site/zaostavstinarukopisna/umetnici-secana/kakojeslikardglisicdospeouselomislenovac

https://sites.google.com/site/zaostavstinarukopisna/umetnici-secana/dragomirglisic1872-1957predragdragojevic

ЛАНАЦ СРЕЋЕ. (Из Архива ЗАВЕТИНА . – Из Бележнице Једног Срећоносца) / Белатукадруз

 

Знак препозбавања
Знак препознавања (Не прекидај Ланац среће!)

ЛАНАЦ СРЕЋЕ 

С ЉУБАВЉУ ЈЕ СВЕ МОГУЋЕ

Ово писмо ти је послато да ти донесе срећу. Оригинал писма је у Енглеској. Обишло је свет и сада је срећа послата теби. Када примиш ово писмо, мораш га послати даље. Ово није шала, стићи ће ти поштом срећа. Мораш га у току од девет дана послати даље. Пошаљи двадесет копија, молим те и обрати пажњу на то шта ће се догодити за четири дана.

ЛАНАЦ СРЕЋЕ потиче из Венецуеле, а написао га је Соол Тунг Донцан из Јужне Африке и зато што писмо обиђе свет, пошаљи га у 20 примерака. Пошаљи га познаницима и пријатељима и за неколико дана ево ти изненађења стварно. Није потребно да будеш сујеверан, али прочитај ово : Константин Вицх је добио ово писмо 1953. године и задужио своју секретарицу да му направи 20 копија и да их пошаље. Неколико дана касније, имао је добитак на лутрији. Карло Доунт, службеник, није послао писмо даље и догодило се да је баш у то време добио отказ. Сетио се писма, умножио га и послао даље и добио бољи посао. Један официр је добио 10 милиона долара.. Сиц Алакатип је добио 20 милиона долара, али их је изгубио јер је прекинуо ланац среће. На Филипинима је Кано Вали изгубио жену само пет дана касније, пошто је примио писмо, али га је послао даље. Доналд Паинфоло није веровао у писмо и бацио га је у корпу за отпатке. Након девет дана од пријема писма, умро је. Једна девојка је 1967. године примила ово писмо, било је нечитко и нејасно. Обећала је да ће га преписати и послати, али га је оставила за касније.

Наилазили су јој стално проблеми (скупа поправка кола и друго), а када је преписала писмо и послала га даље, добила је нови аутомобил.. Мисли на ово. Немој слати новац и немој заборавити ово писмо.

Предност је добити ово писмо. Послато је од онога што ти жели срећу. Ово није писмо новчаног ланца, ради се само о понуди ПОЗИТИВНЕ ЕНЕРГИЈЕ ПОВЕЗАНЕ СРЕЋОМ. Спајањем лепих мисли може се добити позитиван ефекат. Било како било, желим ти пуно среће…

* * *

Ово писмо је неко убацио у поштанско сандучету, можда поштар, заједно са невеселим извештајем из поштанске штедионице. Било је то једног четвртка поподне, када сам схватио да нећу лако изаћи на крај са беспарицом и, и да главни посао мога живота тапка у месту (услед недостатка минималног капитала). Од продаје стана није било ништа.

Приватну кућу, врло скромну, која ми се допала, продавци су продали. Радио сам читавог лета као коњ, а од неке вајде није било ни помена. Редакције тиражних новина нису објављивале ништа од онога што сам им био послао три недеља пре тога, три дана пре тога.

Добио сам боју дрвета од претераног пушења и кафа. Једва сам прехрањивао синове.

Издавачи у суседној земљи, заинтересовани да преведу неколико мојих књига, нису били издашни. Они ће те књиге превести, наравно, али – када? – Прочитао сам писмо у свом поткровљу; ко га је послао? Ко га је ставио у сандуче? Поштар? Или неко од суседа?

Умножио сам споменуто писмо и послао на адресе познаника или пријатеља, али пошто нисам имао двадесет адреса у свом адресару, неколико коверата сам убацио у поштанске сандучиће непознатих грађана, успут, када сам ишао да се обавестим о условима за упис у средњу школу мога млађег сина. Можда је и мени тако неки непознати човек оставио споменуто писмо?

Првога дана, након што сам послао писмо, тј. у прву суботу, догодила се једна врло пријатна ствар за мене. Догодило се коначно оно што ни у сну нисам могао сањати. Но, нећу причати о томе.

Почео сам да обраћам пажњу на оно што се догађа. Другога дана, у недељу, позвао ме је у госте колега, који ми је помогао око објављивања једне позамашне књиге. Радио је на томе да ми помогне, опет, око објављивања друге двоструко обимније књиге.

Трећега дана, тј. у понедељак, сусрео сам старог пријатеља, који је обећао да ми помогне око уписа у средњу школу млађег сина.

Четвртога дана, у уторак, врађао сам се са посла улицом којом обично не пролазим; али тога попоподнева журио сам у стан једне моје пријатељице да помогнем мајстору који је нешто поправљао у њеном стану; и зато сам ишао мимо уобичајене свакодневне маршруте, тј. пречицом.. Наједном сам зачуо како ме неко дозива : „Хеј, хеј, пријатељу, јеси ли то ти?“ Био је то пријатељ из младости, колега, уметник, који већ две деценије живи у Западној Европи. Нисам га видео већ годинама. Позвао ме на пиће, да попричамо. Задржали смо се скоро два сата у једној летњој башти. Направио је успех као уметник у Европи; није било лако; питао сам га да ли има везе са неким издавачима у Европи.

Споменуо је једног париског издавача и понудио да посредује око објављивања неколико мојих књига на француски…

Да сам ишао уобичајеном свакодневном маршрутом не би га уопште срео!

Долазио је, каже, последњих година, сваког лета, у Београд на неколико дана; и увек се питао шта је са мном. Једном је у књижари купио један мој роман који му се веома допао, али није имао моју адресу и телефон. Нисам му поверовао, али…

Данас је пети дан након што сам послао копије писма, које сам нашао у свом поштанском сандучету прошлог четвртка. Данас је среда; не осећам се баш најбоље. Предао сам документа млађег сина за упис; он има довољно бодова да буде примљен у ту средњу школу, али могу га потиснути кандидати са других група. Неизвесност ће трајати до суботе, дакле, још пуна три дана. Гледао сам мога млађег сина у холу те средње школе; гледао ученике те школе који су пролазили; њихове родитеље; била је извесна гужва. Рекли су ми да мој млађи син има поена толико који му обезбеђују да буде на граници : Може бити уписан, а може и отпасти. У том случају неће моћи да упише ни једну другу школу; пропашће му година! Стари пријатељ, који ми је рекао да дођем данас у ту средњу школу у десет часова – није дошао! Зашто? Не знам. Протумачио сам то као неповољан знак. Да ли се прекинуо „ланац среће“?

Не знам. Није ми стигла „поштом срећа“; данас је пети дан. Али, можда ће?Ако стигне, јавићу. Пре извесног времена, узео сам учешћа у једној игри на срећу, у којој је главни добитак – ауто. Не знам да ли је игра завршена; ако добијем неку награду, рећићу…Да, заборавио сам да кажем и ово : данас сам срео, сасвим случајно ( сасвим случајно?) човека од кога зависи успех једног мог блиског рођака. Мало смо попричали…У сваком случају, наставићу да обраћам пажњу на све оно што се буде догађало следећих дана. Нисам прекинуо ланац среће, па је сасвим природно да се надам….

3. септембар 2001. године. Природно је да се надам, али – чему? Срећи, која ће ми стићи поштом?

(…)

Среда; ишао да заменим личну карту; старој је истекао рок. Сишао из градског аутобуса и кренуо према кући у којој замењују личне карте; одједном : педесетак паса; чопор xукаца; препречили пут, тротоар. Застао сам; чекајући да се разиђу, пребројавао сам их: око деведесет и седам паса, луталица, агресивних; залетали су се и лајали на аутомобиле. Ех, Раковице, ех, Србијо! Теби треба шинтер, стотине шинтера… Шинтери за тебе могу више да учине од твога парламента и владе!… Друга непријатна ствар : службеница иза шалтера ме је одмерила, и рекла да дођем за нову личну карту тек кроз два и по дана! При том су лепо наплатили своје таксе, око 210 динара са превозом. Око 7 марака. 1 / 35 месечне професорске плате. Први пут сам схватио, али заиста први пут, да је ова држава… ужасна. И пожелео сам да одем ма где, у Бразил, Канаду, на крај свет…

4. октобар 2001. Природно је да се надам. Данас сам с новим пријатељима однео једно писмо у Патријаршију. (…)

11. октобар 2001. Пре неколико недеља читав један свет је нестао у Бескрају.

Покушавао сам да га дозовем, повратим прво сам, а онда уз помоћ Зорана Генцела и све се чинило – узалудно. Међутим, јуче, пошло ми је за руком да повратим из Бесконачности читав један свет који је био ишчезао!

Наставио се ЛАНАЦ СРЕЋЕ. Синоћ сам преписао, све ово, и сада све то шаљем евентуалним читаоцима по свету, да им донесе срећу. Не знам ко су, али – наставиће верујем овај Ланац….

12. октобар 2001. Завршило се и „то“, што се тиче неоснованих нада у црквену бирократију….Мој млађи син ће учити нешто друго, довољно је већ „научио“ од надлежног пароха и њему надређених. Као отац, никада нећу заборавити – све оно што се догађало у периоду од маја, јуна, јула, до 11. октобра 2001. године. Није се прекинуо „ланац среће“; не; куцали смо на погрешна врата…Једно је Бог а друго је Црква ( па и наша национална). Бог нам је послао неколико упозорења на време, које нисмо разумели. Ништа се не догађа случајно. Ни ујед пса није случајан…

 

_____________ Извор: Зборник ВЕЛИКА МАГАЗА, 2/1999 – 5/2002, стр. 7-9,

СТИГЛА ЈЕ ПРОШЛОСТ / Калин Власије

Листајући књижевни часопис „ЗАВЕТИНЕ“

Један од иницијала Знакова препознавања_____________________________СТИГЛА ЈЕ ПРОШЛОСТ

„Стигла је прошлост“ – јекнуше
слова; у сваком слову
по једна лог а у сваком
логу по једно сунце скровито.
Сви би хтели да зраче у
вечности.
Видиш : улоге попут неких кућа
напуштених.
Постојало је некада једно ја очарано
психом неког јутра
када је све такнуто
бивало урлик и бол.
Звали су нас прецизни гласови а
без гравитације.
Видиш : нестварно осећање каквог
радио – пријемника, неког светлуцавог
јежа.
Када је лишће почело да нуди
дану решења, поново
измислисмо живот.

     ИЗГОН

Из фрижидера излазе
рибе помодреле
рибе – клешта.

Лете.
Чине од куће
акваријум.
Гризу ми зидове
намештај књиге.
Ништа не урличе
не крвари
не сплеткари.
Улази у мене.
Плива у мени.
У мочвари у азуру.

     (Болеснички  лист )

Ја сам тај на нишану
Најпре сазнам да сам рођен, једног одређеног дана у
свету у неком посве одређеном простору једног              посебног света
– информације су тачне не могу бити демантоване,
субјективност почиње прецизном чињеницом баш сунце
прецизно јутрос у прецизном граду, рођење
несумњиво : први претходећи догађај неизбрисив
могу само да фалсификујем побркам
Ништа мистериозно откачено, ништа тајно
Румун а не Египћанин или Грк или Американац или
Кинез
Мушко дете, кадар за постојање и смрт
Нити бог нити јунак нити кентаур :
право нормално биће – нормалност
способна за ненормалност, у принципу
(Не знам ништа о вилама судбине : шта ли су оне рекле
тада)

  XI

Бесмо уморни – уморно поколење.
„Шта се дешава, докторе?“
Имадосмо утисак да смо сачињени
од xиновских кола хитне помоћи
која су се преврнула на раскршћу
пустом.
Испод сирене пулсирајући попут сунца
споро!

(1976 – 1989 )

Превод са румунског : Марија Мутић, Миљурко Вукадиновић

Белешка о  о аутору

Калин Власије ( Калин Власие, 1953.) , румунски песник, есејист, новинар, издавач на универзитету у Букурешту.. Дипломирао је на групи за педагогију и француски језик. Оснивач је „круга понедеЉком“ (1977) на  Филолошком факултету. Као новинар дебитује 1971. године у листу „Арђеш“, који је водио угледни румунски песник Георге Томазеу. Издавачки се оглашава 1981. плакетом стихова „Неуронија“ у „Библиотеци АРЂЕШ“, бр. 2, која је укЉучена у „Свеску Албатроса“ ( 1980 – 1981) ( Изд. кућа „Албатрос“, 1981). Сарађивао је као песник и есејиста у најзначајнијим листовима у Румунији. Сада је директор „ПАРАЛЕЛА 45“  – издавачке куће, једне од најугледнијих у Румунији која посебну пажњу посвећује стваралаштву аутора 80 – тих и 90 – тих година (избори, критичка издања, антологије, двојезична и издања на страним језицима, студије, тумачења и слично). Члан је  Удружења књижевника Румуније и један од оснивача (сада и потпреседник) Удружења професионалних писаца Румуније АСПРО.

__________ Извор: Књ.  часопис ЗАВЕТИНЕ, 5-14/2000.