Архиве категорија: ин мемориам

ПРЕМИНУО ПЕСНИК НИКОЛА ЦИНЦАР ПОПОСКИ

 

 

Клас међу класовима. Звижд. Јун 4.-5, 2014. Фотодокументација Заветина
Клас међу класовима. Звижд. Јун 4.-5, 2014. Фотодокументација Заветина

Јуче, 04. јуна 2014. године, престало је да куца срце великог српског, македонског и православног песника НИКОЛЕ ЦИНЦАРА ПОПОСКОГ (Струга,Македонија,1944.). Отишао је тихо у сну као, најзначајнији божији одабраници и одшелници. У седам деценија свог узбудљивог и надсве садржајног и креативног живота остварио је замашни песнички опус од двадесетак књига, започет 1972. године песмозбирком Нерођени, затим са Кармом (1976), Струшким пројектом (1980) и нажалост завршеним трилогијом У ГЛАС СА СВЕЦИМА 2013. године. На том трновитом стваралачком путу изградио је необично оргиналан поетско, филозофски и духовни пројекат посвећен промишљану света у контраверзном пољу одсјаја и одраза смисла и његов утицаја на карактер и енергију људске и историјске, емотивне и интелектуалне судбине. За своју песничку мисију награђен је бројним књижевним југословенским, српским и румунским наградама: Ракићевом, Балкаником за поезију Академије Исток-Запад (Куртеа де Арђеш), Карађорћевом,Аркином, Скерлићевом и др.Његове песме заступљене су у великом броју антологија и прегледа савремене српске поезије, а превођене су и на више страних језика.О његовим књигама афирмативно су писали најзначајнији српски писци: Јовица Аћин, Бошко Томашевић, Вук Крњевић, Чедомир Мирковић, Душан Стојковић, Зоран Милисављевић, Мића Цвијетић и многи други. Био је „велика истина истицања источног ума и путоказ у путеном крвотоку на православном небу“. У духу његове поезије пулсирала је свест о корену света појединца, знакова и ознака мисионарских сензација живота и смрти, а свето у дослуху и дијалогу са Богом.

Зоран М. Мандић

Advertisements

Ostaci kraljice Aleksandre stižu u Beograd

SAHRANASAHRANI 26. maja na Oplencu prisustvovaće više od 2.500 zvanica iz čitavog sveta, uključujući i predstavnike kraljevskih porodica Velike Britanije, Grčke, Španije i carske porodice Japana. Do tada, dvorska kapela u kraljevskom kompleksu na Dedinju biće otvorena za mimohod građana svakog vikenda, subotom i nedeljom, od 10 do 14 časova.

TUŽNA” kraljica, poslednja vladarka Jugoslavije, Aleksandra Karađorđević,u četvrtak će se prvi put naći na tlu zemlje na čijem je tronu sedela. Zemni ostaci supruge kralja Petra Drugog stižu na beogradski aerodrom nešto posle 15 sati. Zajedno sa suprugom i njegovom majkom kraljicom Marijom Karađorđević biće sahranjena u mauzoleju na Oplencu 26. maja.

Kraljica Aleksandra počivala je na groblju u kompleksu Tatoi, gde su sahranjeni i grčki vladari Đorđe Prvi, Aleksandar Prvi, Konstantin Prvi, Đorđe Drugi i Pavle Prvi. Majka srpskog prestolonaslednika Aleksandra kao kćer kralja Aleksandra, nosila je i titulu princeze Grčke i Danske. Njena majka bila je Aspasija Manos, koja nije bila plave krvi.

Upravo je njena majka, u “saučesništvu” sa tadašnjim premijerom Velike Britanije Vinstonom Čerčilom imala presudnu ulogu u odluci da se princeza Aleksandra uda za mladog jugoslovenskog kralja. S obzirom na to da rat još nije bio završen kraljica Marija i Draža Mihailović protivili su se venčanju kralja Petra Drugog dok njegov narod pati. Ipak, Vinstonu Čerčilu, jednom od najmoćnijih ljudi na planeti, nije se moglo protivrečiti. Brak je sklopljen 1944. godine, ali njihova sreća nije dugo trajala. Aleksandra je sa suprugom živela samo pet godina iako se nikada nisu formalno razveli. Umrla je 1993. godine u Ist Saseksu u 72. godini. Nikada nije kročila na tle Jugoslavije. Nikada nije prebolela rastanak od muža. Govorila je da je Petar otišao za političarima i krunom, a da ga je ona čekala čitavog života. Od četvrtka će ponovo biti zajedno, makar u smrti….

Ostaci kraljice Aleksandre stižu u Beograd | Reportaže | Novosti.rs.

Povodom desetogodišnjice smrti Zorana Đinđića

 

U regionu gde krize i afere smenjuju jedna drugu, sećanje traje kratko čak i o ličnostima i dešavanjima koja se i te kako tiču vlastitih života. Ali, nasuprot većinskom mišljenju i dominantnom osećaju indiferentnosti, Zoran Đinđić je ipak na makedonskoj političkoj sceni prisutniji nego što bi mnogi verovali.

Kada sam pomenula da sam pozvana da napišem tekst povodom desetogodišnjice smrti Zorana Đinđića, prijatelji su me zapanjeno pogledali. Usred svega što se trenutno događa u Makedoniji, što se nas tiče ovaj događaj? Kakav je, i da li je uopšte postojao nekakav uticaj ovog harizmatičnog političara na region, i posebno na Makedoniju?

Čujem da se čak i u Srbiji ime Zorana Đinđića, kako prolaze godine, spominje sve više namenski, uz godišnjicu, pa da se i tamo kao i ovde najčešće stane na sigurno tlo: o pokojnicima sve najbolje! I brzo ih se zaboravi. Osim kada se ljudi lupe u glavu teatarskom predstavom kao što je Frljićeva, kada se izazovu emocije, stid, gnušanje ili gnev, a najviše strah od suočavanja s prošlošću i odgovornošću.

U regionu gde krize i afere smenjuju jedna drugu, sećanje traje kratko čak i o ličnostima i dešavanjima koja se i te kako tiču vlastitih života. Ali, nasuprot većinskom mišljenju i dominantnom osećaju indiferentnosti, Zoran Đinđić je ipak na makedonskoj političkoj sceni prisutniji nego što bi mnogi verovali.

Isto kao i u Srbiji, i ovde se na njega gleda kao na kontroverznu ličnost: uz mnogo hvale idu i brojne kritike. Mali broj je zasnovan na činjenicama i/ili poznavanju lika i dela Zorana Đinđića. To je razumljivo ako se ima u vidu činjenica da je tokom tih kritičnih godina, kada je Đinđić od mladog briljantnog filozofa prerastao u disidenta i vođu otpora Miloševićevom režimu, pa i u vreme njegovog kratkog premijerskog mandata, Makedonija bila zaokupljena sama sobom, a ne regionom.

Извор: Видети више: http://www.novimagazin.rs/vesti/cekajuci-djindjia

*

Povodom obeležavanja 10 godina od ubistva dr Zorana Đinđića, prvog demokratskog premijera Srbije i predsednika Demokratske stranke, Gradski odbor Demokratske stranke u Kragujevcu, kao i centrala Demokratske stranke, organizuje aktivnosti koje su posvećene ideji, viziji i delu Zorana Đinđića.

– Cilj svih aktivnosti koje organizujemo je da podsetimo javnost na značaj i važnost ideja i vrednosti koje je Zoran Đinđić promovisao, na ono što je govorio i radio, na njegovu borbu za demokratsku i evropsku Srbiju. Program pod nazivom „Srbija ne sme da stane“, koji GrO Demokratske stranke organizuje uz podršku Fondacije dr ZoranĐinđić, namenjen je članovima, aktivistima i simpatizerima Demokratske stranke, ali i svim poštovaocima ideje i dela dr Zorana Đinđića – kaže se u saopštenju GrO DS.

Ovom prilikom biće organizovano veče posvećeno dr Zoranu Đinđiću, u sali Knjaževsko-srpskog teatra u Kragujevcu, 9. marta, 2013. godine, sa početkom u 18 sati, a pozvani su svi građani Kragujevca.

Takođe, 12. marta, od 8 sati biće organizovana i šetnja ulicom Dr Zorana Đinđića, od Trga Fonana do ulice Nikole Pašića, odnosno do spomen ploče Dr Zoranu Đinđiću, gde će učesnici položiti cveće i odati počast ubijenom premijeru.

>>> http://ritamgrada.rs/kragujevac/politika/gro-demokratske-stranke-obelezava-desetogodisnjicu-smrti-dr-zorana-dindica/

*

Deset godina od smrti predsednika Vlade Srbije Zorana Đinđića biće predstojeće sedmice obeleženo nizom komemorativnih događaja, kojima bi, prema nameri organizatora, u društvu trebalo da se reafirmišu vrednosti demokratske i evropske Srbije.

Zoran Đinđić, prvi demokratski premijer Srbije, ubijen je pre deset godina

U tradicionalnoj „Šetnji za Zorana“ ove godine će prvi put zajednički učestvovati pristalice Demokratske stranke i Liberalno-demokratske partije.
DS, na čijem je čelu Đinđić bio u trenutku kada je ubijen, pozvala je građane da se 12. marta, uoči početka šetnje, okupe na Terazijama u 12 časova, gde će im se pridružiti i pristalice LDP-a, koje će se okupiti u 11 sati ispred sedišta stranke u Siminoj ulici kod broja 41.
Stranke će, kako je najavljeno, samo logistički organizovati šetnju koja je zapravo zamišljena kao nadstranački događaj.
Poštovaoci dela Đinđića će šetati do Vlade Srbije, odnosno mesta na kome je on ubijen, a zatim do njegovog groba na Novom beogradskom groblju.
Istog dana DS, u 11 sati, u Beogradskom dramskom pozorištu, organizuje finale takmičenja u besedništvu „Besede u Zoranovu čast“, kao i akademiju „Zoran Đinđić živi“, koja će biti održana u Centru „Sava“, u 17 časova.
U okviru obeležavanja deset godina od ubistva Đinđića, i Liberalno-demokratska partija će tokom naredne dve sedmice organizovati niz događaja.
Prvi događaj je tribina o političkoj pozadini ubistva Đinđića, koja će biti održana u subotu, 9. marta, u Kolarčevoj zadužbini.
Na tribini će govoriti nekadašnji potpredsednik u Đinđićevoj vladi Žarko Korać, advokat Rajko Danilović, novinari Miloš Vasić i Slaviša Lekić, a tribinu će voditi zamenik predsednika LDP-a Nenad Milić, koji je bio šef kabineta premijera Đinđića i zamenik ministra unutrašnjih poslova u njegovoj vladi.

Извор: видети више: http://www.blic.rs/Vesti/Politika/371435/Srbija-se-seca-Zorana-Djindjica

*

U Srbiji će tokom sedmice nizom manifestacija biti obeležena desetogodišnjica ubistva Zorana Đinđića, prvog premijera Srbije posle pada režima Slobodana Miloševića u narodnoj pobuni 5. oktobra 2000.

Parastos u crkvi Svetog Velikomučenika Georgija

U utorak, 12. marta, na dan ubistva Zorana Đinđića, u Beogradu će biti organizovana „Šetnja za Zorana“, a u 17 časova u Centru „Sava“ njegova Demokratska stranka organizuje akademiju „Zoran živi“.

„Šetnja za Zorana“ počeće u 11 sati ispred sedišta Liberalno demokratske partije u Siminoj ulici u Beogradu. Na Terazijama će se u 12 sati šetnji priključiti i članovi i pristalice Demokratske stranke.

Kolona će ići do zgrade Vlade Srbije ispred koje je 12. marta 2003. ubijen premijer Đinđić, a potom će obići njegov grob u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.

Akademija „Zoran živi“ biće održana u utorak, 12. marta, u Centru „Sava“ sa početkom u 17 časova. U utorak će u beogradskom Ateljeu 212 biti izvedena pozorišna predstava „Zoran Đinđić“ reditelja Olivera Frljića.

Dan ranije, u ponedeljak, 11. marta, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu održava se takmičenje u besedništvu pod nazivom „Besede u Zoranovu čast“.

Tribina o ekonomskoj politici vlade Zorana Đinđića planirana je za subotu, 16. mart, a tribina o kulturnoj politici u Srbiji i stanju u kinematografiji i teatru biće održana u subotu, 23. marta, u Bitef teatru.

Premijer Zoran Đinđić ubijen je 12. marta 2003. godine u dvorištu zgrade Vlade Srbije. Nekoliko sati nakon ubistva, u zemlji je proglaseno vanredno stanje koje je trajalo do 22. aprila.

U policijskoj akciji „Sablja“ uhapšen je atentator na premijera, bivši pomoćnik komandanta JSO Zvezdan Jovanović (zvan Zveki i Zmija), njegovi pomagači i još nekoliko pripadnika JSO, kao i većina pripadnika zemunskog i drugih kriminalnih grupa u zemlji, i rasvetljena su neka nerazjašnjena ubistva iz proteklih godina.

U avgustu 2003. podignuta je optužnica protiv 44 osobe za učešće u ubistvu premijera Đinđića, a prvi na listi okrivljenih, Milorad Ulemek Legija, predao se srpskim vlastima 2. maja 2004. godine, nedugo posle izbora Vojislava Koštunice za premijera, a nakon 14 meseci skrivanja.

Извор: видети више: http://www.webinfo.rs/info/4730-setnja-tribine-i-svecana-akademija-za-desetogodisnjicu-ubistva-dindica.html

„ Сеоска улица у Мишљеновцу “ / Драгомир Глишић … и остало

ГЛИШИЋ, ДРАГОМИР (Ваљево, 1.3.1872.— Београд, 17.6.1957.), Србија.

Уље/платно, дим. 46,0 x 60,0 цм, ориг. оквир, дим. 60,7 x 74,7 цм, сигнирано: д.д.к. ДГлишић 1932.

Иза на платну аутор исписао посвету 4.4.1942.г.,. хрватском књижевнику Звонимиру Кулунџићу, који се у то вријеме у Београду бавио писањем предговора и текстова за проспекте/каталоге изложби. На горњем дијелу блинд раме аутор оловком написао:

Мотив из Звижда окр Пожаревачки “село Мишљеновац”. – Откупљена од обитељи Звонимира Кулунџића у Загребу.

Један од највећих пленериста Београда-Србије у 20. стољећу

„ Сеоска улица у Мишљеновцу “

„ Сеоска улица у Мишљеновцу “

Господине професоре Лукићу, неизмјерно сам Вам захвална на анализи фотографије умјетничке слике за коју до неки дан нисам знала који би наслов требала имати јер никако нисам разазнала точан испис на ћирилици, те сам захвална кустосицама МГБ чији одговор прилажем:
Што се тиче натписа на слици Драгомира Глишића, желимо само да Вам укажемо на једну малу корекцију. Наиме, на натпису пише:
Мотив из Звижда окр Пожаревачки “село Мишљеновац”
Област Звижд налази се у источној Србији, у оквиру Браничевског округа, и центар му је општина Кучево. Село Мишљеновац налази се у саставу ове општине.
Административна подела Србије раније је подразумевала и Пожаревачки округ, који данас више не постоји. Град Пожаревац такође је у оквиру Браничевског округа.
Срдачан поздрав,
Јасна Марковић и Ангелина Банковић

*

Веома поштовани проф. Лукић,

У Вашем одговору госп. Дурлићу стоји мишљење да сликани мотив могуће није сликано за вријеме Збијега тијеком 1.свј.рата.
То је точно, као што сте могли видјети на посланој документацији гдје се налазе димензије и техника сликања, пише да је сликана 1932.године (слика потписана ДГлишић 1932) видјети привитак, стога је могуће једино (ако уопће јест) да је за вријеме Збијега урађена скица (?). Или је могуће да сам ја предвидјела код моје интерпретације пријевода ћирилице и ријеч Звижд ишчитала као Збијег. Тако би на крају испало да је сликани мотив направљен искључиво за вријеме боравка сликара Глишића у Мишљеновцу, дали за вријеме осликавања цркве или иконостаса то би тек требало утврдити, а то за ову слику није потребно. Мени као власници Збирке изузетна је важност била сазнати о којем се селу ради.

Увијек остајем на располагању да пошаљем фотографије слике у највећој резолуцији која се може користити као архивска фотографија (како је некада изгледало село Мишљеновац) или ако треба чак слику посудити за одређену изложбу о селу или ретроспективу радова сликара Драгомира Глишића. У Вашем одговору такођер наводите некадашњу сурадњу са гђом Љ. Ш. уједно и потомке сликара Драгомира Глишића, те сам слободна упитати дали се може некако доћи до њихова контакт телефона и особе, уједно и емаил адресе јер би их упознала о постојању слике која је 1942. године била дар хрватском књижевнику Звонимиру Кулунџићу, у привитку фотографија посвете.
Још једном велика ХВАЛА на анализи сликана мотива, и остајем Вам на располагању за додатне упите и будућу сурадњу.
Са захвалношћу и дужним поштовањем,
Унив.Дипл.Рест. слика Нарциса Душевић, Мастер Ресторер
специјалист за рестаурирање дјела Старих мајстора и
Представник твртке ФСТ1875 за Југоисточну Еуропу

(www.stuflesser.com )

*

..

Господин  Паун Ес Дурлић, етнолог

Поштовани господине Дурлић,

изузетна ми је част вас поздравити и  замолити за разумијевање слања ове електронске поште.

Укратко образложење: радим на каталогизацији Об. Збирке и за неколико дјела сликара из Србије међу којима је и слика Драгомира Глишића. Прије два дана запримила сам одговор кустосице гђе. Мијајловић из Музеја града Београда у којему ми је помогла ишчитати и превести са ћирилице на латиницу текст који се налази на полеђини слике и тако смо након више десетљећа сазнали гдје се налази сликани мотив, иначе сада знамо да иза слике пише сљедеће:

Мотив Збијега “ Из Звижда код Пожаревачког села Мишкановац“ које је насликао сликар Драгомир Глишић (у привитку видјети фотографије). Очито је да је сликани мотив био насликан за вријеме збијега у 1. свј. рату (или касније на основу скице).

Иначе ова слика је откупљена из оставштине књижевника Зв. Кулунџића у Загребу. Иза слике налази се ручно исписане посвета умјетника са годином даривања.

Жељела сам да пронађем више података о селу/рајон Звижд и село Мишкановац и одмах сам пронашла вашу страницу под насловом www.паундурлиц.цом , форум.власи.србије којој као етнолог истражујете Порекло Влаха источне Србије- Алмажани у Звижду-пример Пасујона из Дубоке.

Молим Вас да ми опростите на одузимању Вашег драгоцјеног времена, и ако ми можете помоћи и прецизније казати гдје се налази сликани мотив (дали у мјесту Звижд или Мишкановац и дали и данас постоје насликане куће, и на крају дали се некоме у селу или регионалном музеју може обратити да се добије фотографија сликана мотива, гдје и коме, уједно можемо послати и све податке о дјелу.

У очекивању повратних информација, примите моје најсрдачније поздраве.

С поштовањем,

Унив.Дипл.-Рест. Нарциса Душевић из Ријеке.

*

Веома поштовани госп. Дурлић,

неизмјерно сам вам захвална на одговору и радује ме могућност да се добију прецизнији подаци о сликаном мотиву као и указана могућност да се у догледно вријеме с ваше стране могуће препозна сликани мотив на локалитету и да се касније успореди да ли је исто као некад.

У привитку Вама и колеги професору шаљем фотографију исписа оловком на полеђини оквира које је написао сликар Глишић те се надам да ће те Ви донијети исправну одлуку о којем се селу ради, такођер шаљем и све податке о дјелу, од димензија до године настанка и године када је поклоњено хрв. књижевнику Зв. Кулунџићу те прилажем фотографију на којој је посвета исписана на полеђини платна слике.

У очекивању одговора већ како будете стигли, примите лијепе поздраве из Ријеке.

С поштовањем,

Нарциса.

*

Поштовани господине Лукићу!

Прослеђујем Вам овај имејл који сам управо добио од колега из Хрватске.

Мислим да ће Вас садржај заинтересовати.

Ваш имејл сам нашао претражујући мрежу са кључном речи „Мишљеновац“.

Молим Вас да нам помогнете да дознамо који је део Мишљеновца био мотив за ову сјајну слику, као и да проверимо да ли је можда којом срећом нешто од тога сачувано!

А могуће је и то да помогнете да се сазна нешто више о њеном аутору и околности како се он и када задесио у селу.

Ако сте се удаљили од села, био бих Вам веома захвалан да ме упутите на неког мештанина са којим бих могао да се повежем, јер намеравам лично да одем тамо на терен поводом ове слике.

Унапред се захваљујем!

Срдачан поздрав,

Паун Ес Дурлић, дипл. етнолог.

Кустос и директор Музеја у Мајданпеку у пензији.

____________________   Напомена Уредника:

Све је, кажу, добро, што се добро сврши. Сад барем знамо у ком је селу и приближно када настала слика пок. Драгомира Глишића. Који је то тачно део Мишљеновца, опет се може, донекле приближно утврдити, узимајући у обзир један детаљ: слику бунара у позадини слике „Сеоска улица у Мишљеновцу“. Постојала су и још увек постоје само три бунара у Мишљеновцу највише налик ономе на слици, и они се налазе дуж оне улице са које се улази са источне стране села у Мишљеновац; реч је о улици крај порте сеоске која иде на југ села, према гробљу Доње Мале (у Поточићу). Међутим, већина тих зграда, које су постојале у време када је Глишић боравио у Мишљеновцу срушене су  шесдесетих, седамдесетих, као и ограде… Међутим, могуће је да ће старина Мих. С Лукић (1925. године рођен, један од најстаријих житеља) моћи да препозна јер има добро памћење, право место где је Глишићева слика настала. Чекамо да се врати из болнице, да поразговарамо…

Ево неколико фотографија снимљених у истој мишљеновачкој улици данас, тј. последњих неколико година.

источни улаз у Мишљеновац, улица крај месне цркве
источни улаз у Мишљеновац, улица крај месне цркве (снимак Иван Лукић)

..

улаз у Мишљеновачку порту, (снимак из 2010, Иван Лукић)
улаз у Мишљеновачку порту, (снимак из 2010, Иван Лукић)

..

Мишљеновачка  црква (снимак из 2010, Иван Лукић - Фотодокументација "Заветина")
Мишљеновачка црква (снимак из 2010, Иван Лукић – Фотодокументација „Заветина“)

Сокак Вујчића- Стевића (Банкера) (2010)
Сокак Вујчића- Стевића (Банкера) (2010)
Сеоска раскрсница, Кућа Шк.; са бунаром у дну (2010, снимљено из правца Бошњака)
Сеоска раскрсница, Кућа Шк.; са бунаром у дну (2010, снимљено из правца Бошњака)
Улица што из центра села води према раскрсници Шк. Крај напуштене куће Милета Савића (2010)
Улица што из центра села води према раскрсници Шк. Крај напуштене куће Милета Савића (2010)

Наравно, да се много тога изменило у односу на тридесете и четрдесете године 20. века у Мишљеновцу.

Више о селу може се сазнати из монографије о Мишљеновцу Мих. С. Лукића, која је, колико знам, распродата пре неколико година.

Више о Драгомиру Глишићу погледати на следећим локацијама:

https://sites.google.com/site/zaostavstinarukopisna/umetnici-secana/dragomirglisicvalevo1mart1872%E2%80%93beograd17jun1957

https://sites.google.com/site/zaostavstinarukopisna/umetnici-secana/kakojeslikardglisicdospeouselomislenovac

https://sites.google.com/site/zaostavstinarukopisna/umetnici-secana/dragomirglisic1872-1957predragdragojevic

Преминуо Ракитић

Песник, есејиста и један од вођа демократске опозиције током деведесетих година Слободан Ракитић умро је 1. јануара у Београду у 73. години, после кратке и тешке болести. Rakitich

Ракитић, председник УКС од 1994. до 2004, рођен је 1940. у Власову, крај Рашке, а од 1960. је живео у Београду.

Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду, на групи за југословенску и општу књижевност, уређивао је књижевне часописе „Савременик“, „Рашка“ и „Књижевна реч“. Од 1973. до 2007. радио је у Задужбини Илије М. Коларца, као уредник катедре за књижевност и језик.

Од 2005. до смрти био је председник „Српске књижевне задруге“.

У време једнопартијског система у бившој Југославији Слободан Ракитић је као књижевник био ангажован у борби за поштовање и заштиту људских и грађанских права и слобода, између осталог и у оквиру Одбора за заштиту мисли и слободе изражавања (1985-1989).

У првом вишестраначком сазиву српског парламента, Ракитић је 1991. и 1992. био председник тада највеће опозиционе посланичке групе Српског покрета обнове, а потом је изабран за посланика у Скупштини СРЈ, где је био председник посланичке групе Демократског покрета Србије (ДЕПОС) 1993. и 1994.

Објавио је, између осталих, књиге песама „Светлости рукописа“ (1967, допуњено издање 2009), „Жудња за југом“ (1981), „Потомак“ (1982), „Основна земља“ (1988, допуњено издање 1989. и 1990), „Тапије у пламену“ (1990, друго издање 1991), „Пламен и роса“ (2010). Написао је три књиге есеја „Од Итаке до привиђења“ (1985), „Облици и значења“ (1994), „Братство по Орфеју“ (2007) и саставио зборнике „Поезија романтизма југословенских народа“ (1978) и „Антологија поезије српског романтизма“ (2011).

Награде и Орден

Добитник је многобројних књижевних награда, међу којима су „Богородица Тројеручица“, „Милан Ракић“ (1974), „Исидора Секулић“ (1982), „Бранко Миљковић“ (1989), „Лаза Костић“ (1995), „Десанка Максимовић“ (2002), „Златни Орфеј“ (2010), …

Синод Српске православне цркве одликовао га је 2010. Орденом Светог Саве другог степена.

Две београдске издавачке куће: „Рашка школа” и „Просвета”, објавиле су сабране песме Слободана Ракитића, у десет књига: „Светлости рукописа и ране песме” (1), „Рашки напеви” (2), „Свет нам није дом” (3), „Земља на језику” (4), „Душа и спруд” (5), „Потомак, нови потомак” (6), „Основна земља” (7), „Тапије у пламену” (8), „Водена слова” (9) и „Пламен и роса” (10). Центар за културу „Градац”, из Рашке, организовао је, прошле јесени, округли сто о стваралаштву Слободана Ракитића.

„Иако се његово дело сабирало, и заокруживало, ништа није указивало на прерани одлазак песника. Био је човек велике енергије, пун идеја, спреман да саслуша саговорнике. Себе је уградио у Српску књижевну задругу, зато што је најстарија, и најважнија кућа књиге, а и зато што је српска, што јој књиге излазе, упркос свему, на ћирилици. Желео је да помогне Задрузи, са својим старим, и новим политичким везама, да се усправи, да настави тамо где су је оставили Стојан Новаковић, Јован Јовановић Змај, Љубомир Стојановић, Љубомир Ковачевић, Светислав Вуловић, Андра Гавриловић, Љубомир Јовановић, Милан Ђ. Милићевић, Милан Јовановић Батут… Није, нажалост, много урадио, јер данашње политичаре – књига не занима.

Родно Власово Слободана Ракитића, предграђе Рашке, данас је Српска Крајина, према Косову: „Косово и Метохија, као симбол српског историјског постојања и отпора освајачима”, говорио је Ракитић, „заувек је српско. Очување Косова и Метохије у границама Србије – није партијско питање, није европско, није светско питање, иако је то постало, већ је, превасходно, српско питање, и о њему треба да брину српска држава и Српска православна црква. Косово и Метохија, без обзира што су данас окупирани, и одсечени од Србије, најсветији су храм у срцу сваког Србина”.  „ (З. Раденковић, Политика)

Време и место сахране биће накнадно саопштено.

_______________Заветине препоручују: Погледати више: Слободан Ракитић: ОПАЛО ЛИШЋЕ : http://antologijaol.wordpress.com/2011/08/03/%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B1%D0%BE%D0%B4%D0%B0%D0%BD-%D1%80%D0%B0%D0%BA%D0%B8%D1%82%D0%B8%D1%9B/

Ризница српска- књижевност (Ангелина)  : http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?PHPSESSID=4c67c97a4ff2ae6525888b7c15528501&topic=346.0

Из Архива документарних филмова Канала ЗАВЕТИНЕ: Додела медаље Слободану Ракитићу за…. 

Годишња скупштина УКС. Сала СО Стари град. Децембар 2010.
Снимљено по идеји Белатукадруза.
Снимак И. Лукић. Продуцент др Димитрије Лукић

Видети више: http://youtu.be/esZfze4Bu_w

РЕДОВНА ГОДИШЊА СКУПШТИНА УКС

СУ ЧИМ ЋЕМО ИЗИЋ ПРЕД ЊЕГОША

Поштовани књижевницим, гости и пријатељи, окупили смо се на још једној Скупштини да проговоримо о нашем раду, резултатима и тешкоћама, које нас прате већ низ година и донекле ограничавају да се ослободимио у првом реду свакидашњих егзистенцијалних иизнудица, иако знамо да уметницима, посебно писцима, никада није било лако. Ако би ме неко упитао шта је то што писце данас може стимулисати у превазилажењу проблема, сигурно да не бих могао сажето одговорити, али ми се чини да свако од нас има своје мишљење и приближно тачан одговор заснован на путоказним идејама. Отуда, и ја сам, у овом тренутку више у себи, имам запитаности него одговора. Уосталом, без тих питања, тешко можемо пронаћи излаз из шуме, још ако идемо путевима утабаним обезнађеним ногама. Када ово кажем, свакако да имам у виду много тога оствареног заједничким напорима свих оних чланова Удружења књижевника Србије који тешкоће схватају као изазов за стваралачка прегнућа, и нашем књижевном раду и култури уопште обезбеђују заслужно поштовање.
Засигурно, наша савремена књижевност то постиже непрестаним поетичким принављањем и надвладавањем освојених стереотипа. Истина, ововремена слика наше књижевности постепено се мења: долазе млади писци, доносе свеже идеје, првенствено на трагу идентификовања свога песничког самогласа који у контексту не само наше већ и европске књижевне сцене завређује пажњу. О томе сведоче многи преводи на друге језике, учешћа на фестивалима и значајним књижевникм скуповима, одакле се они најистакнутији враћају са угледним наградама и признањима. Био би дуг списак наших писаца преведених у новије време, а знамо да је о нама и нашој култури донедавно говорено сасвим мало, и то у негативном одређењу, изнуђеном политичким разлозима. Поменућемо, између осталих,  само неколике новије књиге које репрезентују нашу књижевност у свету. То је српско-руска „Књига радости“ др Андреја базилевског – антологија нашег песништва за децу на 1.200 страна, као и Антологија савремене српске поезије на румунском језику. То наше присуство, пре свега, произашло је из настојања да успоставимо покидане нити у односиима са нашим суседима и отворенију, самим тим и садржајнију регионалну сарадњу. На овогодишњим Београдским међународним сусретима писаца посебну пажњу смо посветили књижевности и књижевницима из окружења – Македоније, Словеније, Хрватске, Црне Горе, Републике Српске (БиХ), Бугарске, Румуније, Италије, Грчке, Турске, Мађарске… Свима нам је јасно да без духа толеранције и узајамности немамо могућности да кренемо слободније из овог нашег балканског теснаца и проговоримо о свим контроверзама, болним и застрашујућим, у блиској прошлости. Убеђен сам да већина писаца и интелектуалаца у Србији тежи да каже макар део своје истине и да се суочи са свеколиким сопственим недоумицама и зебњама пред новим понижавајућим суђењима и пресудама Хашког трибунала, нарочито предводницима геноцидног  прогона српског живља из Книнске крајине – хрватским генералима Маркачу и Готовини. Такође, узнемиравајућа је одлука тог међународног суда да ослободи кривице Рамауша Харадинаја, чији су злочиначки трагови над српским народом на Косову и Метохији неизбрисиви и неопростиви. Све то онеспокојава све нас који желимо истинско и трајно међунационално помирење овде и данас и који својим књижевним делима оснажујемо хуманистичке идеје и све оно што је засновано на вековитој части и чести саобразној поштовању правде и демократских принципа у којима, нажалост, многи светски моћници једно говоре а друго чине, враћајући нас уназад, у године с краја протеклог века, у време националних острашћења и људских унесрећења.
Удружење књижевника Србије непорециво је једна од најзначајнијих уметничких групација, и као такво, без обзира на неаргументоване оцене разних интересних група, опстаје и све више се намеће културној  јавности својим делатним осмишљењима у оквиру једног богатог старалачког програнма. Томе увелико доприносе КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ, уредништво и сарадници, који, морамо још једном устврдити, раде у веома отежаним условима и омогућују својим прилозима да ово књижевно гласило репрезентује савремене уметничке интенције. Такође, захваљујући несебичној помоћи издавачке куће ПЕШИЋ И СИНОВИ излази обновљен Српски књижевни часопис на неколико језика.  Ове, 2012. године, објављена су три броја, а један од њих био је истовремено и зборник текстова наших гостију из света.
Морамо истаћи да је интензивирана међународна сарадња. Успели смо да Међународне сусрете позовемо и дочакамо 45 писаца из 24 земље. Свечано отварање је одржано у Сава центру, уз поздраве министра културе, господина Братислава Петковића, којем захваљујемо на уважавању и обећањима да ћемо убудуће добијати знатнију материјалну помоћ. Не смемо заборавити многе гостољубиве домаћине и доброчинитеље у градовима које су посетили наши гости. Изузетну помоћ добили смо и од појединаца, чланова и пријатеља УКС. Овог пута поменућемо само оне без којих много тога у организацији Сусрета и, уопште, рада УКС не би имало правог ефекта. То су: Живорад Ајдачић, Јеремија Лазаревић, Горан Миљковић, Никола Мамула, Љиљана Вукић, др Драган Мандарић, Миодраг Мића Јакшић, Луне Левајац, Виктор Лазић, Весна Пешић, Драган Мраовић, Стеван и Соња Огњеновић, Зоран Бингулац, Радинка Стојковић, Душан Унковић, Божидар Михаиловић, Радосав Чворовић, Света Ковачевић, Раде Вучићевић, Горан Ђорђевић, Предраг Богдановић Ци, Снежана Класовић, Миодраг Којић, Обрен Ристић, Љубинко Јелић, Василије Мићић и свакако, сви чланови Радне заједнице УКС, који су непрестано дежурали у просторијама Удружења и били на услузи нашим гостима. Несумњиво, овим именима можемо додати и друга, којима ћемо се на посебној свечаности захвалити. Реду тих заслужника придружују се својим донацијама: књижевник Милоје Поповић (који нам је недавно даривао компјутер, клима уређај и фото-апарат), затим вајар Остоја Балкански и браћа Јеремић, који нам сваке године бесплатно у својој ливници израђују медаље са ликом Симе Матавуља. Новац који нам пристиже од појединаца, доприноси нашем опстанку, а њихова имена редовно објављујемо у рубрици електронске поште ДАРОДАВЦИ, и КЊИЖЕВНИМ НОВИНАМА. Овом приликом им се још једном најсрдачније захваљујемо.
Протекле године Удружење књижевника Србије организовало је још неколико значајних манифестација и књижевних догађаја, који су имали добар одјек у јавности. Између осталих, то су: Светосавска академија, када нас је посетио Његова светост Патријарх српски Господин Иринеј, и Дани словенске писмености и духовности ЋИРИЛО И МЕТОДИЈЕ, одржани у Београду и Крушевцу.
Са задовољством истичемо добру сарадњу македонских и српских писаца. Тако смо и ове године, поводом Сајма књига у Београду, одржали заједнички књижевни програм, уз учешће писаца из Русије, Турске, Индије, Румуније, Немачке. Током протекле године угостили смо угледне књижевнике и дипломатске представнике из Индонезије, Венецуеле, Енглеске, Италије, Пољске и Шпаније. Тада смо се договарали о унапређењу сарадње и потисали протоколе о размени делегација и узајамном представљању у књижевним часописима и зборницима.
Угледу УКС доприноси и рад Трибине ФРАНЦУСКА 7. Могло би се рећи да је већина књига из новије издавачке продукције свакодневно предтављана на овој гласовитој књижевној сцени.
Већ неколико година настојимо да организационо трансформишемо УКС и да многи наши чланови који живе и стварају изван Београда имају значајнију улогу у књиженом животу. У складу са законским одредбама, неколико књижевних подружница пререгистровано је у књижевне заједнице. У тим местима писци су вредни посленици културе. Одувек је знано да се без појединаца, несумњивих књижевних подухватника, много тога не би дешавало, на добробит свих нас.  Извесни, веома угледни фестивали у нашој Републици опстају и садржајно се принављају, орвенствено трудољубним ангажовањем књижевника. Неки од њих трају у суорганизацији УКС.
У сваком случају, овај би извештај указао на још више охрабрујућих резултата, да нисмо изложени бројним недаћама и тешко премостивим јазовима између планираних програма и материјалних средстава неопходних за основно функционисање УКС.
Још једном апелујемо на чланове Удружења књижевника Србије да редовно плаћају чланарину. Несхватљиво је да  само једна четвртина чланства измирује ову своју статутарну обавезу. Већ смо наглашавали да сви који ту обавезу занемарују, сами себе искључују из чланства.
Следећа година је јеш изазовнија. Београдски међународни сусрети обележавају велики јубилеј – педесетогодишњицу. Уз то, обележићемо двестагодишњицу рођења Петра Петровића Његоша, једног од највећих песника српског језика и књижевности, низом разговора о његовом делу и сусретима у нашим просторијама, али и по разним другим местима и културним центрима. То јесте наша обавеза и очкујемо већу помоћ државе за реализацију свих ових програма.
Поштовани чланови и пријатељи УКС, молим вас да се сви скупа усредсредимо на стварање повољнијих услова за унапређење наше књижевности и положаја писаца  данас.
Хвала вам што сте дошли по оваквом времену, да се чујемо, и упознамо са стварном ситуацијом у којој се тренутно налазимо.
Добитницима Повеље за животно дело и Спомен-плакета – медаља са ликом Симе Матавуља, још једном честитам.
Такође, новопримљеним писцима желим добродошлицу у чланство УКС и, свакако, пуно здравља и успеха у даљем књижевном раду.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                              Радомир Андрић

*
ПОВЕЉА ЗА ЖИВОТНО ДЕЛО:

проф. др Миодраг Сибиновић
Жарко Ђуровић
Радован Бели Марковић
Злата Живадиновић
Миро Вуксановић

СПОМЕН-ПЛАКЕТА – МЕДАЉА СА ЛИКОМ СИМЕ МАТАВУЉА:

часопис „Савременик“
часопис „Буктиња“, Неготин
часопис „Стремљења“
Македонски информативни и издавачки центар, Панчево
Банатски културни центар, Ново Милошево
„Књижевни живот“, Темишвар
Никола Цинцар Попоски
Угљеша Рајчевић
Даринка Вучинић
Даница Андрејевић
Радомир Путниковић
*
НОВИ ЧЛАНОВИ УКС
ПРИЈЕМЉЕН ЈЕ 31 КЊИЖЕВНИК ИЗ СРБИЈЕ

Белегишанин Маја
Белић Бојан
Богавац Миња
Вукашиновић Јелена
Вучковић Раде Радослав
Гађански Ивана
Девић Наталија
Денић Драгана
Драгаш Немања
Живановић Вишеслав
Илић Гачић Милица
Јанојлић Драгољуб
Јовић Т. Драган
Кујунџић Јелена
Курузлија Поповић Драган
Максимовић Д. Миодраг
Милановић Миодраг Дража
Милојевић Зоран
Обрадовић Стојан
Павић И. Јован
Падејски Данијела
Радошевић Горан Радош
Ратковић Топаловић Светлана
Ребић Маша
Сарајлија Адријан
Словић Драгослав
Сокач Иван
Стојановић Синиша Синистер
Хабазин Дарко Дакс
Хорват Вера
Чигоја Бранкица

ИЗ ДИЈАСПОРЕ СУ ПРИМЉЕНИ:

Светлана Алтер (САД)
Миодраг Миша Бељаковић (САД)
Драгица Вељовић Браунштајн (Канада)
Радмила Воинович (Русија)
Петар Вујичић (Аустрија)
Пантелија Дудић (Немачка)
Мирјана Ђапо (БиХ)
 
Никола Ивановић (САД)
Звонимир Ж. Хаџи Јовић (Аустралија)
Сања Качар (Аустралија)
Жељко Кнежевић (Швајцарска)
Светлана Матић (Аустрија)
Касијана Милошевић (Аустрија)
Радмила Мила Михајловић (Италија)
Гордана Пешаковић (САД)
Петар Пјешивац (Аустралија)
Милета Симић Мали (Швајцарска)

ИЗ ДРУГИХ УДРУЖЕЊА СУ ПРИМЉЕНИ:
Мирослав Алексић (ДКВ)

Миланко Боровчанин (УКРС)
Аћим Вишњић (УКЦГ)
Даница Вујков (ДКВ)
Снежана Вукићевић Чворо (УКЦГ)
Војислав Гледић (УКЦГ)
Рајица Драгићевић (ДКВ)
Божидар Живановић  (ДКВ;  дијаспора –  Канада)
Јелена Зарубица (ДКВ)
Дубравка Миленковић (ДКВ)
Славомир Саша Нишавић (ДКВ)
Винка Перишић Шаренац (УКЦГ)
Светозар Пуцар (УКРС)
Ранко Рисојевић (УКРС)
Ђорђе Сибиновић (ДКВ)
Стојан Симић Крпица (ДКВ)
Сава Ћеклић (УКРС)
Олгица Цице (УКРС)
Драгомир Шошкић (ДКВ)

Председник Комисије за пријем: Милан Ђорђевић.  Чланови: Душан Стојковић, Верољуб Вукашиновић, Љубомир Ћорилић Александар Чотрић и Иван Лаловић.   Током 2012. године одржано је више радних састанака Комисије. Размотрена је чак 331 молба. Најпре је начињен шири избор, у који је ушло 138 кандидата. Коначна одлука о пријему  донета је 6. децембра. Одбијено је више од три четвртине кандидата.    У последње време Комисија за пријем је под великим притиском, због све већег броја молби. Запажен је и пораст интересовања писаца из других удружења за чланску карту УКС, а писци из дијаспоре су често веома упорни да се учлане баш у наше Удружење.
КОМИСИЈА ЗА ПРИЈЕМ КЊИЖЕВНОГ ДРУШТВА КОСОВА И МЕТОХИЈЕ – проф. др Драгомир Костић (председник), проф. др Даница Андрејевић и Ранко Ђиновић – примила је у Књижевно друштво пет кандидата: Радмилу Вулићевић,  Ђорђа Јевтића, Стевана Ђуровића, Мирка Симоновића и Жарка Миленковића.
(Извор: Секретеријат УКС, Булат.)

УМРО САВА БАБИЋ / Лаза Лазић

IN MEMORIAM

У суботу, 24. новембра, ујутру, преминуо је у Београду доктор Сава Бабић, универзитетски професор, књижевник, есејиста, књижевни критичар, истраживач културне баштине и знаменити преводилац. Најширим кругу поштовалаца уметничке и научне литературе познат као преводилац књижевних и научних дела с мађарског језика, Сава Бабић је велики број дела мађарске лепе књижевности, нарочито есејистике, представио српској публици, одигравши можда централну улогу у приближавању и разумевању два суседна народа, пошто су се у његовом тумачењу на нашем језику нашла многобројна остварења једне велике и узбудљиве књижевности. У потпуности је заслужан за откриће забрањеног и прећутаног великог, светски значајног дела Беле Хамваша. Сава Бабић је објавио знатан број књига и радова о писцима наше старије и савремене лепе књижевности. Био је страстан посленик на пољу књижевности уопште, омиљен педагог и предавач на универзитетима и популарним трибинама, сарадник готово свих наших литерарних часописа и организатор културних екскурзија… Дело Саве Бабића је огромно. Губитком Саве Бабића српски народ, наука и уметност губе једног од горостаса своје писане, говорене, преношене и неговане речи, једног од највећих својих подвижника и носећих стубова прелепог свог језика, чијој је величини допринео и умео да га повеже са људским говором уопште, са духом и ширином европске кулуре у целини.

Сава Бабић је имао нарочити слух за савремену српску књижевност. Довољно би било поменути само његове студиозне књиге о Милораду Павићу или Данилу Кишу. У погледу преводилачког умећа наших великих преводилаца такође, његово дело је одало пошту многим делатницима на овом пољу (Змају у првом реду). Награђен високом наградом за животно дело, убројао се у ред најпробранијих познавалаца умећа превођења у нас, као што су С. Винавер, М. Н. Ђурић, Д. Милошевић, К. Мићевић и други. Превођење је најдубља врста читања, Сава Бабић је овој племенитој вештини, поред знања, укуса и одмерености додао и веома продубљено познавање нашег српског језика, даром чији је корен у пореклу из народа снажне, свеже и данас скоро заборављене лексике. Српски језик упокојењем Саве Бабића губи једног од својих најуспешнијих чувара. У погледу човечном био је карактера крајње пријатног, веселог, скромног, рекао бих милог, био је увек окружен великим бројем најискренијих поштовалаца и пријатеља. Велики, душеван човек. Дан његовог одласка један је од оних када се нисмо стидели својих суза.

(Извор:УКС)