Архиве категорија: критичари о песнику

Лелуји и трепети Растка Петровића / Радомир Батуран

  1. ЗАКЉУЧАК
  2. 1. 0. Лелуји и трепети Растка Петровића

Растко Петровић је био једна од оних стваралачких индивидуалности која се није мирила са статичким прихватањем света и жовота, онако како су их видели и тумачили било који од ”светих отаца” и ”мудрух учитеља”. Његова пренаглашена сензуалност, интелектуална запитаност и стваралачка интуиција реаговале су на сваку свежу вибрацију живота и могуће координате света, декодирајући их и утискујући хералдичке знаке самосвојне обраде у књижевној и ликовној уметности и тумачењу појава и дела у тим уметностима. Тако је, у овим двема уметностима и њиховим критикама, авангардно баштинио културну традицију свога народа.

Растко је једна од најзагонетнијих и најтрагичнијих песничких личности наше међуратне књижевности. Загонетна је јер је створила дела која су, у оно време, само најдаровитији разумели и одобрили (Исидора Секулић, Иво Андрић, Милош Црњански и Станислав Винавер), а већина се скандализовала његовим књижевним иновацијама и оштро га нападала. Због тога се и осећао трагично у свом Београду (”најлепшем путу на свету”).

Прошао је Албанију са српском војском у повлачењу 1915. године и био сведок катаклизматичне смрти тридесет хиљада својих вршњака, а безмало половине свога народа Трауме ове личне и националне катастрофе, коју је седамнаестогодишњи дечак екстатично доживео, никада није преболео, ни у свом књижевном стварању ни у свом животу вечитог путника. Поред личне и националне, доживео је и породичну трагедију: за седам година умрло му је шест чланова најуже породице. А онда га је Усуд казнио највећом казном за сваког националног песника и искреног родољуба: забрањен му је повратак у домовину после другог светског рата и социјалистичке револуције у својој земљи. И након смрти 1949. године његови посмртни остаци биће заборављени у туђини све до 1986. године, а све због самовоље нових комунистичких власти и њиховог немара за духовност и уметност српског народа. За то време, слободно можемо рећи, и његово дело било је скрајнуто, без милости властодржачке и у комформистичком страху и каријеризму његових преживелих ”великих другова”, који су се приклонили тој новој власти. Тек након Брозове смрти и почетка духовног буђења Србије осамдесетих година, Удружење књижевника, редакције књижевних листова и часописа, Институт за књижевност и уметност,у Београду, издавачи Расткових дела и појединачно истакнути уметници и научници показали су пијететан однос према личности, делу и дубокој трагедији овог полифоног уметника.

Његова уметничка визија и критичка мисао израстале су на снажним подстицајима интелектуалне и стваралачке атмосфере која се неговала у породичном дому Петровића, као и у окружењу чудесног мита и катаклизматичне историје Балкана и блиске Апокалипсе, остварене над његовим народом, кроз коју је и сам прошао. Круну свим овим самородним подстицајима дале су европска културна традиција и савремена уметност и наука, које су као најчудотворнији мелеми за ране, окрепљујуће и стваралачки деловале на трагизмом растресену душу овог српског песника, по пристизању у Француску. ”Са Бергсоном под луксембуршким липама”, у атељеима Милуновића, Шумановића, Пикаса и Кислинга, у друштву Супоа и других француских ратних и поратних модерниста и авангардиста, уз редовне студије права, али чини се још редовније ишчитавање савремених студија из књижевности, уметности и савремене психолошке науке; страсно интересовање засловенску митологију и наше народно стваралаштво, посебно византијско-српско градитељство и фрескосликарство, формирао се најсвестранији српски уметник између два рата. Истовремено критичка мисао Растка Петровића била је она која води, тумачи, вреднује и преноси авангардна струјања, њихова уметничка дела и појаве, у српску уметност тога времена. Речју, био је ”најраснији” српски авангардни стваралац, ”претеча и новатор”.

С правом га овако називају новији истраживачи његових дела јер он је, својим песничким и есејистичким идејама и обликовним поступцима”, претекао наше најавангардније и најдаровитије уметнике, чак и уметничке правце и покрете. Растко Петровић пренеће из Париза у Београд све авангардно што је настајало и стварало се у оновременој Европи: и експресионистичку екстазу, и редуковане кубистичке облике, и бесмислене дадаистичке звуке, и хаотично ”струјање свес- ти” и подсвести надреалиста, који су се тек најављивали. И, он лично, неће припадати ниједном од ових праваца. Остаће свој и особен полифон уметник ”поезије откровења”, поетске прозе” и иманентне књижевне и ликовне критике.

Растко Петровић је био отац авангардне уметности код Срба. Више од иједног нашег успешног авангардног песника био је антипод оног „свештеника” у храму парнасистичког песништва у нас, оне поезије типа Дучић – Ракић. Он је рушио тај храм зарад новог уметничког грађења, иновантног и динамичког, које је српску поезију, и уметност уопште, покретало напред, скоро у истој равни са модерним европским песништвом и уметношћу. Осим на песнике, Растко је врло подстицајно утицао и на наше ликовне уметнике својим непролазним приказима и чланцима о актуелним догађајима и процесима у овој уметности.

Новаторство Растка Петровића више је него очито. За свако своје дело тражио је и налазио нов облик, нову форму. Зато је он пуно истраживао, а некада и експериментисао, у иновирању „обликовних поступака”. У поезији се они крећу од традиционалних и импресионистичких слика „Косовских сонета , преко експресионистичких екстатичких стихова пре „Откровења”, до величанствених преовладавања субјективности у нашој интимној мистичној стихији, у оном нашем реалном и слободном сједињењу са праосновом бића”104, у „Откровењу” и оностране љубавне мистичности у лирском ђерданчићу староегипатске богиње Изиде. Поред поетског говора ”откровења” Растко ће своје поеме иновирати и дијалошким и репортажним стиховима поема.

И у својој „поетској прози” Растко Петровић је показао пун смисао за иновирање реторичких образаца Једном је то реалистичко приповедање; други пут експресионистички заковитлане визије; па бурлескни урнебеси; чести монолози и дијалози, са мењањем стајалишта приповедача; затим путописне дескрипције; или духовна путовања; потом снови и трауме, у магновењима и идентификацијама појава; а нису му страни ни дневнички, епистоларни и други документаристички облици. Оволико обиље ”обликовних поступака” и њихових функционалних смењивања учинили су ову прозу самосвојном и аутентичном, а њене појединачне структуре хетерогеним и изнијансираним у свјој сложеној слојевитости.

Расткова ”стваралачка глад” (или страх од ”стваралачке суше”) у иновирању ”обликовних поступака” у својим делима допринела је да их, посебно дела његове „поетске прозе”, тешко можемо класификовати. Јер, она су увек путописна, увек екстатична, увек са мистичношћу откровења у коме ”природне моћи постају натприродне”105и увек – поетска. Тешко је разликовати да ли су приповетке или путописи; легенде или бурлеске; историјски роман, роман епопеја, путописни роман или ”фреско-роман”. У том свом унутрашњем методолошком ткању Растко Петровић је, у својој поетској прози, емпатично преузео понешто од оних стваралачких импулса древних зоографа који су рачунали и на ефекте лелуја и трепета исликаних зидних површина при слабој светлости воштаница и њихове благе измаглице, као и оних преливних озрачења када се небески огањ магично сручи кроз розете, витраже и двери ”наших тврдих манастира”, изузетне архитектонске лепоте и зрачности.

Проза Растка Петровића је поетска зато што је писао изразити лиричар, са наглашеним склоностима за ликовну пластичност у изразу. У њој је лирска организација ритма и звука, са бројним асонанцама и алитерацијама, анафорама, епифорама, лајтмотивима и другим лирсхим паралелизмима и функционалним понављањима, све ради динамизације стила. Осамостаљивања језичких јединица посебна су специфичност ове прозе. Њима најбоље преносн сву ону његову преобилну екстазу духовних путовања кроз време. историјске и метафизичке просторе овог великог уметника и највећег екстатичара међу српским писцима.

Метафизика Растка Петровића конституише се око његових омиљених мотива: словенства и враћања човека на почетак; материнства и култа ”вечно женског”; тајни живота (вечних тајни живота и смрти) и тајни тела; ”сила немерљивих” или „треперења оностраног” и саборности у љубави. Филозофски подстицаји за овакву Петровићеву метафизичност сежу од оног Бергсоновог ”елан витала” до Берђајеве ”нове религиозности”.

Растко Петровић у својим делима стално настоји да врати човека на његов почетак, да га ослободи свих наноса искуства (обичаја, права, морала, хуманистичких учења, уметности и религије) и да га сагледа у његовој елементарној примордијалности док оставља отиске својих стопала у влажној земљи. Из света отуђења крваве историје враћа га свом словенству или, бар, свом материнству. У оном „црвеном трагу” и „прстенастом кругу”, у оном ”дотицању из матере” осећа сву моћ ”вечно женског” које репродукује свеколик живот и цео свет, види вегетативну моћ и све мене Природе и Космоса. Људско тело је, по Растку, сконцентрисало у себи све моћи овога света, сву екстатику и динамику и све ”силе развића”. Тајне тела за њега нису ништа мање од вечитих тајни живота и смрти. У тајнама рађања, рођења и смрти он види виталитет света, његову митологију и историју и – идентификацију човека са природом и космосом. ”Силе немерљиве”, као треперење ”оностраног”, управљају тим телом, по Растку Петровићу, бар онолико колико и чула, здрав разум и његово рационално сазнање. А управо ту негде сусрећу се у њему животни динамизам Анри Бергсона и нова религијска осећајност Николаја Берђајева. Из света потпуног отуђења човека, историјског хаоса и неминовне трагичности живљења, човековим израстањем кроз љубав у другом човеку („сродном бићу”), у потпуном сједињењу са природом и космосом, Растко га поново враћа саборности човечанства и виталитета света. У томе се састоји ”нова религиозност” „оностраног треперења” и ”сила развића” – лелуј и трепет – највећег песника откровења у српској књижевности.

Овакву поетику најављивала је, заступала и бранила критика кшижевности Растка Петровића. Својом иманентном критиком он је крчио путеве авангардној уметности у нас. Тумачио је и бранио снагом великог екстатичара и визионара, али, у исто време, не праштајући јој све екстравагантности и заблуде. Међу првима је од наших новијих књижевних истраживача уочио драгоцене споне модерне уметности са ”духом народног генија” у фолклорним праобрасцима везова и ткања, басми, бајки, народних приповести и песама, разбрајалица и духовних хришћанских песмица. Интуитивно је наслутио и нове естетске теорије и методе уметничке критике, што није мала заслуга овог значајног српског песника и доброг есејисте, с европским погледима на уметност.

Овом студијом покушали смо тумачити оригиналну стваралачку личност Растка Петровића, ући у веома сложене структуре његових књижевних дела и истражити изнијансиране слојеве њихових структура, пратити генезу тих дела и уочити њихову вредност. Колико смо у томе успели, судиће они који се после нас буду бавили проучавањем књижевних дела Растка Петровића.

___________

104 Николај Берђајев, „Нова религијска свест и друштвена реалност”. У: Руска религијска филозофија и Ф. М. Достојевски”, књ. 7. ”Партизанска књига”, Београд, 1982, стр. 2о.

105 Исто, стр. 21.

= извор: Радомир Батуран ОТКРОВЕЊА РАСТКА ПЕТРОВИЋА, ИДП „Научна књига“, Београд1993. – стр. 453:, стр. 429-434…

     Видети и : „Па ипак је то савршено ратни роман.” / Растко Петровић

Advertisements

Часопис – «роман» (документарно поетска- поетичка Дон Кихотерија) / Миодраг Мркић

(Из обимне студије – сабраних радова о Бела Тукадрузу, под насловом  „ПОСЛЕФДЊА СФЕРА МИСТИКЕ: Књига о Белатукадрузу“, Београд, 2013)

*

Бела Тукадруз (мај месец, 2014, фотодокументација "Заветина"
Бела Тукадруз (мај месец, 2014, фотодокументација „Заветина“

(9)

Више је него жалосно, симптоматично, да не кажем невероватно, да је изврстан један романописац, песник, есејиста и издавач, скренуо пажњу у Србији широј и ужој културној јавности, не својим романима Ујкин дом, Литургија, Трговци светлошћу, Месечева свадба, Кућа светих ратова, У друштву пустињских лисица, Пасија по Амарилису, Дневник за Сенковића, или књигама песама Земља Недођија, Рајска свећа, Песме из романа, Свеска ХОМОЉСКИ МОТИВИ, Архив у оснивању, већ жестоком књижевном критиком, и једним романом који је објавио под псеудонимом (Есмер Белатукадруз ДОКТОР СМРТ). Међутим, ту прадоксалност пажљивији читаоци Доктора Смрти могу схватити… Лукић је жестоко разобличавао тзв. официјелну и бирократску књижевност, која царује код Срба кроз 19. и 20. век… Лукић је разобличавао великане бирократске књижевности. Немилосрдно је критиковао тзв. књижевност литерарних «бардова», представника «награђеног правца», и типичне вуковске пандане оних умова који су дали под аренду своје креативне могућности разним режимима кроз време….

Сарадња са Заветинама и Лукићем доводила ме је у непосредну везу са поезијом, у непосредне близине идеала, али и књижевног наличја.

Кључно је да су се Заветине и Мирослав Лукић жестоко и исконски одупрли бирократско-одаџијској критици и да то није мала ствар.

Та област деловања, наравно, то кажем као битан сведок због потомака, Лукићу је одузимала онај део енергије које је као песник и романописац могао да угради у неке своје романе и књиге песама. Шта би било да је Лукић после романа доктор Смрт последњих пет година наставио да ради себично само своје књижевне послове? Да је био као други? Међутим, овај човеку и писцу и издавачу је наметнута једна друга судбина. Што су му је наметали старији, оцеви и оци, ништа зато; али је неразумљиво што су хтели да му је наметну и његови књижевни вршњаци, један добар део, то је својеврстан парадокс на први поглед. Зашто?

Одговориће неко временом. Или ће из самог књижевног језгра и опуса Лукића нешто проговорити…

(Из  поглавља Супсидијарије, стр. 13-14)

*

Деформација лика Беле Тукадруза (Бела Тукадруз (мај месец, 2014, фотодокументација "Заветина")
Деформација лика Беле Тукадруза (Бела Тукадруз , мај месец, 2014, фотодокументација „Заветина“)

                     Фрагменти о Мирославу и ћутању

 

Промовисање, конференција за штампу – или веће тајног друштва.

Промоције и конференције за штампу су у послеђе време “профитабилно”, “тржишно”, “маркентишко”… за “конзументе” поезије.

Дакле – промоција: унапређење…, утврђени церемонијал.

Већ деценијама идем на промоције , на конференције за штампу. Узгред сам и у мојим књигама говорио о промоцијама. Чак сам пре пет шест година објавио и један краћи рад о промоцијама и промоције и конференције за штампу су својеврсне приредбе, представе са својом психодинамиком и психостатиком учесника, и пре свега слушалаца заинтересованих. Врло често ко зна за шта заинтересовани а не за поезију. Промоције имају своју драматику, и промоције књиге и конференције за штампу.

“Деветог октобра 2002. године тачно у 12. часова и пет минутапочела је конференција за штампу поводом изласка нових бројева часописа Заветине Плусултра 1- 4/2000 иУметност махагонија 3 – 6 – 2002.И изласка Дела Мирослава Лукића Опус уметности махагонија”.

 

Ова конференција за штампу је приказана детаљно у Трећој Србији. Ја као учесник ове конференције за штампу (Гост књижевне трибине …) изнећу известан свој доживљај Конференције за штампу.

У декору тајанствене окованости књигама у школској библиотеци одвијала се представа Конференције за штампу. Мало је било званично позваних…. Доминирала су књиге Мирослава Лукића, часописи, издања… И музички део и говорни… – све је одавало утисак ВЕЋА неког тајног друштва које оставља у аманет неке тајне поруке младим. Као чинови тајне иницијације у тајна учења, знања… Ритуал… Свечаност и достојанство је наметао лежерни и озбиљни тон (драмски речено) Мирослава Лукића који је био и водитељ… Догађај лишен конфекцијске лежерности, егзибионистичког продуцирања, књишке дубокоумности, нарцизма лажне спонтаности.

… Ето, невичан усменом говору, осећао сам се у мојој 70.години свечано и у неком ритуалу те иницијације и откровења. Био сам као неки ђачић под неким притиском загонетке смисла мисли Михајла Петровића – Мике Аласа, мисли коју често цитирам. “ Јединство диспаративних феномена”. Мисао која садржи дубоке поруке модерности и науке и уметности модерне; и наравно мистике и филозофије.

Целу атмосферу појачавали су у интимном доживљају и сами наслови књига и часописа: Уметност махагонија, Дрво живота, Аветињска метафизика романа Ујкин дом, Заветине… Необичан музеј Плус ултра, Речник прототипа, источник … Дакле – дух пра…, древног, иницијације.

Чар мистичности тајног скупа заветног по моме осећању, уживљавању у заветност дубоких истина о мистеријуму будућности сенчило је присуство родоначелника сигнализма Мирољуба Тодоровића као и професора др. Димитријевића да кажемо овде доктора естеске хирургије. Да, естеске хирургије која је неопходна нашој “литератури, поезији, неопходна превредновању у свим видовима.

Млади гласови ученика који као у ритму говоре свете предаје, заветна знања духа – духа древних књига.

 

Не, нисам се стидео својих година, искуства. Подавао сам се слободно миљу маште доживљаја тајне алхемије речи тајног друштва. Из ходника допирао је жамор ђачких гласова. Чинило ми се да су то гласови мистеријума будућности, гласови сенке будућности. У себи се нисам либио да ме сенче духови мистерија питагореаца, орфеизма. Можда баш од њиховог духа има нечега у Источној Србији и у духу Мирослава Лукића?

(Из  поглавља Фрагменти о Мирославу и ћутању, стр. 213-214)

*

Детаљи поплаве, 15. мај 2014. Љешничка река, Звижд, Србија
Детаљи поплаве, 15. мај 2014.  Звижд, Србија

                                     Богочовечански реализам

 

Немам пара да купујемчасописе и новине. Оно што ми дође до руку углавном је окоштали академизам. Без дубине без интригантности духа – душе за актуелно, живо. Књишки академизам, неоакадемизам је оковао наша гласила. Ништа се не дешава.

У часописима Мирослава Лукића нешто се ипак дешава. Дешава се истина. Без гњаважа писаца из друге руке. Без академизма, врћења око Кафке,Камија, и понешто од новог… У часописима и листовима се врте иста имена старих писаца и новорегрутованих – ја теби ти мени.

Мирослав Лукић, да кажемо тако уобичајено, има свој стил (јединство форме и садржине… друштвене формације рађају стилске формације поетске). У том смислу резонујем. Чини ми се да би он радо пристао на тај назив његовог књижевно уметничког рада. Значи – богочовечански реализам. Читајући његове књиге ичасописе наметнуо ми се тај израз, та синтагма – богочевечански реализам. Наравно, ион сам употребљава тај израз, ту синтагму …. Ја тај реализам, дакле један од “вечних реализама разумем тако да песник, писац обухвата, докучује, допире до великих дубина И ширина само битка, тубитка као нивоа не битка, бића, апсолута, есенције, нирване, тао, Ништа, Празнине… Или, наравно, у духу – души .И даху варијанте хришћанства – византијског, православног, ако хоћете исветосавског – у духу Бога.

Да не распредамо даље. Није важно дали је синтагма за назив “правца”, “покрета” “школе”, “групе”, “струје”. Није важно дали је синтагма богочовечански реализам оригинална или је узета од другог. Важно је да је тај стил, поступак, “техника”, да су изражајна средства, “технологија”, израз, језик у ужем смислу стила оригинални. Важно је да то постоји у великој тежњи да се каже истина, Истина, ИСТИНА. Да се каже кроз феноменално манифестно, појавно наше (југословенско, српско, црногорско… балканско…) да допре до истине.

Сигурно као песнички акт пре свега Лукић хоће да допре до сржи феномена и пре свега социјалног, али увек у вези са божанским, апсолутом.

То се све види у радовима у часопису Трећа Србија.

Ево “сведока (цитат) за ово наше тврђење са 94. стране Треће Србије: “Свет у коме живимо, култура и књижевност у којој делујемо,одвикао се од светлости, ваља се у тами незнања и мрака и илузија. Заражен је епидемијом епохе, јавне болести. Заборављена су оба закона – пророчански и месијански. “

У свету тих идеја говори о наградама данас код нас и о награђеним наградом Дрво зивота за 2001.годину. Овде рецимо да Лукић говори отворено, јасно, без ћифтинског увијања, укривања трагова. и управо бар зато се и његови часописи читају као романесно штиво и као велики документ времена и на нивоу Само битка, Тубитка па ако хоћете и Битка. Његови часописи због живости и директности остварују, бар за модерног читалаца извесно јединство интересовања , равно јединству интересовања у криминалистичким романима. Ништа мање није ни јединство тона упрскос разноврсности садржаја целина, прилога. Ако бисмо хтели, могли бисмо говорити и о осталим јединствима: радње, места и времена. Као и о фазама (етапама развитка “епске” и “драмске “ радње. Добри уредници часописа вероватно пазе строго где ће шта да буде у свесци.

Трећа Србија је (као и остали часописи Мирослава Лукића) својеврсни досије времена. Досије о стваралаштву. О принудној илегали песништва… О непристајању на досијеа прећуткивања писаца..

Улоге новца, преображеника из мојих књига и нарочито књиге Прилози за биографију Ђавола, Голешке богиње и У тамизнака два. Лукић је у Трећој Србији моћно немоћан и кад ритмом часописа Трећа Србија (зар смо стигли тек до треће?!) разбија маркетиншки монопол. Да, дело Мирослава Лукића: тридесетидва наслова… Да – Трећа Србија. Тек трећа. Као да је у неком очају Мирослав Лукић упао у неку маркетиншку чаролију. Ништа мање није ни часопис Заветине Плус ултра, до зона преливања, мајсторска радионица рукописних издања,вид богочовечанског реализма као и сама адеса: Југославија, 11000 Београд. (…..)

 

Све, све је то манифестација есенције нашег самобитка, тубитка – феномен (Не бића)….

 

Све је то део овог својеврсног «романа « – часописа , тријумфа Мирослава Лукића и можда знак нашег пораза.

И ја, и говор о мом раду Превредновање само смо део тог часописа – романа…. Моћ привида…. Моћ чињенице, документа. Све, све је неки живи «роман» – часопис на насловом Трећа Србија. Уз моје смушено питање – зар тек, или већ – трећа?!. «Камуфлажно перје». …

 

Бела Тукадруз (мај 2014)
Бела Тукадруз (мај 2014)

                    Часопис – «роман»  (документарно поетска- поетичка Дон Кихотерија)

 

Мени не треба много веровати. Писац Војислава Бубања дао ми је монографију о бубањама. И, ја сам је приказао као роман, доживео је као роман. Није лудило када је Сергеј Анзенштајн имао намеру да сними филм по Марсковом Капиталу. Али, изгледа да је лудило када је један душевни болесник, како гласи прича у једној лудници… управник данима тражио телефонски именик… Један лудак му каже да је прочитао један велики и веома занимљив роман где има доста ликова мушких и женских и да су рељефно описани… Управник му каже дај ми да видим роман… Видео је именик телефонски кога већ данима тражи…

… Дакле, читао сам часопис Дрво живота, свеска 6 – 7 2002.године као «Роман». И, јесте по мом мишљењу «роман» – часопис. Својеврсни документарни роман забаван, ништа мање но криминалистички романи. Наша прелазна времена и «прелазна»… Наше друштвене формације рађају и нове уметничке, стилске формације, и нове жанрове. Ево поздравимо рађање часописа – романа «документарног «, «дневника».

Дрво живота свеска 8 – 9 , исто сам доживео као својеврсни документарни роман. Роман специфичне дон кихотерије нашег времена. Дон Кихота – поете, ствараоца који јуришајући на «ветрењаче» намерно чини нашу литерално, књижевно уметничку будућност смисленом. Сенке будућности. Какав драгоцен часопис – «роман». Какви свирепо искрени подаци, документи. Каква горда надмоћ горког сазнања о свету у коме живи зрачи из упорности, решености духа-душе и даха Мирослава Лукића. Да, даха – ритма одлучности. Како су мучни и прљави детаљи, лица, личности овог «романа-часописа-«дневника» Како ће некад паметан изучавалац историје уметничке књижевности бити радостан па и радостан у згуснутости материјала, документа. И можда због јединства тона, јединства интересовања биће још радоснији. Читати у будућности овакву књигу у царству дефилеја, параде углађених конфекцијских лажно академских приказчића књига са стереотипним изразима књижевника из друге руке.

Био бих тужан, ако будући читалац не буде уживао и у замеркама које Лукић налази и мом раду, мојим фалинкама, фалинкама мојих књига. И мој рад као и радови других су нека илустрација, да кажемо, Дневника једног писца…, или бар – из дневника једног писца.

Поред једносмерне углавном, преписке са редакцијама… Лукић даје и неколико примера приказа који су ето, грубо да кажемо, нека допуна илустрација, али истовремено и делови тог дневника.

(Из  поглавља Сенке будућности, стр. 223-226)

Детаљ поплаве, мај 2014, Звижд.
Детаљ поплаве, мај 2014, Звижд.

_______ Видети Мркићеву књигу, где се може поручити:

http://krmikovac.wordpress.com/%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%BE-%D1%83-%D0%BC%D0%B0%D0%BB%D0%BE%D1%98-%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B6%D0%B0%D1%80%D0%B8-%D1%81%D0%B0%D0%B7%D0%B2%D0%B5%D0%B6%D1%92%D0%B0-%D0%B7/

Превредновање – неизбежно

Овај подужи одломак  из текста  Мило Ломпар, „Поетика самотништва“, Небојша Васовић прештампава у својој нанјовијој обимној  књизи  „Зар опет о Кишу?“ (Београд, Конрас, 2013, 444 стр.; стр.: 383-387; поглавље „IV“  „Из непопуларних архива“).

најновија књига небојше васовића
најновија књига небојше васовића

„Ова књига није пуко обнављање негативних аргумената поводом Кишовог дела, чију репрезентативну суму даје Драган Јеремић у Нарцису без лица, књизи велике истраживачке вредности, без обзира да ли прихватамо њене закључке. Иако у многим елементима ослоњен на учеснике давнашње полемике, што природно проистиче из посвећености истој теми, Васовић пише своју књигу из особене и аутентичне перспективе, за чије разумевање је од највеће важности судбина Кишовог дела у деценијама после чувене полемике. У том епохалном одјеку постоје два дејства: Кишово манипулисање судбином Гробнице за Бориса Давидовича и својом личном судбином и природа духовне ситуације времена у којем је то манипулисање не само могуће него и пожељно. Укупна енергија књиге Лажни цар Шћепан Киш усмерена је против такве духовне ситуације времена, која омогућава Кишов успех, води у непроверавање његових тврдњи о прогањању и изгону, погодних за звук великих звона, која су „меркантилна, јер звона великих мученика данас одзвањају меркантилно“. Киш је, отуд, схваћен као заштитни знак једне духовне ситуације, савремене а не некадашње, и то је корен ethosa из којег извире оно против које исказује Небојша Васовић. […]

У том простору Лажни цар Шћепан Киш износи три политичке теме као предмет разрачунавања са Кишом. У јеврејској теми (1) Киш проналази повлашћен простор за патос жртве који је унапред одабрао као непроблематичан, иако „јеврејско искуство под Стаљином, или којим другим режимом, није нешто монолитно и бесконфликтно, како би хтео да нам прикаже Киш“. У тој теми, истовремено, Киш проналази добар начин да обезбеди властити успех, јер је њена моћ употребна у највећем степену. Ту се наглашава етичка проблематичност Кишовог понашања у ванкњижевној сфери: за писца који-своје дело не исказује као дело-чин, у пољу праксе, такав приговор не би напуштао оквире строго приватне сфере, али за писца као што је Киш он има разарајућу снагу. Кишов (2) однос према комунизму носи подвојеност која може послужити да би се демистификовао снажан морални гест његове прозе: „Смели борац против насиља и политичке репресије, Киш не пише о стаљинизму средине у којој живи… већ се смело, заједно са Титом, обара на руски стаљинизам.“ Оваква примедба може имати смисла у пољу акције, а не у пољу уметности, да сам Киш није назначио постојање јединственог духовног става који се снажно протеже на његово приповедање, омогућавајући критичару да устврди како Киш „не разоткрива некакве потресне истине о тоталитарним режимима, већ – напротив – понавља исте оне митове који су већ прихваћени за официјелну истину.“ Изузетно је ефектно и убедљиво Васовићево рашчлањавање (3) Кишовог схватања национализма, јер се показује да је регис-тар Кишових одредница националистичког схватања света могуће схватити као регистар снажно распрострањених предрасуда, лишених аутентично историјског садржаја, идеолошких мотива који делују као етикете, погодне за брзо лепљење и рекламу, никада плод неког изнијансираног и безинтересног посматрања. […]

Померање смисаоних акцената са строго књижевних и поетичких на политичке и етичке Кишове особине пмогућава да се у Лажном цару Шћеиану Кишу назначе оне културне силе које писцу омогућавају тако истакнут положај. Описан као узорни пример идеологије успеха, Киш је постављен као фигура која употребљава различите моћи да би обезбедила своју прихваћеност: он то не чини скривено него нападно, не самозатајно него агресивно. Како је таква веза увек двострука, онда и он сам од тих моћи бива употребљаван. (У овој тачки Васовић додирује своју анализу из књиге Против Кундере. По обликовању доминантне фигуре која се оспорава то су две сродне књиге.) Ово настојање да се ставе у дејство различите моћи открива лажног побуњеника и скривеног конформисту: „Увек је некоме морао да припада, да буде нечији.“ Ту је дно Васовићевог доживљаја Киша који је обликован као фигура с оне стране самотништва, и то као неаутентична фигура, јер не жели да прихвати сазнање о властитим својствима књижевно-егзистенцијалног конформисте, иако прихвата позитивне последице таквог положаја. Када Васовић, оспоравајући Кишово схватање национализма, одлучи да искаже своје разумевање национализма, показује се колико би било кратковидо сврстати га у националистички покрет, јер су његова размишљања испуњена бројним исказима у којима се очитује и канонски и апокрифни презир према том, и сваком другом, покрету: „Само ретки појединци имају потребу и смелост да размишљају о феномену нације с оне стране трговине и дневне политике. Национализам, дакле, не мора бити само пример масовне хистерије -изнуђене историјским околностима, већ и индивидуално становиште иза којег често не стоји никаква подршка народа или националних институција.“ Никаква колективистичка идеја, па ни националистичка, не лебди пред очима писца књиге Лажни цар Шћепан Киш. У њеном темељу налази се поетика самотништва. Јер, њен основни  гест јесте гест радикалног индивидуализма, који тражи одговорност за све, који негује подозривост према сваком владајућем схватању, знаку, обичају, јер иза сваког таквог амблема проналази колективистичку силу која га омогућава. […]

У овако оцртаном распореду сила настаје нехотична потврда Васовићеве интуиције о томе да Киш није фигура самотништва него њена симулација. Иако се Васовић не служи хронологијом, иако он не анализира ко је све, кад и како оспоравао и афирмисао Киша, ипак је прецизно указао на то да је скоковит и непрекинут успон писца Гробнице за Бориса Давидовича био одлучујуће појачан полемиком око плагијата, јер је баш ова полемика створила ореол око Киша, који је убрзо за њом добио најзначајније књижевне награде, и у комунистичкој Југославији, временом утирући пут настајању једног мита, који делује и данас, поготово данас, једном унапред оправданом репресивном снагом. […]

У његовом оспоравању нема ничег паланачког, него има свесног изазивања, које се обликује у духу аутентичног самотништва: „наши људи идолопоклонички падају пред сваким успехом неког нашег човека у иностранству јер иностранство увек доживљавају као центар космоса, као центар својих промашених, неодживљених живота.“ Васовић само остварује своју субверзивну осећајност: у поетици која на њој настаје, у разорној и духовитој логичности многих реченица, у бескомпромисно негативном ставу којим се аутор потпуно излаже, Лажни цар Шћепан Киш представља занимљиву и узбудљиву књигу. Њена поједностављивања, одвише далекосежни закључци, одвише велика оспоравања Кишове уметничке вредноста, својеврсна су цена коју плаћа критичарев темперамент.Ма колико истрајавали на овим својствима, нећемо одагнати субверзивност истина које нам ова књига саопштава: бројна, суптилна и вешта, тумачења Кишове прозе, и она остављена „за будуће докторанте са Сорбоне и Харварда“, уколико не застану пред неким сазнањима које доноси ова књига […]

(Мило Ломпар, „Поетика самотништва“, Летопис Матице српске, април, 2005.)

________ НАПОМЕНА  уредника:

Последњи параграф из одломка Ломпарове критике из 2005. године веома је објективан, у односу на оно што се уопште могло прочитати и чути о критичким напорима Небојше Васовића. Нарочито последња реченица. Међутим, већина Васовићевох критичара , мислим на официјелну, бирократску и академску књижевну критику, није имала нити може имати слуха за право вредновање и превредновање. Ретки међу њима, присетиће се да су и Скерлић и Вујић (пред сам Други светски рат) сматрали да се у српској књижевности мора временом започети са превредновањем, али практично тај посао једва да је започет последњих година. Официјелна књижевна критика се радије бави хвалоспевима, стварањем и одржавањем канона и шаблона, јер је то лакше и безболније. И уносније! Та  официјелна књижевна критика много личи на српско друштво онакво какво оно стварно јесте. Није чудно што се на тешки, аргатски посао превредновања усудио баш један писац, какав је Васовић. Већ од првих својих есејистичких књига, од књиге о Кодеру, видело се да је Васовићу дража истина од некаквих митова о српским књижевним величинама (сетите се Васовићевих критика о Михизу, или о другим „миљеницима“ времена и прилика). Дај Боже, да овај писац који живи у свету далеко од Србије као сиромах поживи и позабави се, на свој начин, вредновањем , рецимо, прозе, српске прозе  друге половине 20. века, прозе тзв. наметанутих писаца, на убедљив начин, на који је тај посао обавио у књизи „Зар опет о Кишу?“, коју ће наравно, у прво време, сада и сутра дочекати уобичајена тишина и мук, али прекосутра  ће бити друкчије….Постоји у Србији још неколико писаца-критичара (Миодраг Мркић, Мирољуб Милановић …), сасвим неукалупљених, својих, који се не могу чути од оних који стварају сабласну тишину, као и око најновије Васовићеве књиге. Јато писаца-критичара, склоних превредновању, полако се шири, јер оно што треба да буде, то ће бити, то се не може задржати. Превредновање је неизбежно….

                    Бела Тукадруз

Počinje Beogradski festival evropske književnosti

DRUGI Beogradski festival evropske književnosti počeće u utorak uveče od 19 sati, u holu Doma omladine Beograda, otvaranjem izložbe posvećene velikom poljskom pesniku Zbignjevu Herbertu (1924-1998), jednom od najvećih evropskih pesnika 20. veka.

Tokom ove izložbe posetioci će moći da vide crteže, rukopise i fotografije ovog modernog klasika, koji je pisao i eseje, drame i kratku prozu. Vrhunac Herbertove poezije predstavlja knjiga „Gospodin Kogito“: pesme na tu temu pisao je tokom čitave svoje pesničke karijere, a Gospodin Kogito jedan je od najuzbudljivijih likova moderne evropske književnosti.

Herbertovi crteži nastajali su, po rečima Gojka Božovića, glavnog urednika „Arhipelaga“, tokom sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka. Veliki broj crteža odnosi se na teme iz Grčke, zatim Holandije i Italije, posebno Venecije – što su sve velike teme u njegovom stvaralaštvu.

– Malo je poznato da je veliki pesnik i esejista tokom čitave svoje karijere radio i crteže. Oni mogu da se vide i na mnogim njegovim rukopisima, jer je on pišući svojim prepoznatljivim sitnim rukopisom, svoje pesme i eseje ukrašavao vinjetama, crtežima, minijaturama. Herbertovi crteži u dubokoj su vezi sa spisima, otuda i sami rukopisi deluju kao crteži – rekao je za „Novosti“ Božović.

Na otvaranju Festivala pesnik Duško Novaković pročitaće pesmu posvećenu Herbertu. Zatim će, u prvom književnom programu, nastupiti pisac Mihajlo Pantić, koji će razgovarati sa publikom i čitati svoje nove priče iz knjige „Hodanje po oblacima“. U okviru filmskog programa festivala posetioci će moći da vide besplatnu projekciju filma „Hadersfild“ Ivana Živkovića koji je snimljen prema istoimenoj drami Uglješe Šajtinca.

Festival koji organizuje „Arhipelag“, odvijaće se u Domu omladine do 28. juna. Zamišljeno je da se književnost predstavlja kroz različite forme: od knjige i javnih čitanja, preko razgovora pisaca s publikom, do izložbi, retrospektiva savremenih igranih ili dokumentarnih filmova poteklih iz književnosti, kao i video-prezentacija i drugih događaja.

Počinje Beogradski festival evropske književnosti | Kultura | Novosti.rs.

Slobodan Jovanović – kritičar savremenog doba

ZMAJEVO PEVANJE„U ENGLESKOJ postoji zvanje dvorskog pesnika. Kome se ono poveri, taj ima dužnost da opeva sve važnije događaje u životu vladalačke porodice, rođenja, svadbe, umiranja… Taku dužnost od prilike vršio je kod nas Zmaj, ali s ovom razlikom. On se nije hteo izjednačiti samo s jednom porodicom našeg naroda, pa ma to bilo i silom najvišom. On se izjednačio s celim narodom. Nema tog događaja u narodnom životu u kome on nije učestvovao svojim stihovima. Njegova ‘Pevanija’ to je kronika našeg doba. Zmaj nije bio pesnik mimo sveta, što živi sam sa svojim snovima. On je zajedno sa svojim suvremenicima proživeo sve njihove značajne trenutke“, zapisao je Jovanović 1899, u tekstu „U Zmajevu spomenicu“.

 

 Slobodan Jovanović i Bogdan Popović

 

ČITALAČKA publika deli se na obrazovanu manjinu i na masu. Prva, znajući strane jezike, gotovo je prestala čitati srpske stvari. Masa ne uživa u literarnim spisima, ona se hrani senzacionalnim romanima koji se opet iz strane književnosti prevode… Knjiga za narod nema dobrih. Ove što izlaze ne čitaju se; one se samo honorišu.

Iako deluju sasvim aktuelno, ove odgovore dao je Slobodan Jovanović (1869-1958) u intervjuu 1899. godine, na pitanja o uticaju stranih literatura u srpskoj književnosti, odnosno o domaćoj popularnoj književnosti.

Bio je rektor Beogradskog univerziteta, predsednik Vlade Kraljevine Jugoslavije u izgnanstvu, predsedik Srpske kraljevske akademije i najveći srpski pravnik. Da je u životu i neumornom radu ovog istoričara srpskog 19. veka, hroničara parlamentarnog života, nezaobilazno mesto imala književnost, srpska i strana, i njeno tumačenje, pokazuje knjiga „Slobodan Jovanović – Iz istorije i književnosti“, u izdanju „Beoknjige“, „Informatike“ i Srpskog liberalnog saveta, koja će u petak biti predstavljena u Narodnoj biblioteci Srbije.

Književnost, po rečima Mila Lompara, autora predgovora, nije samo područje duha na kojem se Slobodan Jovanović lako i uspešno kretao nego je i konstitutivno svojstvo njegovog duha. Ona pripada prirodi Jovanovićeve refleksije i u slučajevima kada je zalazio na druga naučna područja, posebno kada je pisao svoja istoriografska dela.

– To nam, dakle, sugeriše kako kroz ispitivanje svojstava koje je ispoljio kao književni kritičar možemo nazreti konstante duhovnog lika znamenitog pravnog, političkog i istorijskog mislioca. To, takođe, znači da je on – ostavljajući pečat svog duha na književnim delima – istovremeno ispisivao osobenu definiciju vlastitog gledanja na svet, i, sledstveno, vlastitog – poglavito istorijskog – pripovedanja o svetu – kaže Lompar.

U izboru koji donosi ova knjiga, našli su se Jovanovićevi tekstovi o Filipu Višnjiću, Vuku Karadžiću, Ljubomiru Nediću, Jovanu Skerliću, Bogdanu Popoviću, Vojislavu Iliću, Dragiši Vasiću, Zmaju, Njegošu, Lazi Kostiću, srpskoj pozorišnoj književnosti, knjižari Gece Kona… U drugom delu knjige autor razmatra pisce koje je izdvojio na horizontu svetske književnosti: Voltera, Stendala, Džordža Meredita, Prusta, Zolu, Ibzena, Džonatana Svifta…

Slobodan Jovanović – kritičar savremenog doba | Kultura | Novosti.rs.

Мистификација и демистификација / Миодраг Мркић

(одломци)

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

“…Ако је неки неспоразум постојао између књижевне критике и писца Мирослава Лукића, онда је он могао бити само у томе : Књижевна критика није познавала ни споредни, најмањи и најмање битни део Лукићевог опуса, и све оно што је он био и, поготову, оно што јесте и што у ствари значи.
Ова књига се може наставити, дописивати; да ли ћемо то у будућности учинити сва тројица заједно , или појединачно, то је у рукама Божјим, као и књижевна и људска судбина Мирослава Лукића…* …”
_____________________

* “Шта евентуални читалац мора имати у виду?Прво издање књиге НА ВЕТРУ, НА ЧИСТИНИ, НА ВИСИНИ, Париз – Београд, 2000, 260 стр. – није било зборник, већ заједничко дело – пионирски покушај да се сагледа богат стваралачки опус једног песника, романописца, есејисте, антологичара и критичара – недовољно валоризованог у српској књижевности. Велика већина српских књижевних часописа, последњих деценија и година, морала је одбити овог писца, са свим њиховим пороцима, о којима нико ни да зуцне, о пороцима и неистинама који не фермају логичност и истинитост. Као бела навлака око, тако су заслепљене душе многих савремених часописа. Ни једну пчелу не могу привући к себи, само бумбаре, и бумбаре и стршљенове, а камо ли васиону и свеистину.Заветине је покренуо видовити усамљеник, јер видовитост расте код усамљеника, који могу да гледају у даљину. А овај песник је од најранијих дана упирао свој поглед према бреговима, преко брегова… Часописи књижевни нису постизали циљ: тапкали су, тапкали, тапкали; пипкали су, пипкали, пипкали; делили су и разлагали; мерили су и премеравали, бројили, док им хрпа ствари није препунила корице и душу, као гомила песка, стварајући илузију сигурности за мозгове нојева. Сами су себе осудили и не треба нико други да им суди; Лукић је то, као човек и уредник увидео. У овој књизи није било могуће обухватити све што је Лукић написао, па ни његови романи спремљени за штампу, чије су штампање успорили и спречили ванкњижевни фактори… О Лукићевим радовима сам написао, почев од краја 1997. године, па до краја 1999. године, прилично, безмало једну књигу. Писао сам о Лукићевим романима, књигама песама, есејима. Све те текстове, прелиминарно већ објављене, по новинама или часописима, намеравао сам да објавим обједињене под једним заједничким насловом ОPUS OBER OBERLIGHT, HERCULANUM ; али, средином лета 1999. године, учинило ми се да би можда боље било, да уз моје буду објављени и текстови још неколико аутора, пре свега – Александра Лукића и Батрића Церовића, – већ објављени текстови А. Лукића и Церовића, о оним књигама М. Лукића о којима сам и ја писао – тако је настала та књига. Нисмо означили који текст у тој књизи припада коме, надајући се да ће евентуални читалац те књиге врло лако ће уочити, и без тога, шта коме припада и чијом је руком написано у овој књизи. Ни две године после тога, пожелео сам да прерадим оно што сам написао, стављајући акценат на тему Пепељуге…”
И С. Иг. Митровић је наставио да дописује, односно прерађује оно што је написао у одушевљењу, и, можда, на брзу руку. Ова књига се објављује из рукописне заоставштине. Шта је Митровић променио, изоставио, може се видети  упоређивањем првог дигиталног издања књ. НА ВЕТРУ, НА ЧИСТИНИ, НА ВИСИНИ, Париз – Београд, 2000, 260 стр., које Народна библиотека Србије има у свом фонду…  (Напомена Издавача и Ур.)”(стр. 58- 59)

 

ПИТАЊА, ОДГОВОРИ

 

Ко је у ствари Саватије Иг. Митровић? Неко сличан мени? Велики вук самотњак? Професор? Професор на привременом раду у иностранству, наше горе лист? Пажљив и страстан читалац?
Библиофил? Или је реч о неком трећем, непостојећем?
Неком од Лукићевих непознатих обожавалаца, читалаца, пријатеља? Да ли се иза имена Саватија Иг. Митровића не крије, можда, неко прескроман, повучен и частољубив?

Рукописи Митровића стизали су на адресе Политике и Заветина; а само је понешто од онога што је стизало објављивано. Доста тога је одбацивано, колико знам у Заветинама, због претераних  похвала Лукићу, које нису биле неосноване…
Припремајући Митровићев рад за штампу, као уредник (Библиотека Идентитет Заветина, Коло Прво, књ. 3), читао сам пажљиво рукопис из заоставштине… и осетио његову вредност, ма о коме да је коначно реч. Признајем да је свој рад Митровић писао заснован на аргументима и чињеницама, не каоја. Није тражио помоћ паганских богова, унајтежим тренуцима, помоћ бога критике Мома – то сам ја смислио, осећајући да је и један пагански бог умешан у метатекстовности.
Ту му је место, богу критике Мому, у љупкој митологичности Лукићевог опуса…
То што је урадио, елаборирао, потврдио, истакао Саватије Иг. Митровић мени је пружило могућност, као есејисти, да Митровићев подвиг (дело) “продужим” (Бодлер), “проширим” и “проследим”…

Митровићев рад о Лукићу дао ми је могућност да дубље и шире нешто кажем о живој пракси бирократских мистификација бирократске књижевности, која је, свакако, само део структуре власти, свеједно које боје и маске носила тренутно. Митровић је написао много мање од мене о Мирославу Лукићу, писао је, чинило ми се лакше од мене, и о темама, које сам ја можда заобилазио… Оно што би можда било занимљиво у вези са његовом рукописном заоставштином то је – како би бог критике Мом, пагански бог, тумачио хришћански дух дела М. Лукића и Саватија Иг. Митровића о делу Лукића: хришћанство, светосавље, судбина, слободна воља, гордост, итд. Вероватно би Мом имао што-шта да приговори хришћанству које се дели на 3-4 тзв. званичне вере… Светосавље се опет дели на неколико…

_________ из обимне студије М. Мркића Последња сфера мистике, која је тренутно у штапи…. и која излази крајем зиме као 8. књига новопокренуте едиције ZAVETINE My Opera.

У ВРТЛОЗИМА И ВИРОВИМА АПОКАЛИПСЕ (ОБЈАВЕ) ЛУКИЋЕВЕ / Миодраг Мркић


На први поглед (без читања поеме,визуелни
утисак), види се да је присутан један поемички
узвитлани ритам, дах. Извесна вертикална каскада
немирног процеса хуја и буке немирне, да кажемо
дивље реке. Нека буде баш реке Ибра. Наравно, то
је тако ако знамо да је лирска песма, па и поема, и
визуелни, графемски, графијски феномен. Поема је,
углавном, у слободном стиху (белом стиху), наравно,
далеком од скулптуралног стиха класицизма и
везаног стиха. Међутим, има деоница које су и у
везаном стиху. Значи „слободни израз песничког
језика“, али, на пример мотив ТИШИНЕ (који је
скоро синоним за небиће, празнину) или мотив Ибар
реке су, у везаном стиху. Има још строфа
које су нека врста везаног стиха – дистих, терцине
итд.Симултаност израза. (…)
Од свих бројева у ритмичкој глобалној
структури доминира број три; нарочито око
ТИШИНЕ и Ибар воде. Присутан је и у понекој
терцини. Извесној глобалној ритмичности доприносе
и песме без наслова – астероними и, наравно,
извесна, астрофичност. И једно и друго, по природи
ствари, је у функцији израза садржине, као и хетерометрич
не строфе (различитог броја слогова). По
форми, техници, можемо говорити о поеми
Лукићевој као о нечему што је контаминирано – спојено.
Као о извесном колажу, монтажи, и то у метрици
и разноврсности стиха и строфе пре свега.
Наравно, то је условљено садржином – универзалношћ
у и шаренилом греха и казне. Условљено је
чврстином и дубином мотивацијског система.
Ентропија, редунданца, неодређеност, непредвидљивост… (…)
Фатални ортодоксни Ускрс 1999.Не, није
само у питању бланц верс – слободан стих, без риме.
Поема је заиста богата; разноврсна
јуришна каскада и слободног стиха, и римоване
прозе, и везаног.
Морамо скренути пажњу и на извесан
ромор, риму у фонемској структури. У смислу асонанце
и алитерације. Ту је упадљива строфа,
функционално дата песма Ибар водо.
Што се тиче језика, можемо рећи да
користи различите жаргоне, типове језика. Да не
упадамо у шира стилистичка обајшњавања. Симбол
је упадљив као израз, али није насилно форсиран.
Директан и индиректан говор, описи, итд, итд. (…)
Мислим да је у овом огледу – књизи о
Лукићевој поеми Фатални ортодоксни Ускрс
1999. било нужно, бар нешто посебно, издвојено
рећи о изразу, стилу у ужем смислу речи, техници.
Рећи о овој плаховитој вртложној реци-поеми-Ибар
води. Рећи о њеном увиру, крају, али не крају крајева…
Овој објави, откровењу … О њеном току и
ваљању греха, кривице и казне.
Пошли смо, као што рекосмо, од форме и
идемо на садржину – у вирове и вртлоге објаве –
апокалипсе модерне и наше, али и светске…
Наслов апокалипсе Мирослава Лукића
Фатални ортодоксни Ускрс 1999. је добар. Можда
је најбоље одмах рећи да мислимо да овакви чврсти
термини као што је Фатални ортодоксни Ускрс
1999. године као и много рабљени појам фатално
можда и нису баш за једну овакву поетску материју
сочну од метафизичке реалности? (…)
Наравно, 1999. година је за Балкан и за
Србију трауматична година о којој се много може
говорити. Можда ће без фусноте, рецимо 3004.
године, ова година више имати симболичко значење:
и са бројем један, и са бројем три, и са бројем
девет?…
Поема Фатални ортодоксни Ускрс 1999.
године почиње извесном дидаскалијом, ремарком.
„Отварање…“ Можда и та ремарка бар формално
упућује на драмско, на сукоб, наравно на сукоб
дубоког нивоа и смисла, будући да се ради о
„печатима“ који су већ читаоцу познати из
Откровења (Откривања), објаве Апокалипсе
Јованове из задње, последње књиге Новог завета.
Песник Лукић „отвара“ од другог до шестог печата.
У ремарки наравно пада у очи и синтагма, део наслова
„фантастична историја“. Као да је Лукић хтео
да ублажи претенциозност откровења, објаве, па
каже само „фантастична историја“.
Иако је полазиште поеме-песме из стварног
живота, иако је прототип за Откривање,
Апокалипсу Лукићеву стварни догађај у Југославији
1999. године. Песник има библијско-митски стил.
Стил, или стил и ритам – дах средњевековног
песништва.
Дођи и види.
Коња белог.
Коњаник је апокалипсе: смрти, убијања:
Коња белог,
И онога што јаше на њему
Изнад облака:
Он се зове смрт.
Савременици препознају, бар из Србије и
Црне Горе (а и из неких других земаља) у овом
јахању изнад облака томахавке, секире. Ту је и
пакао који иде за коњаником. Ове слике коњаника
апокалипсе ономе ко није из Србије и Црне Горе
могу изгледати само као оригиналне, убедљиве
поетске слике. А оне то и јесу, али је прототип
за њих сурова стварност рата. Не би нас далеко
одвело упоређивање, паралела „отварања печата“ у
Јовановом откровењу и овом откровењу Мирослава
Лукића у шест откривања. Песник нас у поеми позива
„да дођемо и видимо“. Да кажемо тако – познате
детаље катаклизме и обичне детаље. Лукић их рањава
својом лепотом речи. Ту су: „црно сунце“, „крвав
месец“, „звезде… шире ужас и пепео“.
На плану идеја дела значајни су стихови
који су курзивом штампани:
Дођи и види
Велики дан и страшну ноћ гнева,
Ко може остати?
Пазите: „Велики дан“. Вероватно указује
на хришћански однос према апокалиптичним
догађајима. „Страшна ноћ гнева“ – сигурно се
односи на гнев Бога који се остварује нечијим
извођењем. Неко ко је задужен да оствари гнев, онај
ко „јаше на коњу изнад облака“.
Ужаси гнева – пепео, снег, рушевине, као
мора. Песник иде и:
Песме које сам написао пре две године.
Мртве су.
„Мртве песме?!“ Да ли и за њих важи
„друга смрт“, „васкрсење?!“ Два суда да ли и за
песму важе? „Судњи дан“ и песник иде:
Тонем у пепео.
Нестајем.
Завијају сирене.
Вичу да се склоним.
Песник наставља даље, ход по призорима и
у живим призорима апокалипсе: (Четвртак, 25. –
недеља, 28. март 1999. године, Београд, Мишљеновац)
Дакле, ова поема-песма има и вид дневника
у животу апокалипсе. Наравно, мени су ове теме и
идеје блиске јер сам и сâм доживео овај прототип
апокалипсе 1999. године. И сâм сам написао прозни
рад о бомбардовању Југославије 1999. године под
називом Поноћни самопротестник. Песник
Лукић иде кроз апокалиптичне догађаје, али иде и
кроз своје песме:
Читам стихове које сам некада написао.
И које не уништих.
Значи иде кроз дух своје специфичне поетике,
поезије у свету апокалипсе, смрти, психологије
стварања у условима смрти, пораза: тињају тешке
речи, и труле као лишће.
Овај стих доживљавамо као веома упадљиву
слику категорије теоријског тропа – претварања речи
у смислу, у значењу, оно што волим да назовем
„црном рупом“. Х (икс) значења. Шире социјално
значење имају стихови:
Седео сам, колико јуче, на степенишпту.
И слушао монолог пропадања.
– из библиотеке.
————————————————–
Из онога што смо некада тако звали.
Наравно, присутан је и познати мотив
„кратког памћења“ (синтагма Жан Касуа). Народи
имају кратко памћење јер су и као појединци „бедно
привезани за животе своје“ (Јесењин). Народна
бибилиотека… Косанчићев Венац… Да ли тај гнев
о коме пева и Лукић и писац Откровења укључује
и казну за „кратко памћење“? По овој поеми је
тако и оправдано је што је предвиђена божанска
санкција и за то. И историја филозофије, и дух кича,
и грађански и малограђански, и скоројевићки, и
снобовски… и системи… – све то учествује, све је за
санкцију. (….)
Песник меша намерно, да кажемо природно,
у духу мотивацијског система, нивое, врсте израза: и
дискурзивни, и симболичко-метафорички, и научни,
и колоквијално-тривијални. Можда је баш био моменат
да то овде кажемо, на овим примерима. Све је
то, изгледа, у једном сплету љутње, гнева песника на
„врапца“. Продуктивног гнева који рађа боје
сатиричности. Поновимо – ова апокалипса Лукићева
је и својеврсна сатиричност на нивоу тубитка, самобитка
па и Не(битка). Упркос томе што је први
видљиви ниво тубитак – МИ… 1999. итд.
Колико је Апсолут подвргнут сатири? И
извршилац гнева Апсолута? Можда ја који ових
дана бројим умрле као тобожња изненађења, нисам
прави тумач. Ја живим у самоћи, која је обузета
собом и у мртвој лепоти. У сенци галаме крваво
прљаво себичних живих и мртвих. Овде, у овој
поеми Лукићевој, ја мислим да Тишина скоро добија
значење синонима Не(бића), Апсолута,
Празнине, Есенције, итд. Тишина као нешто супротно
празвуку ОМ-у. Као да долази она:
Тишина
Тишина
Тишина
Зачињена перјем и крвљу једног врапца.
Значи: у арматури Тишине и Белине – трансцеденталног
савршенства је злочин. Само злочини,
перје и крв једног врапца… Позната мисао: „Смисао
пада врапца“.
Нова целина поеме. Нови астероним.
Песник наставља са симболичким сликањем
апокалиптичких збивања 1999. године. (…)
– Одломак из једног дужег огледа, тумачења Лукићеве поеме „Фатални ортодоксни Ускрс 1999.  Миодрага Мркића

Poetička ekcplicitnost … o knjizi „Kukavičluk“ A. Lukića / Šajtinac

ANTI METODOLOŠKI GRAFIT O KNJIZI ALEKSANDRA LUKIĆA  KUKAVIĆLUK

Poetička eksplicitnost,izgovaranje i ozvučavanje „sadržajne mučnine”. Verizam kao tvrdnja i kvalifikacija koja odzvanja,odjekuje čak  i kad je Znak ili grč,metaforično oteto od usporavajuće retorike.Poezija neukroćene preosetljivosti ali i  žestokih čulnih uzoraka.Dokaz da poezija nije lirski aforizam ali  ni  klozetski grafit,tripovanje i repovanje ali ni trbuzboračka i mumlajuća samodovoljnost.

Dokaz da je poezija   IZNAD. Bez obzira kako to ko shvatao ili ne.

Poezija koja se ne nadvikuje s galamom prostora i vremena,ne pristaje na jednoznačost vanestetskog angažmana.One ne podilazi autentičnosti,svoj subjektivni dignitet ne postiže jednoznačnom aktuelnošću,ne cilja u lice da bi pogodila  jabuku na glavi i slučajnost mitologizirala kao božansku tačnost.,Ili tako to,slično ili ne.

Ovo nije ni pokušaj kritičke analize,ovo je dokaz da sve začinje i izaziva u strukturi teksta.

Poezija koja dokazuje da tema nije konačnost , ni nalog , ni razlog ona je beskrajna unutrašnja grimasa kojoj će lice i govor pronaći mudar i predan čitalac.

 

Radivoj Šajtinac

ЧУДЕСНА МОЋ УМЕТНОСТИ КАО ПОТВРДЕ ЧУДА ЖИВОТА / Милица Јефтимијевић Лилић

(Милисав Миленковић, Болест брестова, роман – фантазија у приповестима бајкама и записима,  „Прометеј“, 2008).

Уметност као моћ, ореол над животом, бујање духовности, силина уобразиље способне да понови чудо живота, ону снагу која се саздаје у судару страсти и смрти, да сазда нови свеобухватни живот који опија сугестивношћу и заводљивошћу испричаног јесте први утисак над прочитаном књигом Болест брестова, Милисава Миленковића. Стапање прозног текста и поетског заноса, стварног живота и проживљене уметности, патње и вере у смисао прегалачког ношења са авантуром живљења и стварања. Гаврило Габријел Лугомирски је у истој мери стваран колико је нестварна и Милена Павловић Барили, Миливоје или Леила, модистиња Јелена, и други који изничу из повести старца Тимотеја, Гаврила Лугомирског, из узајамних снова ликова или су то живи ликови вечитих људи који из времена у време мењају лице, имена и места боравка а знак су непрекидне жудње за постојањем, савладавањем судбине која је спој околности и снаге појединца да их промени или да им се прилагоди. Или бар да из њих створи нешто посебно, рецимо роман који сажима све то и отвара, многа питања, пре свега она која се тичу бића појединаца и народа, смисла историје, уметности, романа као форме…

Из чега ниче то, ако не из бездана људске душе, немогућности да јој се попуне празнине: „Јечи провинцијална пуста тишина вароши. Ветар тривијално покреће завесу боје избледеле лубенице, а око расутог ђубришта паре се пси и закаснели љубавници. Ноћ подједнако магловита као у заборављеним драмама Хенрика Ибзена. Нема галебова и нема трагичног патоса оних који страдају. Не очекујем да се појави крволочни лавеж тишине. Обамрло следим крик залутале птице који ми непредвидиво улази у слух… Ми ћемо да пропаднемо, еј, сви морамо да пропаднемо! И као да су те дедине речи биле продужени јек синоћних птичјих крикова“. Ми ћемо да пропаднемо, као да јечи одговор на догађаје које свет потресају и воде све извеснијој катаклизми, а литература – уметност свезнајућа и видовита то напросто констатује.

Чудно помешани уметност и живот се лепо слажу у ткиву новог текста, романа мозаика Болест брестова састављеног од већег броја микроструктура стила (краћих прича, писама, дневничких бележака, анегдота, записа, предања…) укључених у романескни ток, потврђујући стару истину о човеку и времену, проричући и опомињући. Пророчки или рационално упозоравајући, уметност показује како се човек батрга у покушају да дати живот проживи, осмисли га и проникне у себе. У доба у којем се задесио са свим консеквенцама избора пута. Или избора форме.

Иако се аутор ограђује називајући своје дело фантазијом, реалност коју слика је превише очигледна да би се могла порећи сличност са фантазијом. Дакле, свака сличност са стварним је намерна. А, фантазија у поступању ликова, у опису њихових фасцинантних снова, у којима визије будућих догађаја претходе животу, је такође стварна, живимо је, живи је уметник који то види, дакле и она је део искуства. Колико је таквог живота сачувано у предању, причама које су се у прошлости слушале без даха као сушта истина о минулом, а можда је заиста и била то. Насупрот стварности симулакрума који се данас живи. Треба само имати способности и изрећи је, овако како то чини Миленковић, заводећи читаоца далеко изван међа свакодневног, тривијалног које тек преображено у створеном сине истинским сјајем. Оним о којем је Исус говорио о добром семену „У пољу својему“, а аутор је кренуо од вере у то. И родило је, богато, раскошно семе повести која је пренета у вечност текста. Варош, Млаву, села око ње и сав живи свет који је ту около ницао, живео, рађао се, стварао лепоту, робовао јој трагајући за њом, опијао се, блудничио, убијао, варао или бивао варан и нестао заједно са хуком воде нестајања која стоји иза свега. А по пророчким речима старца Тимотеја биће ускоро, 2017. или 2018. Стога, из усклика „светлости, дајте нам светлости“, што одјекује као лајт мотив, упоредо са оним о пропасти, избија и крик за лепотом из густе текстуре романа упркос тами егзистенције коју слика. Упркос чемеру немаштине која је пратила млавски свет, ратовања, похаре, судбину српског народа и оних који са њим деле простор, у дугим периодима историје, избија и жудња за животом што снажно зрачи из описа, из језика пуног као слапова јарких боја и нијансира снагу представљеног света. Упркос „болести брестова“, тој метафори за оболело време, оболели дух, кородирану суштину бића народа.

Љубав се узноси до бесмртности у човековој судбинској смртности. Гаврило и Катарина, или Милена и Миливоје, Вероника и Љубан, вечно мушко и женско, посредовано сном, уметношћу. Способношћу да се сан реализује кроз уметност. Чудесна Миленина машта која је изнедрила надреалне, етеричне слике, јавља се у Миливојевим сновима, јер љубав све може, она претходи делу, ураста у њега и остаје да живи у њему. Болест брестова, тек посведочује неке непролазне љубави које су се десиле или ће стићи у снове нових нерођених љубавника.

Неке љубави ће нетрагом нестати а романи ће узалудно враћати изгубљено, као што је љубав према земљи, дрвећу, тишини, другоме… Страх дечака за јасеном који би се могао продати, клетва суседа да се дубоко зарива у слух дечака, као конкретизовано зло које ниче ни из чега, из чисте злобе, користољубља…колико ја данас тога, смемо ли замислити…и где су корени тога, у идеологијама, или у самој васиони као демонски принцип разарајућег. Ипак, дечак се сећа лица и ознака, симбола идеологије која је срушила чврсти бедем дуготрајне српске традиције, звезде и чекића који су били параван за пљачкање села, тог најтврђег бедема трајања српског народа који се више никада неће опоравити у тражењу бољег живота од онога који је вековима опстајао.

Судар новог доба и постојећег најчешће резултира болним, али и новим сазнањима, доживљајима. Цивилизација у свом захуталом ходу, нужно доноси очаравајућа открића, али и потискује проверена, несумњиво вредна искуства што се тек спозна кад сасвим нестану, а не испуне се одговарајућим. Лугомирски ће истог трена бити обогаћен открићем чудесног гласа који долази из радио апарата који су донели они што су му уништили стуб детињства, сан о кочијама које ће га одвести на венчање, јасен. Као што ће то ново доба, оличено у онима који у име државе „преузимају“ приватну својину уништити и снове његовог оца, великог дела српског народа који је био далеко од политике и њене застрашујуће моћи, заокупљен вековним поретком стварања и наслеђивања. Зато ће одговор о шуми његовог оца звучати цинично: „Није само моја…Шуму је однеговао мој деда и мој отац, а припада и моме сину – скоро пркосно и са поносом изговори мој отац“. …Сечу је морао, као и други сељаци да обави сам и да дрва допреми на општински плац. И тај најам појединца који робује држави траје и са несмањеном жестином узима данак…литература бележи, преображава мрачну јаву у лепоту испричаног и тако се стварено и фиктивно подупиру и трају у јединству.

Ко је Гаврило Габријел Лугомирски, питаће се читалац, како се формирао тај лик…његово нејасно, бајковито порекло..нејасно чији је син, је ли то метафора човека са ових древних простора које су насељавали дошљаци, у чијим венама теку разноврсне помешане крви. Је ли то земаљско или вилинско биће којем је недовољно материјално, које у својој недокучивој души носи немире што се ничим не могу стишати. Немири детињства, тајанства прича које је слушао о чудним догађајима, љубавима, тајнама, смртима…историји народа и појединца збуњеног пред чудом живота, манипулацијама моћних…или је то још једна отеловљена могућност да се буде оно што се у стварном животу не може бити. И док Лугомирски повезује делове мозаика романа, запажамо покушај теоријског расправљања о роману као повлашћеном месту у односу на друге жанрове, у који се често смештају важни догађаји и ликови, а аутор се пита, шта је листом, са мноштвом такозваних обичних људи и њиховим тривијалним занимањима којима се баве целог живота, оним мноштвом што остаје изван уметности која у најбољем случају бележи „могућ живот, згуснут и сабијен у љуштуру којом се брани од пролазности и ништавила“…било да уметник то чини из унутрање потребе или је унајмљен, како се не без дозе ироније запажа. Све то води помало суморном закључку да уметност ствара илузију, заводљиву, лековиту, али да се без ње не може…Свет би свакако без тога био празан и пуст, настајала на илузијама или реалним разлозима, нудила илузију или стварни лек за „бол од туге“, она живот обогаћује смислом, лепотом, вредноћу коју проживљено накнадно добија кад се „оживи“ у делу. Болест брестова то на најлепши начин потврђује. Снагом живота који избија из текста, (описи вароши, масовне сцене страдања или опијања), појединачни усхити лепотом, ма како песници ту били на лошем гласу, без утицаја, моћи, носиоци утопије, прогнаници из Државе из које их је Платон давно протерао, из утицајних кругова за које често памет није неприкосновена…имају непорециву моћ. Јунак романа песник Василије Поп Шуњић спори се са професором филозофије Антонијем Вишњевским око тога шта је живот, и да ли је значајније оно што се заиста догодило или оно што је записано, али поезија плени и са страница овог романа, из многих других као непорецива потреба за духовношћу и писаца и читалаца. Снови су извор догађаја у роману, исписани су у великом надахнућу и имају снажан естетски ефекат. „Те ноћи Гаврило Лугомирски поче да сања свој живот. Некима се учини као да га је стварно живео. Таква му је судбина“…А, он запада у чудне омаме малодушности и сумње у себе, у свет као могућност…јер снови и догађаји се мешају, условљавају, мењајући га…притискајући га самоосудом изреченом у кратком: “Ни за шта више нисам“…иако вера у живот остаје, у то да је смрт пролазна а живот вечан, слично ставу Милоша Црњанског изреченом у „Сеобама“, а Болест брестова има подоста атмосфере и сличних идеја, па и идеје бесмртности. Међутим, Лугомирски је види у трајању живота и човека насупрот вечности литературе засноване на фикцији, измишљеном животу. Но, остаје дилема коју ће читалац морати сам да разреши. Живот, а њега оличава природа, људи, у роману су оболели, прети им помор, као и брестовима док литература описује тај такав живот и траје…Уметност живи потврђујући га, упркос свему. Миленине слике, њени опредмећени снови, снови Доситеја Обрадовића, Еустахије Арсић, прве српске списатељице, која је дакако заборављена, и овим романом се враћа у живот. Миливоје кроз памћење његовог великог глумачког дара који се доводи у везу са словенском основом уметниковог бића…Милан Коњовић кроз Миленина сећања. Уметност је чврста спона у времену, она понекад ниче из болесних предела људске душе, али представља најлепши део постојања…а овај роман на то подсећа не само тематски већ и обликовно, значењски, идејно…Она је као спасоносна вода што све спира и враћа свему блистави лик.

А оболели брестови, тај лакмус што показује да је нарушена природна равнотежа, причају о нама, о лакомости оних са врха и о малодушности осталих, о немоћи да се изборимо за опстанак, за обнову и све нас је мање, баш онако како записује старац Тимотеј…а могли смо бити и остати велики као снови из којих су расли Милена, Миливоје, Лугомирски, много њих, јер је земљиште било плодно а небо привлачно…док се ишло за сновима, док су обнављани и стварани…Роман Болест брестова, показује да нису били неоствариви. Да су обновили чудо живота чудом уметности. А, остало…ћемо морати поднети као природну последицу неприродног стања ствари.

Мр Милица Јефтимијевић Лилић