Архиве категорија: ламент

Ćosić za „Novosti“: Nije se čula moja reč

NIJE moja dužnost, a ni pravo, da više govorim državnom vrhu Srbije šta treba da učini u ovom teškom trenutku. Sve što sam imao da kažem o Kosovu i Metohiji, već sam jasno i javno rekao i napisao u godinama i decenijama iza nas. Nema više šta da poručujem!

Ovo je, ekskluzivno za „Novosti“, izjavio akademik Dobrica Ćosić, srpski pisac i bivši predsednik Savezne Republike Jugoslavije, povodom velike istorijske dileme pred kojom se ponovo našla Srbija.

– Moje reči o Kosovu, nisu se uvek čule tamo gde je trebalo. Zato ne želim u ovom trenutku da dajem nikakve nove poruke, niti procene. Odluka je na onima koji su za to nadležni – rekao nam je Ćosić.

A stavove o Kosovu i Metohiji pisac je iznosio još od 14. plenuma Centralnog komiteta 29. maja 1968. godine kada je počeo da upozorava na antijugoslovenske, velikoalbanske i šovinističke pojave u Pokrajini.

Posle 1981. godine i separatističke pobune na KiM, Ćosić je prvi put izašao sa idejom o podeli Kosova. Taj vizionarski predlog potpuno je formulisao i sublimirao sve do 2004. godine kada su „Novosti“ objavile i njegovu knjigu „Kosovo“.

Tada je ponovo javno predložio teritorijalno razgraničenje između Albanaca i Srba na Kosovu, na kompromisu istorijskog i etničkog prava.

Ćosić je izneo ideju da se razgraničenje sprovede referendumom srpskog i albanskog naroda uz aktivnu saradnju SB UN, EU i SAD i da sporazumi dobiju međunarodno priznanje i garanciju.

Sažimajući taj predlog, pisac je poručio:

– Ako su bitku na Kosovu 1389. Turci dobili na bojištu, Srbi su je dobili u duhu. I Turci i Srbi su tu bitku u vremenu izgubili. Odgovornost za budućnost nalaže danas Srbima i Albancima da vekovnu bitku za Kosovo ne reše na bojištu, nego za zelenim stolom, sporazumom, poštovanjem prava jednih i drugih i osvetu zamene saradnjom. To je jedina mogućnost da i Srbi i Albanci ostanu pobednici na Kosovu.

Ćosić za „Novosti“: Nije se čula moja reč | Politika | Novosti.rs.

Advertisements

Muzika koja je uzdrmala svet

……Prošle sedmice navršilo se pola veka od izlaska Please please me, prve long-plej ploče liverpulskih čupavaca, a „Klio“ je tim povodom objavio knjigu Ijana Makdonalda „Revolucija u glavi – pesme Bitlsa i šezdesete“. Ovo nije klasično biografsko štivo o „Bubama“, već kroz tri celine (put ka vrhu, vrh i silazak) analizira sve objavljene i neobjavljene pesme „Bitlsa“, ali i svet koji se menjao zajedno sa njima. Makdonald, britanski muzički kritičar, analitičar, autor i nekadašnji urednik „Nju mjuzikal ekspresa“, mada obožavalac „Bitlsa“, pomalo je preterivao i bio strog kritičar u pokušaju da bude objektivan.

– O pesmi Sedžy Sadie Makdonald se izražava dosta nepovoljno i tretira je kao slabiju i beznačajnu pesmu – naglašava profesor Rastko Ćirić. – Slučajno znam da se trenutno na našem Fakultetu muzičke umetnosti, na časovima harmonije, proučava pesma Sedžy Sadie i njen jedinstven neobični harmonijski sklop. Po mišljenju autora, recimo, proizilazi da je Revolution 9 iz 1968, inače pesma koju fanovi „Bitlsa“ najviše mrze, bila najznačajnija u tom periodu. Njemu je Njhile my guitar gently njeeps stadionska budalaština koju je trebalo da izbegnu.

Čitalac otkriva da se u numeri Honj do you do it kao bubnjar prvi put pojavljuje Ringo Star, da u Misery klavijature svira dugogodišnji producent „Bitlsa“ Džordž Martin, a da je For you blue posvećena Peti Harison. U knjizi se može pročitati da je pesma All you need is love loša, da su „Bitlsi“ bili mnogo drogirani, da ih više ništa nije zanimalo posle snimanja „Narednika Pepera“ i da je na snimanju učestvovao svako ko god je tog dana bio na LSD. Ali, činjenica je da je to bio civilizacijski presedan, jer je njeno prvo izvođenje 25. juna 1967. u prvom živom satelitskom prenosu pratilo 400 miliona ljudi u 26 zemalja. Samo četiri godine ranije, TV šou „Bitlsa“ u londonskom Paladijumu, pratilo je 14 miliona Britanaca, a njihov prvi nastup u SAD, 8. februara 1964. u šou Eda Salivena gledalo je oko 70 miliona Amerikanaca.

Nastup „Bitlsa“ u Paladijumu označio je početak nove ere. Vođeni neverovatnim odjekom kojim je muzika „Bitlsa“ uticala na mlade, disk–džokeji i nesvesno su podržavali histeriju „bitlmanije“. Čudan smisao za humor, njihove frizure, nov način odevanja, a posebno muzika, uzdrmali su čitavu Zemljinu kuglu. Album Please please me smenjen je sa prvog mesta top-liste tek sedam meseci kasnije, kada su objavili drugu longplejku Njith the beatles. Film „Noć posle teškog dana“, sa originalnom muzikom, postao je poslednji konačni dokaz o veličini „Bitlsa“.

Ono što su „Bitlsi“ uradili i doživeli, mnogi nisu uspeli da postignu za čitav život. Njihova muzika vremenom je postajala zrelija, a stavovi ozbiljniji. Niko nije mogao da dostigne tu univerzalnost i generacijsku bliskost. Kada je prošlo vreme ljubavnih pesmica, došao je trenutak za veće društveno angažovanje. Izlazak albuma „Klub usamljenih srca narednika Pepera“ u junu 1967. označio je početak psihodelične ere. Album se popeo na vrh muzičke lestvice i na tom mestu ostao ravno pet meseci! „Bitlsi“ više nisu bili jedni od mnogih, već idoli čitave generacije. Avgusta 1968. pojavljuju se u šou programu Dejvida Frosta sa pesmom „Hej Džud“. Bila je to njihova poslednja pesma specijalno pisana za singl. Da je poslednja, toga niko nije bio svestan, čak ni sami „Bitlsi“. Sve veća nezavisnost koju je svaki iz grupe stekao, počela je da se oseća u njihovom radu. Pol Makartni 9. aprila 1970. daje intervju koji je šokirao svet:

– Napuštam „Bitlse“ zbog razlika u pogledu, razlika u poslu, razlika u muzici, a najviše jer mi je lepše sa porodicom!

I mada su oni formalno opstali još godinu dana, to je u stvari bio njihov kraj. U maju 1970. objavljuju album Let it be. Mada snimljen mnogo ranije u nameri da ih predstavi u najboljem svetlu, i album i istoimeni film su dokumenti njihove konačne razjedinjenosti i potvrda njihovih pojedinačnih talenata. Muzika koju su stvorili, ostaće da živi za sva vremena!

– Postoje dve teme koje su nezahvalne za pisanje, a kad god se knjiga pojavi uvek je veliki publicitet – kaže nam publicista, rok kritičar Petar Peca Popović. – Jedna je Jerusalim, a druga „Bitlsi“. Imam 47 knjiga o „Bitlsima“, ali mislim da je „Revolucija u glavi“ najbolja. „Bitlsi“ ne samo da su izmenili sociologiju, istoriju i geografiju sveta, nego im je pošlo za rukom nešto što nije nijednom gospodaru 20. veka – da osvoje ceo svet bez ijednog ispaljenog metka…..

Muzika koja je uzdrmala svet | Kultura | Novosti.rs.

Povodom desetogodišnjice smrti Zorana Đinđića

 

U regionu gde krize i afere smenjuju jedna drugu, sećanje traje kratko čak i o ličnostima i dešavanjima koja se i te kako tiču vlastitih života. Ali, nasuprot većinskom mišljenju i dominantnom osećaju indiferentnosti, Zoran Đinđić je ipak na makedonskoj političkoj sceni prisutniji nego što bi mnogi verovali.

Kada sam pomenula da sam pozvana da napišem tekst povodom desetogodišnjice smrti Zorana Đinđića, prijatelji su me zapanjeno pogledali. Usred svega što se trenutno događa u Makedoniji, što se nas tiče ovaj događaj? Kakav je, i da li je uopšte postojao nekakav uticaj ovog harizmatičnog političara na region, i posebno na Makedoniju?

Čujem da se čak i u Srbiji ime Zorana Đinđića, kako prolaze godine, spominje sve više namenski, uz godišnjicu, pa da se i tamo kao i ovde najčešće stane na sigurno tlo: o pokojnicima sve najbolje! I brzo ih se zaboravi. Osim kada se ljudi lupe u glavu teatarskom predstavom kao što je Frljićeva, kada se izazovu emocije, stid, gnušanje ili gnev, a najviše strah od suočavanja s prošlošću i odgovornošću.

U regionu gde krize i afere smenjuju jedna drugu, sećanje traje kratko čak i o ličnostima i dešavanjima koja se i te kako tiču vlastitih života. Ali, nasuprot većinskom mišljenju i dominantnom osećaju indiferentnosti, Zoran Đinđić je ipak na makedonskoj političkoj sceni prisutniji nego što bi mnogi verovali.

Isto kao i u Srbiji, i ovde se na njega gleda kao na kontroverznu ličnost: uz mnogo hvale idu i brojne kritike. Mali broj je zasnovan na činjenicama i/ili poznavanju lika i dela Zorana Đinđića. To je razumljivo ako se ima u vidu činjenica da je tokom tih kritičnih godina, kada je Đinđić od mladog briljantnog filozofa prerastao u disidenta i vođu otpora Miloševićevom režimu, pa i u vreme njegovog kratkog premijerskog mandata, Makedonija bila zaokupljena sama sobom, a ne regionom.

Извор: Видети више: http://www.novimagazin.rs/vesti/cekajuci-djindjia

*

Povodom obeležavanja 10 godina od ubistva dr Zorana Đinđića, prvog demokratskog premijera Srbije i predsednika Demokratske stranke, Gradski odbor Demokratske stranke u Kragujevcu, kao i centrala Demokratske stranke, organizuje aktivnosti koje su posvećene ideji, viziji i delu Zorana Đinđića.

– Cilj svih aktivnosti koje organizujemo je da podsetimo javnost na značaj i važnost ideja i vrednosti koje je Zoran Đinđić promovisao, na ono što je govorio i radio, na njegovu borbu za demokratsku i evropsku Srbiju. Program pod nazivom „Srbija ne sme da stane“, koji GrO Demokratske stranke organizuje uz podršku Fondacije dr ZoranĐinđić, namenjen je članovima, aktivistima i simpatizerima Demokratske stranke, ali i svim poštovaocima ideje i dela dr Zorana Đinđića – kaže se u saopštenju GrO DS.

Ovom prilikom biće organizovano veče posvećeno dr Zoranu Đinđiću, u sali Knjaževsko-srpskog teatra u Kragujevcu, 9. marta, 2013. godine, sa početkom u 18 sati, a pozvani su svi građani Kragujevca.

Takođe, 12. marta, od 8 sati biće organizovana i šetnja ulicom Dr Zorana Đinđića, od Trga Fonana do ulice Nikole Pašića, odnosno do spomen ploče Dr Zoranu Đinđiću, gde će učesnici položiti cveće i odati počast ubijenom premijeru.

>>> http://ritamgrada.rs/kragujevac/politika/gro-demokratske-stranke-obelezava-desetogodisnjicu-smrti-dr-zorana-dindica/

*

Deset godina od smrti predsednika Vlade Srbije Zorana Đinđića biće predstojeće sedmice obeleženo nizom komemorativnih događaja, kojima bi, prema nameri organizatora, u društvu trebalo da se reafirmišu vrednosti demokratske i evropske Srbije.

Zoran Đinđić, prvi demokratski premijer Srbije, ubijen je pre deset godina

U tradicionalnoj „Šetnji za Zorana“ ove godine će prvi put zajednički učestvovati pristalice Demokratske stranke i Liberalno-demokratske partije.
DS, na čijem je čelu Đinđić bio u trenutku kada je ubijen, pozvala je građane da se 12. marta, uoči početka šetnje, okupe na Terazijama u 12 časova, gde će im se pridružiti i pristalice LDP-a, koje će se okupiti u 11 sati ispred sedišta stranke u Siminoj ulici kod broja 41.
Stranke će, kako je najavljeno, samo logistički organizovati šetnju koja je zapravo zamišljena kao nadstranački događaj.
Poštovaoci dela Đinđića će šetati do Vlade Srbije, odnosno mesta na kome je on ubijen, a zatim do njegovog groba na Novom beogradskom groblju.
Istog dana DS, u 11 sati, u Beogradskom dramskom pozorištu, organizuje finale takmičenja u besedništvu „Besede u Zoranovu čast“, kao i akademiju „Zoran Đinđić živi“, koja će biti održana u Centru „Sava“, u 17 časova.
U okviru obeležavanja deset godina od ubistva Đinđića, i Liberalno-demokratska partija će tokom naredne dve sedmice organizovati niz događaja.
Prvi događaj je tribina o političkoj pozadini ubistva Đinđića, koja će biti održana u subotu, 9. marta, u Kolarčevoj zadužbini.
Na tribini će govoriti nekadašnji potpredsednik u Đinđićevoj vladi Žarko Korać, advokat Rajko Danilović, novinari Miloš Vasić i Slaviša Lekić, a tribinu će voditi zamenik predsednika LDP-a Nenad Milić, koji je bio šef kabineta premijera Đinđića i zamenik ministra unutrašnjih poslova u njegovoj vladi.

Извор: видети више: http://www.blic.rs/Vesti/Politika/371435/Srbija-se-seca-Zorana-Djindjica

*

U Srbiji će tokom sedmice nizom manifestacija biti obeležena desetogodišnjica ubistva Zorana Đinđića, prvog premijera Srbije posle pada režima Slobodana Miloševića u narodnoj pobuni 5. oktobra 2000.

Parastos u crkvi Svetog Velikomučenika Georgija

U utorak, 12. marta, na dan ubistva Zorana Đinđića, u Beogradu će biti organizovana „Šetnja za Zorana“, a u 17 časova u Centru „Sava“ njegova Demokratska stranka organizuje akademiju „Zoran živi“.

„Šetnja za Zorana“ počeće u 11 sati ispred sedišta Liberalno demokratske partije u Siminoj ulici u Beogradu. Na Terazijama će se u 12 sati šetnji priključiti i članovi i pristalice Demokratske stranke.

Kolona će ići do zgrade Vlade Srbije ispred koje je 12. marta 2003. ubijen premijer Đinđić, a potom će obići njegov grob u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.

Akademija „Zoran živi“ biće održana u utorak, 12. marta, u Centru „Sava“ sa početkom u 17 časova. U utorak će u beogradskom Ateljeu 212 biti izvedena pozorišna predstava „Zoran Đinđić“ reditelja Olivera Frljića.

Dan ranije, u ponedeljak, 11. marta, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu održava se takmičenje u besedništvu pod nazivom „Besede u Zoranovu čast“.

Tribina o ekonomskoj politici vlade Zorana Đinđića planirana je za subotu, 16. mart, a tribina o kulturnoj politici u Srbiji i stanju u kinematografiji i teatru biće održana u subotu, 23. marta, u Bitef teatru.

Premijer Zoran Đinđić ubijen je 12. marta 2003. godine u dvorištu zgrade Vlade Srbije. Nekoliko sati nakon ubistva, u zemlji je proglaseno vanredno stanje koje je trajalo do 22. aprila.

U policijskoj akciji „Sablja“ uhapšen je atentator na premijera, bivši pomoćnik komandanta JSO Zvezdan Jovanović (zvan Zveki i Zmija), njegovi pomagači i još nekoliko pripadnika JSO, kao i većina pripadnika zemunskog i drugih kriminalnih grupa u zemlji, i rasvetljena su neka nerazjašnjena ubistva iz proteklih godina.

U avgustu 2003. podignuta je optužnica protiv 44 osobe za učešće u ubistvu premijera Đinđića, a prvi na listi okrivljenih, Milorad Ulemek Legija, predao se srpskim vlastima 2. maja 2004. godine, nedugo posle izbora Vojislava Koštunice za premijera, a nakon 14 meseci skrivanja.

Извор: видети више: http://www.webinfo.rs/info/4730-setnja-tribine-i-svecana-akademija-za-desetogodisnjicu-ubistva-dindica.html

Преминуо Ракитић

Песник, есејиста и један од вођа демократске опозиције током деведесетих година Слободан Ракитић умро је 1. јануара у Београду у 73. години, после кратке и тешке болести. Rakitich

Ракитић, председник УКС од 1994. до 2004, рођен је 1940. у Власову, крај Рашке, а од 1960. је живео у Београду.

Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду, на групи за југословенску и општу књижевност, уређивао је књижевне часописе „Савременик“, „Рашка“ и „Књижевна реч“. Од 1973. до 2007. радио је у Задужбини Илије М. Коларца, као уредник катедре за књижевност и језик.

Од 2005. до смрти био је председник „Српске књижевне задруге“.

У време једнопартијског система у бившој Југославији Слободан Ракитић је као књижевник био ангажован у борби за поштовање и заштиту људских и грађанских права и слобода, између осталог и у оквиру Одбора за заштиту мисли и слободе изражавања (1985-1989).

У првом вишестраначком сазиву српског парламента, Ракитић је 1991. и 1992. био председник тада највеће опозиционе посланичке групе Српског покрета обнове, а потом је изабран за посланика у Скупштини СРЈ, где је био председник посланичке групе Демократског покрета Србије (ДЕПОС) 1993. и 1994.

Објавио је, између осталих, књиге песама „Светлости рукописа“ (1967, допуњено издање 2009), „Жудња за југом“ (1981), „Потомак“ (1982), „Основна земља“ (1988, допуњено издање 1989. и 1990), „Тапије у пламену“ (1990, друго издање 1991), „Пламен и роса“ (2010). Написао је три књиге есеја „Од Итаке до привиђења“ (1985), „Облици и значења“ (1994), „Братство по Орфеју“ (2007) и саставио зборнике „Поезија романтизма југословенских народа“ (1978) и „Антологија поезије српског романтизма“ (2011).

Награде и Орден

Добитник је многобројних књижевних награда, међу којима су „Богородица Тројеручица“, „Милан Ракић“ (1974), „Исидора Секулић“ (1982), „Бранко Миљковић“ (1989), „Лаза Костић“ (1995), „Десанка Максимовић“ (2002), „Златни Орфеј“ (2010), …

Синод Српске православне цркве одликовао га је 2010. Орденом Светог Саве другог степена.

Две београдске издавачке куће: „Рашка школа” и „Просвета”, објавиле су сабране песме Слободана Ракитића, у десет књига: „Светлости рукописа и ране песме” (1), „Рашки напеви” (2), „Свет нам није дом” (3), „Земља на језику” (4), „Душа и спруд” (5), „Потомак, нови потомак” (6), „Основна земља” (7), „Тапије у пламену” (8), „Водена слова” (9) и „Пламен и роса” (10). Центар за културу „Градац”, из Рашке, организовао је, прошле јесени, округли сто о стваралаштву Слободана Ракитића.

„Иако се његово дело сабирало, и заокруживало, ништа није указивало на прерани одлазак песника. Био је човек велике енергије, пун идеја, спреман да саслуша саговорнике. Себе је уградио у Српску књижевну задругу, зато што је најстарија, и најважнија кућа књиге, а и зато што је српска, што јој књиге излазе, упркос свему, на ћирилици. Желео је да помогне Задрузи, са својим старим, и новим политичким везама, да се усправи, да настави тамо где су је оставили Стојан Новаковић, Јован Јовановић Змај, Љубомир Стојановић, Љубомир Ковачевић, Светислав Вуловић, Андра Гавриловић, Љубомир Јовановић, Милан Ђ. Милићевић, Милан Јовановић Батут… Није, нажалост, много урадио, јер данашње политичаре – књига не занима.

Родно Власово Слободана Ракитића, предграђе Рашке, данас је Српска Крајина, према Косову: „Косово и Метохија, као симбол српског историјског постојања и отпора освајачима”, говорио је Ракитић, „заувек је српско. Очување Косова и Метохије у границама Србије – није партијско питање, није европско, није светско питање, иако је то постало, већ је, превасходно, српско питање, и о њему треба да брину српска држава и Српска православна црква. Косово и Метохија, без обзира што су данас окупирани, и одсечени од Србије, најсветији су храм у срцу сваког Србина”.  „ (З. Раденковић, Политика)

Време и место сахране биће накнадно саопштено.

_______________Заветине препоручују: Погледати више: Слободан Ракитић: ОПАЛО ЛИШЋЕ : http://antologijaol.wordpress.com/2011/08/03/%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B1%D0%BE%D0%B4%D0%B0%D0%BD-%D1%80%D0%B0%D0%BA%D0%B8%D1%82%D0%B8%D1%9B/

Ризница српска- књижевност (Ангелина)  : http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?PHPSESSID=4c67c97a4ff2ae6525888b7c15528501&topic=346.0

Из Архива документарних филмова Канала ЗАВЕТИНЕ: Додела медаље Слободану Ракитићу за…. 

Годишња скупштина УКС. Сала СО Стари град. Децембар 2010.
Снимљено по идеји Белатукадруза.
Снимак И. Лукић. Продуцент др Димитрије Лукић

Видети више: http://youtu.be/esZfze4Bu_w

Ламент над Пешићем

Vinčanski hepening u Sava Centru

Mis Jugoslavije za 2002. je Ana Šargić(19) iz Valjeva. Ona je, prošlog četvrtka, u beogradskom Sava centru dobila od Miroslava Lazanskog predsednika žirija, lentu, žezlo i krunu, ali se pred fotoreporterima slikala sa – knjigom „Život je ljubav“ (o vinčanskom pismu). Knjiga je, u stvari, zbirka od dvadesetak naučnih radova koji su od 1985. godine do danas objavljeni o epohalnom otkriću profesora dr Radivoja Pešića, našeg najpoznatijeg paleolingviste.

Zašto je Vesna Jugović, šef parade u Sava centru htela da prizove te večeri „duh Radivoja Pešića“?

Zato što je on od one vrste srpskih genija koje slave širom sveta, a u zemlji se o njima, neobjašnjivo, ćuti. A profesor Pešić je još 1985. godine, u Milanu, dešifrovanjem vinčanskog pisma, pomoću etrurskog, napravio novu sistematizaciju drevnih pisama. Iz te sistematizacije jasno se videlo da prvo i najstarije ljudsko pismo nije nastalo u Mesopotamiji, nego u Podunavlju, na prostoru vinčanske civilizacije. Ovo otkriće pomerilo je nastanak drevne pismenosti DVE HILjADE GODINA unazad, pa je tako Pešićeva sistematizacija pokazala da, tek, posle vinčanskog pisma slede: protosumersko-piktografsko, pa sumersko klin pismo, zatim egipatsko-piktografsko, protoelansko klino pismo, akadsko, elansko klino pismo te protoindijsko piktografsko i kritsko. Naravno, posle ovih najstarijih pisama slede još dvadesetak – „mlađih“ pisama koja je Pešić, uredno i nepogrešivo, poređao po starosti….

видети више: http://www.pesicisinovi.co.rs/index.php/pesicev-kutak/knjiga-gostiju/389-lament-nad-pesicem

Новине Едиције Заветина

%d bloggers like this: