Архиве категорија: листајући књижевне часописе

MONS Aureus 44, 2014

Крајем августа 2014 одштампан је нови број смедеревског књижевног часописа са обиљем прилога у устаљеним рубрикама.

Mons Aureus 44, 2014

CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 82+7+3 MONS Aureus : часопис за књижевност, уметност и друштвена питања / главни и одговорни уредник Драган Мрдаковић. – Год. 1, бр. 1 (2003) – (Смедерево : Newpress) .  23 cm Четири пута годишње  ISSN 1451-3846 = Моns Aureus СОВIS.SR.ID 111007500
CIP – Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
82+7+3
MONS Aureus : часопис за књижевност, уметност и друштвена питања / главни и одговорни уредник Драган Мрдаковић. – Год. 1, бр. 1 (2003) – (Смедерево : Newpress) . 23 cm
Четири пута годишње
ISSN 1451-3846 = Моns Aureus
СОВIS.SR.ID 111007500

У рубрици ОРФЕЈЕВИМ ТРАГОМ објављени су стихови Виктора Б. Шећеровског, Мирослава Лукића – Белатукадруза, Андрије Радуловића, Весне Кораћ, Бошка Сувајџића, Александра Митровића….

 

* * *

СВЕТЛОСТ И ТАМА

 

Свако поподне силазим у понор

У огромно бежилиште скривано тугом

У пустош у којој

Једино зидари из Радожде и моја смртност

Насмејани шире руке

У њој касни све што се зачне јутром

Градитељи се чуде и завирују у темељ

У тајну путању на ивици шуме

И мере је погледом

Не би ли сазнали шта је моје а шта туђе

Додирују светлост и таму

Потом ћуте

Јер знају да нико није умео нити уме

Нечујније да уђе

Од самоће у просути пепео

У легални вилајет у моју Земљу

У удес из кога сукља пламен

У срце човеково које вребају

Чим се пробуде

 

Од тишине и смрти

Ништа није вечније

Једино пад у безнађе

У круг у коме сви путеви

Имају само једно неопходно исходиште

Нисмо ни слутили

Да смо од праха и пепела

Најсличнији

Звезди падалици

Виктор Б. Шећеровски

 

ГЕНЕАЛОШКА СКИЦА

 

То је било пре почетка,

Када није било ове реке,

Овог спруда,

Овог дрвећа,

Ове бистре воде,

Ових риба,

Ових пањева,

Ових жила,

Ових јова и брестова.

 

Овде је било само небо, без краја.

Овде је било дно мора, без краја.

 

Није постојало ништа више,

Није било звука, ни покрета.

 

Само небо и море,

Дубина и дух дубине,

А ово су његова имена: Бела, Тукадруз,

Вир, Расуденац.

 

И њему није дато, као ма ком другом, да говори у своје име.

 

Нити он може да приповеда своју легенду.

 

Јер дубини и духу дубине није поверено да негује

Своју величину, већ величину самог стварања.

Мирослав Лукић – Белатукадруз

Advertisements

Мали НОБЕЛ Василевском

НОВОСТИ, субота 10 мај 2014. Први стубац : Признање Василевском
НОВОСТИ, субота 10 мај 2014.  14. стр. Први стубац : Признање Василевском

Ристо Василевски

НА ОБАЛИ ДЊЕПРА

На обали Дњепра,
Осећам обале Дунава.
Речна острва
Куцају као срца
Да их одрже у животу.

Знам њихову црну утоку;
Тражим њихова изворишта
Која морају бити иста,
Мада потичу с различитих страна.

Видим себе како течем
Средином њихових матица,
Како се по ко зна који пут
Уливам у Црно;
Како се, потом, узводно,
Враћам свом новом изворишту.

Кружим, дакле, као време,
Свестан да обнављам живот
Који ће неко други живети.

Кијев, 13. 10.2007.

 

ТРИ СПОМЕНИКА

На истом месту,
Три споменика:
Метална дуга која надвисује брда
И боје покаже
Тек кад се упале ноћна светла;
Монумент ослободиоцима
Чији се смисао победе мења
Па ће, можда, испасти
да су двапут поражени –
Једном у рату који су добили,
Други пут у миру који су изгубили,
И – трећи: живи,
На који слеће јато голубова.
Слећу му на руке, из којих једу хлеб,
На главу, из које црпе мудрост мировања
И стапања с природом,
На леђа и рамена, на колена,
Која додир њихових ноктију
Примају као лек буђења
Од већ исходаних путева.
Цупкају, збијају се око њега,
Отклањају сваку сумњу
У своју верност,
Постају плашт
Који га штити
Од сваког изненађења.

Објективом забележена слика:
Три споменика,
Сваки смисао за себе,
Пред очима светог Владимира
Одишу трајањем
Коме ми нисмо склони.

Кијев, хотел „Украјина“, 12.10.2007.

 

ЈУТРО У КИЈЕВУ

Мићу Цвијетићу

Буди се град, дише заједно са мном,
Дизалице дижу сунчане кровове.
Прелепе госпе такнуте ноћашњим сном
Журно улицама пробуђене наде лове.

Хотел „Украјина“ језика страних пун,
Као да новим животним ритмом дише.
Ка речима без граница отискује се чун
У коме се нова страница свести пише.

Плове жеље као толико пута пре,
Док се у неком гротлу опет замка спрема.
О, зар ће, поново, узалуд бити све,
Зар божје око на небу увек дрема?

Чекам пријатеља, сумњи се не дајем.
Зар сам због ње стигао довде с њим?
Зар дасам пловим небом, да се кајем
Што сам пристао на ово што сада мним?

Кијев ме чека, идем да ме пригрли.
У Лавру ћу ући ослобођен свих страсти.
Унутарњи глас, мисао чиста, порив врли,
Ни пред каквим изазовом неће пасти.

Познајем света сва ружна лица.
Ал’, ипак, знам да је створен без граница.
Претворићу се у реч, у мудрог свица,
Да их прелетим као неухватљива птица!

Кијев, 11.10.2007.

________ Из рукописа Р. Василевског

Samo da drug Tasa ne talasa

Ratko Peković: Paralelna strana istorije-sporovi o jeziku, naciji, literaturi 1945-1990 (3)

______________________________________

Шипак. Пејсаж са планине, зимски (Радан. Фотодокументација Заветина, 2013)
Шипак. Пејсаж са планине, зимски (Радан. Фотодокументација Заветина, 2013)

Samo da drug Tasa ne talasa

Istražujući posleratnu književnu periodiku, a posebno beogradske „Književne novine“, taj nezaobilazni poligon slobodne misli u vreme socijalizma, književni istoričar Ratko Peković, jedan od najboljih poznavalaca srpske i jugoslovenske književnosti kao i nekadašnjih „državnih“ autora i disidenata, arhivskim dokumentima prikazuje uzbudljivu intelektualnu borbu koja se odvijala među njima. Pozornica ovog obračuna se pomerala, malo izvan, a malo unutar jedne partije, skoro pola veka. Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje odabrane književne polemike iz ovog Pekovićevog dela objavljenog u izdanju izdavačke kuće „Albatros“ iz Beograda.

 

 Ratko Peković

 

U 1964. godini Udruženje književnika Srbije broji 272 člana, a od toga beogradska sekcija 200 članova. Aktiv beogradskih pisaca komunista ima 105 članova. Dakle, kao i deset godina ranije, svaki drugi član Udruženja bio je član Partije.

Prema dostupnoj dokumentaciji, u ovoj godini održan je samo jedan sastanak partijskog aktiva na kojem je, na pitanje pisaca, odgovarao Veljko Vlahović.

Pitanja i odgovori su se odnosili na probleme slobode umetničkog stvaranja, na odnos Saveza komunista prema umetnosti, na društvenu kritiku, humanističku inteligenciju, pripreme za Osmi kongres SKJ, na pojave „dogmatskog antidogmatizma“, administrativne mere u kulturi, izdavaštvo, pojave „anarhističkih“ shvatanja u društvu i druge probleme.

Ovaj razgovor je, u izvesnom smislu, odraz jedne nove faze u odnosu stvaralaca i vladajuće partije koja se veoma odrazila i na književni život.

Naredne i narednih godina sporovi između pisaca, a posebno sporovi između književnika i Partije, vođeni su u bitno izmenjenim prilikama. Proces demokratizacije kulture i književna praksa doprineli su da bivše konfrontacije između „realista“ i „modernista“ postanu prevaziđene. U publicističkim, filozofskim i književnim tekstovima sve više je na delu kritički duh koji dolazi u sukob sa zvaničnom politikom. Na drugoj strani, u ovom periodu, pored javnih osuda raznih pojava u duhovnom stvaralaštvu, sve više se primenjuju administrativne mere, pre svega u oblasti filma i literature.

 

„…Izvesni zastoj“, zbog „tokova i struja“

 

Početkom šezdesetih godina u Delu dolazi do razlaza koji je manje estetske i estetičke a više ideološke prirode. Desilo se da se Marko Ristić, a posebno Oskar Davičo, obruše na uglednog pesnika Dela Miodraga Pavlovića zbog njegove Antologije srpskog pesništva od XIII do XX veka, objavljene 1964; Davičo na Velimira Lukića, Jovana Hristića, Dragana M. Jeremića, Srpsku književnu zadrugu i druge, navodno retrogradne i regresivne pojave u savremenoj srpskoj literaturi. Od Dela i njegovog starog uredništva postepeno se distanciraju neki raniji, osobito mlađi saradnici.

Godine 1965. Delo objavljuje veoma provokativan esej Svete Lukića „Tokovi i struje u našoj današnjoj literaturi“ u kojem se, iz novog ugla, ocenjuje domaća posleratna književnost. Povodom ovog eseja i nekih napisa u Književnim novinama i Politici, redakcija organizuje veliku diskusiju uz učešće niza predstavnika doskorašnjih polarizovanih strana, uz odsustvo najzagriženijih oponenata kao što su Ristić, Davičo, Koš, Gligorić, Jurković

Otvarajući diskusiju Lukić posebno upozorava da je posle desetak godina „izvesnog zastoja“ ponovo oživelo davanje ideoloških ocena književnim delima i da su, uglavnom, protagonisti takvog ponašanja nekadašnji uspešni borci protiv dogmatizma. Karakteristika nove situacije, prema njemu, ogleda se i u međusobnom približavanju struja koje su nekada međusobno ratovale, u odsustvu „udarno-revolucionarnih“ dela u novijoj literaturi, ali i dela „izrazito reakcionarnih“. Lukić iznosi novu tezu da je posle vladavine doktrine socijalističkog realizma na delu „socijalistički estetizam“ koji su uveli „modernisti“ i koji je neutralan prema gorućim društvenim temama.

U slavu šireg čitateljstva…

Izražavajući svoj revolt prema ponašanju boraca protiv ždanovizma, Živorad Stojković ocenjuje da su najzaslužniji zastupnici „modernizma“ „postali nosioci ne političke književnosti“, već „politike u književnosti“. Prema njegovoj oceni, Marko Ristić je postao „sudija za prekršaje“ u domaćoj literaturi. „Kakva je to i čija pobeda kad jedan Oskar Davičo i Branko Ćopić misle isto o našoj kulturnoj situaciji“, pita Stojković.

U to vreme neki trezveniji kritičari ocenjuju da su pojedini „realisti“ napisali modernija i mnogo slojevitija dela nego neki „modernisti“ – Mihailo Lalić (Lelejska gora), Vladan Desnica (Proljeće Ivana Galeba), a da je, na primer, roman Beton i svici Oskara Daviča bliži modelu socijalističkog realizma nego Ćopićeva, Lalićeva ili Oljačina dela.

Na planu društvene kritike u narednom periodu od književnih glasila najviše prednjače Književne novine u kojima i dalje, uprkos (prividnom) miru između zaraćenih grupa pisaca, ne sarađuju „modernisti“.

Naprotiv, one su stalna meta Davičovih napada u intervjuima i na partijskim skupovima. Doduše, ni Književne novine njemu ne ostaju dužne.

U 1967. godini direktor i glavni i odgovorni urednik lista je Tanasije Mladenović, koji se na ovoj funkciji nalazi od 1960. godine.

Uređivački odbor sačinjavaju Božidar Božović, Momo Kapor, Velimir Lukić, Dobroslav Smiljanić, Dragan Kolundžija, Aleksandar Petrov, Predrag Protić, Dušan Puvačić, Vladimir Rozić, Pavle Stefanović, Kosta Timotijević, kojima se docnije priključuje i Dragoljub S. Ignjatović.

U 1968. članovi redakcije su i Branimir Šćepanović i Radomir Smiljanić. Dakle, pored pisaca, članovi redakcije su i novinari, filozofi, likovni, muzički, filmski i televizijski kritičari.

Na planu publicističke i društvene kritike, autori ustaljenih rubrika – Ljubiša Manojlović, Božidar Božović, Momo Kapor i Brana Crnčević – unose živost budući da njihovi tekstovi nisu namenjeni samo književnim sladokuscima, već i širem čitateljstvu.

„…Mračni i bezizlazno stanje u kulturi“

Značajnu novinu u listu predstavlja, skoro iz broja u broj, osobito u 1967. i 1968. godini, saradnja bezmalo svih značajnijih jugoslovenskih filozofa, naročito urednika i saradnika časopisa PraxisLjubomira Tadića, Mihaila Markovića, Predraga Vranickog, Gaja Petrovića, Danka Grlića, Zagorke Golubović, Milana Kangrge, Rudija Supeka, Svetozara Stojanovića i drugih. Pišući (iz marksističkog ugla) o raznim temama kao što su – socijalizam, birokratija, država, partija, nesporazumi oko demokratije, umetnost, kulturna politika, samoupravljanje – oni načinju oveštale dogme do tada sveprisutnog partijskog marksizma.

Tokom 1966, a pogotovo u 1967. godini Književne novine veoma često odgovaraju, u rubrici „15 dana“, na napade objavljene u Borbi, Politici, Vjesniku, Vjesniku u srijedu, Ekonomskoj politici, Komunistu

U nepotpisanom uvodniku, povodom Brionskog plenuma 1966, redakcija lista pozdravlja odluke ovog skupa koje „po mnogo čemu predstavljaju jednu od najznačajnijih intervencija CK SKJ u posleratnom periodu“. Na ovaj uvodnik veoma oštro reaguje Politika smatrajući da Književne novine neumesno zvone na paniku, „da slobodno asociraju“ i da „naprosto izmišljaju“, zastupajući tobože tezu da je „stanje u našoj kulturi mračno i bezizlazno“.

Posebna meta napada su rubrika „15 dana“, prilozi Ljubiše Manojlovića i Božidara Božovića, zatim razni komentari i intervjui. Uređivačka politika lista sve više postaje predmet kritika partijskih formuma o čemu najbolje svedoči komentar lista Komunist (4. januar 1968) pod naslovom „U čemu se razlikujemo“, koji Književne novine preštampavaju u broju od 6. januara 1968. godine….

_________ Izvor: TABLOID: list protiv mafije : videti više:   : http://www.magazin-tabloid.com/casopis/?id=06&br=294&cl=32

 

Titov trezor još popisuju

Komisija za Brozove stvari nije završila rad. Oliver Antić: Posao ide sporo jer ima na hiljade predmeta. Veliki problem su i stari novčići, koji nisu dobro popisani i zavedeni

SADRŽAJ vreća, nađenih u sefu Narodne banke Srbije, u koje je Predsedništvo SFRJ pohranilo stvari posle smrti maršala Josipa Broza Tita, još nije obelodanjen, jer Komisija nije završila posao. Nije reč ni o kakvom prikrivanju, kao što se spekuliše – kaže, za „Novosti“, predsednik tročlane komisije i savetnik predsednika republike prof. Oliver Antić.

 Brozovi naslednici će još morati da sačekajuKomisija je otvorila sef u NBS 10. aprila i od tada traje popis stvari i poređenje sa spiskom koji je uz njih pohranjen.Ovu komisiju oformio je predsednik Tomislav Nikolić da, u ime Predsedništva, kao pravnog naslednika nekadašnjeg Predsedništva SFRJ, otvori sefove, utvrdi šta je u njima i o tome obavesti Prvi osnovni sud, pred kojim se vodi ostavinski postupak između Brozovih naslednika. Osim Antića, komisiju čine i Nikolićev savetnik general Milorad Simić i zamenik generalnog sekretara predsednika Nenad Jevremović.

– Posao ide sporo jer ima na hiljade predmeta, a među njima i onih koji nisu dobro zavedeni. Recimo novčići, kod kojih je jako bitan datum izdavanja, jer od toga zavisi njihova numizmatička vrednost. A neki su pogrešno popisani u vreme kada je komisija Predsedništva SFRJ sastavljala spisak. Zato je bitno da svaki predmet bude identifikovan. Kada budemo izašli s konačnim sadržajem sefa, javnost će biti prilično iznenađena – kaže Antić za „Novosti“.

Titov trezor još popisuju | Društvo | Novosti.rs.

Краљ Петар II ускоро у Србији

Краљ Петар Други Карађорђевић биће сахрањен у Србији, саопштено из Канцеларије принца Александра Карађорђевића. Његово тело биће пренето из Сједињених Америчких Држава, где је 1970 сахрањен у близини Чикага. Пре него што буде сахрањен поред предака у Краљевском маузолеју на Опленцу, тело краља Петра почиваће у Капели при Двору на Дедињу у Београду.

Посмртни остаци краља Петра II Карађорђевића биће пребачени у Србију, а датум његове сахране на Опленцу биће накнадно одређен током ове године, изјавио је принц Александар Карађорђевић.

kralj-petar-drugi.jpg

„Краљ Петар ће се коначно придружити својим прецима у Краљевском маузолеју на Опленцу. До тог тренутка почиваће у миру у капели при краљевском двору на Дедињу у Београду“, рекао је принц Карађорђевић, а саопштено из његове канцеларије.

Принц Карађорђевић је захвалио председнику Србије Томиславу Николићу, Влади Србије и Одбору за пренос посмртних остатака чланова краљевске породице на њиховој несебичној помоћи и саветима.

Како је наведено у саопштењу, датум сахране биће одређен касније током ове године у договору са Српском православном црквом, председником Николићем, Владом Србије и другим краљевским кућама.

Принц Карађорђевић је рекао да је повратак краља Петра II у Србију веома дирљив догађај од великог историјског значаја и да су он и његова породица веома поносни што се његов отац Краљ Петар ИИ коначно враћа кући.

Влада Србије у септембру прошле године донела је одлуку о образовању Организационог одбора за пренос посмртних остатака чланова породице Карађорђевић у породичну крипту цркве Светог Ђорђа на Опленцу.

За председника Одбора именован је председник Србије Томислав Николић.

Председник Николић рекао је у октобру прошле године да ће Влада Србије настојати да врати и посмртне остатке краља Петра II и поред тога што „постоје извесни проблеми са САД“.

Школовао се у Србији и Енглеској

Краљ Петар II био је најстарији син краља Александра I и Краљице Марије од Југославије, рођен је у Београду, 6. септембра 1923. године, образовање је започео у краљевском двору у Београду, после чега је уписао школу Сандроид у Енглеској, одакле се вратио после убиства свога оца у Марсељу, 1934. године.

Пошто је у време атентата Краљ Петар II имао само 11 година, краљевско управљање земљом пренето је на намесништво.

Почетком Другог светског рата Краљевина Југославија нашла се окружена земљама које су се придружиле Силама осовине, као савезнице нацистичке Немачке, а одлука Кнеза Павла да потпише уговор о ненападању са нацистичком Немачком изазвала је жестоке протесте у земљи, који су 27. марта 1941. довели до кризе владе и државног удара који су извели официри Краљевске војске, подсећа се у саопштењу.

Како се даље наводи, као резултат тих догађаја, краљ Петар II проглашен је пунолетним, а након што је Југославија окупирана, краљ Петар II био је приморан да, заједно са Југословенском владом, емигрира прво у Грчку и Палестину, а затим у Египат.

Краљ Петар II се у јуну 1941. године у Лондону придружио другим монарсима и лидерима европских држава који су избегли пред нацистичком окупацијом.

Краљ Петар II није никада абдицирао, у изгнанству је прво живео у Лондону, а последње године живота провео је у Америци, где је после дуге и тешке болести умро 1970.

Сахрањен је у цркви Светог Саве у Либертвилу, недалеко од Чикага у држави Илиноис.

_______ Извор: http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/%D0%94%D1%80%D1%83%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%BE/1249960/%D0%9A%D1%80%D0%B0%D1%99+%D0%9F%D0%B5%D1%82%D0%B0%D1%80+II+%D1%81%D0%B5+%D0%B2%D1%80%D0%B0%D1%9B%D0%B0+%D1%83+%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D1%83.html

 

ЛАНАЦ СРЕЋЕ. (Из Архива ЗАВЕТИНА . – Из Бележнице Једног Срећоносца) / Белатукадруз

 

Знак препозбавања
Знак препознавања (Не прекидај Ланац среће!)

ЛАНАЦ СРЕЋЕ 

С ЉУБАВЉУ ЈЕ СВЕ МОГУЋЕ

Ово писмо ти је послато да ти донесе срећу. Оригинал писма је у Енглеској. Обишло је свет и сада је срећа послата теби. Када примиш ово писмо, мораш га послати даље. Ово није шала, стићи ће ти поштом срећа. Мораш га у току од девет дана послати даље. Пошаљи двадесет копија, молим те и обрати пажњу на то шта ће се догодити за четири дана.

ЛАНАЦ СРЕЋЕ потиче из Венецуеле, а написао га је Соол Тунг Донцан из Јужне Африке и зато што писмо обиђе свет, пошаљи га у 20 примерака. Пошаљи га познаницима и пријатељима и за неколико дана ево ти изненађења стварно. Није потребно да будеш сујеверан, али прочитај ово : Константин Вицх је добио ово писмо 1953. године и задужио своју секретарицу да му направи 20 копија и да их пошаље. Неколико дана касније, имао је добитак на лутрији. Карло Доунт, службеник, није послао писмо даље и догодило се да је баш у то време добио отказ. Сетио се писма, умножио га и послао даље и добио бољи посао. Један официр је добио 10 милиона долара.. Сиц Алакатип је добио 20 милиона долара, али их је изгубио јер је прекинуо ланац среће. На Филипинима је Кано Вали изгубио жену само пет дана касније, пошто је примио писмо, али га је послао даље. Доналд Паинфоло није веровао у писмо и бацио га је у корпу за отпатке. Након девет дана од пријема писма, умро је. Једна девојка је 1967. године примила ово писмо, било је нечитко и нејасно. Обећала је да ће га преписати и послати, али га је оставила за касније.

Наилазили су јој стално проблеми (скупа поправка кола и друго), а када је преписала писмо и послала га даље, добила је нови аутомобил.. Мисли на ово. Немој слати новац и немој заборавити ово писмо.

Предност је добити ово писмо. Послато је од онога што ти жели срећу. Ово није писмо новчаног ланца, ради се само о понуди ПОЗИТИВНЕ ЕНЕРГИЈЕ ПОВЕЗАНЕ СРЕЋОМ. Спајањем лепих мисли може се добити позитиван ефекат. Било како било, желим ти пуно среће…

* * *

Ово писмо је неко убацио у поштанско сандучету, можда поштар, заједно са невеселим извештајем из поштанске штедионице. Било је то једног четвртка поподне, када сам схватио да нећу лако изаћи на крај са беспарицом и, и да главни посао мога живота тапка у месту (услед недостатка минималног капитала). Од продаје стана није било ништа.

Приватну кућу, врло скромну, која ми се допала, продавци су продали. Радио сам читавог лета као коњ, а од неке вајде није било ни помена. Редакције тиражних новина нису објављивале ништа од онога што сам им био послао три недеља пре тога, три дана пре тога.

Добио сам боју дрвета од претераног пушења и кафа. Једва сам прехрањивао синове.

Издавачи у суседној земљи, заинтересовани да преведу неколико мојих књига, нису били издашни. Они ће те књиге превести, наравно, али – када? – Прочитао сам писмо у свом поткровљу; ко га је послао? Ко га је ставио у сандуче? Поштар? Или неко од суседа?

Умножио сам споменуто писмо и послао на адресе познаника или пријатеља, али пошто нисам имао двадесет адреса у свом адресару, неколико коверата сам убацио у поштанске сандучиће непознатих грађана, успут, када сам ишао да се обавестим о условима за упис у средњу школу мога млађег сина. Можда је и мени тако неки непознати човек оставио споменуто писмо?

Првога дана, након што сам послао писмо, тј. у прву суботу, догодила се једна врло пријатна ствар за мене. Догодило се коначно оно што ни у сну нисам могао сањати. Но, нећу причати о томе.

Почео сам да обраћам пажњу на оно што се догађа. Другога дана, у недељу, позвао ме је у госте колега, који ми је помогао око објављивања једне позамашне књиге. Радио је на томе да ми помогне, опет, око објављивања друге двоструко обимније књиге.

Трећега дана, тј. у понедељак, сусрео сам старог пријатеља, који је обећао да ми помогне око уписа у средњу школу млађег сина.

Четвртога дана, у уторак, врађао сам се са посла улицом којом обично не пролазим; али тога попоподнева журио сам у стан једне моје пријатељице да помогнем мајстору који је нешто поправљао у њеном стану; и зато сам ишао мимо уобичајене свакодневне маршруте, тј. пречицом.. Наједном сам зачуо како ме неко дозива : „Хеј, хеј, пријатељу, јеси ли то ти?“ Био је то пријатељ из младости, колега, уметник, који већ две деценије живи у Западној Европи. Нисам га видео већ годинама. Позвао ме на пиће, да попричамо. Задржали смо се скоро два сата у једној летњој башти. Направио је успех као уметник у Европи; није било лако; питао сам га да ли има везе са неким издавачима у Европи.

Споменуо је једног париског издавача и понудио да посредује око објављивања неколико мојих књига на француски…

Да сам ишао уобичајеном свакодневном маршрутом не би га уопште срео!

Долазио је, каже, последњих година, сваког лета, у Београд на неколико дана; и увек се питао шта је са мном. Једном је у књижари купио један мој роман који му се веома допао, али није имао моју адресу и телефон. Нисам му поверовао, али…

Данас је пети дан након што сам послао копије писма, које сам нашао у свом поштанском сандучету прошлог четвртка. Данас је среда; не осећам се баш најбоље. Предао сам документа млађег сина за упис; он има довољно бодова да буде примљен у ту средњу школу, али могу га потиснути кандидати са других група. Неизвесност ће трајати до суботе, дакле, још пуна три дана. Гледао сам мога млађег сина у холу те средње школе; гледао ученике те школе који су пролазили; њихове родитеље; била је извесна гужва. Рекли су ми да мој млађи син има поена толико који му обезбеђују да буде на граници : Може бити уписан, а може и отпасти. У том случају неће моћи да упише ни једну другу школу; пропашће му година! Стари пријатељ, који ми је рекао да дођем данас у ту средњу школу у десет часова – није дошао! Зашто? Не знам. Протумачио сам то као неповољан знак. Да ли се прекинуо „ланац среће“?

Не знам. Није ми стигла „поштом срећа“; данас је пети дан. Али, можда ће?Ако стигне, јавићу. Пре извесног времена, узео сам учешћа у једној игри на срећу, у којој је главни добитак – ауто. Не знам да ли је игра завршена; ако добијем неку награду, рећићу…Да, заборавио сам да кажем и ово : данас сам срео, сасвим случајно ( сасвим случајно?) човека од кога зависи успех једног мог блиског рођака. Мало смо попричали…У сваком случају, наставићу да обраћам пажњу на све оно што се буде догађало следећих дана. Нисам прекинуо ланац среће, па је сасвим природно да се надам….

3. септембар 2001. године. Природно је да се надам, али – чему? Срећи, која ће ми стићи поштом?

(…)

Среда; ишао да заменим личну карту; старој је истекао рок. Сишао из градског аутобуса и кренуо према кући у којој замењују личне карте; одједном : педесетак паса; чопор xукаца; препречили пут, тротоар. Застао сам; чекајући да се разиђу, пребројавао сам их: око деведесет и седам паса, луталица, агресивних; залетали су се и лајали на аутомобиле. Ех, Раковице, ех, Србијо! Теби треба шинтер, стотине шинтера… Шинтери за тебе могу више да учине од твога парламента и владе!… Друга непријатна ствар : службеница иза шалтера ме је одмерила, и рекла да дођем за нову личну карту тек кроз два и по дана! При том су лепо наплатили своје таксе, око 210 динара са превозом. Око 7 марака. 1 / 35 месечне професорске плате. Први пут сам схватио, али заиста први пут, да је ова држава… ужасна. И пожелео сам да одем ма где, у Бразил, Канаду, на крај свет…

4. октобар 2001. Природно је да се надам. Данас сам с новим пријатељима однео једно писмо у Патријаршију. (…)

11. октобар 2001. Пре неколико недеља читав један свет је нестао у Бескрају.

Покушавао сам да га дозовем, повратим прво сам, а онда уз помоћ Зорана Генцела и све се чинило – узалудно. Међутим, јуче, пошло ми је за руком да повратим из Бесконачности читав један свет који је био ишчезао!

Наставио се ЛАНАЦ СРЕЋЕ. Синоћ сам преписао, све ово, и сада све то шаљем евентуалним читаоцима по свету, да им донесе срећу. Не знам ко су, али – наставиће верујем овај Ланац….

12. октобар 2001. Завршило се и „то“, што се тиче неоснованих нада у црквену бирократију….Мој млађи син ће учити нешто друго, довољно је већ „научио“ од надлежног пароха и њему надређених. Као отац, никада нећу заборавити – све оно што се догађало у периоду од маја, јуна, јула, до 11. октобра 2001. године. Није се прекинуо „ланац среће“; не; куцали смо на погрешна врата…Једно је Бог а друго је Црква ( па и наша национална). Бог нам је послао неколико упозорења на време, које нисмо разумели. Ништа се не догађа случајно. Ни ујед пса није случајан…

 

_____________ Извор: Зборник ВЕЛИКА МАГАЗА, 2/1999 – 5/2002, стр. 7-9,

Судбина „Књижевних новина“ – невесела

ИЗВЕШТАЈ ЗА 2012. 

Претешко, горе него и раније

И даље невесела судбина „Књижевних новина“. Не само што су прошле године, негде у ово време насилно измештене са своје култне адресе, из приземља Француске 7, у поткровље објекта који се и даље назива зградом Удружења књижевника Србије, недоступно посебно нашим старијим члановима навиклим на  раније доступно седиште редакције, већ су се и материјалне прилике знатно погоршале. Никако да саставимо крај са крајем, односно да се крај са почетком дозове. Гомилају се дугови. Четири месеца нису исплаћени скромни хонорари онима који припремају и реализују лист, од секретара редакције, преко човека који прави прелом до коректора, а ту су и дугови штампарији.

Одласком техничког уредника Зорана Маринковића на онај свет, и  уже редакцијске снаге су знатно ослабиле. Сведене су на секретара и главног уредника ,  који обављају и послове техничког уредника, и дистрибутера, и много тога другог. И поред такве ситуације, која је гора него и ранија, реализовано је у овој години осам бројева, од чега су четири двоброја. С обзиром на неприлике у којима се припремају и реализују „Књижевне новине“, сматрамо да оне, ипак, испуњавају своју основну функцију, да буду књижевно и информативно гласило. Са широком мрежом сарадника, као и великим бројем угледних књижевних имена. Запажен је и број претплатника, како из земље тако и из света, којим путем се остварује солидан приход.

Међутим, апсурдно би било, посебно у нашим неприликама, да се новине самофинансирају, што није случај са сродним гласилима ни у много развијенијим културама и економијама света. И тамо се сродна издања, књижевни листови и часописи, ослањају на издашније донације и помоћ државе.

Београд, 13.12.2012.                                                                     Мићо Цвијетић, главни и одговорни уредник

(Извор:УКС, Редовна годишња скупштина….)

*

______Вреди погледати: http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Knjizevne-novine-na-ulici.sr.html

………  Живорад Ајдачић сматра да треба поднети кривичне пријаве против свих лица која су учествовала, кршећи закон, у расподелу просторија у Француској 7. Петар Пајић је предложио да чланови УКС-а потпишу петицију за одбрану „Књижевних новина” која ће бити достављена Драгану Ђиласу, градоначелнику града Београда, и Борису Тадићу, председнику Републике Србије. Луне Левајац је додао да у дворишту зграде УКС-а ниче нека „скаламерија од гвожђа”, која потпуно одудара од амбијенталне целине.

Зграда УКС-а проглашена је за културно добро и Левајац пита ко је могао да изда дозволе за градњу, ако је неко уопште издао. Биће покренут и поступак за одузимање имена „Клуб књижевника Србије”, јер садашњи угоститељски објекат нема никакве везе са УКС и писцима.

На Скупштини Удружења књижевника Србије чуо се још један занимљив предлог. Предраг Богдановић Ци предложио је да једна улица у Миријеву понесе име књижевника Моме Димића. Разговарало се и о ситуацији на Косову и Метохији. Упућен је апел сукобљеним странама да „дијалогом пронађу решења која би била обострано прихватљива”, јер би у том случају престала потреба за барикадама.

З. Радисављевић
објављено: 04.12.2011.

Последњи коментари

Мирко Грбић, Бањалука(околина) | 04/12/2011 21:12

Прије 40 година сам са Политиком и Књижевним новинама у Студењаку читајући их чекао студентски пасуљ…..сада Политику читам у електронском издању негдје на Козари, Књижевне не могу ни тако….Боже ме опрости као Хајдегер у свом Шварцвалду !Туго моја голема!

Miroslav b. Mladenovic nastavnik Vlasotince Mladenovic | 05/12/2011 18:46

Sa zaprašćenjem sam pročitao ovaj tekst. Punih 40 godina sam čitalac KNJIŽEVNIH NOVINA kao prosvetni radnika rada na selo .
Ovo je sunovrat srpske kulture.
Miroslav B. Mladenovic Mirac nastavnik Vlasotince 4.12.2011.g Vlasotince Jug Srbije

Миливој Анђелковић | 05/12/2011 21:58

Мирко, део „Књижевних новина“ у електронском издању можете видети преко сајта Удружења књижевника Србије.

Отети простор од УКС и КН је кривично дело, што је и изричито речено на скупштини. Политичка моћ и самовлашће у корист „наших нових листова и наших људи“ креира отимање простора и судске одлуке. Пријаве ће бити поднете, али хоће ли кадије да пресуде по закону или по својој вољи?

Десет есеја о рађању фашизма / Белатукадруз

РАЂАЊЕ ФАШИЗМА  садржи десет Андрићевих есеја:  Фашистичка револуција ( 1923), Бенито Мусолини (1923), Случај Матеоти (1924), Криза фашизма – криза Италије ( 1925), Стање у Италији (1925) , Ђовани Амендола ( 1926), Догађаји у Бугарској (1926),  Најновији роман Ф. Т. Маринетија (1921), Једна ратна књига Габријела Д’ Анунција (1922).  Уз ову књигу објављен је и поговор Мирослава Караулца Једна каријера (фашизам). Ови изврсни Андрићеви есеји о генези фашизма показују да их је писао веома упућен познавалац европских и италијанских прилика. Караулац каже : “ Из пера најнижег чиновника овог конзулата ( у Грацу, напом. , М. Л. ) написана је изворна хроника почетака фашизма из које и данас стиже унезверено комешање једног времена ; заустављени у неколико црта, лице и гримасе фашизма на његовим првим корацима кроз време и историју; – из његовог кратког животописа, тамо где су се многи преварили, дате су његове перспективе, изречени суд о њему у коме је и данас, после свих његових сценских трансформација, тешко наћи, у било којој изреченој тврдњи неки историјски превид. / Далековидом сумњом Андрић ће успоставити раст и претњу једне велике непогоде која се тек уздизала над Европом. Без придева немоћи, са значајним осећањем историје, са сигурном слутњом времена које долази, Андрић ће, разумевајући лекцију историје, у самом часу њеног дешавања, разгрнути цео букет опаких намера ове свеже митолошке немани која је, нудећи осавремењени образац свих пређих радикализама, кретала у свој велики апокалиптични поход“.

Дизајн ове књиге је ваљан (на корицама Франциско Гоја : Демон захвата из уметникове главе) .

Више је него добро што је ова Андрићева књига објављена данас, баш због времена и прилика у којима живимо. Она може бити и најбољи пример опомене савременицима. У првом тексту о   Фашистичкој револуцији,  Андрић, између осталог, пише да се фашизам  “ у одбрани постојећег реда“ служио средствима која су била  „још много даље од закона и цивилизованих обичаја него онима којима се служио социјалкомунизам до малочас. / Почеле су чувене казнене експедиције, против села и вароши. Број радничких домова запаљених  у једној години прешао је 200. Од фашиста проскрибовани радничке вође  су напуштали своја места. Сукоби, убиства и насиља сваке руке постали су свакодневна ствар  “  (стр. 13). Или :  “ Велика индустрија, са своје стране брзо је упознала у фашизму средство и пут за ослобођење од комунистичке море и није штедила помажући га. И фашизам почиње да се шири брзином заразе“  (исто, стр. 13). Језгро фашизма је чинио   „све го туцибрат. То је била мрачна, сурова провинција која је дошла у Рим жељна борбе и власти; то је било наличје комунизма који није успео, „градушчиј хам“, најезда фукаре и скоројевића “ (стр. 15). Или : “ Паланка, завађена и ситничава као свуда у свету, нашла је у новим борбама једну полузакониту, нову формулу за своје старе мржње и зле инстикте. Зајамчена неодговорност и некажњивост ма каквог насиља и култ тољаге ( опеваног  „manganella“)  и бровнинга привлачио је једнако романтичне младиће и криминалне типове“ (стр. 14).

Изврсни су Андрићеви портрети Мусолинија, или посланика Матеотија. Мусолини је грмео да је крв оно што покреће котач историје (стр. 29) , а прича о случају Матеоти је горка опомена да се више не понови ужасно зло када се  крвава фашистичка тојага преноси из простора партијских организација (…) у државна надлештва и одговорна министарства (стр. 45). У суштини, то је прича о крвавом угушивању парламентарне опозиције вођи Мусолинију…

______  из оцене књ. Иво Андрић:  Рађање фашизма, Време књиге, Београд, 1995.

PS. – Андрићеве прве дипломатске мисије падају у време рађања и експанзије  фашизма у Европи. Као непосредан сведок почетака и успона овога покрета Андрић ће, током својих будућих дипломатских службовања , наставити да прати његов даљи историјски пут и да о њему пише. Његови написи о почецима фашизма, првобитно објављени под неколико псеудонима у књижевним  ревијама Југословенска књига, Летопис Матице српске и Мисао , по први пут се објављују обједињени  у овој књизи. Два есеја : Најновији роман Ф. Т. Маринетија и Ђовани Амендола до сада нису објављивани у Андрићевим сабраним делима, а за последњи тек је недавно откривено Андрићево ауторство.

(1995- 2012)

СТИГЛА ЈЕ ПРОШЛОСТ / Калин Власије

Листајући књижевни часопис „ЗАВЕТИНЕ“

Један од иницијала Знакова препознавања_____________________________СТИГЛА ЈЕ ПРОШЛОСТ

„Стигла је прошлост“ – јекнуше
слова; у сваком слову
по једна лог а у сваком
логу по једно сунце скровито.
Сви би хтели да зраче у
вечности.
Видиш : улоге попут неких кућа
напуштених.
Постојало је некада једно ја очарано
психом неког јутра
када је све такнуто
бивало урлик и бол.
Звали су нас прецизни гласови а
без гравитације.
Видиш : нестварно осећање каквог
радио – пријемника, неког светлуцавог
јежа.
Када је лишће почело да нуди
дану решења, поново
измислисмо живот.

     ИЗГОН

Из фрижидера излазе
рибе помодреле
рибе – клешта.

Лете.
Чине од куће
акваријум.
Гризу ми зидове
намештај књиге.
Ништа не урличе
не крвари
не сплеткари.
Улази у мене.
Плива у мени.
У мочвари у азуру.

     (Болеснички  лист )

Ја сам тај на нишану
Најпре сазнам да сам рођен, једног одређеног дана у
свету у неком посве одређеном простору једног              посебног света
– информације су тачне не могу бити демантоване,
субјективност почиње прецизном чињеницом баш сунце
прецизно јутрос у прецизном граду, рођење
несумњиво : први претходећи догађај неизбрисив
могу само да фалсификујем побркам
Ништа мистериозно откачено, ништа тајно
Румун а не Египћанин или Грк или Американац или
Кинез
Мушко дете, кадар за постојање и смрт
Нити бог нити јунак нити кентаур :
право нормално биће – нормалност
способна за ненормалност, у принципу
(Не знам ништа о вилама судбине : шта ли су оне рекле
тада)

  XI

Бесмо уморни – уморно поколење.
„Шта се дешава, докторе?“
Имадосмо утисак да смо сачињени
од xиновских кола хитне помоћи
која су се преврнула на раскршћу
пустом.
Испод сирене пулсирајући попут сунца
споро!

(1976 – 1989 )

Превод са румунског : Марија Мутић, Миљурко Вукадиновић

Белешка о  о аутору

Калин Власије ( Калин Власие, 1953.) , румунски песник, есејист, новинар, издавач на универзитету у Букурешту.. Дипломирао је на групи за педагогију и француски језик. Оснивач је „круга понедеЉком“ (1977) на  Филолошком факултету. Као новинар дебитује 1971. године у листу „Арђеш“, који је водио угледни румунски песник Георге Томазеу. Издавачки се оглашава 1981. плакетом стихова „Неуронија“ у „Библиотеци АРЂЕШ“, бр. 2, која је укЉучена у „Свеску Албатроса“ ( 1980 – 1981) ( Изд. кућа „Албатрос“, 1981). Сарађивао је као песник и есејиста у најзначајнијим листовима у Румунији. Сада је директор „ПАРАЛЕЛА 45“  – издавачке куће, једне од најугледнијих у Румунији која посебну пажњу посвећује стваралаштву аутора 80 – тих и 90 – тих година (избори, критичка издања, антологије, двојезична и издања на страним језицима, студије, тумачења и слично). Члан је  Удружења књижевника Румуније и један од оснивача (сада и потпреседник) Удружења професионалних писаца Румуније АСПРО.

__________ Извор: Књ.  часопис ЗАВЕТИНЕ, 5-14/2000.