ЕВРОПСКА УНИЈА ЋЕ НАС папрено коштати!

(Докази)

Анализа података америчке ЦИА-е показује да је улазак у ЕУ парено коштао све државе Источне Европе, па чак и земље кандидате (Србија, Црна Гора, Македонија, БиХ). Економска анализа о којој се ћути!

Срби, припремите се! Уласком у ЕУ опашће број запослених, драстично ће се смањити БДП, смањиће се и број становништва, уз вртоглави пораст дуга! Анализа и других категорија показује да, без икаквог идеолошког предзнака, можемо слободно рећи је проширивање ЕУ било само проширивање тржишта за до тада успешне западноевропске компаније!

Идемо редом.

Грчка:

 незапосленост 2001 – 11%, незапосленост 2012 – 24%

спољни дуг 1989 – 18,7 милијарди долара, спољни дуг 2012 – 576,6 милијарди долара

Украјина:

спољни дуг 2000 – 12,6 милијари долара, спољни дуг 136,5 милијарди долара

број становника 2000 – 49,1 милиона, број становника 2013 – 44,5 милиона

Бугарска:

испод границе сиромаштва 2002 – 13,4%, испод границе сиромаштва 2008 – 21%

буџетски дефицит 2000 – 70 милиона, буџетски дефицит 2011 – 1,1 милијарди дилара

Македонија:

испод границе сиромаштва 2001 – 24%, испод границе сиромаштва 2010 – 30.9%

спољнотрговински дефицит 2001 – 300 милиона, спољнотрговински дефицит 2011 – 2,6 милијарди долара

Словенија:

задуживање 2000 – 6,2 милијарде долара, задуживање 2013 – 61 милијарда долара

незапосленост 1997 – 7,1%, незапосленост 2011 – 11,8%

Хрватска:

испод границе сиромаштва 1999 – 4%, испод границе сиромаштва 2009 – 18%

буџетски дефицит 2001 – 400 милиона, буџетски дефицит 2011 – 3,7 милијарди долара

Румунија:

спољни дуг 1993 – 4 милијарде долара, спољни дуг 2013 – 131 милијарда долара

буџетски дефицит 2004 – 1 милијарда долара, буџетски дефицит 2011 – 8 милијарди долара

Мађарска:

спољни дуг 1992 – 22 милијарде долара, спољни дуг 2013 – 170 милијарди доалара

незапосленост 2005 – 5,9%, незапосленост 2012 – 11.2%

Словачка:

буџетски дефицит 1999 – 400 милиона долара, буџетски дефицит 2012 – 4,4 милијарде долара

Чешка:

спољни дуг 1993 – 8,6 милијарди долара, спољни дуг 2013 – 102,1 милијаре долара

буџетски дефицит 1993 – 0 (долара), буџетски дефицит 2003 – 1.3 милијарде долара

Коментар Дејана Мировића:

„Наравно, апологете ЕУ могу изнети тврдњу да је светска економска криза довела нове чланице из источне Европе на ивицу економске пропасти. Ипак, суморно стање у источноевропским привредама изазвано је пре 2008, јер актуелни проблеми у источној Европи имају дуготрајне и сложеније узроке. То су, пре свега, наметање тзв. европских стандарда, укидање царина повећање спољнотрговинског и буџетског дефицита, прогресивно задуживање, преузимање банкарског сектора од финансијских институција из западног дела ЕУ, пораст незапослености и сиромаштва, девастирање пољопривреде.

У том контексту, сматрам да се компаративном анализом и потпуном индукцијом може доказати јасна веза између процеса приступања ЕУ и негативних економских последица које су задесиле источну Европу.“

Сазнајте више о шокантној анализи Европских интеграција!

Књига Дејана Мировића

Препоручује чланак: Ј. П.

 

 

ЕВРОПСКА УНИЈА ЋЕ НАС папрено коштати! (Докази) | СРБИН.ИНФО.

MONS Aureus 44, 2014

Крајем августа 2014 одштампан је нови број смедеревског књижевног часописа са обиљем прилога у устаљеним рубрикама.

…

CIP – Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
82+7+3
MONS Aureus : часопис за књижевност, уметност и друштвена питања / главни и одговорни уредник Драган Мрдаковић. – Год. 1, бр. 1 (2003) – (Смедерево : Newpress) . 23 cm
Четири пута годишње
ISSN 1451-3846 = Моns Aureus
СОВIS.SR.ID 111007500

…

У рубрици ОРФЕЈЕВИМ ТРАГОМ објављени су стихови Виктора Б. Шећеровског, Мирослава Лукића – Белатукадруза, Андрије Радуловића, Весне Кораћ, Бошка Сувајџића, Александра Митровића….

 

* * *

СВЕТЛОСТ И ТАМА

 

Свако поподне силазим у понор

У огромно бежилиште скривано тугом

У пустош у којој

Једино зидари из Радожде и моја смртност

Насмејани шире руке

У њој касни све што се зачне јутром

Градитељи се чуде и завирују у темељ

У тајну путању на ивици шуме

И мере је погледом

Не би ли сазнали шта је моје а шта туђе

Додирују светлост и таму

Потом ћуте

Јер знају да нико није умео нити уме

Нечујније да уђе

Од самоће у просути пепео

У легални вилајет у моју Земљу

У удес из кога сукља пламен

У срце човеково које вребају

Чим се пробуде

 

Од тишине и смрти

Ништа није вечније

Једино пад у безнађе

У круг у коме сви путеви

Имају само једно неопходно исходиште

Нисмо ни слутили

Да смо од праха и пепела

Најсличнији

Звезди падалици

Виктор Б. Шећеровски

 

ГЕНЕАЛОШКА СКИЦА

 

То је било пре почетка,

Када није било ове реке,

Овог спруда,

Овог дрвећа,

Ове бистре воде,

Ових риба,

Ових пањева,

Ових жила,

Ових јова и брестова.

 

Овде је било само небо, без краја.

Овде је било дно мора, без краја.

 

Није постојало ништа више,

Није било звука, ни покрета.

 

Само небо и море,

Дубина и дух дубине,

А ово су његова имена: Бела, Тукадруз,

Вир, Расуденац.

 

И њему није дато, као ма ком другом, да говори у своје име.

 

Нити он може да приповеда своју легенду.

 

Јер дубини и духу дубине није поверено да негује

Своју величину, већ величину самог стварања.

Мирослав Лукић – Белатукадруз

Postoji li nova zavera slobodnih zidara?

TRI velika masonska događaja koja su se zbila početkom juna u Beogradu skrenula su pažnju javnosti na aktivnosti Bratstva slobodnih zidara, koje mnogi u našoj zemlji smatraju tajnim i opasnim društvom. Na stotine slobodnih zidara iz Srbije, Evrope i sveta 6. i 7. juna bilo je u Beogradu da bi prisustvovalo 45. po redu Generalnoj skupštini Regularne velike lože Srbije i Evropskom mitingu masona.

Ritual zakletve velikom majstoru u RVLS

stovremeno, u Beogradu je trajala prva velika masonska izložba „Slobodno zidarstvo u Srbiji 1785-2014“, koju je u Etnografskom muzeju postavila najveća srpska obedijencija, Regularna velika loža Srbije.

Skupština i miting masona održani su u hotelu „Metropol“ i imali su svečani karakter. RVLS je proslavio 95. jubilej od osnivanja prve Velike lože Jugoslavije, nastale 1919, sa sedištem u Beogradu, čiju tradiciju s ponosom neguje. Zasedanju Skupštine prisustvovali su predstavnici više od dvadeset velikih loža iz inostranstva, jer RVLS priznaje oko 140 velikih regularnih loža iz celog sveta.

Među gostima iz sveta važno mesto pripalo je Tomasu Džeksonu, sekretaru Svetske masonske konferencije, prvom masonu sveta i izaslaniku velikog kancelara Ujedinjene velike lože Engleske, princa Edvarda, vojvode od Kenta, prvog masona Evrope.

Negativne reakcije

OBELEŽAVAJUĆI stotu godišnjicu Prvog svetskog rata, evropski i srpski masoni su posetili Spomenik neznanom junaku na Avali i odali počast palim borcima Velikog rata.

Na ovaj način najuglednija srpska obedijencija, Regularna velika loža Srbije želi da se otvori prema javnosti i prikaže, kroz istoriju, svoj uticaj na srpsko društvo.

Masonske lože u Srbiji otvo- rile su svoje sajtove, vode kampanje i pozivaju na učlanjenje, šire međunarodnu saradnju, ne bi li tako masoni ojačali svoje redove i povećali uticaj na kreiranje političkog života u našoj zemlji. U međuvremenu, pokrenuta ja i masonska kampanja za vrbovanje novih članova širom dijaspore, pre svega u Švedskoj i Americi.

TAČI TRAŽ POMOĆ Albanska elita i premijer Hašim Tači zatražili su od Engleske da im pomogne pri osnivanju prve Velike lože Kosova. Sličan zahtev iz Prištine je upućen i u Tiranu, velikom majstoru Velike lože Albanije. Engleska i Albanija su odgovorile Kosovu da se za pomoć obrate Srbima…

„Reč je o zaveri protiv naroda i države“, pišu u svojim reakcijama mnogi čitaoci informacija o aktivnostima slobodnih zidara u Srbiji.

– Reakcije koje su usledile donekle su razumljive, jer u našem društvu postoje neobaveštenost i predrasude kada su u pitanju pravi ciljevi i načela masonerije. To je jedan od razloga za naše pažljivo izlaženje u javnost – smatra dr Ranko Vujačić, veliki majstor RVLS i glavni organizator ovih masonskih manifestacija. – Mi smo sastavni deo našeg društva, deo države i verujemo u Boga. Nama je stalo do toga da učinimo društvo boljim i pravednijim i da naša zemlja bude jaka i poštovana. Masoni, kao pojedinci, doprinose društvu, a ne masonerija kao institucija.

On objašnjava da masoni legalno rade u Srbiji i da imaju pravo da pozovu ljude da im se pridruže u svojim aktivnostima.

– Naša vrata su otvorena za sve dobre ljude na dobrom glasu koji žele da se moralno i duhovnu uzdižu, a koji su svesni da samo članstvo u masoneriji ne donosi nikakve društvene ili materijalne koristi – poručuje Vujačić. – U Srbiji postoje mnogi dobri ljudi koji žive u skladu s našim principima a nisu masoni. Oni su za nas masoni u srcu ili „masoni bez kecelje“.

Teoriju zavere o opasnosti masona, međutim, raspiruju i sukobi masonskih organizacija, Velike Britanije s jedne strane i Francuske, Italije i Nemačke, s druge. Englezi žele da pod svoju kontrolu stave jedinu legalni i priznatu Regularnu veliku ložu Srbije, ali se tome protive Nemci i Francuzi. Sa obrnutom tezom, da su masoni stvorili Jugoslaviju kao zamenu za „veliku Srbiju“ da bi sprovodili diktaturu nad jugoslovenskim narodima, nastupaju danas pojedini hrvatski istoričari. Ivan Vidas Punta već nedeljama s jednog zagrebačkog portala objavljuje svoje traumatično viđenje srpske masonerije „kao tajnog i surovog vladara Balkana“.

Tomas Džekson, Branko Krga, Stevan Nikčević, Svetko Kovač, Ante Marković

Raste poverenje

STRAH od masonske zavere šire i zagovornici ideje da je devedesetih godina Velika loža Jugoslavije formirana kao državni projekat Službe državne bezbednosti da bi se sačuvala SFRJ. Kao masoni te jugoslovenske orijentacije, pominju se bivši premijeri Ante Marković i Milan Panić, „čiji je zadatak bio da spasu Jugoslaviju“.

Ima Srba koji veruju da je učestalo pojavljivanje srpskih masona u javnosti posledica trenda u Velikoj Britaniji, gde slobodni zidari zbog opadanja broja članova pokušavaju da „vrbuju” kandidate za svoju masoneriju. I da se takva praksa prenela i u Srbiju, gde su uslovi za pridobijanje novih članova mnogo povoljniji.

CRNOGORSKO BRATSTVO Srpski masoni imaju veoma dobre odnose sa braćom iz Crne Gore. Zahvaljujući srpskim masonima, Crna Gora, na primer, nije imenovala svog ambasadora u Prištini, iako kao država ima svoju ambasadu na Kosovu. Zajedno sa Crnom Gorom, Nemačkom i Italijom, srpski masoni iz RVLS-a su 2010. godine pomogli u formiranju Velike lože Albanije. Tom prilikom u srpskoj delegaciji u Tirani bili su veliki majstor Petar Kostić, generalni sekretar Tahir Hasanović, veliki oficiri Svetozar Šijačić i Lukas Rasulić.

U Srbiji naglo raste interesovanje građana za masoneriju, naročito kod nižih slojeva društva, koji u 76 odsto slučajeva imaju poverenje u Bratstvo slobodnih zidara. Masonima ne veruju i smatraju ih opasnim viši slojevi srpskog društva – 61 odsto njih ne podržava aktivnosti slobodnih zidara. Ovakva podeljenost u stavovima prema masonima ljudi u Srbiji izvor je zabluda, osuda ili podrške srpskim masonima – jedan je od zaključaka do kojeg su došli analitičari CeSID-a kada su anketirali 5.000 naših građana.

Da li je zaista reč o novoj zaveri srpskih masona, pitali smo velikog majstora Ranka Vujačića, starešinu Regularne velike lože Srbije.

– Slobodno zidarstvo nije tajno zavereničko društvo, jer su statuti RVLS i njenog velikog majstora registrovani kod nadležnih organa Republike Srbije. Ono nije religija, niti je zamena za religiju – ukazuje Vujačić. – Moj je cilj da, kao veliki majstor, otvorim masoneriju ka srpskom društvu.

Regularnu veliku ložu Srbije priznaju velike lože u svetu, sa svih kontinenata, kao jedinu suverenu veliku slobodnozidarsku vlast na teritoriji Republike Srbije. RVLS je od 2006. godine nezavisna i samoupravna organizacija sa isključivim i neospornim autoritetom nad simboličkim učenjima i stepenima masona.

Veliki majstori RVLS bili su Dragorad Dragan Tanasić, od 1999. godine profesor Novak Nona Jauković, od 2001. godine patolog Jovan Lole Vasiljević, do 2005. profesor Srđan Stanković, a potom zubar Petar Kostić.

Elektroinženjer Ranko Vujačić inaugurisan je pre dve godine na Skupštini RVLS-a u Beogradu u velikog majstora. On je postao mason 1998. godine u Engleskoj. Dugi niz godina radio je kao visoki funkcioner u OEBS-u i UN u Beču. Rođen je 1951. godine u Beogradu. Studirao je istoriju, ekonomiju, diplomatiju i elektrotehniku na Malti, u Gracu, Berlinu i Beču, kao i u Parizu i Madridu. Državljanin je Austrije, Crne Gore i Srbije. Nesuđeni je šef crnogorske diplomatije i vlasnik Diplomatske škole u Beču.

Svuda prisutni

NA pitanje na koji način su masoni direktno pomogli državi i narodu, dr Vujačić odgovara:

– Ako pogledate prošlost Srba, videćete da su masoni ljudi čija se imena čitaju kao „ko je ko u našoj istoriji“. Masoni su radili na opismenjavanju i prosvetiteljstvu, jednom rečju, na stvaranju moderne srpske države. Naše novčanice nose likove velikih masona, a imena naših ulica su deo naše masonske prošlosti. Mi se danas trudimo da tu tradiciju nastavimo. Pomažemo ugroženima u poplavama, zajedno s našom braćom iz sveta.

Sam dr Vujačić je najzaslužniji za to što su Srbiju posećivali Tomas Džekson iz Amerike i zastupnik vojvode od Kenta, koji je, inače, rođak kneginje Jelisavete Karađorđević. Kneginja je, kao pobornik masonerije i kao humanista, odlikovana masonskim ordenom „Galileo Galileo“, koji je drugi po vrednosti u Italiji. U Srbiji je kneginja s masonima pomogla u razvoju Muzičke škole za talente u Ćupriji.

Ugled srpske masonerije poslednjih godina gradili su značajni i uticajni ljudi koji su bili ili su i danas članovi Regularne velike lože Srbije. Među njima su prvi čovek Vojvodine i predsednik Demokratske stranke Bojan Pajtić, poslanik Zoran Živković, Branko Krga, bivši načelnik Generalštaba, Svetko Kovač, bivši načelnik VBA, Stevan Nikčević, bivši načelnik BIA i državni sekretar, i novinar Luka Mijatović – saznali smo u RVLS-u.

Bojan Pajtić je primljen u masonsku ložu „Mitropolit Stratimirović“ u Novom Sadu pre pet godina. Kao početnik, imao je pravo da nosi plavu masonsku kecelju sa dva cvetića. Pošto dve godine nije plaćao članarinu, Pajtić je bio pred izbacivanjem iz lože, ali su se ugledna braća založila da ostane u njoj kao mason drugog stepena plave masonerije.

Zoran Živković je bio masonski učenik u RVLS-u kada je 2003. godine postao premijer Srbije. Tada je dobio poziv da poseti SAD i Džoa Bajdena, koji je ugledni mason u Americi, pa je unapređen u masonskog majstora. Bajden ga je primio kao brata, tri puta mu je prilikom pozdrava palcem stegao šaku i poslao poruku da, kao mason, ima poverenja u njega. Potom je Bajden pokušao da sa Živkovićem kao masonskim bratom razgovara u četiri oka i dogovori novu politiku prema Srbima. Međutim, Zoran Živković, koji tada, kako govore njegove kolege masoni, nije dobro govorio engleski, nije se snašao, pa je Džo Bajden odustao od bratske masonske pomoći Srbiji.

MIŠKOVIĆ NIJE MASON Slobodnim zidarima su bliski i poslovni ljudi: Filip Cepter, Petar Matijević, Pavle Matijević i Milka Forcan. Miroslav Mišković je predložen, ali je odbijen za članstvo u Bratstvu slobodnih zidara.

Srpski masoni danas drže 17 pozicija u Vladi Srbije, bilo kao ministri, bilo kao državni sekretari ili službenici. Većina njih su članovi RVLS-a – saznali smo u RVLS-u.

Ministar finansija Lazar Krstić je američki mason, o čemu postoje i podaci na internetu. Državni sekretar Laslo Cikoš iz Saveza vojvođanskih Mađara takođe je slobodni zidar. Šef kabineta bivšeg premijera Ivice Dačića je mason. Danas se nalazi na funkciji državnog sekretara. Ministarka Zorana Mihajlović samo je pobornik masonerije, ali je član jedne nadmasonske organizacije. I pored tako visokih pozicija u srpskoj vlasti, masoni iz Regularne velike lože Srbije tvrde da oni nisu osvojili Srbiju i da ne vladaju njome, kako to neki misle.

– Masoni ne mogu da kreiraju državnu politiku i da vladaju, ali imaju kao ljudi pravo da obavljaju dužnosti na koje su izabrani ili postavljeni. Masoni su, pre svega, dobri ljudi i patriote i ne mogu biti zaverenici – tvrdi jedan ugledni mason najvišeg, 33. stepena.

Ipak, dr Ranko Vujačić, kao prvi mason u Srbiji i starešina najveće obedijencije, Regularne velike lože Srbije, budućnost masonerije vidi u sveopštoj koristi po državu i narod:

– Masoneriju u Srbiji vidim kao jednu pokretačku snagu društva, koja ima svetlu budućnost. Želja nam je da u naše društvo ponovo vratimo prave ljudske vrednosti, veću toleranciju i da doprinesemo opštem društvenom napretku Srbije.

 

2.000 MASONA

Dve najjače srpske obedijencije su Regularna velika loža Srbije iz Beograda i Velika nacionalna loža Srbije iz Niša. Obe tvrde da su naslednice Velike lože Jugoslavije iz 1919. godine. Broj aktivnih masona u ovim dvema priznatim obedijencijama je oko 2.000. RVLS ima, kako tvrde njene starešine, hiljadu članova i mnogo veći ugled od VNLS-a, jer su njeni članovi imali masonske radove u najvećim centrima slobodnog zidarstva u Parizu, Londonu, Vašingtonu… Koliko ima masona u drugim obedijencijama, od kojih mnoge nisu legalne, teško da može da se sazna, jer one te podatke skrivaju.

Postoji li nova zavera slobodnih zidara? | Društvo | Novosti.rs.

Elektronske knjige: Biblioteka za 12 evra

POLAKO ali sigurno, elektronske knjige počinju da osvajaju naše tržište i stiču sve više poklonika – izdavačka kuća „NM libris“, osnovana pre nekoliko meseci, na svom sajtu do sada je ponudila 300 e-dela iz srpske i svetske književnosti, od početka pismenosti, do savremenih stvaralaca.

U ovoj maloj kući grupa entuzijasta namerava da celokupno književno i naučno nasleđe stavi na jedno mesto i da bude dostupno svima po veoma povoljnim uslovima. Prvi među njima, urednik Milan Tasić, za „Novosti“ kaže:

– Ni kod nas ni u svetu čitaoci još nisu iskusili sve prednosti koje novi vid objavljivanja knjiga nosi, najviše zbog toga što su elektronske knjige i dalje neopravdano skupe, jedva su nešto jeftinije od štampanih izdanja i zahtevaju od korisnika dodatna ulaganja u kupovinu specijalnih čitača. Zbog toga smo se odlučili da našim korisnicima ponudimo e-knjige koje se mogu čitati iz bilo kog uređaja koji vlasnik već poseduje, bilo da je to personalni računar, specijalni čitač, tablet ili mobilni telefon. Bitno je samo da korisnik ima pristup internetu. Celokupni sadržaj našeg sajta .nmlibris.com godišnje košta 12 evra i ta cena se ne menja bez obzira na broj novoobjavljenih knjiga. Inače, sve je veće interesovanje naših savremenih stvaralaca da im se knjige objave u ovoj formi.

BESPLATNO ČITANjE NA sajtu izdavačke kuće „NM libris“ nalazi se i 30 knjiga koje se mogu pročitati besplatno. Među njima su Njegoševa „Luča mikrokozma“, Sterijini „Rodoljupci“ i „Pesme“, „Sve će to narod pozlatiti“ Laze Lazarevića, Nušićev „Pokojnik“, Domanovićev „San jednog ministra“, „Pisma Haralampiju“ Dositeja Obradovića…

Sajt je veoma pregledan jer su knjige razvrstane po žanrovima, a do sada su objavljena dela Svetog Save, Teodosija, Venclovića, Dositeja, Zmaja, Branka Radičevića, Njegoša, Domanovića, Laze Lazarevića, Sime Matavulja, Borislava Stankovića, Sremca, Vukove knjige narodnih pesama i pripovedaka… Savremenu srpsku književnost zasad, kažu, objavljuju selektivno, nastojeći da ponude knjige potvrđene vrednosti među kojima su dela Ljubomira Simovića, Matije Bećkovića, Mira Vuksanovića, Rajka Petrova Noga, Dragomira Brajkovića…

Ponuđene su i knjige iz jezičke kulture, popularne nauke, a posebno je veliki broj naslova iz lingvistike naših eminentnih stručnjaka (Predrag Piper, Milka Ivić, Pavle Ivić, Dragoljub Petrović, Sreto Tanasić, Branko Tošović, Milan Šipka…) Na sajtu su i velika dela svetske literature, knjige Flobera, Tvena, Getea, Šekspira. Veliki je broj knjiga iz obavezne školske lektire, a u sledeća tri meseca objaviće gotovo sva dela koje bi osnovci i srednjoškolci trebalo da pročitaju u toku školovanja. Ovo je posebno značajno za školske biblioteke koje kubure sa brojem i kvalitetom knjiga na svojim policama, pa bi, s obzirom na činjenicu da gotovo sve imaju računare, lako mogle da svoj književni fond obogate. Ponuda se širi svakodnevno, tako da će do kraja ove godine na ovom sajtu biti više od 700 knjiga, a među njima, što je posebno zanimljivo, i vrednih rukopisnih dela do kojih nije lako doći u bibliotekama.

– Najviše zbog toga što se nalazimo na samom početku informatičke ere, ma koliko nam izgledalo da živimo u tehnološki visoko razvijenom svetu, postoji apsolutno neopravdana bojazan da bi elektronske knjige mogle da ugroze knjigu uopšte – kaže Tasić. – Upravo suprotno, već sada se jasno vidi da će doprineti opstanku knjige i povećati čitanost. Menja se samo forma, od kamenih ploča i pergamenta, od papira drvenih i olovnih ploča, do ofsetne i digitalne štampe i, na kraju, do elektronskih izdanja. Do jednog izdanja za ceo svet. Ne bi trebalo zaboraviti činjenicu da je suština knjige da bude pročitana a ne da predstavlja ukrasni predmet na policama. Vratimo se, dakle knjizi, ma u kojoj formi bila objavljena.

ELEKTRONSKI PIRATI

UPOZORAVAJUĆI da je vrlo važno napraviti razliku između onoga što zaista jeste elektronska knjiga i onoga što se sa tim imenom nalazi na Internetu, Tasić ističe:

– Skenirane knjige koje su bez ikakvog prava postavljene na Internet jesu najgori mogući piratski čin koji se mora oštro kažnjavati. Ne sumnjam da će uskoro u mnogim zemljama biti usvojeni zakone koji će ove moderne gangstere smestiti tamo gde im je i mesto. Takođe, mnogi digitalni zapisi koji se pojavljuju kao e-knjige ne ispunjavaju osnovne standardne uslove a to je – da knjiga ima svog urednika, da bude lektorsko-korektorski obrađena, tehnički i likovno uređena i da čitalac ne može da menja njen sadržaj. Zato se mnoge elektronske knjige u stvari ne mogu nazvati knjigom već digitalnim zapisom, a to je za svakog pismenog čoveka ogromna razlika.

 

Elektronske knjige: Biblioteka za 12 evra | Kultura | Novosti.rs.

Превредновање – неизбежно

Овај подужи одломак  из текста  Мило Ломпар, „Поетика самотништва“, Небојша Васовић прештампава у својој нанјовијој обимној  књизи  „Зар опет о Кишу?“ (Београд, Конрас, 2013, 444 стр.; стр.: 383-387; поглавље „IV“  „Из непопуларних архива“).

најновија књига небојше васовића

„Ова књига није пуко обнављање негативних аргумената поводом Кишовог дела, чију репрезентативну суму даје Драган Јеремић у Нарцису без лица, књизи велике истраживачке вредности, без обзира да ли прихватамо њене закључке. Иако у многим елементима ослоњен на учеснике давнашње полемике, што природно проистиче из посвећености истој теми, Васовић пише своју књигу из особене и аутентичне перспективе, за чије разумевање је од највеће важности судбина Кишовог дела у деценијама после чувене полемике. У том епохалном одјеку постоје два дејства: Кишово манипулисање судбином Гробнице за Бориса Давидовича и својом личном судбином и природа духовне ситуације времена у којем је то манипулисање не само могуће него и пожељно. Укупна енергија књиге Лажни цар Шћепан Киш усмерена је против такве духовне ситуације времена, која омогућава Кишов успех, води у непроверавање његових тврдњи о прогањању и изгону, погодних за звук великих звона, која су „меркантилна, јер звона великих мученика данас одзвањају меркантилно“. Киш је, отуд, схваћен као заштитни знак једне духовне ситуације, савремене а не некадашње, и то је корен ethosa из којег извире оно против које исказује Небојша Васовић. […]

У том простору Лажни цар Шћепан Киш износи три политичке теме као предмет разрачунавања са Кишом. У јеврејској теми (1) Киш проналази повлашћен простор за патос жртве који је унапред одабрао као непроблематичан, иако „јеврејско искуство под Стаљином, или којим другим режимом, није нешто монолитно и бесконфликтно, како би хтео да нам прикаже Киш“. У тој теми, истовремено, Киш проналази добар начин да обезбеди властити успех, јер је њена моћ употребна у највећем степену. Ту се наглашава етичка проблематичност Кишовог понашања у ванкњижевној сфери: за писца који-своје дело не исказује као дело-чин, у пољу праксе, такав приговор не би напуштао оквире строго приватне сфере, али за писца као што је Киш он има разарајућу снагу. Кишов (2) однос према комунизму носи подвојеност која може послужити да би се демистификовао снажан морални гест његове прозе: „Смели борац против насиља и политичке репресије, Киш не пише о стаљинизму средине у којој живи… већ се смело, заједно са Титом, обара на руски стаљинизам.“ Оваква примедба може имати смисла у пољу акције, а не у пољу уметности, да сам Киш није назначио постојање јединственог духовног става који се снажно протеже на његово приповедање, омогућавајући критичару да устврди како Киш „не разоткрива некакве потресне истине о тоталитарним режимима, већ – напротив – понавља исте оне митове који су већ прихваћени за официјелну истину.“ Изузетно је ефектно и убедљиво Васовићево рашчлањавање (3) Кишовог схватања национализма, јер се показује да је регис-тар Кишових одредница националистичког схватања света могуће схватити као регистар снажно распрострањених предрасуда, лишених аутентично историјског садржаја, идеолошких мотива који делују као етикете, погодне за брзо лепљење и рекламу, никада плод неког изнијансираног и безинтересног посматрања. […]

Померање смисаоних акцената са строго књижевних и поетичких на политичке и етичке Кишове особине пмогућава да се у Лажном цару Шћеиану Кишу назначе оне културне силе које писцу омогућавају тако истакнут положај. Описан као узорни пример идеологије успеха, Киш је постављен као фигура која употребљава различите моћи да би обезбедила своју прихваћеност: он то не чини скривено него нападно, не самозатајно него агресивно. Како је таква веза увек двострука, онда и он сам од тих моћи бива употребљаван. (У овој тачки Васовић додирује своју анализу из књиге Против Кундере. По обликовању доминантне фигуре која се оспорава то су две сродне књиге.) Ово настојање да се ставе у дејство различите моћи открива лажног побуњеника и скривеног конформисту: „Увек је некоме морао да припада, да буде нечији.“ Ту је дно Васовићевог доживљаја Киша који је обликован као фигура с оне стране самотништва, и то као неаутентична фигура, јер не жели да прихвати сазнање о властитим својствима књижевно-егзистенцијалног конформисте, иако прихвата позитивне последице таквог положаја. Када Васовић, оспоравајући Кишово схватање национализма, одлучи да искаже своје разумевање национализма, показује се колико би било кратковидо сврстати га у националистички покрет, јер су његова размишљања испуњена бројним исказима у којима се очитује и канонски и апокрифни презир према том, и сваком другом, покрету: „Само ретки појединци имају потребу и смелост да размишљају о феномену нације с оне стране трговине и дневне политике. Национализам, дакле, не мора бити само пример масовне хистерије -изнуђене историјским околностима, већ и индивидуално становиште иза којег често не стоји никаква подршка народа или националних институција.“ Никаква колективистичка идеја, па ни националистичка, не лебди пред очима писца књиге Лажни цар Шћепан Киш. У њеном темељу налази се поетика самотништва. Јер, њен основни  гест јесте гест радикалног индивидуализма, који тражи одговорност за све, који негује подозривост према сваком владајућем схватању, знаку, обичају, јер иза сваког таквог амблема проналази колективистичку силу која га омогућава. […]

У овако оцртаном распореду сила настаје нехотична потврда Васовићеве интуиције о томе да Киш није фигура самотништва него њена симулација. Иако се Васовић не служи хронологијом, иако он не анализира ко је све, кад и како оспоравао и афирмисао Киша, ипак је прецизно указао на то да је скоковит и непрекинут успон писца Гробнице за Бориса Давидовича био одлучујуће појачан полемиком око плагијата, јер је баш ова полемика створила ореол око Киша, који је убрзо за њом добио најзначајније књижевне награде, и у комунистичкој Југославији, временом утирући пут настајању једног мита, који делује и данас, поготово данас, једном унапред оправданом репресивном снагом. […]

У његовом оспоравању нема ничег паланачког, него има свесног изазивања, које се обликује у духу аутентичног самотништва: „наши људи идолопоклонички падају пред сваким успехом неког нашег човека у иностранству јер иностранство увек доживљавају као центар космоса, као центар својих промашених, неодживљених живота.“ Васовић само остварује своју субверзивну осећајност: у поетици која на њој настаје, у разорној и духовитој логичности многих реченица, у бескомпромисно негативном ставу којим се аутор потпуно излаже, Лажни цар Шћепан Киш представља занимљиву и узбудљиву књигу. Њена поједностављивања, одвише далекосежни закључци, одвише велика оспоравања Кишове уметничке вредноста, својеврсна су цена коју плаћа критичарев темперамент.Ма колико истрајавали на овим својствима, нећемо одагнати субверзивност истина које нам ова књига саопштава: бројна, суптилна и вешта, тумачења Кишове прозе, и она остављена „за будуће докторанте са Сорбоне и Харварда“, уколико не застану пред неким сазнањима које доноси ова књига […]

(Мило Ломпар, „Поетика самотништва“, Летопис Матице српске, април, 2005.)

________ НАПОМЕНА  уредника:

Последњи параграф из одломка Ломпарове критике из 2005. године веома је објективан, у односу на оно што се уопште могло прочитати и чути о критичким напорима Небојше Васовића. Нарочито последња реченица. Међутим, већина Васовићевох критичара , мислим на официјелну, бирократску и академску књижевну критику, није имала нити може имати слуха за право вредновање и превредновање. Ретки међу њима, присетиће се да су и Скерлић и Вујић (пред сам Други светски рат) сматрали да се у српској књижевности мора временом започети са превредновањем, али практично тај посао једва да је започет последњих година. Официјелна књижевна критика се радије бави хвалоспевима, стварањем и одржавањем канона и шаблона, јер је то лакше и безболније. И уносније! Та  официјелна књижевна критика много личи на српско друштво онакво какво оно стварно јесте. Није чудно што се на тешки, аргатски посао превредновања усудио баш један писац, какав је Васовић. Већ од првих својих есејистичких књига, од књиге о Кодеру, видело се да је Васовићу дража истина од некаквих митова о српским књижевним величинама (сетите се Васовићевих критика о Михизу, или о другим „миљеницима“ времена и прилика). Дај Боже, да овај писац који живи у свету далеко од Србије као сиромах поживи и позабави се, на свој начин, вредновањем , рецимо, прозе, српске прозе  друге половине 20. века, прозе тзв. наметанутих писаца, на убедљив начин, на који је тај посао обавио у књизи „Зар опет о Кишу?“, коју ће наравно, у прво време, сада и сутра дочекати уобичајена тишина и мук, али прекосутра  ће бити друкчије….Постоји у Србији још неколико писаца-критичара (Миодраг Мркић, Мирољуб Милановић …), сасвим неукалупљених, својих, који се не могу чути од оних који стварају сабласну тишину, као и око најновије Васовићеве књиге. Јато писаца-критичара, склоних превредновању, полако се шири, јер оно што треба да буде, то ће бити, то се не може задржати. Превредновање је неизбежно….

                    Бела Тукадруз

Kraj sveta počinje u – Siriji!?

Čudnovata i, dan-danas zagonetna bugarska proročica Vanga prorekla je pred samu smrt 1996. da će kraj Sveta – „za nekoliko godina” započeti u Siriji! Naravno, ostalo je nejasno šta je ona podrazumevala pod „krajem sveta”. Rekla je, u nepoznatom i tek ovih dana objavljenom proročanstvu, da će 2012. godina biti godina globalnih promena na Planeti, a da će na kraju toga biti – Sirija. Drugim rečima, rekla je, kineska horoskopska godina Zmaja 2012, biće početak kraja Planete…Ali kakvog početka?

Ona je te, sada već daleke 1996, prorekla da će „Sirija biti u centru događaja koji će čovečanstvu doneti svetsku krizu neviđenih razmera i globalne promene”. Vanga je tada rekla da će „vlast Sirije pasti”, a dalje…?

Vanga je, uprkos na prvi pogled apokaliptičnim predskazanjima naše budućnosti, ostavila i tračak „svetlosti”:

– Ipak, doći će vreme spokojstva u drevnim učenjima. Pitaju me da li će to vreme uskoro doći? Još ne. Ali, Sirija će se stropoštati pred nogama pobednika, ali pobednik, pokazaće se, neće biti onaj za koga svi misle da će biti, rekla je kratko pre smrti avgusta 1996.

POSLEDNJI DAN ILI…Vanga je „kraj Sveta” predvidela, za utehu, ipak, kao – početak novog: -Doći će dan kada će laž isčeznuti sa lica Zemlje. Neće biti nasilja i krađa. Prestaće ratovi, a oni koji ostanu u životu shvatiće njegovu vrednost i čuvaće ga kao „zenicu oka”. Zemlja će ući u novo razdoblje koje ja zovem – vreme dobročinitelja. To vreme ne zavisi od nas – ono će nastupiti hteli mi to ili ne. Novo vreme će zahtevati potpuno drugačija mišljenja i shvatanja, saznanja, potpuno drugačije, kvalitetno, ljude koji neće narušavati harmoniju Kosmosa…, rekla jer pred smrt Vanga.

Ona je tokom tog svog predskazanja, kažu, predvidela nelepu sudbinu Evrope:

„Evropa nikako ne može da se podmladi!” Drugim rečima, predvidela je ni malo ružičastu budućnost EU, drugim rečima- propast.

Istom prilikom, tokom jednog od poslednjih obraćanja svojim bližnjim, Vanga je progovorila u nastavku i o proročanstvima o budućnosti Sveta, pre svega gledano kroz sudbinu i ponašanje SAD, pa i njenog budućeg predsednika. Njena proročanstva su izrečena upravo u vreme kada je u političkom usponu bio sadašnji predsednik SAD – Barak Obama, koga je ona očigledno „videla” kao budućeg šefa države! Kratko je rekla:

-Amerika će izabrati predsednika, ali će ubrzo shvatiti da je strah gori od ljubavi, kratko i, ipak nedovoljno jasno, je rekla Vanga.

A Obama je počeo prvi mandat kao predsednik tek 2009.

Vanga je tom prilikom, u isprekidanim rečenicama o predviđanjima sudbine Sveta, rekla ponešto i o Rusiji koju je oduvek smatrala, najjednostavnije rečeno, „vodećom snagom Planete”…

„Sve će se istopiti kao led, jedina će nedirnuta ostati slava Rusije. Ona će ponovo postati velika imperija, pre svega imperija duha. Rusija će se izdići kao oreol nad Zemljom”.

Vanga je u tom, jednom od poslednjih trenutaka na ovom svetu, rekla i da će „uskoro u dušama ljudi nastupiti promene i da će Čovečanstvo tada ući u novu eru”…Upravo taj „prelaz”, rekla je, označiće i početak – kraja sveta.

Vanga je, ipak, ostavila i „otškrinut prozor” Čovečanstvu za njegov opstanak…

DREVNI PRAVOSLAVNI PROROCI I VANGA

Neverovatno je da se proročanstva Vange, posebno o Siriji i Rusiji naših dana, podudaraju sa proročanstvima ruskih „svetih otaca” još iz srednjeg veka! Tako je Teofan Poltavski, ostalo je zapisano, rekao još u 14. veku da će se dogoditi (ne govoreći, naravcno, kada) „što niko ne očekuje: Rusija će vaskrsnuti iz mrtvih i sav Svet će biti zadivljen”. Teofan dodaje: „pravoslavlje u Rusiji će se ponovo roditi i biti slavljeno”. Međutim, kaže on, pravoslavlja kao što je nekada bilo neće više biti – sam Bog će postaviti na presto moćnog Cara…!

A jedan od najpoštovanijih ruskih svetitelja svih vremena, Serafim Sarovski nam je, pored mnoštva proročanstava, poslao poruku koja može da se protumači kao direktno predviđanje budućih događaja oko današnje Sirije. Njegove reči da će „Gospod Bog doneti spas ne samo Rusiji, već i Svetu u vremenu antihrista , stručnjaci upoređuju i gotovo izjednačavaju sa Vanginim proročanstvom da će „zavladati učenje Belog bratstva” ili, u nekim drugim proročanstvima, „Ognjene Biblije”. Odnosno njenim rečima o ovim našim danima i krize oko Sirije.

Mnogi stručnjaci smatraju da su „poruke” ruskih srednjovekovnih svetitelja i Vange veoma „kompatibilni” – vode ka samim izvorima naših saznanja i potvrđuju mitove o Arijevcima!

PREUZETO IZ ČASOPISA „TREĆE OKO”

Kraj sveta počinje u – Siriji!? | Reportaže | Novosti.rs.

Mihail Kriger: Poezija ima neku vrstu dvoličnosti

FILOZOF I PESNIKMIHAEL Kriger je rođen je 1943. u Vitkendorfu (Saksonija). U Berlinu je diplomirao filozofiju i književnost, a potom je od 1962. do 1965. godine u Londonu radio kao prodavac knjiga. Prvu zbirku pesama objavio je 1968. godine. Njegovi najpoznatiji prozni naslovi su „“Violončelista“, „Pogrešna kuća“, „Torinska komedija“, „Prijavi menadžera nekretnina“. Napisao je zbirke poezije „Baš pred buru“, „Pod otvorenim nebom“, „Dolazi čišćenje“… Pobrao je mnoga značajna književna priznanja u Nemačkoj. Italijanska nagrada „Mediči“ uručena mu je 1996, a priznanje Londonskog sajma knjiga za životno delo dobio je prošle godine.

 

– Festival lirike, sličan ovom vašem novosadskom, imamo i mi u Berlinu – kaže na početku razgovora za „Novosti“. – Važno je ići na festivale. Pesnici tu upoznaju izdavače i prevodioce. U sličnim prilikama svuda u Evropi i svetu upoznao sam na stotine pisaca. Poeziju nekih od njih sam kasnije i preveo, među njima ima i dobitnika Nobelove nagrade. Festivali poput ovog u Novom Sadu su zaista dragoceni.

* Da li vas je privuklo delo nekog od pesnika koje ste upoznali na novosadskom festivalu?

– Okupili su se ovde brojni dobri pisci. Do dolaska u Novi Sad poznavao sam samo Rumuna Mirču Kartareskua, čiji sam i izdavač, i svog nemačkog kolegu Jana Vagnera. Ovde sam upoznao još nekoliko kvalitetnih rumunskih pisaca, zatim književnike iz Engleske, Irske, sa Kube… Pročitaću naravno njihova dela, a verovatno ću nešto od toga i objaviti.

* Poznato je da vas je za Vaska Popu vezivalo veliko prijateljstvo… Kakvu sliku nosite o njemu, danas, 22 godine posle njegove smrti?

– Vasku sam bio prijatelj, izdavač i urednik. Kada je Vasko trebalo da potpiše ugovore sa nemačkim izdavačima, dolazio je kod mene. Seli bismo za sto i stavili pred nas njegove pesme. One su najčešće i tada, uoči samog objavljivanja, bile u procesu nastajanja, pa smo neke od njih zajedno dorađivali. Vasko je imao predivne oči. Pri pomenu njegovog imena prvo što vidim su njegove oči. Inače, bio je veoma melanholičan.

* Izuzimajući književnost, o čemu ste najčešće razgovarali?

– Puno i često smo razgovarali o politici. Vasko je bio veoma upućen u politiku, ispričao mi je sve što je znao o Titu i Jugoslaviji, a imam utisak da je znao baš sve.

* Sada prijateljujete sa našim piscem Miodragom Pavlovićem, čija je povremena adresa i Nemačka…

– Dobri smo prijatelji, a on je odličan pisac. Prošle godine smo mu dodelili „Petrarkinu nagradu“ (Kriger je član žirija koji dodeljuje književno priznanje „Petrarka“). Moj prijatelj Miodrag u poslednje vreme je takođe setan, melanholičan…. Razumem ga, stariji je od mene 15 godina, ali i sam prepoznajem tu vrstu melanholije. Kada pesnika stignu godine, jedino što želi je da tom životu izmami još koju godinu za sebe kako bi napisao još neku knjigu.

* Priprema li Miodrag Pavlović novu knjigu?

– O da, piše. Sarađuje sa Lidom Bremer koja je odličan prevodilac, puno je radila na prevodu savremene srpske poezije.

* Savremeni pesnici prinuđeni su da budu pola pisci, pola menadžeri. Umanjuje li to kvalitet same poezije?

– Tako nešto je danas neophodno. Imam običaj da kažem da u svakom trenutku u svakoj državi, bez obzira na broj stanovnika, postoji barem 1.743 čitaoca poezije i do njih treba dopreti. Zato pesnik mora da ide na festivale,predstavlja svoje delo, susreće se sa publikom. Tako je, na kraju krajeva, bilo oduvek. I Bodler je u početku morao da objavljuje eseje i tek pred kraj života, kada je stekao neku vrste slave, mogao ja da objavi „Cveće zla“ i uspe. Poznato je, Bodler tada, u 19 veku, nije uspeo da proda ni 2.000 primeraka svoje čuvene zbirke. Čak ni kada je zabrana cenzora na „Cveće zla“ ukinuta, nije prodao više od stotinak primeraka knjige.

* Novosadskoj publici objašnjavali ste da je današnja poezija dvolična…

– Poezija ima neku vrstu dvoličnosti poput rimskog boga Janusa. Jedno lice je pisanje, stvaralaštvo, a drugo je javno lice poezije, gde ona mora da bude predstavljena kako bi bila čitana. Zapravo, pravu slavu većina velikih pesnika stekla je posle svoje smrti.

* Stagnira li poezija u 21. veku?

– U svetu poezije sve je u savršenom redu. Publika koja voli poeziju je tu. U modernom svetu postoji 20 različitih jezika – jezik zakona, medicine, štampe, ekonomije… Vrlo je teško razumeti ih. Ako bismo sada otišli na seminar o fiskalnim projektima, ne bismo razumeli nijednu reč. Ali, jezik poezije svako je sposoban da razume.

* U zemljama impresivne ekonomije poput Nemačke, izdavači za godinu objave na desetine hiljada knjiga. U Srbiji je taj učinak višestruko manji. Na čijoj je strani kvalitet?

– Bez obzira na to da li je zemlja bogata ili siromašna, tri četvrtine knjiga koje se odštampaju su čisto „đubre“. Zaključujem da je ljudima potrebno đubre kako bi mogli da kompenzuju neke užase ovog sveta. U Americi, kao i u Nemačkoj, svaka druga objavljena knjiga je „treš“. Kada bi neko sa druge planete posetio Zemlju i analizirao izdavačku delatnost, pomislio bi da su Zemljani isključivo zainteresovani za zločine i kriminal.

* Šezdesetih godina se govorilo da je sa poezijom gotovo. Kakva je „dijagnoza“ pesništva danas?

– Poezija je kao trava. Ako pogledamo oko sebe, videćemo da dominira beton. Ali trava uvek trijumfuje nad tim asfaltom.

Poezija nam nije neophodna, ali upravo ova njena beskorisnost i odsustvo određene svrhe daje joj slobodu. Sve ostale stvari moraju da imaju neku funkciju, a ako je nemaju, odmah se odbacuju kao suvišne, nepotrebne. Poezija nema funkciju, voleli je ili ne ona jednostavno postoji. Ona je čisto postojanje. Kao sam život.

* Svedok ste mnogih istorijskih događaja poput pada Berlinskog zida ili ekonomske krize na koju se ironično osvrćete u svojoj pesmi „Dnevnik“. Kakav eho imaju ti istorijski događaji na vašu poeziju?

-U mladosti sam mislio da samo poezija može da spase svet, što je bilo naivno uverenje. Uticaj istorije nije isti u svim zemljama. Tako poezija u Americi još uvek sadrži jaku refleksiju svetskih događaja, a to je njihova tradicija u pesništvu. Od Vitmena i Ginzberga do današnjih dana. Nemačka poezija se, pak, više dotiče čoveka i condition humaine više nego politike.

* Da li ste već napisali knjigu svog života?

– Dok radi na knjizi, pisac mora da joj se posveti kao da je to ne samo poslednja njegova, nego poslednja knjiga na svetu. Ali onog trenutka kad je objavi, mora da počne da razmišlja o sledećoj „poslednjoj“ knjizi. ……….

Mihail Kriger: Poezija ima neku vrstu dvoličnosti | Kultura | Novosti.rs.

Leteći automobil

SRNA – 05.06.2013 11:54 VIDEO

VAŠINGTON – Leteći automobil nazvan „tranzišn“ /Transition/ biće za desetak godina dostupan vozačima.

Kompanija „Terafudža“, koju je 2006. osnovalo nekoliko inženjera sa čuvenog američkog univerziteta MIT, već proizvodi prototip letećeg automobila.

Novim, revolucionarnim modelom zvanim „TF-X“ moći će da leti svako. Domet će mu biti oko 800 kilometara, a krstareća brzina 320 kilometara na sat.

Pilotska dozvola neće biti neophodna, jer će auto uzlijetati i slijetati automatski.

Direktor „Terafudže“ Karl Ditrik kaže da će to biti leteći auto za svakoga.

“Želimo da stvorimo leteći auto kojim može da upravlja znatno širi segment populacije. Želimo da smanjimo barijere i da omogućimo lakše obučavanje u bezbjednom upravljanju. Takođe, želimo da bude bezbjedniji od današnjih privatnih letjelica”, kaže Ditrik.

„TF-X“ potpuno će se oslanjati na kompjuter u koji samo treba ubaciti destinaciju, nešto poput autopilota u savremenim avionima.

„Vozila koja sama mogu da lete moraju da znaju gdje je svaka druga letjelica u okolini, da znaju meteorološke uslove i kako da ih zaobiđu, da znaju gdje su područja zabranjena za letenje. U suštini moraju da budu uključena u mrežu razmjene podataka”, kaže Ditrik.

Takva mreža već se razvija u SAD. Kada „TF-X“ bude spreman za letenje – sigurno već postojati.

Na drumu i prilikom vertikalnog uzlijetanja i slijetanja pogon će davati elektromotori. Baterije će se puniti ili radom benzinskog motora tokom leta ili napajanjem iz mreže.

Prije polijetanja operator će odabirati primarni i rezervni aerodrom – navodi „Glas Amerike“.

_________Izvor: videti više: Budućnost pripada letećim automobilima :http://www.nezavisne.com/automobili/mogucnosti/Buducnost-pripada-letecim-automobilima-194989.html

Ostaci kraljice Aleksandre stižu u Beograd

SAHRANASAHRANI 26. maja na Oplencu prisustvovaće više od 2.500 zvanica iz čitavog sveta, uključujući i predstavnike kraljevskih porodica Velike Britanije, Grčke, Španije i carske porodice Japana. Do tada, dvorska kapela u kraljevskom kompleksu na Dedinju biće otvorena za mimohod građana svakog vikenda, subotom i nedeljom, od 10 do 14 časova.

“TUŽNA” kraljica, poslednja vladarka Jugoslavije, Aleksandra Karađorđević,u četvrtak će se prvi put naći na tlu zemlje na čijem je tronu sedela. Zemni ostaci supruge kralja Petra Drugog stižu na beogradski aerodrom nešto posle 15 sati. Zajedno sa suprugom i njegovom majkom kraljicom Marijom Karađorđević biće sahranjena u mauzoleju na Oplencu 26. maja.

Kraljica Aleksandra počivala je na groblju u kompleksu Tatoi, gde su sahranjeni i grčki vladari Đorđe Prvi, Aleksandar Prvi, Konstantin Prvi, Đorđe Drugi i Pavle Prvi. Majka srpskog prestolonaslednika Aleksandra kao kćer kralja Aleksandra, nosila je i titulu princeze Grčke i Danske. Njena majka bila je Aspasija Manos, koja nije bila plave krvi.

Upravo je njena majka, u “saučesništvu” sa tadašnjim premijerom Velike Britanije Vinstonom Čerčilom imala presudnu ulogu u odluci da se princeza Aleksandra uda za mladog jugoslovenskog kralja. S obzirom na to da rat još nije bio završen kraljica Marija i Draža Mihailović protivili su se venčanju kralja Petra Drugog dok njegov narod pati. Ipak, Vinstonu Čerčilu, jednom od najmoćnijih ljudi na planeti, nije se moglo protivrečiti. Brak je sklopljen 1944. godine, ali njihova sreća nije dugo trajala. Aleksandra je sa suprugom živela samo pet godina iako se nikada nisu formalno razveli. Umrla je 1993. godine u Ist Saseksu u 72. godini. Nikada nije kročila na tle Jugoslavije. Nikada nije prebolela rastanak od muža. Govorila je da je Petar otišao za političarima i krunom, a da ga je ona čekala čitavog života. Od četvrtka će ponovo biti zajedno, makar u smrti….

Ostaci kraljice Aleksandre stižu u Beograd | Reportaže | Novosti.rs.

Mile Novaković: Legija davao moć mafiji

Penzionisani pukovnik srpske policije Mile Novaković, autor knjige „Otmice zemunskog klana“, koja će se od srede naći na kioscima u izdanju Kompanije „Novosti“, ovako objašnjava zašto se latio spisateljskog posla. Iako je čitavog svog policijskog staža jurio kriminalce i smeštao ih iza rešetaka, sada je odlučio da „ukoriči“ tu, kako kaže, opaku mašinu smrti i zla, protiv koje se godinama borio:

– Oni su do tada neviđenom metodom, nepoznatom u teoriji i praksi kriminala, uspevali da od porodica otetih izvuku ogroman novac. U knjizi je detaljno opisano desetak najvećih otmica koje su „zemunci“ izveli pred kraj 20. i početkom ovog veka. Za otkup Milije Babovića uzeli su 11 miliona evra, za „vraćanje“ Miroslava Miškovića dobili su 7,5 miliona nemačkih maraka.

ĐINĐIĆ IM NAJVIŠE SMETAO * KAKO se dogodilo da ubiju premijera Đinđića?
– Kad Ljubiša Buha počinje da ih raskrinkava, mnogi koji su na bilo koji način stajali iza „zemunaca“ počinju da im okreću leđa. Oni su zbog toga bili besni. Jurili su Čumeta, planirali likvidaciju Čedomira Jovanovića i Bebe Popovića, ali su od toga odustali. Rešili su da ubiju Đinđića, jer ih je Legija „ubedio“ da se svi nalaze na haškoj poternici. Taman kad smo trebali da ih uhapsimo, oni su ostvarili svoj cilj. Da to isto veče nisu proglašeni ubicama premijera, verovatno bi već sutradan, preko svojih ljudi, koje su imali u svim strukturama, pokušali da preuzmu vlast u zemlji.

* U knjizi na uzbudljiv način opisujete to njihovo umeće u izvođenju otmica i, posebno, naplati otkupa.

– Vrh „zemunskog klana“ činili su Dušan Spasojević Šiptar, Mile Luković Kum i Milorad Ulemek Legija. Njih trojica su u to vreme bili ljudi koji su odlučivali o životu i smrti u Srbiji. Kad je, recimo, Legija tipovao Miliju Babovića, Šiptar i Kum su odmah u pogon stavljali svoju „mašineriju smrti“. Legija je po alibi otišao u Grčku kod najboljeg Babovićevog prijatelja na odmor. „Zemunci“ su oteli Babovića, smestili ga na nekom od salaša, vezanog lancima, a porodica otetog pozvala je Legiju da pomogne. On je dotrčao i stavio im se na raspolaganje. „Zemunci“ su telefonom ispostavili račun, a Legija je, obećavajući da će otkriti otmičare, svojim partnerima nosio novac za otkup. Kad su pare stigle do Šiptara i Kuma, oteti je puštan na slobodu, a plen se delio po dogovorenoj šemi. Legija je uvek uzimao polovinu. Drugi deo „zemunci“ su delili onako kako bi odlučio Šiptar. I tako kod svake otmice.

* Drama Babovića trajala je 40 dana. Šta je bio razlog tome?

– „Zemunci“ su se uplašili da ne budu otkriveni, pa su „igrali“ na dva koloseka. Porodicu su pritiskali da plati, a Legija se sve vreme predstavljao kao „oslobodilac“. Milija je imao povlašćen položaj sve do pokušaja bekstva, a onda je bio izložen neviđenoj torturi. Na kraju, za njega su izvukli najviše novca.

* Kako se onda desilo da Miroslav Mišković bude pušten za nepuna 24 časa?

– On je kidnapovan u ranim jutarnjim satima. Odveden je na nepoznatu lokaciju i bačen u jamu. Za njega su „zemunci“ odmah zatražili otkup od pet miliona maraka. I od porodice i njegovih saradnika u „Delti“ dobili su odgovor da su spremni da istog dana plate otkup. Ali pošto su znali da se zbog otmice Miškovića cela policija i DB digla na noge, otmičari su u ovom slučaju pokazali dotle neviđenu umešnost.

*….(

* Da li to znači da ih je i nova vlast prihvatila kao kriminalce?

– U neku ruku da. Preko Legije oni su mogli svuda da se probiju. Legija je tada važio sa junaka, oslobodioca, gospodina… Uostalom, kompletno naoružanje iz Stanice policije u Starom gradu, u noći između 5. i 6. oktobra, odneto je u Zemun i tamo zakopano. Ono je kasnije korišćeno u svim zločinima „zemunskog klana“. U akcije su išli policijskim maricama, u policijskim uniformama i sa policijskim značkama. Uvek ih je štitio JSO.

* Hoćete da kažete da je država pred njima svesno žmurila?

– Do određenog momenta, svakako. U knjizi se to jasno vidi.

* Po odluci tadašnjih koministara policije, formiran je „Poskok“, a vi ste bili njegov šef. Šta je bio vaš zadatak?

– Prevashodno da istražimo ubistvo Ćuruvije, da rasvetlimo zločin na Ibarskoj i ubistvo Ivana Stambolića. I, da pratimo ostala zbivanja na kriminalnoj sceni. Već tada se videlo da su „zemunci“ silni i da imaju zaštitu. Svejedno, mi smo ih pratili, prikupljali dokaze. Ali išlo je teško. Posebno kod otmica, jer niko nije želo da sarađuje. Ipak, posle otmice Miškovića, „zemunci“ su znali da smo im na tragu, pa su lažnim s pasošima pobegli na Zapad. U francuskoj su uhapšeni. Kada su vraćeni, pritvorili smo ih zbog lažnih pasoša i pripremali krivične prijave za otmice. Međutim, oni u jesen 2001. godine pokazuju svu svoju moć. Potežu veze među političarima, u policiji, DB, tužilaštvima i sudovima i ubrzo su pušteni na slobodu. „Poskok“ je rasformiran.

……ČUME UZVRATIO UDARAC * KAKO je došlo do sukoba unutar klana. Šta je bio uzrok?
– Legija od početka nije „mirisao“ Čumeta. On, Šiptar i Kum doneli su odluku da ga ubiju. Najpre su nagovorili njegovu suprugu Ljiljanu da ga otruje. Ona mu daje otrov, ali Čumeta na čudesan način spasavaju na VMA. Kasnije, lično Legija i Sretko Kalinić, glavni pucač „zemunskog klana“, kreću da ga likvidiraju. Postavljaju zasedu, izlaze ispred njega, ali obojici su zakazale automatske puške. Čume shvata o čemu se radi, javlja se policiji i pristaje da ispriča „sve što zna“ o „zemuncima“. Mene vraćaju na čelo „Poskoka“.

Mile Novaković: Legija davao moć mafiji | Hronika | Novosti.rs.