Архиве категорија: последња сфера мистике

ПРЕМИНУО ПЕСНИК НИКОЛА ЦИНЦАР ПОПОСКИ

 

 

Клас међу класовима. Звижд. Јун 4.-5, 2014. Фотодокументација Заветина
Клас међу класовима. Звижд. Јун 4.-5, 2014. Фотодокументација Заветина

Јуче, 04. јуна 2014. године, престало је да куца срце великог српског, македонског и православног песника НИКОЛЕ ЦИНЦАРА ПОПОСКОГ (Струга,Македонија,1944.). Отишао је тихо у сну као, најзначајнији божији одабраници и одшелници. У седам деценија свог узбудљивог и надсве садржајног и креативног живота остварио је замашни песнички опус од двадесетак књига, започет 1972. године песмозбирком Нерођени, затим са Кармом (1976), Струшким пројектом (1980) и нажалост завршеним трилогијом У ГЛАС СА СВЕЦИМА 2013. године. На том трновитом стваралачком путу изградио је необично оргиналан поетско, филозофски и духовни пројекат посвећен промишљану света у контраверзном пољу одсјаја и одраза смисла и његов утицаја на карактер и енергију људске и историјске, емотивне и интелектуалне судбине. За своју песничку мисију награђен је бројним књижевним југословенским, српским и румунским наградама: Ракићевом, Балкаником за поезију Академије Исток-Запад (Куртеа де Арђеш), Карађорћевом,Аркином, Скерлићевом и др.Његове песме заступљене су у великом броју антологија и прегледа савремене српске поезије, а превођене су и на више страних језика.О његовим књигама афирмативно су писали најзначајнији српски писци: Јовица Аћин, Бошко Томашевић, Вук Крњевић, Чедомир Мирковић, Душан Стојковић, Зоран Милисављевић, Мића Цвијетић и многи други. Био је „велика истина истицања источног ума и путоказ у путеном крвотоку на православном небу“. У духу његове поезије пулсирала је свест о корену света појединца, знакова и ознака мисионарских сензација живота и смрти, а свето у дослуху и дијалогу са Богом.

Зоран М. Мандић

Advertisements

Часопис – «роман» (документарно поетска- поетичка Дон Кихотерија) / Миодраг Мркић

(Из обимне студије – сабраних радова о Бела Тукадрузу, под насловом  „ПОСЛЕФДЊА СФЕРА МИСТИКЕ: Књига о Белатукадрузу“, Београд, 2013)

*

Бела Тукадруз (мај месец, 2014, фотодокументација "Заветина"
Бела Тукадруз (мај месец, 2014, фотодокументација „Заветина“

(9)

Више је него жалосно, симптоматично, да не кажем невероватно, да је изврстан један романописац, песник, есејиста и издавач, скренуо пажњу у Србији широј и ужој културној јавности, не својим романима Ујкин дом, Литургија, Трговци светлошћу, Месечева свадба, Кућа светих ратова, У друштву пустињских лисица, Пасија по Амарилису, Дневник за Сенковића, или књигама песама Земља Недођија, Рајска свећа, Песме из романа, Свеска ХОМОЉСКИ МОТИВИ, Архив у оснивању, већ жестоком књижевном критиком, и једним романом који је објавио под псеудонимом (Есмер Белатукадруз ДОКТОР СМРТ). Међутим, ту прадоксалност пажљивији читаоци Доктора Смрти могу схватити… Лукић је жестоко разобличавао тзв. официјелну и бирократску књижевност, која царује код Срба кроз 19. и 20. век… Лукић је разобличавао великане бирократске књижевности. Немилосрдно је критиковао тзв. књижевност литерарних «бардова», представника «награђеног правца», и типичне вуковске пандане оних умова који су дали под аренду своје креативне могућности разним режимима кроз време….

Сарадња са Заветинама и Лукићем доводила ме је у непосредну везу са поезијом, у непосредне близине идеала, али и књижевног наличја.

Кључно је да су се Заветине и Мирослав Лукић жестоко и исконски одупрли бирократско-одаџијској критици и да то није мала ствар.

Та област деловања, наравно, то кажем као битан сведок због потомака, Лукићу је одузимала онај део енергије које је као песник и романописац могао да угради у неке своје романе и књиге песама. Шта би било да је Лукић после романа доктор Смрт последњих пет година наставио да ради себично само своје књижевне послове? Да је био као други? Међутим, овај човеку и писцу и издавачу је наметнута једна друга судбина. Што су му је наметали старији, оцеви и оци, ништа зато; али је неразумљиво што су хтели да му је наметну и његови књижевни вршњаци, један добар део, то је својеврстан парадокс на први поглед. Зашто?

Одговориће неко временом. Или ће из самог књижевног језгра и опуса Лукића нешто проговорити…

(Из  поглавља Супсидијарије, стр. 13-14)

*

Деформација лика Беле Тукадруза (Бела Тукадруз (мај месец, 2014, фотодокументација "Заветина")
Деформација лика Беле Тукадруза (Бела Тукадруз , мај месец, 2014, фотодокументација „Заветина“)

                     Фрагменти о Мирославу и ћутању

 

Промовисање, конференција за штампу – или веће тајног друштва.

Промоције и конференције за штампу су у послеђе време “профитабилно”, “тржишно”, “маркентишко”… за “конзументе” поезије.

Дакле – промоција: унапређење…, утврђени церемонијал.

Већ деценијама идем на промоције , на конференције за штампу. Узгред сам и у мојим књигама говорио о промоцијама. Чак сам пре пет шест година објавио и један краћи рад о промоцијама и промоције и конференције за штампу су својеврсне приредбе, представе са својом психодинамиком и психостатиком учесника, и пре свега слушалаца заинтересованих. Врло често ко зна за шта заинтересовани а не за поезију. Промоције имају своју драматику, и промоције књиге и конференције за штампу.

“Деветог октобра 2002. године тачно у 12. часова и пет минутапочела је конференција за штампу поводом изласка нових бројева часописа Заветине Плусултра 1- 4/2000 иУметност махагонија 3 – 6 – 2002.И изласка Дела Мирослава Лукића Опус уметности махагонија”.

 

Ова конференција за штампу је приказана детаљно у Трећој Србији. Ја као учесник ове конференције за штампу (Гост књижевне трибине …) изнећу известан свој доживљај Конференције за штампу.

У декору тајанствене окованости књигама у школској библиотеци одвијала се представа Конференције за штампу. Мало је било званично позваних…. Доминирала су књиге Мирослава Лукића, часописи, издања… И музички део и говорни… – све је одавало утисак ВЕЋА неког тајног друштва које оставља у аманет неке тајне поруке младим. Као чинови тајне иницијације у тајна учења, знања… Ритуал… Свечаност и достојанство је наметао лежерни и озбиљни тон (драмски речено) Мирослава Лукића који је био и водитељ… Догађај лишен конфекцијске лежерности, егзибионистичког продуцирања, књишке дубокоумности, нарцизма лажне спонтаности.

… Ето, невичан усменом говору, осећао сам се у мојој 70.години свечано и у неком ритуалу те иницијације и откровења. Био сам као неки ђачић под неким притиском загонетке смисла мисли Михајла Петровића – Мике Аласа, мисли коју често цитирам. “ Јединство диспаративних феномена”. Мисао која садржи дубоке поруке модерности и науке и уметности модерне; и наравно мистике и филозофије.

Целу атмосферу појачавали су у интимном доживљају и сами наслови књига и часописа: Уметност махагонија, Дрво живота, Аветињска метафизика романа Ујкин дом, Заветине… Необичан музеј Плус ултра, Речник прототипа, источник … Дакле – дух пра…, древног, иницијације.

Чар мистичности тајног скупа заветног по моме осећању, уживљавању у заветност дубоких истина о мистеријуму будућности сенчило је присуство родоначелника сигнализма Мирољуба Тодоровића као и професора др. Димитријевића да кажемо овде доктора естеске хирургије. Да, естеске хирургије која је неопходна нашој “литератури, поезији, неопходна превредновању у свим видовима.

Млади гласови ученика који као у ритму говоре свете предаје, заветна знања духа – духа древних књига.

 

Не, нисам се стидео својих година, искуства. Подавао сам се слободно миљу маште доживљаја тајне алхемије речи тајног друштва. Из ходника допирао је жамор ђачких гласова. Чинило ми се да су то гласови мистеријума будућности, гласови сенке будућности. У себи се нисам либио да ме сенче духови мистерија питагореаца, орфеизма. Можда баш од њиховог духа има нечега у Источној Србији и у духу Мирослава Лукића?

(Из  поглавља Фрагменти о Мирославу и ћутању, стр. 213-214)

*

Детаљи поплаве, 15. мај 2014. Љешничка река, Звижд, Србија
Детаљи поплаве, 15. мај 2014.  Звижд, Србија

                                     Богочовечански реализам

 

Немам пара да купујемчасописе и новине. Оно што ми дође до руку углавном је окоштали академизам. Без дубине без интригантности духа – душе за актуелно, живо. Књишки академизам, неоакадемизам је оковао наша гласила. Ништа се не дешава.

У часописима Мирослава Лукића нешто се ипак дешава. Дешава се истина. Без гњаважа писаца из друге руке. Без академизма, врћења око Кафке,Камија, и понешто од новог… У часописима и листовима се врте иста имена старих писаца и новорегрутованих – ја теби ти мени.

Мирослав Лукић, да кажемо тако уобичајено, има свој стил (јединство форме и садржине… друштвене формације рађају стилске формације поетске). У том смислу резонујем. Чини ми се да би он радо пристао на тај назив његовог књижевно уметничког рада. Значи – богочовечански реализам. Читајући његове књиге ичасописе наметнуо ми се тај израз, та синтагма – богочевечански реализам. Наравно, ион сам употребљава тај израз, ту синтагму …. Ја тај реализам, дакле један од “вечних реализама разумем тако да песник, писац обухвата, докучује, допире до великих дубина И ширина само битка, тубитка као нивоа не битка, бића, апсолута, есенције, нирване, тао, Ништа, Празнине… Или, наравно, у духу – души .И даху варијанте хришћанства – византијског, православног, ако хоћете исветосавског – у духу Бога.

Да не распредамо даље. Није важно дали је синтагма за назив “правца”, “покрета” “школе”, “групе”, “струје”. Није важно дали је синтагма богочовечански реализам оригинална или је узета од другог. Важно је да је тај стил, поступак, “техника”, да су изражајна средства, “технологија”, израз, језик у ужем смислу стила оригинални. Важно је да то постоји у великој тежњи да се каже истина, Истина, ИСТИНА. Да се каже кроз феноменално манифестно, појавно наше (југословенско, српско, црногорско… балканско…) да допре до истине.

Сигурно као песнички акт пре свега Лукић хоће да допре до сржи феномена и пре свега социјалног, али увек у вези са божанским, апсолутом.

То се све види у радовима у часопису Трећа Србија.

Ево “сведока (цитат) за ово наше тврђење са 94. стране Треће Србије: “Свет у коме живимо, култура и књижевност у којој делујемо,одвикао се од светлости, ваља се у тами незнања и мрака и илузија. Заражен је епидемијом епохе, јавне болести. Заборављена су оба закона – пророчански и месијански. “

У свету тих идеја говори о наградама данас код нас и о награђеним наградом Дрво зивота за 2001.годину. Овде рецимо да Лукић говори отворено, јасно, без ћифтинског увијања, укривања трагова. и управо бар зато се и његови часописи читају као романесно штиво и као велики документ времена и на нивоу Само битка, Тубитка па ако хоћете и Битка. Његови часописи због живости и директности остварују, бар за модерног читалаца извесно јединство интересовања , равно јединству интересовања у криминалистичким романима. Ништа мање није ни јединство тона упрскос разноврсности садржаја целина, прилога. Ако бисмо хтели, могли бисмо говорити и о осталим јединствима: радње, места и времена. Као и о фазама (етапама развитка “епске” и “драмске “ радње. Добри уредници часописа вероватно пазе строго где ће шта да буде у свесци.

Трећа Србија је (као и остали часописи Мирослава Лукића) својеврсни досије времена. Досије о стваралаштву. О принудној илегали песништва… О непристајању на досијеа прећуткивања писаца..

Улоге новца, преображеника из мојих књига и нарочито књиге Прилози за биографију Ђавола, Голешке богиње и У тамизнака два. Лукић је у Трећој Србији моћно немоћан и кад ритмом часописа Трећа Србија (зар смо стигли тек до треће?!) разбија маркетиншки монопол. Да, дело Мирослава Лукића: тридесетидва наслова… Да – Трећа Србија. Тек трећа. Као да је у неком очају Мирослав Лукић упао у неку маркетиншку чаролију. Ништа мање није ни часопис Заветине Плус ултра, до зона преливања, мајсторска радионица рукописних издања,вид богочовечанског реализма као и сама адеса: Југославија, 11000 Београд. (…..)

 

Све, све је то манифестација есенције нашег самобитка, тубитка – феномен (Не бића)….

 

Све је то део овог својеврсног «романа « – часописа , тријумфа Мирослава Лукића и можда знак нашег пораза.

И ја, и говор о мом раду Превредновање само смо део тог часописа – романа…. Моћ привида…. Моћ чињенице, документа. Све, све је неки живи «роман» – часопис на насловом Трећа Србија. Уз моје смушено питање – зар тек, или већ – трећа?!. «Камуфлажно перје». …

 

Бела Тукадруз (мај 2014)
Бела Тукадруз (мај 2014)

                    Часопис – «роман»  (документарно поетска- поетичка Дон Кихотерија)

 

Мени не треба много веровати. Писац Војислава Бубања дао ми је монографију о бубањама. И, ја сам је приказао као роман, доживео је као роман. Није лудило када је Сергеј Анзенштајн имао намеру да сними филм по Марсковом Капиталу. Али, изгледа да је лудило када је један душевни болесник, како гласи прича у једној лудници… управник данима тражио телефонски именик… Један лудак му каже да је прочитао један велики и веома занимљив роман где има доста ликова мушких и женских и да су рељефно описани… Управник му каже дај ми да видим роман… Видео је именик телефонски кога већ данима тражи…

… Дакле, читао сам часопис Дрво живота, свеска 6 – 7 2002.године као «Роман». И, јесте по мом мишљењу «роман» – часопис. Својеврсни документарни роман забаван, ништа мање но криминалистички романи. Наша прелазна времена и «прелазна»… Наше друштвене формације рађају и нове уметничке, стилске формације, и нове жанрове. Ево поздравимо рађање часописа – романа «документарног «, «дневника».

Дрво живота свеска 8 – 9 , исто сам доживео као својеврсни документарни роман. Роман специфичне дон кихотерије нашег времена. Дон Кихота – поете, ствараоца који јуришајући на «ветрењаче» намерно чини нашу литерално, књижевно уметничку будућност смисленом. Сенке будућности. Какав драгоцен часопис – «роман». Какви свирепо искрени подаци, документи. Каква горда надмоћ горког сазнања о свету у коме живи зрачи из упорности, решености духа-душе и даха Мирослава Лукића. Да, даха – ритма одлучности. Како су мучни и прљави детаљи, лица, личности овог «романа-часописа-«дневника» Како ће некад паметан изучавалац историје уметничке књижевности бити радостан па и радостан у згуснутости материјала, документа. И можда због јединства тона, јединства интересовања биће још радоснији. Читати у будућности овакву књигу у царству дефилеја, параде углађених конфекцијских лажно академских приказчића књига са стереотипним изразима књижевника из друге руке.

Био бих тужан, ако будући читалац не буде уживао и у замеркама које Лукић налази и мом раду, мојим фалинкама, фалинкама мојих књига. И мој рад као и радови других су нека илустрација, да кажемо, Дневника једног писца…, или бар – из дневника једног писца.

Поред једносмерне углавном, преписке са редакцијама… Лукић даје и неколико примера приказа који су ето, грубо да кажемо, нека допуна илустрација, али истовремено и делови тог дневника.

(Из  поглавља Сенке будућности, стр. 223-226)

Детаљ поплаве, мај 2014, Звижд.
Детаљ поплаве, мај 2014, Звижд.

_______ Видети Мркићеву књигу, где се може поручити:

http://krmikovac.wordpress.com/%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%BE-%D1%83-%D0%BC%D0%B0%D0%BB%D0%BE%D1%98-%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B6%D0%B0%D1%80%D0%B8-%D1%81%D0%B0%D0%B7%D0%B2%D0%B5%D0%B6%D1%92%D0%B0-%D0%B7/

До свршетка филма / Владимир Јагличић

 

1. знак препознавања (а)
1. знак препознавања (а)

Осврт

Од трњине утрнили зуби,
оним што је знало да нас спаја.
Део нашег живота се губи
за улицом, ко клиначка граја.

Погледаш ли, стара места вире,
ал их прекри невидљиви вео.
Део нашег живота умире,
поверуј ми, и то бољи део.

И како се безболно распао
код толико меса, крви, соли,
ко у грлу залогај запао,
можеш да се кладиш, понајбољи.

Повукли се људи, с њима ствари
ко претекне тужно да се диви.
Умро стари свет, и живот стари,
и једини вредан да се живи.

Пролазник

Сваког јутра пијац шири раље плахе,
избљује на асфалт нове сиромахе.

Нуде дрангулије на засраној клупи –
кад већ нико неће њих саме да купи.

Ил је у прашини прострта мушема:
свак изнео вишак оног чега нема.

На сретање вечно вековима младим,
шта би још требало, жртвом, да урадим?

Да, до гола скинут, обуставим битку,
све да раздам, па у Лепеницу – плитку.

Или да закључим испразно, вечније:
да пропаст поприма лице човечије.

Док птице саблазан у стрном шумарку
надлећу – пад људски у централном парку:

уз једину милост, хватану у лету –
не учествовати у оваквом свету.

____________
Док птице саблазан – парк, као и у свим нашим градовима, служи и за проституцију

2. знак препознавања (б)
2. знак препознавања (б)

Говњава балада

Наша говна нису пристала на агонију
да падну где их пусте. Наше се говно пентра.
Наше говно врлуда, неће у фекалију.
Говна лутају градом. Од парка преко центра,
на Малу Вагу, затим с Пиваре на Колонију,
ко Холандез уклети што тражи души места.

Преконоћ се олакша град. Уговњано свитање
заруји хоризонте, углавном безнадежне.
Имају л говна душу? Занимљиво питање.
Мораћу да припитам у општини надлежне.

Ко не зна шта са собом, а духовно је одмако
од бедне прозе свакодневља, и од ништавих мисли,
посере се, где другде, пред Амиџиним конаком,
и то остаје трајни споменик, неочистив.

Наша су говна део наше опстајне суштине!
У излоге, у радње, у пекаре – што скорије!
У естрадне наступе, у академије, скупштине:
наша су говна слика читаве историје!

_______________
Мала Вага, Пивара, Колонија – крагујевачки квартови
Пред Амиџиним конаком – Централни крагујевачки музеј је смештен на месту негдашњег двора Књаза Милоша. Амиџин конак је зграда очувана из тог доба. С обзиром на то да је преко пута музеја пијац, а да је Амиџини конак заклонито место, пијачари, као и алкохоличари, проститутке и наркомани из суседног парка су се најчешће олакшавали испред врата Амиџиног конака.  Било је оних који су говорили – некада су овде запишавали крушку (књаз је вешао осуђенике о оближњу суву крушку), а сад му засеравају конак. То је спречено подизањем ограде око музеја, 2013. године.

Добро

Добро ми је у затвору овом
који зову и – канцеларија.
Не сањам о бољем, светлом, новом,
увек иста и нема арија.

Добро ми је у свом куту ниском
кад загледан у зид куцам слова,
а компјутер, биће немо, блиско,
све разуме, откуд судба ова.

Добро мени бива и кад мрднем,
кад слушају лаконоге ноге,
добро је што као кора тврднем
ко шестерац прешо у еклоге.

Добро што је више чега нема,
не прихватих да било шта имам,
живим смрти да припаднем спреман,
као фотос без мог знања сниман.

Ко га види, мислиће: „Гле среће!
Земно време ту заштићен пробде!“
Неће знати, ни слутити неће,
да никад и нисам био овде.

+ + +

Напуштеност је наслеђе највеће:
на горама, по селима, брдима,
изван градова, ван речних токова,
ван плаћености, ван наших окова,
једног је царства остала тврдина
и само с целим светом та умреће.

Није у тајном проценту банака,
у отпадништву регија, странака,
у банковном рачуну великаша.
с привилегијом београдских паша,
у издајствима војвођанске клике,
уз црногорске вечне издајнике –
већ у несрећи што је само наша,
као победа светског пострадања,
и пронађеног у смрти надања.

Напуштеност је извир сваког врела,
и најснажније окрепљења пиће:
у дроњама сам слабуњавог тела,
и поражен сам, и сва моја дела
ко да су ватри и пепелу хтела:
али у њима трепти моје биће.
Ја сам тај пораз призивао криком
да у пустињи не чује га нико
до онај ко је празнином охрабрен
кренуо собом да испуни бездан,
с пуноте свега у ништа да задре:
јер осим свега друго ништа не знам.

1. знак препознавања. (в.Коло)
1. знак препознавања. (в.Коло)
Захвала
Татјани Осречки (1946-2012)

Господе Боже, хвала ти на киши,
(тим изненадним твојим стиховима),
на шуму који зна бити и тиши,
на посети детињства, у сновима.

Хвала на стану, кораку (нечврстом),
колегијалном групном фарисејству,
тежини што се скупила под прстом
да лакшањем се преручи у песму.

Хвала за тешке фабричке капије,
грешку на конту што ме описмени.
За слабу плату нефакултетлије,
(други добише одузето мени).

Хвала на снегу ког јануар жуди
(ћутке, без дреке, не простачки, ко ми),
што више нема јутра да ме буди,
хвала за разум, и хвала на коми.

На амболији, на сломљеном куку,
смрти вољеног човека, на стресу,
што не избегох ни муку, ни бруку,
и на престанку дисања у месу.

Хвала што не знам да ли скочи цена
сандуку који у гроб ће да рину,
комеморацији, а понајвише на
општинском гробном месту што ме збрину.

Хвала за ових шездесетак лета
верности смрти, вероломства браће,
мада сам могла, не од овог света,
на свету овом остати и краће.

Хвала што срце још злу не да на се,
ролама бираним, и небиранима, –
мада, за све то, могла бих и да се
захвалим локалним тиранима.

24. јануара 2012.

________________
Хвала ти на киши – на дан кад је Тања умрла падала је киша, иако је био јануар
Хвала на стану – Песникиња се ту обраћа „земним„ боговима (као да је у недоумици коме би више требало захвалити, земљи, или небу). Она и њен супруг Борислав Хорват добили су државни једноипособни стан средином осамдесетих година. До тада су живели подстанарским животом.
Хвала за тешке фабричке капије – Песникиња је радила у фабрици „Застава“, као контиста. У Крагујевцу је постојала изрека „Не знаш шта је мука док те Заставина капија не лупи у тур“ (то јест, док се не затвори за тобом).
Грешка на конту – Детаљ из радне Тањине биографије. Бора није био запослен, а њена плата је била мала, и она би, повремено, „позјамљивала“; за кућне потребе, нешто из фабричке касе. Једном су открили мањак, па је било стани-пани, док га није надомирила. Та прича ми је позната, јер је Тањин шеф била свекрва моје рођене сестре.
Хвала на снегу ког јануар жуди – сад се, опет, обраћа Богу у висинама. Снега, у ствари, нема, па се захваљује и на томе.
Хвала на коми – Тања је пала у кому, после ломљења кука и амболије

Филм

Дан је гледања филмова. Бирам их, на компјутеру.
Моја је филмотека од књижне скоро већа.
Одувек пиратерију обожавах. И веру
поклањах злим момцима: знали су шта је срећа.
Срећа је отпор власти. Силнима света оба.
А ова пиратерија, не узима, већ даје.
И сам сам своја дела раздао будзашто. Соба
с библиотеком сведочи о томе. Јер не хаје
за оскудицу, пуна свечаног узбуђења
пред наступ битке свете за истину и лепоту.
Можда се свет не мења, ал душа нам се мења
и сјајка ко с екрана у овај свет нам, отуд.

Гледам филмове с децом. И читам, каткад, с њима.
У нашу поверљивост примамо мало кога.
Јер ми смо та дружина отпађена у снима
која је нашла свету заборављеног Бога.
Да сам смртник само ме, понекад трнци подсете:
крену од руке, преко ногу, до прстију ножних.
(даље, очито, не могу). Нерад због ове посете
кисело се насмешим сред фотеља (не кожних!).
Ал не прекидам радњу. Јер мора се до краја
издржати тај налет, каскада неумилна.
Одржаћемо овај комадић  сна и раја
ради победе добра, (бар до свршетка филма).

7. 01. 2012.

_______________
Гледам филмове с децом – Мислим на свог сина и кћи. Некада се ишло у биоскопе, а сад, ето, захваљујући пиратерији, постоји кућни биоскоп, као снажни васпитни ослон породичног заједништва („комадић сна и раја“ – јер су ремек-.дела филмске уметности постала свима доступна, и не зависе од воље дистрибутера).

Место

Премного шљама међу уметницима је било:
пријатељство, другарство? Нису ни за познанство.
Толико вероломства, зависти. Нигде крило
које и свет узноси. Тек зид што јача странство.
Пречесто за узимање, оретко за давање,
(као да свет не делимо!) – добри за избегавање.
Само продаја, ситна, и куповина, општа.
(Њу и хтедоше, грозничаво, љубав не негујући).
Срећан пут! Живот даје то што живота кошта,
не раскош неталента, него повратак кући –
а њу су прогласили домом презрења нашег.
И ево шта запањи: ни тога се не плаше.

Ја мишљах различити ми смо од земне браће.
Али, ако и јесмо, онда по горем, често.
И, што се мене тиче, могле су бити краће
те издаје, а дубље недосежније место:
у нечем што се није приметити ни дало,
што ни пред оком прсте, још, није обасјало.

4. знак препознавања (г. бела тукадруз, мансарда "Заветина")
4. знак препознавања (г. бела тукадруз, мансарда „Заветина“)

_________ Из писма аутора: Драги Мирославе,
пронашао сам, недавно, један број песама из 2012. године. Можда још нису довољно одлежале, али, ту и тамо, надам се да могу рећи понешто – и о мени, и о  нама.

Поздрав,
В. Ј.

Kraj sveta počinje u – Siriji!?

Čudnovata i, dan-danas zagonetna bugarska proročica Vanga prorekla je pred samu smrt 1996. da će kraj Sveta – „za nekoliko godina” započeti u Siriji! Naravno, ostalo je nejasno šta je ona podrazumevala pod „krajem sveta”. Rekla je, u nepoznatom i tek ovih dana objavljenom proročanstvu, da će 2012. godina biti godina globalnih promena na Planeti, a da će na kraju toga biti – Sirija. Drugim rečima, rekla je, kineska horoskopska godina Zmaja 2012, biće početak kraja Planete…Ali kakvog početka?

Ona je te, sada već daleke 1996, prorekla da će „Sirija biti u centru događaja koji će čovečanstvu doneti svetsku krizu neviđenih razmera i globalne promene”. Vanga je tada rekla da će „vlast Sirije pasti”, a dalje…?

Vanga je, uprkos na prvi pogled apokaliptičnim predskazanjima naše budućnosti, ostavila i tračak „svetlosti”:

– Ipak, doći će vreme spokojstva u drevnim učenjima. Pitaju me da li će to vreme uskoro doći? Još ne. Ali, Sirija će se stropoštati pred nogama pobednika, ali pobednik, pokazaće se, neće biti onaj za koga svi misle da će biti, rekla je kratko pre smrti avgusta 1996.

POSLEDNJI DAN ILI…Vanga je „kraj Sveta” predvidela, za utehu, ipak, kao – početak novog: -Doći će dan kada će laž isčeznuti sa lica Zemlje. Neće biti nasilja i krađa. Prestaće ratovi, a oni koji ostanu u životu shvatiće njegovu vrednost i čuvaće ga kao „zenicu oka”. Zemlja će ući u novo razdoblje koje ja zovem – vreme dobročinitelja. To vreme ne zavisi od nas – ono će nastupiti hteli mi to ili ne. Novo vreme će zahtevati potpuno drugačija mišljenja i shvatanja, saznanja, potpuno drugačije, kvalitetno, ljude koji neće narušavati harmoniju Kosmosa…, rekla jer pred smrt Vanga.

Ona je tokom tog svog predskazanja, kažu, predvidela nelepu sudbinu Evrope:

Evropa nikako ne može da se podmladi!” Drugim rečima, predvidela je ni malo ružičastu budućnost EU, drugim rečima- propast.

Istom prilikom, tokom jednog od poslednjih obraćanja svojim bližnjim, Vanga je progovorila u nastavku i o proročanstvima o budućnosti Sveta, pre svega gledano kroz sudbinu i ponašanje SAD, pa i njenog budućeg predsednika. Njena proročanstva su izrečena upravo u vreme kada je u političkom usponu bio sadašnji predsednik SAD – Barak Obama, koga je ona očigledno „videla” kao budućeg šefa države! Kratko je rekla:

-Amerika će izabrati predsednika, ali će ubrzo shvatiti da je strah gori od ljubavi, kratko i, ipak nedovoljno jasno, je rekla Vanga.

A Obama je počeo prvi mandat kao predsednik tek 2009.

Vanga je tom prilikom, u isprekidanim rečenicama o predviđanjima sudbine Sveta, rekla ponešto i o Rusiji koju je oduvek smatrala, najjednostavnije rečeno, „vodećom snagom Planete”…

Sve će se istopiti kao led, jedina će nedirnuta ostati slava Rusije. Ona će ponovo postati velika imperija, pre svega imperija duha. Rusija će se izdići kao oreol nad Zemljom”.

Vanga je u tom, jednom od poslednjih trenutaka na ovom svetu, rekla i da će „uskoro u dušama ljudi nastupiti promene i da će Čovečanstvo tada ući u novu eru”…Upravo taj „prelaz”, rekla je, označiće i početak – kraja sveta.

Vanga je, ipak, ostavila i „otškrinut prozor” Čovečanstvu za njegov opstanak…

DREVNI PRAVOSLAVNI PROROCI I VANGA

Neverovatno je da se proročanstva Vange, posebno o Siriji i Rusiji naših dana, podudaraju sa proročanstvima ruskih „svetih otaca” još iz srednjeg veka! Tako je Teofan Poltavski, ostalo je zapisano, rekao još u 14. veku da će se dogoditi (ne govoreći, naravcno, kada) „što niko ne očekuje: Rusija će vaskrsnuti iz mrtvih i sav Svet će biti zadivljen”. Teofan dodaje: „pravoslavlje u Rusiji će se ponovo roditi i biti slavljeno”. Međutim, kaže on, pravoslavlja kao što je nekada bilo neće više biti – sam Bog će postaviti na presto moćnog Cara…!

A jedan od najpoštovanijih ruskih svetitelja svih vremena, Serafim Sarovski nam je, pored mnoštva proročanstava, poslao poruku koja može da se protumači kao direktno predviđanje budućih događaja oko današnje Sirije. Njegove reči da će „Gospod Bog doneti spas ne samo Rusiji, već i Svetu u vremenu antihrista , stručnjaci upoređuju i gotovo izjednačavaju sa Vanginim proročanstvom da će „zavladati učenje Belog bratstva” ili, u nekim drugim proročanstvima, „Ognjene Biblije”. Odnosno njenim rečima o ovim našim danima i krize oko Sirije.

Mnogi stručnjaci smatraju da su „poruke” ruskih srednjovekovnih svetitelja i Vange veoma „kompatibilni” – vode ka samim izvorima naših saznanja i potvrđuju mitove o Arijevcima!

PREUZETO IZ ČASOPISA „TREĆE OKO”

Kraj sveta počinje u – Siriji!? | Reportaže | Novosti.rs.

Pesnici dižu ruke od jezika

– Dozvolite da pitam: A šta su mračne devedesete, bombardovanje, evropske i kosovske dileme, ako nisu pesme same po sebi, remek-dela moderne umetnosti? Šta su današnje kosovske dileme ako ne moderni nastavci kosovskog ciklusa, u skladu sa novim poetikama i umetničkim pravcima? Šta je bombardovanje Srbije, ako nije „Pesma nad pesmama“ južnih Slovena. Raskošni multimedijalni performans koji zaslužuje da nikada ne bude zaboravljen? A sve su to dela od istog autora kome drugi ne trebaju, osim da trube u njegovu slavu?

Prošlo je, po njegovom mišljenju, vreme poezije koja svet tumači a ništa ne menja, a nastupilo vreme poezije koja svet – menja.

– Umetnost je lišena moći, pesnici značaja. Pesnici dižu ruke od maternjeg jezika. Počelo se sa velikim formama, a završilo procvatom haiku poezije. Haiku je idealna mera za minijaturne državice nastale na ruševinama Jugoslavije. Velike forme su pripale Velikom Bratu i njegovoj Imperiji. Kao da se Srbija pretvorila u živi spomenik Dostojevskom – kaže Bećković.

KAKO POSLATI PORUKU– Uvek su se pesnici, mimo svojih prepoznatljivih poetika, oglašavali i kroz angažovanu poeziju dajući kroz nju hiperrealnu sliku sa naglašenom kritičkom notom tog vremena – kaže pesnik Zoran Bognar. – Razlika između pesnika pedesetih i devedesetih prošlog veka i ovih današnjih je možda jedino u tome što su se prve dve generacije imale kome i kroz šta obratiti. Danas, u tabloidnom vremenu poremećenih vrednosti, u kojem je privid snažniji od zbilje, ima istinskih pesnika koji kroz angažovanu poeziju kritikuju ovovremene pošasti, ali je očigledno da ne postoje više mediji kroz koje bi oni mogli poslati svoju upozoravajuću poruku – smatra Bognar.

Pesnik Nikola Vujčić smatra da poezija ne sme da bude „sluškinja“ politike i dnevnih događaja.

– Pesnik ne mora nužno da reaguje na velike istorijske događaje jer on, posebno danas, nije jedini svedok svog vremena, on je čak skrajnut, danas pesnička reč tek svetluca u prikrajku. Drugi društveni angažmani, znatno agresivniji i vrlo površni, gurnuli su poeziju na marginu. Danas o krupnim istorijskim događajima treba govoriti kroz ličnu dramu jer je pesma, zapravo, neka vrsta autoidentiteta i samosvedočenja. Večita pesnikova (pesnička) dilema je, kako kaže Česlav Miloš – koliko stvarnosti pesma može podneti – kaže nam Vujčić.

Gde je granica i mera da pesničko svedočenje ne zaguši pesmu, da ne preraste u „javni“ glas naroda? Kad se pesma suviše približi stvarnosti, po Vujčićevim rečima, vrlo lako sklizne u banalnost.

– Mađarski pisac Šandor Marai kaže da se snaga pisca ne „nalazi u zajedništvu već u usamljenosti“. „U književnosti“, kaže on, „nema demokratije, postoje samo solisti. Pisac koji uđe da peva u horu – vidi da se iz pesme hora ne čuje njegov glas.“ Dakle, pustimo da pesnici sami biraju teme, i velike se teme prelamaju kroz male, gotovo nevidljive stvari, kao što se ogromno, nepregledno nebo ogleda u maloj barici ili kapljici vode. Poeta politikon svoje nadahnuće crpe iz preideologizovane svakodnevice robujući njenoj retoričkoj zavodljivosti a pravi pesnik pronalazi meru u prepoznavanju znakova svog vremena – kaže naš sagovornik.

Pesnici dižu ruke od jezika | Kultura | Novosti.rs.

ЛИЦЕ „Moare parasite“ (и наличје)

Лице Мoare parasite је –  најсажетије  речено – светло. Зрачи ореолом апсолутног писца. То ће бивати јасније из године у годину. Мирослав Лукић није песник епохе Хокус – покуса, већ песник времена и века који долази, песник целог природног света саображеног духовном свету, и то не само у општем, него и у свему што га сачињава. Лукић је – песник светлости. Песник који је у осами живота радије слушао Сведенборга и његове анђеле, а не барабе и умишљене самозванце. (………..)
Шта је, у ствари, Мoarа parasitа?
MOARA PARASITA – влашки израз, који у преводу значи ПУСТА ВОДЕНИЦА. „Врло бих радо овај рукопис – пише песник – посветио НИКОЛИ ТЕСЛИ, првом Србину који је добио Нобелову награду и вратио је, јер је био поносан, из више разлога: први, зато што је проговорио о ТРГОВИНИ СВЕТЛОШЋУ, на начин на који га је могла разумети не само Америка његовог времена, него и читава планета. Земља. Други: проговорио је о изумима, као врхунски научник и врхунски светски песник. Његов је изум помогао да се обасја мрак ПУСТЕ ВОДЕНИЦЕ.”
Рад на овом рукопису представља једну од мистерија преиспитивања живе традиције, савремене књижевности и алхемије. Три четвртине ове књиге чине песме везаног стиха,  писаних од студентских дана до краја 20. века – и то су веродостојни, убедљиви каталози осујећености. сасвим непознате песме. Четврту четвртину књиге заузеле су песме Белатукадруза објављене у његовим романима, књигама проза, књижевним часописима, дневним новинама – први пут сабране на једном месту. Тај рад се поклопио са годинама када је српска књижевност опустошена смртима више од двадесетак писаца, међу којима су били и они које је, помало пристрасна, књижевна критика проглашавала највећим. Овај рукопис ништа од свега што је постојало у неком већ наметнутом хијерархијском низу, није узимао здраво за готово, јер и међу тзв. највећим песницима друге половине ХХ века постоје само недовршени опуси, подстицајни фрагменти,застајање на пола пута, недостатак снаге и воље да се заокружи властито Дело.
            Песме везаног стиха, песме из романа, часописа, бележница,   до сада непознате књижевној јавности, ловина су вредна читања, не стога што је толико лепа колико веродостојан доказ  – да парафразирамо Леца – песник је од почетка до краја  ловио у потоку који кроз њега протиче. Овај рукопис је, дакле, настајао у „посебним“ условима, и наметнуо се као још једна књига АРХИВА У ОСНИВАЊУ, као четврта, као она која претходи завршној – CADISU…
Симбол ПУСТЕ ВОДЕНИЦЕ се усложњавао из стиха у стих, из песме у песму…
Постојало је лице и наличје Мoare parasite, наличје је штампано у Архиву у оснивању , 1-5; лице се у целини штампа први пут овде: то су углавном песме везанога стиха, песме из романа, часописа, бележница… Скоро непознате књижевној јавности, ловина вредна читања, јер је не толико леп колико веродостојан доказ  – да парафразирамо Леца – да је песник од почетка до краја  ловио у потоку који кроз њега протиче….“ можемо прочитати негде при крају првог издања књиге Мoare parasite (стр.293 -294)

Симбол ЗАВЕТИНА: Оснивач и Посвећено дрво (Снимак Белатукадруза, Велики четвртак, 2013, Звижд. Снимак Иван Лукић...
Симбол ЗАВЕТИНА: Оснивач и Посвећено дрво (Снимак Белатукадруза, Велики четвртак, 2013, Звижд. Снимак Иван Лукић…

Да се позабавимо укратко „Лицем“  MOARЕ PARASITЕ.  Три четвртине ове књиге чине песме везанога стиха, које је Лукић писао од студентских дана до краја 20. века – и то су веродостојни, убедљиви каталози осујећености. То су, поновимо, сасвим непознате песме овог песнике. Четврту четвртину ове књиге заузеле су песме Белатукадруза објављене у његовим романима, књигама проза или по нашим књижевним часописима, дневним новинама – први пут сабране на једном месту. Те песме, везанога стиха, објављене у Лукићевим романима, главнина српске књижевне критике је заобилазила, да не употребимо адекватнији израз: игнорисала. Осим Миодрага Мркића.

„Лирска теорија зла Мирослава Лукића није баш чврсто уоквирена Богом, судбином, људским злом у себи – пише Мркић у својој књизи огледа „СЕНКЕ ТИШИНЕ“ (Београд, 2004), поводом Лукићевих „песама из романа“). Његова теорија је више условљена социјалним збивањима друге половине 20. века; стањем у уметничкој књижевности и човеком као друштвеним бићем. Није категоричан у решавању проблема зла; мада се може рећи да је у неком Богочовеку, у неком хришћанском исходу цела ствар. Доста је, бар имплиците еклектичан став песника према злу. Мислим да такав став и мора бити с обзиром на релативност зла, условљеност, па лирска теорија, доктрина, мора бити еклектична. Ту је и народна религија, и свесно и несвесно присутне доктрине праваца упркос “вечном реализму”; присутне и идеолошке доктрине времена у коме песник живи. Не само доктрине идеологија, но и пракса живљења која је огрезла у обманама, у блудничкој лажи “светлих будућности” које живимо од рођења као наше садашњости. Песник Лукић се не ослања у лирском тумачењу зла на слободну вољу. Више је зло тумачено условљеношћу. Нека реално – метафизичка дијалектика је у Лукићевим мерама, лирским кодексима, уставима. Зна се да су тумачења суштине зла различита у различитим религијама, мистикама, философијама. “Зло није један облик Бића, већ напросто један облик Не(бића)” „ Ова обимна књига песама везанога стиха, потресни каталог осујећености, посвећена је  „српском усуду / и несрећној судбини многих Срба у 20. веку, / а пре свега Краљевској екселенцији, / Принцу Престолонаследнику Александру Карађорђевићу“.

М. В.

Мистификација и демистификација / Миодраг Мркић

(одломци)

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

“…Ако је неки неспоразум постојао између књижевне критике и писца Мирослава Лукића, онда је он могао бити само у томе : Књижевна критика није познавала ни споредни, најмањи и најмање битни део Лукићевог опуса, и све оно што је он био и, поготову, оно што јесте и што у ствари значи.
Ова књига се може наставити, дописивати; да ли ћемо то у будућности учинити сва тројица заједно , или појединачно, то је у рукама Божјим, као и књижевна и људска судбина Мирослава Лукића…* …”
_____________________

* “Шта евентуални читалац мора имати у виду?Прво издање књиге НА ВЕТРУ, НА ЧИСТИНИ, НА ВИСИНИ, Париз – Београд, 2000, 260 стр. – није било зборник, већ заједничко дело – пионирски покушај да се сагледа богат стваралачки опус једног песника, романописца, есејисте, антологичара и критичара – недовољно валоризованог у српској књижевности. Велика већина српских књижевних часописа, последњих деценија и година, морала је одбити овог писца, са свим њиховим пороцима, о којима нико ни да зуцне, о пороцима и неистинама који не фермају логичност и истинитост. Као бела навлака око, тако су заслепљене душе многих савремених часописа. Ни једну пчелу не могу привући к себи, само бумбаре, и бумбаре и стршљенове, а камо ли васиону и свеистину.Заветине је покренуо видовити усамљеник, јер видовитост расте код усамљеника, који могу да гледају у даљину. А овај песник је од најранијих дана упирао свој поглед према бреговима, преко брегова… Часописи књижевни нису постизали циљ: тапкали су, тапкали, тапкали; пипкали су, пипкали, пипкали; делили су и разлагали; мерили су и премеравали, бројили, док им хрпа ствари није препунила корице и душу, као гомила песка, стварајући илузију сигурности за мозгове нојева. Сами су себе осудили и не треба нико други да им суди; Лукић је то, као човек и уредник увидео. У овој књизи није било могуће обухватити све што је Лукић написао, па ни његови романи спремљени за штампу, чије су штампање успорили и спречили ванкњижевни фактори… О Лукићевим радовима сам написао, почев од краја 1997. године, па до краја 1999. године, прилично, безмало једну књигу. Писао сам о Лукићевим романима, књигама песама, есејима. Све те текстове, прелиминарно већ објављене, по новинама или часописима, намеравао сам да објавим обједињене под једним заједничким насловом ОPUS OBER OBERLIGHT, HERCULANUM ; али, средином лета 1999. године, учинило ми се да би можда боље било, да уз моје буду објављени и текстови још неколико аутора, пре свега – Александра Лукића и Батрића Церовића, – већ објављени текстови А. Лукића и Церовића, о оним књигама М. Лукића о којима сам и ја писао – тако је настала та књига. Нисмо означили који текст у тој књизи припада коме, надајући се да ће евентуални читалац те књиге врло лако ће уочити, и без тога, шта коме припада и чијом је руком написано у овој књизи. Ни две године после тога, пожелео сам да прерадим оно што сам написао, стављајући акценат на тему Пепељуге…”
И С. Иг. Митровић је наставио да дописује, односно прерађује оно што је написао у одушевљењу, и, можда, на брзу руку. Ова књига се објављује из рукописне заоставштине. Шта је Митровић променио, изоставио, може се видети  упоређивањем првог дигиталног издања књ. НА ВЕТРУ, НА ЧИСТИНИ, НА ВИСИНИ, Париз – Београд, 2000, 260 стр., које Народна библиотека Србије има у свом фонду…  (Напомена Издавача и Ур.)”(стр. 58- 59)

 

ПИТАЊА, ОДГОВОРИ

 

Ко је у ствари Саватије Иг. Митровић? Неко сличан мени? Велики вук самотњак? Професор? Професор на привременом раду у иностранству, наше горе лист? Пажљив и страстан читалац?
Библиофил? Или је реч о неком трећем, непостојећем?
Неком од Лукићевих непознатих обожавалаца, читалаца, пријатеља? Да ли се иза имена Саватија Иг. Митровића не крије, можда, неко прескроман, повучен и частољубив?

Рукописи Митровића стизали су на адресе Политике и Заветина; а само је понешто од онога што је стизало објављивано. Доста тога је одбацивано, колико знам у Заветинама, због претераних  похвала Лукићу, које нису биле неосноване…
Припремајући Митровићев рад за штампу, као уредник (Библиотека Идентитет Заветина, Коло Прво, књ. 3), читао сам пажљиво рукопис из заоставштине… и осетио његову вредност, ма о коме да је коначно реч. Признајем да је свој рад Митровић писао заснован на аргументима и чињеницама, не каоја. Није тражио помоћ паганских богова, унајтежим тренуцима, помоћ бога критике Мома – то сам ја смислио, осећајући да је и један пагански бог умешан у метатекстовности.
Ту му је место, богу критике Мому, у љупкој митологичности Лукићевог опуса…
То што је урадио, елаборирао, потврдио, истакао Саватије Иг. Митровић мени је пружило могућност, као есејисти, да Митровићев подвиг (дело) “продужим” (Бодлер), “проширим” и “проследим”…

Митровићев рад о Лукићу дао ми је могућност да дубље и шире нешто кажем о живој пракси бирократских мистификација бирократске књижевности, која је, свакако, само део структуре власти, свеједно које боје и маске носила тренутно. Митровић је написао много мање од мене о Мирославу Лукићу, писао је, чинило ми се лакше од мене, и о темама, које сам ја можда заобилазио… Оно што би можда било занимљиво у вези са његовом рукописном заоставштином то је – како би бог критике Мом, пагански бог, тумачио хришћански дух дела М. Лукића и Саватија Иг. Митровића о делу Лукића: хришћанство, светосавље, судбина, слободна воља, гордост, итд. Вероватно би Мом имао што-шта да приговори хришћанству које се дели на 3-4 тзв. званичне вере… Светосавље се опет дели на неколико…

_________ из обимне студије М. Мркића Последња сфера мистике, која је тренутно у штапи…. и која излази крајем зиме као 8. књига новопокренуте едиције ZAVETINE My Opera.

У ВРТЛОЗИМА И ВИРОВИМА АПОКАЛИПСЕ (ОБЈАВЕ) ЛУКИЋЕВЕ / Миодраг Мркић


На први поглед (без читања поеме,визуелни
утисак), види се да је присутан један поемички
узвитлани ритам, дах. Извесна вертикална каскада
немирног процеса хуја и буке немирне, да кажемо
дивље реке. Нека буде баш реке Ибра. Наравно, то
је тако ако знамо да је лирска песма, па и поема, и
визуелни, графемски, графијски феномен. Поема је,
углавном, у слободном стиху (белом стиху), наравно,
далеком од скулптуралног стиха класицизма и
везаног стиха. Међутим, има деоница које су и у
везаном стиху. Значи „слободни израз песничког
језика“, али, на пример мотив ТИШИНЕ (који је
скоро синоним за небиће, празнину) или мотив Ибар
реке су, у везаном стиху. Има још строфа
које су нека врста везаног стиха – дистих, терцине
итд.Симултаност израза. (…)
Од свих бројева у ритмичкој глобалној
структури доминира број три; нарочито око
ТИШИНЕ и Ибар воде. Присутан је и у понекој
терцини. Извесној глобалној ритмичности доприносе
и песме без наслова – астероними и, наравно,
извесна, астрофичност. И једно и друго, по природи
ствари, је у функцији израза садржине, као и хетерометрич
не строфе (различитог броја слогова). По
форми, техници, можемо говорити о поеми
Лукићевој као о нечему што је контаминирано – спојено.
Као о извесном колажу, монтажи, и то у метрици
и разноврсности стиха и строфе пре свега.
Наравно, то је условљено садржином – универзалношћ
у и шаренилом греха и казне. Условљено је
чврстином и дубином мотивацијског система.
Ентропија, редунданца, неодређеност, непредвидљивост… (…)
Фатални ортодоксни Ускрс 1999.Не, није
само у питању бланц верс – слободан стих, без риме.
Поема је заиста богата; разноврсна
јуришна каскада и слободног стиха, и римоване
прозе, и везаног.
Морамо скренути пажњу и на извесан
ромор, риму у фонемској структури. У смислу асонанце
и алитерације. Ту је упадљива строфа,
функционално дата песма Ибар водо.
Што се тиче језика, можемо рећи да
користи различите жаргоне, типове језика. Да не
упадамо у шира стилистичка обајшњавања. Симбол
је упадљив као израз, али није насилно форсиран.
Директан и индиректан говор, описи, итд, итд. (…)
Мислим да је у овом огледу – књизи о
Лукићевој поеми Фатални ортодоксни Ускрс
1999. било нужно, бар нешто посебно, издвојено
рећи о изразу, стилу у ужем смислу речи, техници.
Рећи о овој плаховитој вртложној реци-поеми-Ибар
води. Рећи о њеном увиру, крају, али не крају крајева…
Овој објави, откровењу … О њеном току и
ваљању греха, кривице и казне.
Пошли смо, као што рекосмо, од форме и
идемо на садржину – у вирове и вртлоге објаве –
апокалипсе модерне и наше, али и светске…
Наслов апокалипсе Мирослава Лукића
Фатални ортодоксни Ускрс 1999. је добар. Можда
је најбоље одмах рећи да мислимо да овакви чврсти
термини као што је Фатални ортодоксни Ускрс
1999. године као и много рабљени појам фатално
можда и нису баш за једну овакву поетску материју
сочну од метафизичке реалности? (…)
Наравно, 1999. година је за Балкан и за
Србију трауматична година о којој се много може
говорити. Можда ће без фусноте, рецимо 3004.
године, ова година више имати симболичко значење:
и са бројем један, и са бројем три, и са бројем
девет?…
Поема Фатални ортодоксни Ускрс 1999.
године почиње извесном дидаскалијом, ремарком.
„Отварање…“ Можда и та ремарка бар формално
упућује на драмско, на сукоб, наравно на сукоб
дубоког нивоа и смисла, будући да се ради о
„печатима“ који су већ читаоцу познати из
Откровења (Откривања), објаве Апокалипсе
Јованове из задње, последње књиге Новог завета.
Песник Лукић „отвара“ од другог до шестог печата.
У ремарки наравно пада у очи и синтагма, део наслова
„фантастична историја“. Као да је Лукић хтео
да ублажи претенциозност откровења, објаве, па
каже само „фантастична историја“.
Иако је полазиште поеме-песме из стварног
живота, иако је прототип за Откривање,
Апокалипсу Лукићеву стварни догађај у Југославији
1999. године. Песник има библијско-митски стил.
Стил, или стил и ритам – дах средњевековног
песништва.
Дођи и види.
Коња белог.
Коњаник је апокалипсе: смрти, убијања:
Коња белог,
И онога што јаше на њему
Изнад облака:
Он се зове смрт.
Савременици препознају, бар из Србије и
Црне Горе (а и из неких других земаља) у овом
јахању изнад облака томахавке, секире. Ту је и
пакао који иде за коњаником. Ове слике коњаника
апокалипсе ономе ко није из Србије и Црне Горе
могу изгледати само као оригиналне, убедљиве
поетске слике. А оне то и јесу, али је прототип
за њих сурова стварност рата. Не би нас далеко
одвело упоређивање, паралела „отварања печата“ у
Јовановом откровењу и овом откровењу Мирослава
Лукића у шест откривања. Песник нас у поеми позива
„да дођемо и видимо“. Да кажемо тако – познате
детаље катаклизме и обичне детаље. Лукић их рањава
својом лепотом речи. Ту су: „црно сунце“, „крвав
месец“, „звезде… шире ужас и пепео“.
На плану идеја дела значајни су стихови
који су курзивом штампани:
Дођи и види
Велики дан и страшну ноћ гнева,
Ко може остати?
Пазите: „Велики дан“. Вероватно указује
на хришћански однос према апокалиптичним
догађајима. „Страшна ноћ гнева“ – сигурно се
односи на гнев Бога који се остварује нечијим
извођењем. Неко ко је задужен да оствари гнев, онај
ко „јаше на коњу изнад облака“.
Ужаси гнева – пепео, снег, рушевине, као
мора. Песник иде и:
Песме које сам написао пре две године.
Мртве су.
„Мртве песме?!“ Да ли и за њих важи
„друга смрт“, „васкрсење?!“ Два суда да ли и за
песму важе? „Судњи дан“ и песник иде:
Тонем у пепео.
Нестајем.
Завијају сирене.
Вичу да се склоним.
Песник наставља даље, ход по призорима и
у живим призорима апокалипсе: (Четвртак, 25. –
недеља, 28. март 1999. године, Београд, Мишљеновац)
Дакле, ова поема-песма има и вид дневника
у животу апокалипсе. Наравно, мени су ове теме и
идеје блиске јер сам и сâм доживео овај прототип
апокалипсе 1999. године. И сâм сам написао прозни
рад о бомбардовању Југославије 1999. године под
називом Поноћни самопротестник. Песник
Лукић иде кроз апокалиптичне догађаје, али иде и
кроз своје песме:
Читам стихове које сам некада написао.
И које не уништих.
Значи иде кроз дух своје специфичне поетике,
поезије у свету апокалипсе, смрти, психологије
стварања у условима смрти, пораза: тињају тешке
речи, и труле као лишће.
Овај стих доживљавамо као веома упадљиву
слику категорије теоријског тропа – претварања речи
у смислу, у значењу, оно што волим да назовем
„црном рупом“. Х (икс) значења. Шире социјално
значење имају стихови:
Седео сам, колико јуче, на степенишпту.
И слушао монолог пропадања.
– из библиотеке.
————————————————–
Из онога што смо некада тако звали.
Наравно, присутан је и познати мотив
„кратког памћења“ (синтагма Жан Касуа). Народи
имају кратко памћење јер су и као појединци „бедно
привезани за животе своје“ (Јесењин). Народна
бибилиотека… Косанчићев Венац… Да ли тај гнев
о коме пева и Лукић и писац Откровења укључује
и казну за „кратко памћење“? По овој поеми је
тако и оправдано је што је предвиђена божанска
санкција и за то. И историја филозофије, и дух кича,
и грађански и малограђански, и скоројевићки, и
снобовски… и системи… – све то учествује, све је за
санкцију. (….)
Песник меша намерно, да кажемо природно,
у духу мотивацијског система, нивое, врсте израза: и
дискурзивни, и симболичко-метафорички, и научни,
и колоквијално-тривијални. Можда је баш био моменат
да то овде кажемо, на овим примерима. Све је
то, изгледа, у једном сплету љутње, гнева песника на
„врапца“. Продуктивног гнева који рађа боје
сатиричности. Поновимо – ова апокалипса Лукићева
је и својеврсна сатиричност на нивоу тубитка, самобитка
па и Не(битка). Упркос томе што је први
видљиви ниво тубитак – МИ… 1999. итд.
Колико је Апсолут подвргнут сатири? И
извршилац гнева Апсолута? Можда ја који ових
дана бројим умрле као тобожња изненађења, нисам
прави тумач. Ја живим у самоћи, која је обузета
собом и у мртвој лепоти. У сенци галаме крваво
прљаво себичних живих и мртвих. Овде, у овој
поеми Лукићевој, ја мислим да Тишина скоро добија
значење синонима Не(бића), Апсолута,
Празнине, Есенције, итд. Тишина као нешто супротно
празвуку ОМ-у. Као да долази она:
Тишина
Тишина
Тишина
Зачињена перјем и крвљу једног врапца.
Значи: у арматури Тишине и Белине – трансцеденталног
савршенства је злочин. Само злочини,
перје и крв једног врапца… Позната мисао: „Смисао
пада врапца“.
Нова целина поеме. Нови астероним.
Песник наставља са симболичким сликањем
апокалиптичких збивања 1999. године. (…)
– Одломак из једног дужег огледа, тумачења Лукићеве поеме „Фатални ортодоксни Ускрс 1999.  Миодрага Мркића