Архиве категорија: препоручени чланак

Лелуји и трепети Растка Петровића / Радомир Батуран

  1. ЗАКЉУЧАК
  2. 1. 0. Лелуји и трепети Растка Петровића

Растко Петровић је био једна од оних стваралачких индивидуалности која се није мирила са статичким прихватањем света и жовота, онако како су их видели и тумачили било који од ”светих отаца” и ”мудрух учитеља”. Његова пренаглашена сензуалност, интелектуална запитаност и стваралачка интуиција реаговале су на сваку свежу вибрацију живота и могуће координате света, декодирајући их и утискујући хералдичке знаке самосвојне обраде у књижевној и ликовној уметности и тумачењу појава и дела у тим уметностима. Тако је, у овим двема уметностима и њиховим критикама, авангардно баштинио културну традицију свога народа.

Растко је једна од најзагонетнијих и најтрагичнијих песничких личности наше међуратне књижевности. Загонетна је јер је створила дела која су, у оно време, само најдаровитији разумели и одобрили (Исидора Секулић, Иво Андрић, Милош Црњански и Станислав Винавер), а већина се скандализовала његовим књижевним иновацијама и оштро га нападала. Због тога се и осећао трагично у свом Београду (”најлепшем путу на свету”).

Прошао је Албанију са српском војском у повлачењу 1915. године и био сведок катаклизматичне смрти тридесет хиљада својих вршњака, а безмало половине свога народа Трауме ове личне и националне катастрофе, коју је седамнаестогодишњи дечак екстатично доживео, никада није преболео, ни у свом књижевном стварању ни у свом животу вечитог путника. Поред личне и националне, доживео је и породичну трагедију: за седам година умрло му је шест чланова најуже породице. А онда га је Усуд казнио највећом казном за сваког националног песника и искреног родољуба: забрањен му је повратак у домовину после другог светског рата и социјалистичке револуције у својој земљи. И након смрти 1949. године његови посмртни остаци биће заборављени у туђини све до 1986. године, а све због самовоље нових комунистичких власти и њиховог немара за духовност и уметност српског народа. За то време, слободно можемо рећи, и његово дело било је скрајнуто, без милости властодржачке и у комформистичком страху и каријеризму његових преживелих ”великих другова”, који су се приклонили тој новој власти. Тек након Брозове смрти и почетка духовног буђења Србије осамдесетих година, Удружење књижевника, редакције књижевних листова и часописа, Институт за књижевност и уметност,у Београду, издавачи Расткових дела и појединачно истакнути уметници и научници показали су пијететан однос према личности, делу и дубокој трагедији овог полифоног уметника.

Његова уметничка визија и критичка мисао израстале су на снажним подстицајима интелектуалне и стваралачке атмосфере која се неговала у породичном дому Петровића, као и у окружењу чудесног мита и катаклизматичне историје Балкана и блиске Апокалипсе, остварене над његовим народом, кроз коју је и сам прошао. Круну свим овим самородним подстицајима дале су европска културна традиција и савремена уметност и наука, које су као најчудотворнији мелеми за ране, окрепљујуће и стваралачки деловале на трагизмом растресену душу овог српског песника, по пристизању у Француску. ”Са Бергсоном под луксембуршким липама”, у атељеима Милуновића, Шумановића, Пикаса и Кислинга, у друштву Супоа и других француских ратних и поратних модерниста и авангардиста, уз редовне студије права, али чини се још редовније ишчитавање савремених студија из књижевности, уметности и савремене психолошке науке; страсно интересовање засловенску митологију и наше народно стваралаштво, посебно византијско-српско градитељство и фрескосликарство, формирао се најсвестранији српски уметник између два рата. Истовремено критичка мисао Растка Петровића била је она која води, тумачи, вреднује и преноси авангардна струјања, њихова уметничка дела и појаве, у српску уметност тога времена. Речју, био је ”најраснији” српски авангардни стваралац, ”претеча и новатор”.

С правом га овако називају новији истраживачи његових дела јер он је, својим песничким и есејистичким идејама и обликовним поступцима”, претекао наше најавангардније и најдаровитије уметнике, чак и уметничке правце и покрете. Растко Петровић пренеће из Париза у Београд све авангардно што је настајало и стварало се у оновременој Европи: и експресионистичку екстазу, и редуковане кубистичке облике, и бесмислене дадаистичке звуке, и хаотично ”струјање свес- ти” и подсвести надреалиста, који су се тек најављивали. И, он лично, неће припадати ниједном од ових праваца. Остаће свој и особен полифон уметник ”поезије откровења”, поетске прозе” и иманентне књижевне и ликовне критике.

Растко Петровић је био отац авангардне уметности код Срба. Више од иједног нашег успешног авангардног песника био је антипод оног „свештеника” у храму парнасистичког песништва у нас, оне поезије типа Дучић – Ракић. Он је рушио тај храм зарад новог уметничког грађења, иновантног и динамичког, које је српску поезију, и уметност уопште, покретало напред, скоро у истој равни са модерним европским песништвом и уметношћу. Осим на песнике, Растко је врло подстицајно утицао и на наше ликовне уметнике својим непролазним приказима и чланцима о актуелним догађајима и процесима у овој уметности.

Новаторство Растка Петровића више је него очито. За свако своје дело тражио је и налазио нов облик, нову форму. Зато је он пуно истраживао, а некада и експериментисао, у иновирању „обликовних поступака”. У поезији се они крећу од традиционалних и импресионистичких слика „Косовских сонета , преко експресионистичких екстатичких стихова пре „Откровења”, до величанствених преовладавања субјективности у нашој интимној мистичној стихији, у оном нашем реалном и слободном сједињењу са праосновом бића”104, у „Откровењу” и оностране љубавне мистичности у лирском ђерданчићу староегипатске богиње Изиде. Поред поетског говора ”откровења” Растко ће своје поеме иновирати и дијалошким и репортажним стиховима поема.

И у својој „поетској прози” Растко Петровић је показао пун смисао за иновирање реторичких образаца Једном је то реалистичко приповедање; други пут експресионистички заковитлане визије; па бурлескни урнебеси; чести монолози и дијалози, са мењањем стајалишта приповедача; затим путописне дескрипције; или духовна путовања; потом снови и трауме, у магновењима и идентификацијама појава; а нису му страни ни дневнички, епистоларни и други документаристички облици. Оволико обиље ”обликовних поступака” и њихових функционалних смењивања учинили су ову прозу самосвојном и аутентичном, а њене појединачне структуре хетерогеним и изнијансираним у свјој сложеној слојевитости.

Расткова ”стваралачка глад” (или страх од ”стваралачке суше”) у иновирању ”обликовних поступака” у својим делима допринела је да их, посебно дела његове „поетске прозе”, тешко можемо класификовати. Јер, она су увек путописна, увек екстатична, увек са мистичношћу откровења у коме ”природне моћи постају натприродне”105и увек – поетска. Тешко је разликовати да ли су приповетке или путописи; легенде или бурлеске; историјски роман, роман епопеја, путописни роман или ”фреско-роман”. У том свом унутрашњем методолошком ткању Растко Петровић је, у својој поетској прози, емпатично преузео понешто од оних стваралачких импулса древних зоографа који су рачунали и на ефекте лелуја и трепета исликаних зидних површина при слабој светлости воштаница и њихове благе измаглице, као и оних преливних озрачења када се небески огањ магично сручи кроз розете, витраже и двери ”наших тврдих манастира”, изузетне архитектонске лепоте и зрачности.

Проза Растка Петровића је поетска зато што је писао изразити лиричар, са наглашеним склоностима за ликовну пластичност у изразу. У њој је лирска организација ритма и звука, са бројним асонанцама и алитерацијама, анафорама, епифорама, лајтмотивима и другим лирсхим паралелизмима и функционалним понављањима, све ради динамизације стила. Осамостаљивања језичких јединица посебна су специфичност ове прозе. Њима најбоље преносн сву ону његову преобилну екстазу духовних путовања кроз време. историјске и метафизичке просторе овог великог уметника и највећег екстатичара међу српским писцима.

Метафизика Растка Петровића конституише се око његових омиљених мотива: словенства и враћања човека на почетак; материнства и култа ”вечно женског”; тајни живота (вечних тајни живота и смрти) и тајни тела; ”сила немерљивих” или „треперења оностраног” и саборности у љубави. Филозофски подстицаји за овакву Петровићеву метафизичност сежу од оног Бергсоновог ”елан витала” до Берђајеве ”нове религиозности”.

Растко Петровић у својим делима стално настоји да врати човека на његов почетак, да га ослободи свих наноса искуства (обичаја, права, морала, хуманистичких учења, уметности и религије) и да га сагледа у његовој елементарној примордијалности док оставља отиске својих стопала у влажној земљи. Из света отуђења крваве историје враћа га свом словенству или, бар, свом материнству. У оном „црвеном трагу” и „прстенастом кругу”, у оном ”дотицању из матере” осећа сву моћ ”вечно женског” које репродукује свеколик живот и цео свет, види вегетативну моћ и све мене Природе и Космоса. Људско тело је, по Растку, сконцентрисало у себи све моћи овога света, сву екстатику и динамику и све ”силе развића”. Тајне тела за њега нису ништа мање од вечитих тајни живота и смрти. У тајнама рађања, рођења и смрти он види виталитет света, његову митологију и историју и – идентификацију човека са природом и космосом. ”Силе немерљиве”, као треперење ”оностраног”, управљају тим телом, по Растку Петровићу, бар онолико колико и чула, здрав разум и његово рационално сазнање. А управо ту негде сусрећу се у њему животни динамизам Анри Бергсона и нова религијска осећајност Николаја Берђајева. Из света потпуног отуђења човека, историјског хаоса и неминовне трагичности живљења, човековим израстањем кроз љубав у другом човеку („сродном бићу”), у потпуном сједињењу са природом и космосом, Растко га поново враћа саборности човечанства и виталитета света. У томе се састоји ”нова религиозност” „оностраног треперења” и ”сила развића” – лелуј и трепет – највећег песника откровења у српској књижевности.

Овакву поетику најављивала је, заступала и бранила критика кшижевности Растка Петровића. Својом иманентном критиком он је крчио путеве авангардној уметности у нас. Тумачио је и бранио снагом великог екстатичара и визионара, али, у исто време, не праштајући јој све екстравагантности и заблуде. Међу првима је од наших новијих књижевних истраживача уочио драгоцене споне модерне уметности са ”духом народног генија” у фолклорним праобрасцима везова и ткања, басми, бајки, народних приповести и песама, разбрајалица и духовних хришћанских песмица. Интуитивно је наслутио и нове естетске теорије и методе уметничке критике, што није мала заслуга овог значајног српског песника и доброг есејисте, с европским погледима на уметност.

Овом студијом покушали смо тумачити оригиналну стваралачку личност Растка Петровића, ући у веома сложене структуре његових књижевних дела и истражити изнијансиране слојеве њихових структура, пратити генезу тих дела и уочити њихову вредност. Колико смо у томе успели, судиће они који се после нас буду бавили проучавањем књижевних дела Растка Петровића.

___________

104 Николај Берђајев, „Нова религијска свест и друштвена реалност”. У: Руска религијска филозофија и Ф. М. Достојевски”, књ. 7. ”Партизанска књига”, Београд, 1982, стр. 2о.

105 Исто, стр. 21.

= извор: Радомир Батуран ОТКРОВЕЊА РАСТКА ПЕТРОВИЋА, ИДП „Научна књига“, Београд1993. – стр. 453:, стр. 429-434…

     Видети и : „Па ипак је то савршено ратни роман.” / Растко Петровић

Advertisements

ЕВРОПСКА УНИЈА ЋЕ НАС папрено коштати!

(Докази)

prosjak

Анализа података америчке ЦИА-е показује да је улазак у ЕУ парено коштао све државе Источне Европе, па чак и земље кандидате (Србија, Црна Гора, Македонија, БиХ). Економска анализа о којој се ћути!

Срби, припремите се! Уласком у ЕУ опашће број запослених, драстично ће се смањити БДП, смањиће се и број становништва, уз вртоглави пораст дуга! Анализа и других категорија показује да, без икаквог идеолошког предзнака, можемо слободно рећи је проширивање ЕУ било само проширивање тржишта за до тада успешне западноевропске компаније!

Идемо редом.

Грчка:

 незапосленост 2001 – 11%, незапосленост 2012 – 24%

спољни дуг 1989 – 18,7 милијарди долара, спољни дуг 2012 – 576,6 милијарди долара

Украјина:

спољни дуг 2000 – 12,6 милијари долара, спољни дуг 136,5 милијарди долара

број становника 2000 – 49,1 милиона, број становника 2013 – 44,5 милиона

Бугарска:

испод границе сиромаштва 2002 – 13,4%, испод границе сиромаштва 2008 – 21%

буџетски дефицит 2000 – 70 милиона, буџетски дефицит 2011 – 1,1 милијарди дилара

Македонија:

испод границе сиромаштва 2001 – 24%, испод границе сиромаштва 2010 – 30.9%

спољнотрговински дефицит 2001 – 300 милиона, спољнотрговински дефицит 2011 – 2,6 милијарди долара

Словенија:

задуживање 2000 – 6,2 милијарде долара, задуживање 2013 – 61 милијарда долара

незапосленост 1997 – 7,1%, незапосленост 2011 – 11,8%

Хрватска:

испод границе сиромаштва 1999 – 4%, испод границе сиромаштва 2009 – 18%

буџетски дефицит 2001 – 400 милиона, буџетски дефицит 2011 – 3,7 милијарди долара

Румунија:

спољни дуг 1993 – 4 милијарде долара, спољни дуг 2013 – 131 милијарда долара

буџетски дефицит 2004 – 1 милијарда долара, буџетски дефицит 2011 – 8 милијарди долара

Мађарска:

спољни дуг 1992 – 22 милијарде долара, спољни дуг 2013 – 170 милијарди доалара

незапосленост 2005 – 5,9%, незапосленост 2012 – 11.2%

Словачка:

буџетски дефицит 1999 – 400 милиона долара, буџетски дефицит 2012 – 4,4 милијарде долара

Чешка:

спољни дуг 1993 – 8,6 милијарди долара, спољни дуг 2013 – 102,1 милијаре долара

буџетски дефицит 1993 – 0 (долара), буџетски дефицит 2003 – 1.3 милијарде долара

Коментар Дејана Мировића:

„Наравно, апологете ЕУ могу изнети тврдњу да је светска економска криза довела нове чланице из источне Европе на ивицу економске пропасти. Ипак, суморно стање у источноевропским привредама изазвано је пре 2008, јер актуелни проблеми у источној Европи имају дуготрајне и сложеније узроке. То су, пре свега, наметање тзв. европских стандарда, укидање царина повећање спољнотрговинског и буџетског дефицита, прогресивно задуживање, преузимање банкарског сектора од финансијских институција из западног дела ЕУ, пораст незапослености и сиромаштва, девастирање пољопривреде.

У том контексту, сматрам да се компаративном анализом и потпуном индукцијом може доказати јасна веза између процеса приступања ЕУ и негативних економских последица које су задесиле источну Европу.

Сазнајте више о шокантној анализи Европских интеграција!

Књига Дејана Мировића

Препоручује чланак: Ј. П.

 

 

ЕВРОПСКА УНИЈА ЋЕ НАС папрено коштати! (Докази) | СРБИН.ИНФО.

MONS Aureus 44, 2014

Крајем августа 2014 одштампан је нови број смедеревског књижевног часописа са обиљем прилога у устаљеним рубрикама.

Mons Aureus 44, 2014

CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 82+7+3 MONS Aureus : часопис за књижевност, уметност и друштвена питања / главни и одговорни уредник Драган Мрдаковић. – Год. 1, бр. 1 (2003) – (Смедерево : Newpress) .  23 cm Четири пута годишње  ISSN 1451-3846 = Моns Aureus СОВIS.SR.ID 111007500
CIP – Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
82+7+3
MONS Aureus : часопис за књижевност, уметност и друштвена питања / главни и одговорни уредник Драган Мрдаковић. – Год. 1, бр. 1 (2003) – (Смедерево : Newpress) . 23 cm
Четири пута годишње
ISSN 1451-3846 = Моns Aureus
СОВIS.SR.ID 111007500

У рубрици ОРФЕЈЕВИМ ТРАГОМ објављени су стихови Виктора Б. Шећеровског, Мирослава Лукића – Белатукадруза, Андрије Радуловића, Весне Кораћ, Бошка Сувајџића, Александра Митровића….

 

* * *

СВЕТЛОСТ И ТАМА

 

Свако поподне силазим у понор

У огромно бежилиште скривано тугом

У пустош у којој

Једино зидари из Радожде и моја смртност

Насмејани шире руке

У њој касни све што се зачне јутром

Градитељи се чуде и завирују у темељ

У тајну путању на ивици шуме

И мере је погледом

Не би ли сазнали шта је моје а шта туђе

Додирују светлост и таму

Потом ћуте

Јер знају да нико није умео нити уме

Нечујније да уђе

Од самоће у просути пепео

У легални вилајет у моју Земљу

У удес из кога сукља пламен

У срце човеково које вребају

Чим се пробуде

 

Од тишине и смрти

Ништа није вечније

Једино пад у безнађе

У круг у коме сви путеви

Имају само једно неопходно исходиште

Нисмо ни слутили

Да смо од праха и пепела

Најсличнији

Звезди падалици

Виктор Б. Шећеровски

 

ГЕНЕАЛОШКА СКИЦА

 

То је било пре почетка,

Када није било ове реке,

Овог спруда,

Овог дрвећа,

Ове бистре воде,

Ових риба,

Ових пањева,

Ових жила,

Ових јова и брестова.

 

Овде је било само небо, без краја.

Овде је било дно мора, без краја.

 

Није постојало ништа више,

Није било звука, ни покрета.

 

Само небо и море,

Дубина и дух дубине,

А ово су његова имена: Бела, Тукадруз,

Вир, Расуденац.

 

И њему није дато, као ма ком другом, да говори у своје име.

 

Нити он може да приповеда своју легенду.

 

Јер дубини и духу дубине није поверено да негује

Своју величину, већ величину самог стварања.

Мирослав Лукић – Белатукадруз

ВЕЛИКО УВО – ГОЛЕМОТО УВО / Зоран Хр. Радисављевић…

….

СIР - Каталогизација во публикација Национална и универзитетска библиотека ”СБ. Климент Охридски", Скопје 821.163.41-1 821.163.41-1,09Радисављевик, 3. РАДИСАВЉЕВИЋ, Зоран Хр. Велико уво: изабране и нове песме / Зоран Хр. Радисављевић = Големото уво: одабрани и нови песни /Зоран Хр. Радисавлевик; изабрао и са српског на македонски превео; одбрал и од српски на македонски превеп Ристо Василевски ; поговор Санде Стојчевски. - Скопје: Матица македонска = Смедерево: Арка, 2014. - 145 стр.; 30 см. - (Библиотека Логос. Српски венац; књ. 18 = Српски венец , кн. 18) Песни на срп. јазик со напореден препев на мак. јазик. - Лирика со ирониски акценти; Лирика са иронијским акцентима / Санде Стојчевски: стр. III133К-143. - Белешка о аутору; Белешка за авторот: стр. 144-145 ISBN  978-608-10-0352-9 (Матица) И. Радисавлевик, Зоран Хр. види Радисављевић, Зоран Хр., 1952- а) Радисављевик, Зоран (1952-) - Поезија - Критики и толкувања С0ВISS.МК-ID 96527882 CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.163.41-1 РАДИСАВЉЕВИЋ, Зоран Хр„ 1952- Велико уво = Големото уво : изабране и нове песме = одабрани и нови песни / Зоран Хр. Радисављевић = Зоран Хр. Радисавлевик; изабрао и са српског на македонски превео, одбрал и од српски на македонски превел Ристо Василевски.; поговор Санде Стојчевски -1. изд. - Скопје ; Смедерево : Арка ; Скопје: Матица Македонска, 2014 (Смедерево : Арка Press). -151 стр.; 30 цм. - (Библиотека Логос. Српски венац = Српски венец ; књ. 18 = кн. 18) Упоредо срп. изворник и мак. превод. - Тираж 500. - Лирика со ирониски акценти: стр. 134-143. - Белешка о аутору: стр. 144-145. ISBN 978-86-7610-147-4 (Арка) COBISS.SR-ID 207819788
СIР – Каталогизација во публикација Национална и универзитетска библиотека ”СБ. Климент Охридски“, Скопје
821.163.41-1
821.163.41-1,09 Радисављевик, 3.
РАДИСАВЉЕВИЋ, Зоран Хр.
Велико уво: изабране и нове песме / Зоран Хр. Радисављевић = Големото уво: одабрани и нови песни /Зоран Хр. Радисавлевик; изабрао и са српског на македонски превео; одбрал и од српски на македонски превеп Ристо Василевски ; поговор Санде Стојчевски. – Скопје: Матица македонска = Смедерево: Арка, 2014. – 145 стр.; 30 см. – (Библиотека Логос. Српски венац; књ. 18 = Српски венец , кн. 18)
Песни на срп. јазик со напореден препев на мак. јазик. – Лирика со ирониски акценти; Лирика са иронијским акцентима / Санде Стојчевски: стр. III133К-143. – Белешка о аутору; Белешка за авторот: стр. 144-145
ISBN 978-608-10-0352-9 (Матица)
И. Радисавлевик, Зоран Хр. види Радисављевић, Зоран Хр., 1952- а) Радисављевик, Зоран (1952-) – Поезија – Критики и толкувања С0ВISS.МК-ID 96527882
CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд
821.163.41-1
РАДИСАВЉЕВИЋ, Зоран Хр„ 1952-
Велико уво = Големото уво : изабране и нове песме = одабрани и нови песни / Зоран Хр. Радисављевић = Зоран Хр. Радисавлевик; изабрао и са српског на македонски превео, одбрал и од српски на македонски превел Ристо Василевски.; поговор Санде Стојчевски -1. изд. – Скопје ; Смедерево : Арка ; Скопје: Матица Македонска, 2014 (Смедерево : Арка Press). -151 стр.; 30 цм. – (Библиотека Логос. Српски венац = Српски венец ; књ. 18 = кн. 18)
Упоредо срп. изворник и мак. превод. – Тираж 500. – Лирика со ирониски акценти: стр. 134-143. – Белешка о аутору: стр. 144-145.
ISBN 978-86-7610-147-4 (Арка)
COBISS.SR-ID 207819788

….

МОНАХ БЕЗ ЦРКВЕ

 

После три деценије

У листу Политика

Која ми је

Као и кафана

Све дала

И све узела Скрајнут

Понижен

Отписан

Живим као монах

Без хлеба и воде

Као монах

Који је изгубио цркву

  1. март 2010.

 

КЊИГЕ

 

Седнем да нешто попијем

Књиге

На мене падају

 

Седнем да нешто поједем

Књиге

На мене падају

 

Седнем

С децом да причам

Књиге

На мене падају

 

Седнем

С пријатељима да причам

Књиге

На мене падају

 

Књиге су ме затрпале

Постале су мој гроб

16. мај 2012.

= Зоран Хр. Радисављевић, песме из најновије књиге по избору ур. „Заветина“, стр.

Препорука: Распонот што поезијата на Радисавлевик го зафака се растегнува од ежедневните, лични, интимни настани и доживувања во семејството, на ра- ботното место, во сообракајот со случајните минувачи на улица, па се до згу- снати, ирониски интонирани лирски коментари на актуелни политички на- стани. Веднаш пага в очи едно необично својство на лириката на Радисавле- вик: сите искази, исповеди, коментари или лирски несогласувања поетот ги предава со една благост, со ведрина и со своевиден творечки шарм. Тоа, се разбира, ја прави оваа лирика длабоко човечка и човечна, таа произлегува од житејските подрачја и повторно им се враканазад, но сега веке како фермен- тирана, лирски просеана согледба, како уверлив уметнички одблесок. Овие песни речиси редовно настојуваат да се згуснат, да се доближат до изрека, до збит коментар.

Распон који Радисављевићева поезија захвата протеже се од свакоднев- них, личних, интимних дешавања и доживљаја у породици, на радном месту, у саобраћају са случајним пролазницима на улици, па све до згуснутих, иро- нијски интонираних лирских коментара актуалних политичких догађаја. Од- мах пада у очи једна необична карактеристика Радисављевићеве лирике: све исказе, исповести, коментаре или лирска неслагања песник предаје уз неку благост, с ведрином и са својеврсним творачким шармом. То, наравно, ову лирику чини дубоко људском и човечанском, она произилази из подручја жи- ћа и поново им се враћа назад, али сада већ као ферментирано, лирски просе- јано сагледавање, као уверљив уметнички одблесак. Ове песме готово редов- но настоје да се згусну, да се приближе изреци, сабијеном коментару.

Санде Стојчевски (из поговора)

 

‘Izronio’ grad iz Volge

 

 

MOSKVA – Grad Mologa u regiji Jaroslavl, koji je potpuno potopljen 1940 ih za vreme izgradnje hidroelektrane Rubinsk, „izronio“ je zbog opadanja nivoa vode reke Volge, pišu elektronski mediji.

 

Zbog pada nivoa vode postali su vidljivi temelji kuća i obrisi ulica, a nekadašnji stanovnici Mologe najavili su da će uskoro sa svojim porodicama posetiti grad.

 

Mologa je podignuta na ušću reka Mologe i Volge i ove godine bi proslavila 865. godišnjicu postojanja da 14. septembra 1935. nije doneta odluka da se podigne hidroelektrana u Rubinsku što je dovelo do toga da se grad nađe na području koje je moralo da bude poplavljeno kako bi se povećala produktivnost hidroelektrane.

 

 

Rusija: ‘Izronio’ grad iz Volge | Svet | Novosti.rs.

НАГРАДА „ГРИГОРИЈ СКОВОРОДА” ЗА ОПУС ВАСИЛЕВСКОМ

НОВО МЕЂУНАРОДНО ПРИЗНАЊЕ ВАСИЛЕВСКОМ

200px-Risto_Vasilevski

Из Украјине је управо стигла вест да је песнику и академику Ристи Василевском додељена велика украјинска награда која носи име највећег украјинскпог филозофа и писца Григорија Сковороде – „Врт божанских песама” („Сад божественних пíсен“). Одлуку о овом великом признању, које су поред Василевског добили и еминентни украјински писац и есејиста, академик Валериј Шевчук – Народни херој Украјине, члан Украјинске академије наука, лауреат награде „Иван Дзуба” и Националне награде Украјине „Тарас Шевченко”, затим угледни пољски писац Богдан Задура; познати руски писац Петро Захаров и истакнута енглесна списатељица Наоми Фојл. Од украјински песника и песника ово високо признање припало је и Ани Багрјани и Дмитру Чистјаку, члану Европске Академије наука, књижевности и уметности (Париз), професору Кијевског универзитета.

Одлуку о овом великом међународном признању, које се додељује од 2005. године, донео је међународни Комитет у саставу: Васиљ Слапчук, истакнути украјински писац и научник, лауреат награде „Тарас Шевченко” – председник, и чланови: Марко Роберт Стех, доктор славистике из Торонта; Војчех Пестка – еминентни пољски писац и лауреат многих међународних признања; проф. др Евгениј Нахлик – директор Института „Иван Франко” Украјинске академије наука; др Игор Пављук – писац, виши научни сарадник Института за књижевност Украјинске академије наука и професор Лавовског националног универзтитете „Иван Франко”; Јевгени Баран – научник и председник Ивано-Франкијевске обласне организације Националног савеза писаца Украјине и Петро Сорока – писац, доцент Тернопиљског националног педагошког универзитета „В. Гнатјук”.

У саопштењу Комитета се наводи да је за ово међународно признање ове године приспело више од 250 номинација из Украјине и света.

Ово је, иначе, треће велико међународно признање Василевском у овој години. Пре њега, Василевски је добио Малу Нобелову награду у Русији и „Златни прстен” у Македонији, што говори о његовом великом угледу не само код нас него и у свету.

_________

= извор: Лауреати «Саду божественних пісень»-2014

02929493

Комітет із нагородження Міжнародною літературною премією імені Григорія Сковороди «Сад божественних пісень» нещодавно визначив цьогорічних лауреатів престижної відзнаки.

На чолі зіркового списку – літературознавець, академік НАН України, Герой України, Шевченківський лауреат Іван Дзюба та письменник, лауреат Національної премії України імені Тараса Шевченка Валерій Шевчук, відзначений нині за книгу «Пізнаний і непізнаний Сфінкс: Григорій Сковорода сучасними очима».

Отримали почесну міжнародну нагороду й видатні зарубіжні письменники: Богдан Задура (Польща); Петро Захаров (Удмуртія), Рісто Василевські (Сербія) та Наомі Фойл (Великобританія), а також відомі українські поети й перекладачі: Анна Багряна, яка нині мешкає в Македонії, та член-кореспондент Європейської Академії наук, мистецтв і літератури (Париж) Дмитро Чистяк.

Відзначено й ученого, ректора Полтавського національного педагогічного університету імені Володимира Короленка, доктора філологічних наук, професора, академіка Академії наук вищої освіти України Миколу Степаненка, знаного кримськотатарського поета Сейрана Сулеймана (Сімферополь), мецената Ігоря Палицю (Луцьк) та трьох львів’ян: відомого письменника Миколу Петренка і

талановитих перекладачів із перської мови: викладача Львівського національного університету імені Івана Франка, члена Національної спілки письменників України Романа Гамаду й художницю Надію Вишневську.

Міжнародну літературну премію імені Григорія Сковороди «Сад божественних пісень» засновано у 2005 році за сприяння Національної спілки письменників України, Інституту літератури імені Тараса Шевченка Національної академії наук України та міжнародних громадських організацій.

Серед лауреатів минулих років – Микола Жулинський, Василь Голобородько, Михайло Слабошпицький, Рауль Чілачава, Кость Москалець, Павло Вольвач, Віра Вовк, Віктор Баранов, Сергій і Тетяна Дзюби, Юрій Барабаш; Імант Аузінь, Димитр Христов, Ріта Кіндлерова, Войцех Пестка, Збігнєв Фрончек, Інга Крукаускене, Сігвард Ліндквіст, інші відомі письменники, науковці, перекладачі, журналісти, актори, художники, музиканти, працівники освіти і культури, громадські діячі й меценати з України, Великобританії, США, Швеції, Бразилії, Болгарії, Чехії, Польщі, Сербії, Македонії, Латвії, Литви, Ізраїлю, Росії та Білорусі.

До складу Комітету з нагородження премією імені Григорія Сковороди «Сад божественних пісень» цього року ввійшли Василь Слапчук – голова журі, письменник і науковець, Шевченківський лауреат; члени Комітету: Марко Роберт Стех – літературознавець, письменник, доктор славістики в Канадському інституті українських студій (Торонто); Войцех Пестка – відомий письменник, лауреат міжнародних літературних премій (Польща); Євген Нахлік – доктор філологічних наук, професор, директор Інституту Івана Франка НАН України; Ігор Павлюк – письменник, доктор наук із соціальних комунікацій, старший науковий співробітник Інституту літератури НАН України, професор Львівського національного університету імені Івана Франка; Євген Баран – голова Івано-Франківської обласної організації Національної спілки письменників України, науковець; Петро Сорока – письменник, доцент Тернопільського національного педагогічного університету імені В. Гнатюка.

Цього року надійшло майже 250 подань і пропозицій з усіх регіонів України й закордону. Зокрема, кандидатури Анни Багряної та Сейрана Сулеймана на здобуття премії висунула міжнародна громадська організація «Чернігівський інтелектуальний центр», яка нині об’єднує 48 українських і зарубіжних письменників, журналістів, перекладачів та науковців (керівник – Сергій Дзюба).

Василь СЛАПЧУК,
голова журі

Postoji li nova zavera slobodnih zidara?

TRI velika masonska događaja koja su se zbila početkom juna u Beogradu skrenula su pažnju javnosti na aktivnosti Bratstva slobodnih zidara, koje mnogi u našoj zemlji smatraju tajnim i opasnim društvom. Na stotine slobodnih zidara iz Srbije, Evrope i sveta 6. i 7. juna bilo je u Beogradu da bi prisustvovalo 45. po redu Generalnoj skupštini Regularne velike lože Srbije i Evropskom mitingu masona.

stovremeno, u Beogradu je trajala prva velika masonska izložba „Slobodno zidarstvo u Srbiji 1785-2014“, koju je u Etnografskom muzeju postavila najveća srpska obedijencija, Regularna velika loža Srbije.

Skupština i miting masona održani su u hotelu „Metropol“ i imali su svečani karakter. RVLS je proslavio 95. jubilej od osnivanja prve Velike lože Jugoslavije, nastale 1919, sa sedištem u Beogradu, čiju tradiciju s ponosom neguje. Zasedanju Skupštine prisustvovali su predstavnici više od dvadeset velikih loža iz inostranstva, jer RVLS priznaje oko 140 velikih regularnih loža iz celog sveta.

Među gostima iz sveta važno mesto pripalo je Tomasu Džeksonu, sekretaru Svetske masonske konferencije, prvom masonu sveta i izaslaniku velikog kancelara Ujedinjene velike lože Engleske, princa Edvarda, vojvode od Kenta, prvog masona Evrope.

Negativne reakcije

OBELEŽAVAJUĆI stotu godišnjicu Prvog svetskog rata, evropski i srpski masoni su posetili Spomenik neznanom junaku na Avali i odali počast palim borcima Velikog rata.

Na ovaj način najuglednija srpska obedijencija, Regularna velika loža Srbije želi da se otvori prema javnosti i prikaže, kroz istoriju, svoj uticaj na srpsko društvo.

Masonske lože u Srbiji otvo- rile su svoje sajtove, vode kampanje i pozivaju na učlanjenje, šire međunarodnu saradnju, ne bi li tako masoni ojačali svoje redove i povećali uticaj na kreiranje političkog života u našoj zemlji. U međuvremenu, pokrenuta ja i masonska kampanja za vrbovanje novih članova širom dijaspore, pre svega u Švedskoj i Americi.

TAČI TRAŽ POMOĆ Albanska elita i premijer Hašim Tači zatražili su od Engleske da im pomogne pri osnivanju prve Velike lože Kosova. Sličan zahtev iz Prištine je upućen i u Tiranu, velikom majstoru Velike lože Albanije. Engleska i Albanija su odgovorile Kosovu da se za pomoć obrate Srbima…

„Reč je o zaveri protiv naroda i države“, pišu u svojim reakcijama mnogi čitaoci informacija o aktivnostima slobodnih zidara u Srbiji.

– Reakcije koje su usledile donekle su razumljive, jer u našem društvu postoje neobaveštenost i predrasude kada su u pitanju pravi ciljevi i načela masonerije. To je jedan od razloga za naše pažljivo izlaženje u javnost – smatra dr Ranko Vujačić, veliki majstor RVLS i glavni organizator ovih masonskih manifestacija. – Mi smo sastavni deo našeg društva, deo države i verujemo u Boga. Nama je stalo do toga da učinimo društvo boljim i pravednijim i da naša zemlja bude jaka i poštovana. Masoni, kao pojedinci, doprinose društvu, a ne masonerija kao institucija.

On objašnjava da masoni legalno rade u Srbiji i da imaju pravo da pozovu ljude da im se pridruže u svojim aktivnostima.

– Naša vrata su otvorena za sve dobre ljude na dobrom glasu koji žele da se moralno i duhovnu uzdižu, a koji su svesni da samo članstvo u masoneriji ne donosi nikakve društvene ili materijalne koristi – poručuje Vujačić. – U Srbiji postoje mnogi dobri ljudi koji žive u skladu s našim principima a nisu masoni. Oni su za nas masoni u srcu ili „masoni bez kecelje“.

Teoriju zavere o opasnosti masona, međutim, raspiruju i sukobi masonskih organizacija, Velike Britanije s jedne strane i Francuske, Italije i Nemačke, s druge. Englezi žele da pod svoju kontrolu stave jedinu legalni i priznatu Regularnu veliku ložu Srbije, ali se tome protive Nemci i Francuzi. Sa obrnutom tezom, da su masoni stvorili Jugoslaviju kao zamenu za „veliku Srbiju“ da bi sprovodili diktaturu nad jugoslovenskim narodima, nastupaju danas pojedini hrvatski istoričari. Ivan Vidas Punta već nedeljama s jednog zagrebačkog portala objavljuje svoje traumatično viđenje srpske masonerije „kao tajnog i surovog vladara Balkana“.

Tomas Džekson, Branko Krga, Stevan Nikčević, Svetko Kovač, Ante Marković

Raste poverenje

STRAH od masonske zavere šire i zagovornici ideje da je devedesetih godina Velika loža Jugoslavije formirana kao državni projekat Službe državne bezbednosti da bi se sačuvala SFRJ. Kao masoni te jugoslovenske orijentacije, pominju se bivši premijeri Ante Marković i Milan Panić, „čiji je zadatak bio da spasu Jugoslaviju“.

Ima Srba koji veruju da je učestalo pojavljivanje srpskih masona u javnosti posledica trenda u Velikoj Britaniji, gde slobodni zidari zbog opadanja broja članova pokušavaju da „vrbuju” kandidate za svoju masoneriju. I da se takva praksa prenela i u Srbiju, gde su uslovi za pridobijanje novih članova mnogo povoljniji.

CRNOGORSKO BRATSTVO Srpski masoni imaju veoma dobre odnose sa braćom iz Crne Gore. Zahvaljujući srpskim masonima, Crna Gora, na primer, nije imenovala svog ambasadora u Prištini, iako kao država ima svoju ambasadu na Kosovu. Zajedno sa Crnom Gorom, Nemačkom i Italijom, srpski masoni iz RVLS-a su 2010. godine pomogli u formiranju Velike lože Albanije. Tom prilikom u srpskoj delegaciji u Tirani bili su veliki majstor Petar Kostić, generalni sekretar Tahir Hasanović, veliki oficiri Svetozar Šijačić i Lukas Rasulić.

U Srbiji naglo raste interesovanje građana za masoneriju, naročito kod nižih slojeva društva, koji u 76 odsto slučajeva imaju poverenje u Bratstvo slobodnih zidara. Masonima ne veruju i smatraju ih opasnim viši slojevi srpskog društva – 61 odsto njih ne podržava aktivnosti slobodnih zidara. Ovakva podeljenost u stavovima prema masonima ljudi u Srbiji izvor je zabluda, osuda ili podrške srpskim masonima – jedan je od zaključaka do kojeg su došli analitičari CeSID-a kada su anketirali 5.000 naših građana.

Da li je zaista reč o novoj zaveri srpskih masona, pitali smo velikog majstora Ranka Vujačića, starešinu Regularne velike lože Srbije.

– Slobodno zidarstvo nije tajno zavereničko društvo, jer su statuti RVLS i njenog velikog majstora registrovani kod nadležnih organa Republike Srbije. Ono nije religija, niti je zamena za religiju – ukazuje Vujačić. – Moj je cilj da, kao veliki majstor, otvorim masoneriju ka srpskom društvu.

Regularnu veliku ložu Srbije priznaju velike lože u svetu, sa svih kontinenata, kao jedinu suverenu veliku slobodnozidarsku vlast na teritoriji Republike Srbije. RVLS je od 2006. godine nezavisna i samoupravna organizacija sa isključivim i neospornim autoritetom nad simboličkim učenjima i stepenima masona.

Veliki majstori RVLS bili su Dragorad Dragan Tanasić, od 1999. godine profesor Novak Nona Jauković, od 2001. godine patolog Jovan Lole Vasiljević, do 2005. profesor Srđan Stanković, a potom zubar Petar Kostić.

Elektroinženjer Ranko Vujačić inaugurisan je pre dve godine na Skupštini RVLS-a u Beogradu u velikog majstora. On je postao mason 1998. godine u Engleskoj. Dugi niz godina radio je kao visoki funkcioner u OEBS-u i UN u Beču. Rođen je 1951. godine u Beogradu. Studirao je istoriju, ekonomiju, diplomatiju i elektrotehniku na Malti, u Gracu, Berlinu i Beču, kao i u Parizu i Madridu. Državljanin je Austrije, Crne Gore i Srbije. Nesuđeni je šef crnogorske diplomatije i vlasnik Diplomatske škole u Beču.

Svuda prisutni

NA pitanje na koji način su masoni direktno pomogli državi i narodu, dr Vujačić odgovara:

– Ako pogledate prošlost Srba, videćete da su masoni ljudi čija se imena čitaju kao „ko je ko u našoj istoriji“. Masoni su radili na opismenjavanju i prosvetiteljstvu, jednom rečju, na stvaranju moderne srpske države. Naše novčanice nose likove velikih masona, a imena naših ulica su deo naše masonske prošlosti. Mi se danas trudimo da tu tradiciju nastavimo. Pomažemo ugroženima u poplavama, zajedno s našom braćom iz sveta.

Sam dr Vujačić je najzaslužniji za to što su Srbiju posećivali Tomas Džekson iz Amerike i zastupnik vojvode od Kenta, koji je, inače, rođak kneginje Jelisavete Karađorđević. Kneginja je, kao pobornik masonerije i kao humanista, odlikovana masonskim ordenom „Galileo Galileo“, koji je drugi po vrednosti u Italiji. U Srbiji je kneginja s masonima pomogla u razvoju Muzičke škole za talente u Ćupriji.

Ugled srpske masonerije poslednjih godina gradili su značajni i uticajni ljudi koji su bili ili su i danas članovi Regularne velike lože Srbije. Među njima su prvi čovek Vojvodine i predsednik Demokratske stranke Bojan Pajtić, poslanik Zoran Živković, Branko Krga, bivši načelnik Generalštaba, Svetko Kovač, bivši načelnik VBA, Stevan Nikčević, bivši načelnik BIA i državni sekretar, i novinar Luka Mijatović – saznali smo u RVLS-u.

Bojan Pajtić je primljen u masonsku ložu „Mitropolit Stratimirović“ u Novom Sadu pre pet godina. Kao početnik, imao je pravo da nosi plavu masonsku kecelju sa dva cvetića. Pošto dve godine nije plaćao članarinu, Pajtić je bio pred izbacivanjem iz lože, ali su se ugledna braća založila da ostane u njoj kao mason drugog stepena plave masonerije.

Zoran Živković je bio masonski učenik u RVLS-u kada je 2003. godine postao premijer Srbije. Tada je dobio poziv da poseti SAD i Džoa Bajdena, koji je ugledni mason u Americi, pa je unapređen u masonskog majstora. Bajden ga je primio kao brata, tri puta mu je prilikom pozdrava palcem stegao šaku i poslao poruku da, kao mason, ima poverenja u njega. Potom je Bajden pokušao da sa Živkovićem kao masonskim bratom razgovara u četiri oka i dogovori novu politiku prema Srbima. Međutim, Zoran Živković, koji tada, kako govore njegove kolege masoni, nije dobro govorio engleski, nije se snašao, pa je Džo Bajden odustao od bratske masonske pomoći Srbiji.

MIŠKOVIĆ NIJE MASON Slobodnim zidarima su bliski i poslovni ljudi: Filip Cepter, Petar Matijević, Pavle Matijević i Milka Forcan. Miroslav Mišković je predložen, ali je odbijen za članstvo u Bratstvu slobodnih zidara.

Srpski masoni danas drže 17 pozicija u Vladi Srbije, bilo kao ministri, bilo kao državni sekretari ili službenici. Većina njih su članovi RVLS-a – saznali smo u RVLS-u.

Ministar finansija Lazar Krstić je američki mason, o čemu postoje i podaci na internetu. Državni sekretar Laslo Cikoš iz Saveza vojvođanskih Mađara takođe je slobodni zidar. Šef kabineta bivšeg premijera Ivice Dačića je mason. Danas se nalazi na funkciji državnog sekretara. Ministarka Zorana Mihajlović samo je pobornik masonerije, ali je član jedne nadmasonske organizacije. I pored tako visokih pozicija u srpskoj vlasti, masoni iz Regularne velike lože Srbije tvrde da oni nisu osvojili Srbiju i da ne vladaju njome, kako to neki misle.

– Masoni ne mogu da kreiraju državnu politiku i da vladaju, ali imaju kao ljudi pravo da obavljaju dužnosti na koje su izabrani ili postavljeni. Masoni su, pre svega, dobri ljudi i patriote i ne mogu biti zaverenici – tvrdi jedan ugledni mason najvišeg, 33. stepena.

Ipak, dr Ranko Vujačić, kao prvi mason u Srbiji i starešina najveće obedijencije, Regularne velike lože Srbije, budućnost masonerije vidi u sveopštoj koristi po državu i narod:

– Masoneriju u Srbiji vidim kao jednu pokretačku snagu društva, koja ima svetlu budućnost. Želja nam je da u naše društvo ponovo vratimo prave ljudske vrednosti, veću toleranciju i da doprinesemo opštem društvenom napretku Srbije.

 

2.000 MASONA

Dve najjače srpske obedijencije su Regularna velika loža Srbije iz Beograda i Velika nacionalna loža Srbije iz Niša. Obe tvrde da su naslednice Velike lože Jugoslavije iz 1919. godine. Broj aktivnih masona u ovim dvema priznatim obedijencijama je oko 2.000. RVLS ima, kako tvrde njene starešine, hiljadu članova i mnogo veći ugled od VNLS-a, jer su njeni članovi imali masonske radove u najvećim centrima slobodnog zidarstva u Parizu, Londonu, Vašingtonu… Koliko ima masona u drugim obedijencijama, od kojih mnoge nisu legalne, teško da može da se sazna, jer one te podatke skrivaju.

Postoji li nova zavera slobodnih zidara? | Društvo | Novosti.rs.

Vučić u Berlinu: Šta god otuda donese, a da to nisu nove ucene i ultimatumi, dobro je prošao

Dmitrovic

Ratko Dmitrović – Vučić u Berlinu: Šta god otuda donese, a da to nisu nove ucene i ultimatumi, dobro je prošao

Kolika god da je razlika u snazi, bogatstvu i uticaju dveju država, a ogromna je, skoro nezamisliva, berlinski susret možda otvori i vrata na koja su Srbi odavno zaboravili. Na Vučiću je da proceni ono što je u politici najteže; šta njegova odluka (u Berlinu će sigurno nešto morati da odluči) donosi ne njemu već njegovom narodu. I ne sutra, već u periodu od sledećih 50 godina.

U utorak, 10. juna, nakon skoro stotinu godina pauze, u Berlinu će ponovo za politički astal sesti predstavnici nemačke i srpske države. Licem u lice. Negde u prašnjavim arhivama postoji, nema sumnje, zabeleška o poslednjem susretu predstavnika vlasti carske Nemačke i kraljevine Srbije. Beše to u vreme pred Prvi svetski rat.

S jedne strane, bio je kancelar Teobald fon Betman s druge Milovan Milovanović ili Marko Trifković. Verovatnije ovaj drugi. Ovoga puta nemačko-srpske razgovore vodiće Angela Merkel, najmoćnija žena na svetu, kancelar Nemačke, i Aleksandar Vučić, predsednik Vlade Srbije.

Vučić u Berlin putuje s koferom punim velike strepnje i malih nadanja. Šta god otuda donese, a da to nisu nove ucene i ultimatumi, dobro je prošao. Na stolu ga čeka sedam nemačkih uslova, donetih u Beograd prošlog decembra, koje Srbija mora da ispuni pre nego što joj se otvore vrata EU.

Dakle, Vučić ne može da ponudi ništa što Nemačka već ne traži, a da Srbija od Nemačke nešto traži, bez davanja, to u trgovini, što politika jeste, ne biva.

Manevarski prostor predsednika srpske vlade u berlinskim razgovorima manji je od bakarne površine nacionalne valute. Nemci su veliki, ozbiljan narod, Nemačka je ekonomska i politička velesila, odnose s drugim državama menja sporo i veoma teško, posebno odnos s malim državama i malobrojnim narodima. A Srbija i Srbi spadaju u takve.

Prvi odnos, tačnije kontakt, između Srba i Nemaca zabeležen je u vreme Stefana Nemanje i nemačkog cara Fridriha I Barbarose; susret u Nišu, 1189, za pohoda u Trećem krstaškom ratu. Među vitezovima cara Dušana bilo je i Nemaca (čuveni Palman). A iz tih vremena i danas u Srbiji ima toponima koji podsećaju na Nemce iz Saksonije, zvane Sasi, pridošle u carsku Srbiju u cilju unapređenja rudarstva. Padom Srbije pod tursku vlast, srpsko-nemački odnosi prekinuti su i obnavljaju se tek u drugoj polovini 19. veka.

U dva svetska rata Nemačka je na tlu Srbije ostavila strašne tragove. U danima raspada Titove Jugoslavije upravo je Nemačka (Kol i Genšer) ultimativno, preteći da će istupiti iz tadašnje Evropske zajednice ako ne bude po njenom, prisilila ostatak EZ da prizna nezavisnost Slovenije i Hrvatske.

Iz tog vremena pamtimo zastrašujuću satanizaciju Srba u nemačkim medijima. Tako je bilo do pre neku godinu. Stiče se utisak da je ovo utihnulo nakon otimanja KiM od Srbije, čemu je Nemačka dala ogroman doprinos.

Gde je Vučićeva i srpska nada, da li je uopšte ima? Angela Merkel nije od onih koji likuju nad malima i nejakima. To prepušta svojim saradnicima. Ako je pozvala predsednika Vlade Srbije da poseti Berlin nije realno pretpostaviti da to čini kako bi premijera Srbije, i Srbiju preko njega, dodatno ponižavala. Stari zahtevi su na stolu, novi je u vezi s Ukrajinom, ali i to nam je mesecima poznato.

Kolika god da je razlika u snazi, bogatstvu i uticaju dveju država, a ogromna je, skoro nezamisliva, berlinski susret možda otvori i vrata na koja su Srbi odavno zaboravili.

Na Vučiću je da proceni ono što je u politici najteže; šta njegova odluka (u Berlinu će sigurno nešto morati da odluči) donosi ne njemu već njegovom narodu. I ne sutra, već u periodu od sledećih 50 godina.

(Novosti)

=== Iz Komentara:

Лично мене не занима Вучић и остали политичари и шта ова посета њима 
доноси већ које и колико зло се спрема овом наороду … ја од силног 
добра ЕУ и Немачке тихе окупације осећам само последице . Питам се је`л 
неко види да се изузетно велики број локала у самом центру Београда , 
Новог Сада и.т.д. позатварало ( фирме су затворене) све је виче гладних и
сад уместо логора спремају нас за савремене логоре као јефтину радну 
снагу Европске Уније и додатно распрачавање. Човек који прави земљу 
окреће се свом народу а не земљи у даљини која се више пута показала као
истребљивач овог народа … које добро има овај народ , шта су 
то политичари у последљих 25 година дали народу … а све су нам узели. За мене Србија је окупирана земља

 

Vučić u Berlinu: Šta god otuda donese, a da to nisu nove ucene i ultimatumi, dobro je prošao.

ПРЕМИНУО ПЕСНИК НИКОЛА ЦИНЦАР ПОПОСКИ

 

 

Клас међу класовима. Звижд. Јун 4.-5, 2014. Фотодокументација Заветина
Клас међу класовима. Звижд. Јун 4.-5, 2014. Фотодокументација Заветина

Јуче, 04. јуна 2014. године, престало је да куца срце великог српског, македонског и православног песника НИКОЛЕ ЦИНЦАРА ПОПОСКОГ (Струга,Македонија,1944.). Отишао је тихо у сну као, најзначајнији божији одабраници и одшелници. У седам деценија свог узбудљивог и надсве садржајног и креативног живота остварио је замашни песнички опус од двадесетак књига, започет 1972. године песмозбирком Нерођени, затим са Кармом (1976), Струшким пројектом (1980) и нажалост завршеним трилогијом У ГЛАС СА СВЕЦИМА 2013. године. На том трновитом стваралачком путу изградио је необично оргиналан поетско, филозофски и духовни пројекат посвећен промишљану света у контраверзном пољу одсјаја и одраза смисла и његов утицаја на карактер и енергију људске и историјске, емотивне и интелектуалне судбине. За своју песничку мисију награђен је бројним књижевним југословенским, српским и румунским наградама: Ракићевом, Балкаником за поезију Академије Исток-Запад (Куртеа де Арђеш), Карађорћевом,Аркином, Скерлићевом и др.Његове песме заступљене су у великом броју антологија и прегледа савремене српске поезије, а превођене су и на више страних језика.О његовим књигама афирмативно су писали најзначајнији српски писци: Јовица Аћин, Бошко Томашевић, Вук Крњевић, Чедомир Мирковић, Душан Стојковић, Зоран Милисављевић, Мића Цвијетић и многи други. Био је „велика истина истицања источног ума и путоказ у путеном крвотоку на православном небу“. У духу његове поезије пулсирала је свест о корену света појединца, знакова и ознака мисионарских сензација живота и смрти, а свето у дослуху и дијалогу са Богом.

Зоран М. Мандић

Часопис – «роман» (документарно поетска- поетичка Дон Кихотерија) / Миодраг Мркић

(Из обимне студије – сабраних радова о Бела Тукадрузу, под насловом  „ПОСЛЕФДЊА СФЕРА МИСТИКЕ: Књига о Белатукадрузу“, Београд, 2013)

*

Бела Тукадруз (мај месец, 2014, фотодокументација "Заветина"
Бела Тукадруз (мај месец, 2014, фотодокументација „Заветина“

(9)

Више је него жалосно, симптоматично, да не кажем невероватно, да је изврстан један романописац, песник, есејиста и издавач, скренуо пажњу у Србији широј и ужој културној јавности, не својим романима Ујкин дом, Литургија, Трговци светлошћу, Месечева свадба, Кућа светих ратова, У друштву пустињских лисица, Пасија по Амарилису, Дневник за Сенковића, или књигама песама Земља Недођија, Рајска свећа, Песме из романа, Свеска ХОМОЉСКИ МОТИВИ, Архив у оснивању, већ жестоком књижевном критиком, и једним романом који је објавио под псеудонимом (Есмер Белатукадруз ДОКТОР СМРТ). Међутим, ту прадоксалност пажљивији читаоци Доктора Смрти могу схватити… Лукић је жестоко разобличавао тзв. официјелну и бирократску књижевност, која царује код Срба кроз 19. и 20. век… Лукић је разобличавао великане бирократске књижевности. Немилосрдно је критиковао тзв. књижевност литерарних «бардова», представника «награђеног правца», и типичне вуковске пандане оних умова који су дали под аренду своје креативне могућности разним режимима кроз време….

Сарадња са Заветинама и Лукићем доводила ме је у непосредну везу са поезијом, у непосредне близине идеала, али и књижевног наличја.

Кључно је да су се Заветине и Мирослав Лукић жестоко и исконски одупрли бирократско-одаџијској критици и да то није мала ствар.

Та област деловања, наравно, то кажем као битан сведок због потомака, Лукићу је одузимала онај део енергије које је као песник и романописац могао да угради у неке своје романе и књиге песама. Шта би било да је Лукић после романа доктор Смрт последњих пет година наставио да ради себично само своје књижевне послове? Да је био као други? Међутим, овај човеку и писцу и издавачу је наметнута једна друга судбина. Што су му је наметали старији, оцеви и оци, ништа зато; али је неразумљиво што су хтели да му је наметну и његови књижевни вршњаци, један добар део, то је својеврстан парадокс на први поглед. Зашто?

Одговориће неко временом. Или ће из самог књижевног језгра и опуса Лукића нешто проговорити…

(Из  поглавља Супсидијарије, стр. 13-14)

*

Деформација лика Беле Тукадруза (Бела Тукадруз (мај месец, 2014, фотодокументација "Заветина")
Деформација лика Беле Тукадруза (Бела Тукадруз , мај месец, 2014, фотодокументација „Заветина“)

                     Фрагменти о Мирославу и ћутању

 

Промовисање, конференција за штампу – или веће тајног друштва.

Промоције и конференције за штампу су у послеђе време “профитабилно”, “тржишно”, “маркентишко”… за “конзументе” поезије.

Дакле – промоција: унапређење…, утврђени церемонијал.

Већ деценијама идем на промоције , на конференције за штампу. Узгред сам и у мојим књигама говорио о промоцијама. Чак сам пре пет шест година објавио и један краћи рад о промоцијама и промоције и конференције за штампу су својеврсне приредбе, представе са својом психодинамиком и психостатиком учесника, и пре свега слушалаца заинтересованих. Врло често ко зна за шта заинтересовани а не за поезију. Промоције имају своју драматику, и промоције књиге и конференције за штампу.

“Деветог октобра 2002. године тачно у 12. часова и пет минутапочела је конференција за штампу поводом изласка нових бројева часописа Заветине Плусултра 1- 4/2000 иУметност махагонија 3 – 6 – 2002.И изласка Дела Мирослава Лукића Опус уметности махагонија”.

 

Ова конференција за штампу је приказана детаљно у Трећој Србији. Ја као учесник ове конференције за штампу (Гост књижевне трибине …) изнећу известан свој доживљај Конференције за штампу.

У декору тајанствене окованости књигама у школској библиотеци одвијала се представа Конференције за штампу. Мало је било званично позваних…. Доминирала су књиге Мирослава Лукића, часописи, издања… И музички део и говорни… – све је одавало утисак ВЕЋА неког тајног друштва које оставља у аманет неке тајне поруке младим. Као чинови тајне иницијације у тајна учења, знања… Ритуал… Свечаност и достојанство је наметао лежерни и озбиљни тон (драмски речено) Мирослава Лукића који је био и водитељ… Догађај лишен конфекцијске лежерности, егзибионистичког продуцирања, књишке дубокоумности, нарцизма лажне спонтаности.

… Ето, невичан усменом говору, осећао сам се у мојој 70.години свечано и у неком ритуалу те иницијације и откровења. Био сам као неки ђачић под неким притиском загонетке смисла мисли Михајла Петровића – Мике Аласа, мисли коју често цитирам. “ Јединство диспаративних феномена”. Мисао која садржи дубоке поруке модерности и науке и уметности модерне; и наравно мистике и филозофије.

Целу атмосферу појачавали су у интимном доживљају и сами наслови књига и часописа: Уметност махагонија, Дрво живота, Аветињска метафизика романа Ујкин дом, Заветине… Необичан музеј Плус ултра, Речник прототипа, источник … Дакле – дух пра…, древног, иницијације.

Чар мистичности тајног скупа заветног по моме осећању, уживљавању у заветност дубоких истина о мистеријуму будућности сенчило је присуство родоначелника сигнализма Мирољуба Тодоровића као и професора др. Димитријевића да кажемо овде доктора естеске хирургије. Да, естеске хирургије која је неопходна нашој “литератури, поезији, неопходна превредновању у свим видовима.

Млади гласови ученика који као у ритму говоре свете предаје, заветна знања духа – духа древних књига.

 

Не, нисам се стидео својих година, искуства. Подавао сам се слободно миљу маште доживљаја тајне алхемије речи тајног друштва. Из ходника допирао је жамор ђачких гласова. Чинило ми се да су то гласови мистеријума будућности, гласови сенке будућности. У себи се нисам либио да ме сенче духови мистерија питагореаца, орфеизма. Можда баш од њиховог духа има нечега у Источној Србији и у духу Мирослава Лукића?

(Из  поглавља Фрагменти о Мирославу и ћутању, стр. 213-214)

*

Детаљи поплаве, 15. мај 2014. Љешничка река, Звижд, Србија
Детаљи поплаве, 15. мај 2014.  Звижд, Србија

                                     Богочовечански реализам

 

Немам пара да купујемчасописе и новине. Оно што ми дође до руку углавном је окоштали академизам. Без дубине без интригантности духа – душе за актуелно, живо. Књишки академизам, неоакадемизам је оковао наша гласила. Ништа се не дешава.

У часописима Мирослава Лукића нешто се ипак дешава. Дешава се истина. Без гњаважа писаца из друге руке. Без академизма, врћења око Кафке,Камија, и понешто од новог… У часописима и листовима се врте иста имена старих писаца и новорегрутованих – ја теби ти мени.

Мирослав Лукић, да кажемо тако уобичајено, има свој стил (јединство форме и садржине… друштвене формације рађају стилске формације поетске). У том смислу резонујем. Чини ми се да би он радо пристао на тај назив његовог књижевно уметничког рада. Значи – богочовечански реализам. Читајући његове књиге ичасописе наметнуо ми се тај израз, та синтагма – богочевечански реализам. Наравно, ион сам употребљава тај израз, ту синтагму …. Ја тај реализам, дакле један од “вечних реализама разумем тако да песник, писац обухвата, докучује, допире до великих дубина И ширина само битка, тубитка као нивоа не битка, бића, апсолута, есенције, нирване, тао, Ништа, Празнине… Или, наравно, у духу – души .И даху варијанте хришћанства – византијског, православног, ако хоћете исветосавског – у духу Бога.

Да не распредамо даље. Није важно дали је синтагма за назив “правца”, “покрета” “школе”, “групе”, “струје”. Није важно дали је синтагма богочовечански реализам оригинална или је узета од другог. Важно је да је тај стил, поступак, “техника”, да су изражајна средства, “технологија”, израз, језик у ужем смислу стила оригинални. Важно је да то постоји у великој тежњи да се каже истина, Истина, ИСТИНА. Да се каже кроз феноменално манифестно, појавно наше (југословенско, српско, црногорско… балканско…) да допре до истине.

Сигурно као песнички акт пре свега Лукић хоће да допре до сржи феномена и пре свега социјалног, али увек у вези са божанским, апсолутом.

То се све види у радовима у часопису Трећа Србија.

Ево “сведока (цитат) за ово наше тврђење са 94. стране Треће Србије: “Свет у коме живимо, култура и књижевност у којој делујемо,одвикао се од светлости, ваља се у тами незнања и мрака и илузија. Заражен је епидемијом епохе, јавне болести. Заборављена су оба закона – пророчански и месијански. “

У свету тих идеја говори о наградама данас код нас и о награђеним наградом Дрво зивота за 2001.годину. Овде рецимо да Лукић говори отворено, јасно, без ћифтинског увијања, укривања трагова. и управо бар зато се и његови часописи читају као романесно штиво и као велики документ времена и на нивоу Само битка, Тубитка па ако хоћете и Битка. Његови часописи због живости и директности остварују, бар за модерног читалаца извесно јединство интересовања , равно јединству интересовања у криминалистичким романима. Ништа мање није ни јединство тона упрскос разноврсности садржаја целина, прилога. Ако бисмо хтели, могли бисмо говорити и о осталим јединствима: радње, места и времена. Као и о фазама (етапама развитка “епске” и “драмске “ радње. Добри уредници часописа вероватно пазе строго где ће шта да буде у свесци.

Трећа Србија је (као и остали часописи Мирослава Лукића) својеврсни досије времена. Досије о стваралаштву. О принудној илегали песништва… О непристајању на досијеа прећуткивања писаца..

Улоге новца, преображеника из мојих књига и нарочито књиге Прилози за биографију Ђавола, Голешке богиње и У тамизнака два. Лукић је у Трећој Србији моћно немоћан и кад ритмом часописа Трећа Србија (зар смо стигли тек до треће?!) разбија маркетиншки монопол. Да, дело Мирослава Лукића: тридесетидва наслова… Да – Трећа Србија. Тек трећа. Као да је у неком очају Мирослав Лукић упао у неку маркетиншку чаролију. Ништа мање није ни часопис Заветине Плус ултра, до зона преливања, мајсторска радионица рукописних издања,вид богочовечанског реализма као и сама адеса: Југославија, 11000 Београд. (…..)

 

Све, све је то манифестација есенције нашег самобитка, тубитка – феномен (Не бића)….

 

Све је то део овог својеврсног «романа « – часописа , тријумфа Мирослава Лукића и можда знак нашег пораза.

И ја, и говор о мом раду Превредновање само смо део тог часописа – романа…. Моћ привида…. Моћ чињенице, документа. Све, све је неки живи «роман» – часопис на насловом Трећа Србија. Уз моје смушено питање – зар тек, или већ – трећа?!. «Камуфлажно перје». …

 

Бела Тукадруз (мај 2014)
Бела Тукадруз (мај 2014)

                    Часопис – «роман»  (документарно поетска- поетичка Дон Кихотерија)

 

Мени не треба много веровати. Писац Војислава Бубања дао ми је монографију о бубањама. И, ја сам је приказао као роман, доживео је као роман. Није лудило када је Сергеј Анзенштајн имао намеру да сними филм по Марсковом Капиталу. Али, изгледа да је лудило када је један душевни болесник, како гласи прича у једној лудници… управник данима тражио телефонски именик… Један лудак му каже да је прочитао један велики и веома занимљив роман где има доста ликова мушких и женских и да су рељефно описани… Управник му каже дај ми да видим роман… Видео је именик телефонски кога већ данима тражи…

… Дакле, читао сам часопис Дрво живота, свеска 6 – 7 2002.године као «Роман». И, јесте по мом мишљењу «роман» – часопис. Својеврсни документарни роман забаван, ништа мање но криминалистички романи. Наша прелазна времена и «прелазна»… Наше друштвене формације рађају и нове уметничке, стилске формације, и нове жанрове. Ево поздравимо рађање часописа – романа «документарног «, «дневника».

Дрво живота свеска 8 – 9 , исто сам доживео као својеврсни документарни роман. Роман специфичне дон кихотерије нашег времена. Дон Кихота – поете, ствараоца који јуришајући на «ветрењаче» намерно чини нашу литерално, књижевно уметничку будућност смисленом. Сенке будућности. Какав драгоцен часопис – «роман». Какви свирепо искрени подаци, документи. Каква горда надмоћ горког сазнања о свету у коме живи зрачи из упорности, решености духа-душе и даха Мирослава Лукића. Да, даха – ритма одлучности. Како су мучни и прљави детаљи, лица, личности овог «романа-часописа-«дневника» Како ће некад паметан изучавалац историје уметничке књижевности бити радостан па и радостан у згуснутости материјала, документа. И можда због јединства тона, јединства интересовања биће још радоснији. Читати у будућности овакву књигу у царству дефилеја, параде углађених конфекцијских лажно академских приказчића књига са стереотипним изразима књижевника из друге руке.

Био бих тужан, ако будући читалац не буде уживао и у замеркама које Лукић налази и мом раду, мојим фалинкама, фалинкама мојих књига. И мој рад као и радови других су нека илустрација, да кажемо, Дневника једног писца…, или бар – из дневника једног писца.

Поред једносмерне углавном, преписке са редакцијама… Лукић даје и неколико примера приказа који су ето, грубо да кажемо, нека допуна илустрација, али истовремено и делови тог дневника.

(Из  поглавља Сенке будућности, стр. 223-226)

Детаљ поплаве, мај 2014, Звижд.
Детаљ поплаве, мај 2014, Звижд.

_______ Видети Мркићеву књигу, где се може поручити:

http://krmikovac.wordpress.com/%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%BE-%D1%83-%D0%BC%D0%B0%D0%BB%D0%BE%D1%98-%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B6%D0%B0%D1%80%D0%B8-%D1%81%D0%B0%D0%B7%D0%B2%D0%B5%D0%B6%D1%92%D0%B0-%D0%B7/