(Из обимне студије – сабраних радова о Бела Тукадрузу, под насловом „ПОСЛЕФДЊА СФЕРА МИСТИКЕ: Књига о Белатукадрузу“, Београд, 2013)
*
(9)
Више је него жалосно, симптоматично, да не кажем невероватно, да је изврстан један романописац, песник, есејиста и издавач, скренуо пажњу у Србији широј и ужој културној јавности, не својим романима Ујкин дом, Литургија, Трговци светлошћу, Месечева свадба, Кућа светих ратова, У друштву пустињских лисица, Пасија по Амарилису, Дневник за Сенковића, или књигама песама Земља Недођија, Рајска свећа, Песме из романа, Свеска ХОМОЉСКИ МОТИВИ, Архив у оснивању, већ жестоком књижевном критиком, и једним романом који је објавио под псеудонимом (Есмер Белатукадруз ДОКТОР СМРТ). Међутим, ту прадоксалност пажљивији читаоци Доктора Смрти могу схватити… Лукић је жестоко разобличавао тзв. официјелну и бирократску књижевност, која царује код Срба кроз 19. и 20. век… Лукић је разобличавао великане бирократске књижевности. Немилосрдно је критиковао тзв. књижевност литерарних «бардова», представника «награђеног правца», и типичне вуковске пандане оних умова који су дали под аренду своје креативне могућности разним режимима кроз време….
Сарадња са Заветинама и Лукићем доводила ме је у непосредну везу са поезијом, у непосредне близине идеала, али и књижевног наличја.
Кључно је да су се Заветине и Мирослав Лукић жестоко и исконски одупрли бирократско-одаџијској критици и да то није мала ствар.
Та област деловања, наравно, то кажем као битан сведок због потомака, Лукићу је одузимала онај део енергије које је као песник и романописац могао да угради у неке своје романе и књиге песама. Шта би било да је Лукић после романа доктор Смрт последњих пет година наставио да ради себично само своје књижевне послове? Да је био као други? Међутим, овај човеку и писцу и издавачу је наметнута једна друга судбина. Што су му је наметали старији, оцеви и оци, ништа зато; али је неразумљиво што су хтели да му је наметну и његови књижевни вршњаци, један добар део, то је својеврстан парадокс на први поглед. Зашто?
Одговориће неко временом. Или ће из самог књижевног језгра и опуса Лукића нешто проговорити…
(Из поглавља Супсидијарије, стр. 13-14)
*
Фрагменти о Мирославу и ћутању
Промовисање, конференција за штампу – или веће тајног друштва.
Промоције и конференције за штампу су у послеђе време “профитабилно”, “тржишно”, “маркентишко”… за “конзументе” поезије.
Дакле – промоција: унапређење…, утврђени церемонијал.
Већ деценијама идем на промоције , на конференције за штампу. Узгред сам и у мојим књигама говорио о промоцијама. Чак сам пре пет шест година објавио и један краћи рад о промоцијама и промоције и конференције за штампу су својеврсне приредбе, представе са својом психодинамиком и психостатиком учесника, и пре свега слушалаца заинтересованих. Врло често ко зна за шта заинтересовани а не за поезију. Промоције имају своју драматику, и промоције књиге и конференције за штампу.
“Деветог октобра 2002. године тачно у 12. часова и пет минутапочела је конференција за штампу поводом изласка нових бројева часописа Заветине Плусултра 1- 4/2000 иУметност махагонија 3 – 6 – 2002.И изласка Дела Мирослава Лукића Опус уметности махагонија”.
Ова конференција за штампу је приказана детаљно у Трећој Србији. Ја као учесник ове конференције за штампу (Гост књижевне трибине …) изнећу известан свој доживљај Конференције за штампу.
У декору тајанствене окованости књигама у школској библиотеци одвијала се представа Конференције за штампу. Мало је било званично позваних…. Доминирала су књиге Мирослава Лукића, часописи, издања… И музички део и говорни… – све је одавало утисак ВЕЋА неког тајног друштва које оставља у аманет неке тајне поруке младим. Као чинови тајне иницијације у тајна учења, знања… Ритуал… Свечаност и достојанство је наметао лежерни и озбиљни тон (драмски речено) Мирослава Лукића који је био и водитељ… Догађај лишен конфекцијске лежерности, егзибионистичког продуцирања, књишке дубокоумности, нарцизма лажне спонтаности.
… Ето, невичан усменом говору, осећао сам се у мојој 70.години свечано и у неком ритуалу те иницијације и откровења. Био сам као неки ђачић под неким притиском загонетке смисла мисли Михајла Петровића – Мике Аласа, мисли коју често цитирам. “ Јединство диспаративних феномена”. Мисао која садржи дубоке поруке модерности и науке и уметности модерне; и наравно мистике и филозофије.
Целу атмосферу појачавали су у интимном доживљају и сами наслови књига и часописа: Уметност махагонија, Дрво живота, Аветињска метафизика романа Ујкин дом, Заветине… Необичан музеј Плус ултра, Речник прототипа, источник … Дакле – дух пра…, древног, иницијације.
Чар мистичности тајног скупа заветног по моме осећању, уживљавању у заветност дубоких истина о мистеријуму будућности сенчило је присуство родоначелника сигнализма Мирољуба Тодоровића као и професора др. Димитријевића да кажемо овде доктора естеске хирургије. Да, естеске хирургије која је неопходна нашој “литератури, поезији, неопходна превредновању у свим видовима.
Млади гласови ученика који као у ритму говоре свете предаје, заветна знања духа – духа древних књига.
Не, нисам се стидео својих година, искуства. Подавао сам се слободно миљу маште доживљаја тајне алхемије речи тајног друштва. Из ходника допирао је жамор ђачких гласова. Чинило ми се да су то гласови мистеријума будућности, гласови сенке будућности. У себи се нисам либио да ме сенче духови мистерија питагореаца, орфеизма. Можда баш од њиховог духа има нечега у Источној Србији и у духу Мирослава Лукића?
(Из поглавља Фрагменти о Мирославу и ћутању, стр. 213-214)
*
Богочовечански реализам
Немам пара да купујемчасописе и новине. Оно што ми дође до руку углавном је окоштали академизам. Без дубине без интригантности духа – душе за актуелно, живо. Књишки академизам, неоакадемизам је оковао наша гласила. Ништа се не дешава.
У часописима Мирослава Лукића нешто се ипак дешава. Дешава се истина. Без гњаважа писаца из друге руке. Без академизма, врћења око Кафке,Камија, и понешто од новог… У часописима и листовима се врте иста имена старих писаца и новорегрутованих – ја теби ти мени.
Мирослав Лукић, да кажемо тако уобичајено, има свој стил (јединство форме и садржине… друштвене формације рађају стилске формације поетске). У том смислу резонујем. Чини ми се да би он радо пристао на тај назив његовог књижевно уметничког рада. Значи – богочовечански реализам. Читајући његове књиге ичасописе наметнуо ми се тај израз, та синтагма – богочевечански реализам. Наравно, ион сам употребљава тај израз, ту синтагму …. Ја тај реализам, дакле један од “вечних реализама разумем тако да песник, писац обухвата, докучује, допире до великих дубина И ширина само битка, тубитка као нивоа не битка, бића, апсолута, есенције, нирване, тао, Ништа, Празнине… Или, наравно, у духу – души .И даху варијанте хришћанства – византијског, православног, ако хоћете исветосавског – у духу Бога.
Да не распредамо даље. Није важно дали је синтагма за назив “правца”, “покрета” “школе”, “групе”, “струје”. Није важно дали је синтагма богочовечански реализам оригинална или је узета од другог. Важно је да је тај стил, поступак, “техника”, да су изражајна средства, “технологија”, израз, језик у ужем смислу стила оригинални. Важно је да то постоји у великој тежњи да се каже истина, Истина, ИСТИНА. Да се каже кроз феноменално манифестно, појавно наше (југословенско, српско, црногорско… балканско…) да допре до истине.
Сигурно као песнички акт пре свега Лукић хоће да допре до сржи феномена и пре свега социјалног, али увек у вези са божанским, апсолутом.
То се све види у радовима у часопису Трећа Србија.
Ево “сведока (цитат) за ово наше тврђење са 94. стране Треће Србије: “Свет у коме живимо, култура и књижевност у којој делујемо,одвикао се од светлости, ваља се у тами незнања и мрака и илузија. Заражен је епидемијом епохе, јавне болести. Заборављена су оба закона – пророчански и месијански. “
У свету тих идеја говори о наградама данас код нас и о награђеним наградом Дрво зивота за 2001.годину. Овде рецимо да Лукић говори отворено, јасно, без ћифтинског увијања, укривања трагова. и управо бар зато се и његови часописи читају као романесно штиво и као велики документ времена и на нивоу Само битка, Тубитка па ако хоћете и Битка. Његови часописи због живости и директности остварују, бар за модерног читалаца извесно јединство интересовања , равно јединству интересовања у криминалистичким романима. Ништа мање није ни јединство тона упрскос разноврсности садржаја целина, прилога. Ако бисмо хтели, могли бисмо говорити и о осталим јединствима: радње, места и времена. Као и о фазама (етапама развитка “епске” и “драмске “ радње. Добри уредници часописа вероватно пазе строго где ће шта да буде у свесци.
Трећа Србија је (као и остали часописи Мирослава Лукића) својеврсни досије времена. Досије о стваралаштву. О принудној илегали песништва… О непристајању на досијеа прећуткивања писаца..
Улоге новца, преображеника из мојих књига и нарочито књиге Прилози за биографију Ђавола, Голешке богиње и У тамизнака два. Лукић је у Трећој Србији моћно немоћан и кад ритмом часописа Трећа Србија (зар смо стигли тек до треће?!) разбија маркетиншки монопол. Да, дело Мирослава Лукића: тридесетидва наслова… Да – Трећа Србија. Тек трећа. Као да је у неком очају Мирослав Лукић упао у неку маркетиншку чаролију. Ништа мање није ни часопис Заветине Плус ултра, до зона преливања, мајсторска радионица рукописних издања,вид богочовечанског реализма као и сама адеса: Југославија, 11000 Београд. (…..)
Све, све је то манифестација есенције нашег самобитка, тубитка – феномен (Не бића)….
Све је то део овог својеврсног «романа « – часописа , тријумфа Мирослава Лукића и можда знак нашег пораза.
И ја, и говор о мом раду Превредновање само смо део тог часописа – романа…. Моћ привида…. Моћ чињенице, документа. Све, све је неки живи «роман» – часопис на насловом Трећа Србија. Уз моје смушено питање – зар тек, или већ – трећа?!. «Камуфлажно перје». …
Часопис – «роман» (документарно поетска- поетичка Дон Кихотерија)
Мени не треба много веровати. Писац Војислава Бубања дао ми је монографију о бубањама. И, ја сам је приказао као роман, доживео је као роман. Није лудило када је Сергеј Анзенштајн имао намеру да сними филм по Марсковом Капиталу. Али, изгледа да је лудило када је један душевни болесник, како гласи прича у једној лудници… управник данима тражио телефонски именик… Један лудак му каже да је прочитао један велики и веома занимљив роман где има доста ликова мушких и женских и да су рељефно описани… Управник му каже дај ми да видим роман… Видео је именик телефонски кога већ данима тражи…
… Дакле, читао сам часопис Дрво живота, свеска 6 – 7 2002.године као «Роман». И, јесте по мом мишљењу «роман» – часопис. Својеврсни документарни роман забаван, ништа мање но криминалистички романи. Наша прелазна времена и «прелазна»… Наше друштвене формације рађају и нове уметничке, стилске формације, и нове жанрове. Ево поздравимо рађање часописа – романа «документарног «, «дневника».
Дрво живота свеска 8 – 9 , исто сам доживео као својеврсни документарни роман. Роман специфичне дон кихотерије нашег времена. Дон Кихота – поете, ствараоца који јуришајући на «ветрењаче» намерно чини нашу литерално, књижевно уметничку будућност смисленом. Сенке будућности. Какав драгоцен часопис – «роман». Какви свирепо искрени подаци, документи. Каква горда надмоћ горког сазнања о свету у коме живи зрачи из упорности, решености духа-душе и даха Мирослава Лукића. Да, даха – ритма одлучности. Како су мучни и прљави детаљи, лица, личности овог «романа-часописа-«дневника» Како ће некад паметан изучавалац историје уметничке књижевности бити радостан па и радостан у згуснутости материјала, документа. И можда због јединства тона, јединства интересовања биће још радоснији. Читати у будућности овакву књигу у царству дефилеја, параде углађених конфекцијских лажно академских приказчића књига са стереотипним изразима књижевника из друге руке.
Био бих тужан, ако будући читалац не буде уживао и у замеркама које Лукић налази и мом раду, мојим фалинкама, фалинкама мојих књига. И мој рад као и радови других су нека илустрација, да кажемо, Дневника једног писца…, или бар – из дневника једног писца.
Поред једносмерне углавном, преписке са редакцијама… Лукић даје и неколико примера приказа који су ето, грубо да кажемо, нека допуна илустрација, али истовремено и делови тог дневника.
(Из поглавља Сенке будућности, стр. 223-226)
_______ Видети Мркићеву књигу, где се може поручити:
„Железничкa линијa 45. упоредника“ 