Архиве категорија: промоције

Две песме Владимира Корнилова (1928-2002)

Препев и белешка о песнику Владимир Јагличић

________________________________________________

Руски песник Владимир Корнилов
Руски песник Владимир Корнилов

Брест

У српском селу, с јутра, лепа вест:
у октобру црвеном,
посадио сам тај нејаки брест
у дворишту црквеном.

Сад бих да видим да ли се подигну,
да л прими се, ил свенуће…
Шта се за једну десило годину,
рећи је немогуће!

Што сам писао, из других је сати,
није до овог места.
Ал ево, шта ће од мене остати:
тек безименост бреста.

И нека, расти над тим српским селом,
болестима несвладан
и на последњем путу мом, кроз дело,
буди мој штап, од сада.

1992.

Милован Ђилас

Голи оток, а потом „Нова класа“.
„Нова класа“ је Ђиласово дело.
Та књига поста књигом светског гласа:
догматик скиде догму, ко одело.

Голи оток, то ГУЛАГ је, њихов,
измислио га управо Милован,
душман слободе, разљућени вихор,
он слободаре баш и не милова.

Туђ самилости, комуниста притом,
сахрањивао је одступнике живе.
Чак га је зато корио и Тито:
„Слушај, успори, не претеруј, Ђиле „.

Стари садиста и гонитељ Савле
постаде Павле апостол, ко нови.
…Ал „Нову класу“ написав, због правде
на Голи Оток он сам не доплови.

Ћелија: светла, и нетесна знатно,
ћилимом се, и вазом истицала,
али тамница, то је, ипак, затвор,
мада и с разним украсним трицама.

И ништа није могло да умири
ову махниту гордост црногорску,
зато је опет, ко и сви кумири,
још једну књигу написао, оштру.

До смрти суров, на суровом свету,
због прошлости се није покајао,
кад жртве своје сретне, ни берету
није скидао, нити се клањао.

Нису украсе тражили та обест,
ти обострани засеци до крви,
о Новој класи та ужасна повест,
на Голи Оток тај спомен што мрви.

_________

Владимир Корнилов (1928-2002)

Владимир Николајевич Корнилов родио се 29. јуна 1928. године у Дњепропетровску. у породици грађевинског инжењера. Године 1941. био је евакуисан у Новокузњецк, а од 1943. живи у Москви. Од 1945-50 студирао је на Књижевним институту Горкога, одакле су га три пута избацивали због „идејно штетних стихова“ и пијанчења. Од 1950. до 1954. служио је у армији, а прве стихове објавио је 1953. године. После објављивања поеме „Шофер“, почетком шездесетих постаје познат песник, али не успева да објави збирке песама „Повест из војне команде“ и „Почела“, јер је обе цензура растурила у словослагачницама. Ипак, излазе му збирке „Пристаниште“ (1964) и „Узраст“ (1967), које је цензура детаљно „прочистила“, после чега одлази, практично, у самиздатску књижевност. Његова повест „Без руку без ногу“ (1964, објављена тек 1975, на Западу), преведена је на многе светске језтике, као и следећа „Девојчице и дамице“ (1968). Обе те прозе одбили су скоро сви совјетски часописи, као и роман „Демобилизација“ (1976), у Русији објављен тек 1990. године. Године 1977. потписао је писмо у одбрану академика Сахарова, заједно са Лидијом Чуковском, Војновичем и Копељевим, и искључују га из Савеза писаца. Забрана објављивања прати га до 1988. године, после чега се његове књиге, напокон, несметано штампају у домовини.

Владимир Корнилов умро је 8. јануара 2002 године у Москви.

___________________ Видети више: : https://sites.google.com/site/editionsectiocaesarea/ruska-poezija/vladimirkornilov1928-2002

 

Advertisements

Zbornik popunjava prazninu

Reč je o zborniku radova sa međunarodnog naučnog skupa koji je naš sagovornik organizovao na Univerzitetu u Bordou. Autori su afirmisani naučni istraživači sa univerziteta iz Francuske, Srbije, Engleske, Nemačke, Italije, Rusije, Poljske, Ukrajine. Ovaj skup i zbornik su deo aktivnosti na čijoj realizaciji radi ekipa istraživača okupljenih oko projekta „Serbika“.

– Projekat je zapravo plod mojih dugogodišnjih razmišljanja kako da se otvore mogućnosti za uspešniju promociju naše književnosti u frankofonskom svetu. Shvatio sam da se ulaskom u eru „elektronske civilizacije“ – interneta, elektronske knjige i ajfona – ukazuju i nove mogućnosti za promociju tzv. „malih književnosti“, među koje spada i srpska. Zato sam, pre nekoliko godina, osmislio projekat „Serbica.fr“ u formi svojervsne „elektronske književne enciklopedije“, što je, kao inovativan pristup istraživačkom radu, odmah naišlo na podršku odgovornih sa univerziteta – ističe Srebro.

Nedavno su pokrenuli i sopstveni elektronski časopis. S obzirom da u Francuskoj, posle gašenja dve revije više nije postojala nijedna periodična publikacija posvećena srpskoj književnosti.

– Naš elektronski časopis je do sada objavio više tematskih brojeva koji su pobudili pažnju francuske akademske javnosti, kao što su temati o Andriću, Paviću, Steriji, srpskoj srednjovekovnoj književnosti, a upravo se pojavio i specijalni broj posvećen Svetlani Velmar-Janković. Za ovu godinu planirano je da objavimo još i tematske brojeve o stvaralaštvu Njegoša i Crnjanskog – kaže naš sagovornik.

Ovi projekti su pokušaj da se nadoknadi postojeća praznina s obzirom da je, kako ističe Srebro, srpska literatura danas nedovoljno poznata Francuzima.

– To je činjenica nad kojim bi trebalo da se zamisle pre svega oni koji su u Srbiji zaduženi da se bave promocijom nacionalne kulture u svetu. Zahvaljujući entuzijazmu prevodilaca, objavljeno je dosta savremenih autora, ali srpska književnost je i danas tamo gde je bila pre dvadeset-trideset godina: na margini francuske književne scene – kaže Srebro. – Neophodno je, da relevantne državne institucije pruže finansijsku podršku, s jedne strane, prevodiocima koji su istinski ambasadori naše kulture i, s druge strane, svim onim inovativnim projektima čiji je cilj da našu kulturu učine dostupnijom u inostranstvu. Iz iskustva u radu na projektu „Serbika“ znam da je entuzijazam važan, čak neophodan, ali se samo sa njim ne može daleko stići.

 

FRANCUZI UČE SRPSKI

GRAD Bordo je uvek bio jak slavistički centar u kojem i dalje postoji zanimanje za naš jezik, istoriju i kulturu, ističe Srebro:

– Za razliku od Pariza, u Bordou gotovo i ne postoji srpska dijaspora. Moji studenti su skoro isključivo Francuzi. Svake godine predavanja pohađa između trideset i pedeset studenata, što je dokaz da – uprkos dugogodišnjoj iskrivljenoj i negativnoj slici o Srbiji – mladi Francuzi pokazuju otvorenost i zanimanje za srpski jezik i kulturu. Ovde je nekada kao lektor predavao Danilo Kiš, a ja sam katedru nasledio od Žana Deska, jednog od najpoznatijih prevodilaca srpskih pisaca.///

 

 

Zbornik popunjava prazninu | Kultura | Novosti.rs.

57. Beogradski Sajam knjiga… Znakovi budućnosti

Termin: Od 21. do 28. oktobra 2012. godine. Sajam knjiga biće otvoren u nedelju i trajaće 8 dana.

Slogan : od A do Š.

Izložbene celine : Hala 1 arena: domaći izdavači kojima je izdavaštvo primarna delatnost (isključivo sa sopstvenim izdanjima) i zemlja počasni gost – Mađarska

Hala 1 parter: domaći izdavači kojima je izdavaštvo primarna delatnost (isključivo sa sopstvenim izdanjima)

Hala 1 galerija: domaći izdavači kojima je izdavaštvo primarna delatnost

Hala 2a: inostrani izlagači, nacionalne prezentacije, izdavači koji kao osnovnu delatnost imaju obrazovanje, izdavači školske i stručne literature

Hala 4: domaći i strani izdavači, državne institucije i distributeri, izdavači iz oblasti religije i teologije

Hala 4 galerija: prodaja korišćenih i antikvarnih knjiga

Hala 1a: programske sale i izložbeni prostor

Hala 2 galerija: pres centar

Na površini od 27.011 bruto kvadratnih metara, predstaviće se ukupno 478 izlagača, od toga 60 iz inostranstva. Prvi put u organizaciji Kancelarije za Kosovo i Metohiju Vlade Republike Srbije nastupa više od 30 izdavača i institucija kulture sa Kosova i Metohije, predstavljanjem svog izlagačkog programa na zajedničkom štandu u Hali 4 i organizovanjem promotivnih aktivnosti u Hali 1a.

Zemlja počasni gost

Ovogodišnja zemlja počasni gost jeste Mađarska. Na svom štandu, koji će se nalaziti na počasnom mestu u areni Hale 1, Mađarska će prezentovati svoju bogatu književnu i izdavačku produkciju. Takođe, počasni gost će putem posebnih sajamskih programa predstavi autore iz svoje zemlje, prevodioce, izdavače, distributere kao i sve one koji su na različite načine u vezi sa knjigom i mađarskom kulturom.

Inostrani izlagači: Pored Mađarske, zemlje počasnog gosta, na ovogodišnjem Sajmu knjiga učestvuju izdavači iz Velike Britanije, Francuske, Holandije, Nemačke, Austrije, Italije, Španije, Porugala, Grčke, Slovačke, Japana, Kine, Rusije, Belorusije, Irana, Brazila, Angole, Hrvatske, Bugarske, BIH, Crne Gore i Srbije.

EUNIK

EUNIK (EUNIC: European Union National Institutes for Culture) je mreža nacionalnih ustanova kulture država Evropske Unije. Na ovogodišnjem Sajmu knjiga, na štandu EUNIK-a zajednički nastupa pet instituta za kulturu iz zemalja Evropske unije sa sedištem u Beogradu: Britanski savet, Austrijski kulturni forum, Francuski institut, Gete institut i Institut Servantes.

Tema ovogodišnjeg zajedničkog nastupa su dečija književnost i bajke na jezicima zemalja koje ovi instituti predstavljaju. Takođe, na štandu EUNIK-a svojim književnim i kulturnim programom predstaviće se i Ambasade Švedske i Portugala.

Programski koncept: novi prostor za programe: Hala 1a omogućiće posetiocima jednostavniji pristup programima.

noseća tema: „Znakovi budućnosti“. Debate, predstavljanja različitih autorskih opusa i književnih/kulturnih projekata, kao i stručni skupovi u domenu izdavaštva, obrazovanja i bibliotečke delatnosti, pokušaće da ukažu na mogućnosti preosmišljavanja sveta. Neophodni diskursi o „krizi“ i „prošlosti“ uključiće, čini se, još neophodniji – diskurs o modelima budućnosti.

programski fokusi: aktuelna književna produkcija regiona; srpsko-mađarske kulturne i književne veze; statusi književne štampane i internet periodike u regionu; aktuelnosti na strip sceni; podsećanja: V. Popa, B. Pekić, R. Konstantinović, 120 godina Srpske književne zadruge; kulturna politika u domenu izdavaštva i knjige u evropskom kontekstu; novi modeli podsticanja prevodilaštva.

prateći mix-media programi: sajamske akcije umetnika i malih umetničkih kolektiva koji u svom društvenom angažmanu i radu koriste (literarni) tekst; nekoliko gostujućih pisaca iz regiona i Mađarske predstaviće svoj rad i u domenu performansa.

programi za decu: na programskoj mapi biće jasno istaknuti svi, raznorodni, interaktivni sadržaji namenjeni deci i mladima.

Izložbe – U ambijentu Hale 1a, kroz dijalog slike, teksta i objek(a)ta, sajamske izložbe predstaviće izbor iz regonalne književne periodike, čime periodika dobija „izlagački“ prostor na sajmu. Uvid u stvaralaštvo Stevana Raičkovića omogućiće kraljevačka Povelja, a biće prikazani i rezultati umetnika, učenika i studenata čiji se radovi bave pismom (alfabetom).

Izdavači predstavljaju – programski segment u okviru kojeg izdavači predstavljaju svoja nova izdanja i omogućavaju neposredni susret i razgovor čitalaca i autora.

Školski dan : Za Školski dan određen je četvrtak, 25. oktobar 2012. Ovaj sajamski dan posvećen je  organizovanim posetama učenika, nastavnika, školskih bibliotekara, studenata i profesora. Tom prilikom biće organizovan poseban sadržajan program namenjen deci i mladima.

Porodični dan: Za Porodične dane određeni su ponedeljak i utorak, 22. i 23. oktobar 2012. Tada će porodicama biti omogućeno da posete Sajam knjiga uz posebne popuste.

Nagrade: U okviru 57. Sajma knjiga dodeliće se više nagrada: Izdavač godine, Izdavački poduhvat godine, Dečija knjiga godine i Najlepša knjiga. Za nagrade automatski konkurišu svi izdavači iz Srbije, učesnici Sajma knjiga.

(……)  Radno vreme: Od 10 do 21h.

Ulaznice: Cene ulaznica na 57. Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga ostale su nepromenjene u odnosu na protekle tri godine – pojedinačna ulaznica je 250 dinara, ulaznica za grupne posete je 150 dinara, a cena porodične ulaznice je 600 dinara….. -Videti više: http://www.beogradskisajamknjiga.com/active/sr-latin/home/levi_meni/sajam_knjiga_2012.html

ЗБОРНИК ШУМАДИЈСКИХ МЕТАФОРА 2012

Ових дана изашао је из штампе „Зборник Шумадијских метафора 2012“ на преко 460 стр. (ШУМАДИЈСКЕ МЕТАФОРЕ, књига 21, Центар за културу Младеновац “Шумадијске метафоре“; уредник мр Душан Стојковић; ISBN: 978 – 86 – 85201 – 39 – 4 ). Садржај овог зборника је импозантан и доноси обиље „материјала“…

Овим речима препоручује овај зборник Уредник:

ДВАДЕСЕТ ПЕТ ГОДИНА НЕУНИШТИВЕ ЛЕПОТЕ ПОЕЗИЈЕ

Пристигла је двадесет пета година од како се „Шумадиј- ске метафоре“ одржавају у Младеновцу. Празник су поезије и песника. Лепоте саме. Мали велики јубилеј којим се наш Фести- вал придружује оним ретким који на нашем тлу трају и опстају. Наша песничка смотра није само успела да остане на ногама, већ се, растући непрестано и надрастајући саму себе, преобразила – без лажне скромности – у једну од најзначајнијих песничких ма- нифестација међу онима које се дешавају на нашим просторима, и потврдила свој – сасвим несумњиви – међународни карактер. Ове године инострани гост нашег Фестивала био је један од нај- значајнијих словеначких песника Нико Графенауер, учесник Ок- тобарских међународних сусрета писаца, а на представљању на- ше књижевне продукције на истим сусретима у Београду био је и руски песник Сергеј Гловјук. Учесници нашег песничког конкур- са и овај пут су били песници из читавог света: Републике Срп- ске, Црне Горе, Немачке, Шведске, Швајцарске, Чешке, Канаде, Новог Зеланда… Неки од њих су и у нашем Зборнику. У рубрици „Дародавци“ и ове године представљамо неколике стране песни- ке, оне који су постали део песничке традиције властитих књи- жевности и оне који спадају међу најзначајније активне ствара- оце у њима. Имате прилике да прочитате нове преводе песама Вилијама Блејка (преводилац је Бојан Белић), Рене Вивијен (Вла- димир Јагличић), Јоела Лехтонена (Ивана Брковић), Игора Хоњи- на (Станислав Травица), Малколма де Шазала (Душан Стојко- вић), Ивана Добника, Станислава Репара, и Есада Бабичића (пре- водилац са словеначког је аутор овог текста). Окончавамо и пред- стављање превода са француског језика (песме Данијелa Биге и Кристијана да Силве) наше рано преминуле суграђанке Оливере Милићевић.

Рубрика „Дародавци“ ове године је омогућила да се на достојан начин обележи двадесетпетогодишњица нашег фестива- ла. У оквиру ње објавили смо, поред осталих, песме онога ко га је засновао Стевана Средојевића Полимског, потом оних који су с фестивалом били од самог његовог почетка – преминулог Моме Димића и Радомира Андрића (о њему штампамо и засебну књигу Радомир Андрић или поезија која траје), затим чланова жирија и Савета фестивала. Ту су и песме неколиких победника: Милана С. Косовића, Драгане Буквић, Горана Лабудовића Шарла, Томи- слава Марковића, Дејана Богојевића, Мирјане Ковачевић, Ми- љурка Вукадиновића, Миленка Попића, Андреја Јелића Марио- кова, Жељка Јанковића и Огњена Петровића. Једнако, и песме добитника повеље „Карађорђе“ коју додељујемо почев од 2004. године: Николе Цинцар Попоског, Србе Игњатовића, Томислава Мијовића, Радомира Андрића, Ристе Василевског, Мирослава Лукића и Зорана М. Мандића. Нисмо се зауставили на томе. У жељи да „Дародавци“ буду прави, и антологисјки, песнички часо пис, штампали смо и песме сијасет других песника чиме смо – убеђени смо – покрили наш песнички простор у највећој могућој мери.

На овогодишњем конкурсу учествовало је двеста триде- сет шест песника, а прозаици у послали деведесет осам прича. Наставља се „прича“ која траје неколико година и којој изгледа неће ни бити краја: међу учесницима је поприличан број афирми- саних, окњижених, престижним наградама награђиваних песни- ка, али се све више појављују и они песници и песникиње од којих се тек очекује да прозборе своје аутентичне песничке речи. Наш Фестивал, и то је правило које за њега важи, и прва је од- скочна даска за многе младе ауторе. Ове године као посебан куриозитет бележимо да се, поред младе песникиње гимназијалке Анђеле Пендић, у нашем зборнику обрела (мало историје: подсе- ћа нас то на раније године када су зборник красиле песме тада та- кође изузетно младих младеновачких песника: Томислава Марко- вића, Бранке Згоњанин, Ивана Зечића, Марије Иритано, Ане Митрашиновић…), један од најмлађих учесника икада присутних, ученица првог разреда гимназије у Ваљеву, Тијана Радовановић.

Зборник је сачувао своју концепцију. Састоји се из прегр- шти малих књига. Основицу чине – очекивано – прилози награђе- них, похваљених и одабраних песника и писаца кратких прича.

У рубрици „Баштиник“ ове године представљамо нашег драгог сарадника,  Душана Чоловића песника који је у нашим едицијама објавио читаву серију песничких књига: У икони душе, Орашачки пут, Одјек бескраја, Светлосне двери, Синовима тајне свевишње, Млеко језика и – недавно – Унутрашње небо.

Добитник повеље “Карађорђе“ за 2011. годину самосвој- ни је песник Зоран М. Мандић, који властиту поезију гради као особену симбиозу лирског, драмског и есејистичког. У Зборнику он је “покривен“ студијом и неколиким песмама. Књига његових изабраних песма Кафкина фонтана, којом се он указује као један од најзначајнијих живих српских песника, управо се појавила у нашим издањима.

Тема есеја био је Божидар Шујица. Овај велики а непра- ведно скрајнути песник, покривен је неколиким есејистичким прилозима Жарка Ђуровића, Луке Прошића, Зорана Антонијеви- ћа и Душана Стојковића, као и досад необјављеним текстом из 1984. године великог песника Оскара Давича. У оквиру рубрике „Дародавци“ доносимо досад у књигама нештампане песме Божидара Шујице сасвим убеђени да ће се незаслужени вео ћута- ња о његову песништву разгрнути сасвим. По први пут смо, сјајним прилогом „У потрази за изгубљеним идентитетом“ Гор- дане Смуђе, пропратили прошлогодишњи позоришни фестивал у Младеновцу чији је организатор Центар за културу у Младе- новцу, један од издавача наших књига. Велико нам је задовољ- ство да су нам се својим критичким прилозима придружили ниш- ки приповедач, романсијер, песник и есејист Саша Хаџи Танчић и ранији победник нашег Фестивала Миленко Попић (други, дра- гоценим, „Причама о Коњовићу“). Настављамо са каталошким праћењем младеновачке књижевне продукције.

Ове године „Шумадијске метафоре“ планирају да издају више од десетак књига. Поред споменутих – Мандићеве Кафкине фонтане, Чоловићевог Унутрашњег неба и студије Радомир Андрић или Поезија која траје – те Зборника 2012, песничке књиге овогодишње победнице Снежане Радојевић и седме књиге Граматике смрти, то су и роман Полицајка Јованке Јовановић, Неважни сусрети Данијеле Падејски, Српска глава и друге песме Ђорђа Николића и – будите мало стрпљиви –  …

Прошлогодишња победница по гласовима публике Ана Митрашиновић је пред вама са прегршт песама које ће вас – уверен сам – убедити како се око нашег Фестивала, и не само у средини која га је изнедрила и одржава га, јате млади песници пред којима је права песничка будућност.

Двадесет пет година неуништиве лепоте

 

поезије, Душан Стојковић

   5

Одлука жирија за поезију      8
НАЈЛЕПША ПЕСНИЧКА РЕЧ
Временски палиндром, Снежана Радојевић, Кула

11

Вино из Бањске, Милош Јанковић, Београд

13

У крзно увијена смрт, Оливер Јанковић, Београд

14

ЛЕПОТА ПОЕЗИЈЕ
Грешка у оку сликара, Јелена Стојковић Мирић, Београд

17

Телеграм, Дамир Недић, Крагујевац

18

ПЕТНАЕСТ ОДАБРАНИХ
Киша, Златко Васић, Апатин

21

Молитва, Јелена Зарубица, Кула

22

Призори тишине, Влада Илић, Смедеревска Паланка

23

Говорила је мати, Мирослав Костић Коле, Београд

25

Плаво-сиви голуб …, Марко Лештанин, Краљево

26

Ослушкивање ријеке, Бранислав М. Луковић, Беране, Црна Гора

 28

Само ваздух дише, Каја Панчић Миленковић, Пирот

 29

Скајгезерка, Ана Митрашиновић, Младеновац

 30

Елегија о тучи, Мирослав Павловић, Крњево

 32

Ћутња, Игор Ремс, Бар, Црна Гора

 34

Последњи дан, Обрен Ристић, Књажевац

 35

Мисли износим на светлост, Јевросима Ристовић, Београд

 36

Девојка са трећег воли да попије…, Гордана Смуђа, Београд

 37

Испрегнуте речи, Станислав Стефановић, Оџаци

 38

Слава Светог Николе…, Бајо Џаковић, Јагодина

 39

ПЕСНИЧКА НАДАХНУЋА
О маљу и снегу…, Владимир Бјелановић, Нова Варош

 43

Како се пишу уснуле песме, Борислав Бора Благојевић, Ћуприја

 44

Времеплов, Данијела Богојевић, Ваљево

 46

Ах те улице, Небојша Божиновић, Ниш

 47

Бели ждрал, Љубомир О. Вујовић, Београд

 49

Ћутимо моја мајка и ја, Мајо Даниловић, Нови Београд

 51

Глад, Мирјана Даниловић, Београд

 52

Посвађани, Озренка Драгић, Земун

 53

Крајеви у мирењу…, Марина Дробњаковић, Нови Сад

 54

Одасан, Владимир Дуловић, Нова Варош

 55

Опорука, Слободан Ђекић, Вршац

 56

Песник на Пеку, Томислав Ђокић, Параћин

 57

Доколица, Милош Јанковић, Београд

 58

Завршни рачун, Милош Јанковић, Београд

 59

За даном који протиче, Оливер Јанковић, Београд

 60

Сага о маратонцима, Оливер Јанковић, Београд

 63

Између осталог, Владета Коларевић, Брезовац

 65

Тетоважа на отвореном срцу, Јефимија Коцић, Ниш

 66

111 година касније, Славиша Крстић, Смедеревска Паланка

 68

Александријски квартет, Милан С. Косовић, Београд

 69

У тихом храму душе, Слободанка Луковић, Крагујевац

 71

Сувенир, Елеонора Лутхандер, Стокхолм, Шведска

 72

Поподне једног песника, Јасмина Малешевић, Београд

 73

У резигнацији, Жижа Марковић, Крагујевац

 74

Запитај крајпуташе, Оливера Марковић, Крагујевац

 75

Затвори очи и видећеш, Видак М. Масловарић, Нови Београд

 76

Ти спаваш, Душан Мијајловић Адски, Ниш

 77

Упорна црта, Милосава Мијовић, Нови Београд

 78

Тугованка за песником , Томислав Милошевић, Нови Београд

79

Стартни блок, Драган Недимовић, Београд

 80

А сада ћути и спавај, Дамир Недић

 81

Вена неувена, Ана Никвул, Младеновац

 82

Што има срећу…, Димитрије Николајевић, Крагујевац

 83

Пут на небо, Срђан Опачић, Нови Београд

 84

Мрак нечашћа, Славица Пауновић, Крагујевац

 85

Сусрет са Ништа…, Анђела Пендић, Београд

 86

Светови, Предраг Петровић, Крушевац

 87

Излизане флекице, Тијана Радовановић, Ваљево

 88

Лебди рибља кост, Снежана Радојевић, Кула

 89

Лавиринт у кутији, Снежана Радојевић, Кула

 90

Можда ће се родити песма, Балша Рајчевић, Београд

 92

Мартовске кише, Татјана Салингер, Београд

 93

Међу књигама, Александар Сокнић, Београд

 94

Циганка која продаје купус, Милош Стојановић, Земун

 95

Леноћка I, Јелена Стојковић Мирић, Београд

 97

О још једном песнику, Саша Тодоровић, Горњи Степош

 101

Ода алтер егу, Олга Трубарац, Младеновац

 103

Бекство, Саша М. Угринић, Велика Плана

 104

Темпо, Катарина Фиаменго, Нови Београд

 105

Прозорско окно, Тамара Хрин, Руски Крстур

 107

Другар, Снежана Freyja Чкојић, Ваљево

 108

ПЕСНИЧКО ДАРИВАЊЕ
Радомир Андрић

 111

Зоран Антонијевић

 123

Есад Бабачић, Словенија

 125

Дејан Богојевић

 127

Вилијем Блејк, Енглеска

 131

Драгана Буквић

 132

Ристо Василевски

 138

Рене Вивијен, Француска

 142

Миљурко Вукадиновић

 146

Ненад Глишић

 149

Небојша Деветак

 152

Мома Димић

 154

Иван Добник, Словенија

 156

Милоје Дончић

 160

Бранислав Зубовић

 162

Срба Игњатовић

 164

Жељко Јанковић

 166

Милош Јанковић

 168

Андреј Јелић Мариоков

 172

Мирјана Ковачевић

 174

Милан С. Косовић

 176

Горан Лабудовић Шарло

 181

Јоел Лехтонен, Финска

 183

Мирослав Лукић (Белатукадруз)

 185

Зоран М. Мандић

 191

Ратко Марковић Риђанин

 198

Томислав Марковић

 200

Томислав Мијовић

 203

Братислав Р. Милановић

 205

Зоран Милисављевић

 207

Оливера Милићевић (преводи са француског)

 209

Александар Милошевић, Шведска

 211

Ђорђе Николић

 212

Огњен Петровић

 214

Миленко Попић

 217

Никола Цинцар Попоски

 220

Станислав Репар, Словенија

 226

Благоје Свркота

 228

Гордана Смуђа

 230

Стеван Средојевић Полимски

 232

Радомир Стојановић

 233

Душан Стојковић

 236

Мирослав Тодоровић

 239

Игор Хољин, Русија

 246

Малколм де Шазал, Маурицијус

 261

Божидар Шујица

 262

ПОБЕДНИК ГЛАСА ПУБЛИКЕ 2011.
Ана Митрашиновић, Песме

 275

ИНОСТРАНИ ГОСТ „ШУМАДИЈСКИХ МЕТАФОРА“ 2011.
Нико Графенауер, Словенија
Нико Графенауер, песник битка, Душан Стојковић

 285

Песме Ника Графенауера

 288

УЧЕСНИК МЕЂУНАРОДНОГ СУСРЕТА ПИСАЦА
НА ПРОМОЦИЈИ „ШУМАДИЈСКИХ МЕТАФОРА“ 2011.
Сергеј Гловјук, Русија

 299

ПОВЕЉА „КАРАЂОРЂЕ“ ЗА 2011. ГОДИНУ, Зоран М. Мандић
Саопштење председника жирија

 305

Нестварни оквири есејистичког у Мандићевој лирици, Д. Стојковић

306

Песме Зорана М. Мандића

 314

КЊИЖЕВНА НАГРАДА БОГОРОДИЦА ТРОЈЕРУЧИЦА 2012.
ФОНД ИВАНКА МИЛОШЕВИЋ
Ганчо Савов

 331

ЛЕПОТА ПРИПОВЕДАЊА
Одлука жирија за кратку причу и есеј

337

Границе, Гордана Смуђа, Београд,

338

Изокренути снови, Наташа Ристић, Београд

 341

Сандуче, Јадранка Чавић, Праг, Чешка

 345

Капут за Радована, Бранислав Банковић, Младеновац

 347

Аземе, брате, Љубиша Смиљковић, Сопот

 352

Она / Оне, Бајо Џаковић, Јагодина

 357

ЕСЕЈИ И ПРИКАЗИ
„Изгледи за сутра“ Божидара Шујице, Оскар Давичо

 361

Дубине поетских кругова, Жарко Ђуровић

 369

Поезија Божидара Шујице, Лука Прошић

 374

Човечанство у понору, Зоран Антонијевић

 376

Поезија Божидара Шујице, Душан Стојковић

 379

Двокрилне песме, Душан Стојковић

 389

Умирали су својевољно, Саша Хаџи Танчић

 397

Приче о Коњовићу, Миленко Попић

 400

У потрази за изгубљеним идентитетом, Гордана Смуђа

 407

Каталог књига младеновачких писаца

 415

Младеновачки песници у антологијама

 416

Рецепција издања „Шумадијских метафора“

 417

БАШТИНИК (11) ДУШАН ЧОЛОВИЋ
Лирско небесје и наднебесје Д. Чоловића, Душан Стојковић

 423

Песме Душана Чоловића

 429

Песничке збирке Душана Чоловића

 436

Песме Душана Чоловића у антологијама

 436

Критика о песништву Душана Чоловића

 438

IN MEMORIAM
Драгован Јовановић

 443

ПРЕД ЊИМА ЈЕ ПЕСНИЧКА БУДУЋНОСТ
Одлука жирија за ученичке радове, 449
Успомене из основне школе, Богдан Марковић

 451

Ово сам ја, Душан Митић

 455

Љубав, Тамара Грујић

456

Девојка која ме је убила, Сара Марнику

 457

САДРЖАЈ

 459

Зборник се може поручити директно од издавача.

ПОХВАЛА ВЕКУ УЖАСА / Мирољуб Милановић

Над књигом есеја Ода XX веку Беле Хамваша

 

 

Тешко је у двадесетом веку наћи мислиоца који је био у стању тако јасно, прецизно и блиставо да мискли и у често беизлазним животним условима изгради свој филозофски поглед на свет, упркос владајућем тоталитаризму и догми на којој се заснивао. Да уђе у срж социјалистичког друштвеног система и укаже на пукотине у којима се урушавао, пре свега по питању човекове слободе и животне истине. То могу само људи од интегритета и велике моралне и духовне снаге чија моћ уверења надилази тривијалност и приземност обичног живљења. Да погледају у очи веку који им је додељен и покажу какво му је лице. Бела Хамваш био је један од њих.

Сабласти су га прогониле целог живота. Прво, писац рођен у малој земљи (1897), који пише на малом језику, ма колико био изузетан, има мале могућности да изађе у велики свет. На његовом путу су све препреке и никакве погодности. Први светски рат га није мимоишао: ратовао је на украјинском и италијанском фронту где је доживео и душевни слом. Извесно затишје после Првог светског рата помогло му је да допуни образовање, тада у Будимпешти студира немачки и мађарски језик. Затим добија запослење као библиотекар. За време Другог светског рата три пута је мобилисан, а 1945. дезертира излажући се смртној опасности. Једна граната погађа његов стан и уништава му књиге и рукописе. А онда је дошла велика сабласт: социјалистички друштвени систем диктиран из Москве коме се он одлучно супротставио својим делом. Казна је била примерена и неопозива: губљење места библиотекара и забрањивања објављивања. За писца је то било као смрт.[1]

И онда, шок: човек који је имао све разлоге да проклиње двадесети век (двадесет четири године упорног писања и необјављивања, а од 1945. до смрти 1969), у том невремену напише Оду XX веку: „Али не да не проклињем и не грдим своју злу судбину што ме је бацила у ово доба, као готово све без изузетка, него сам јој захвалан и свом столећу истовремено, зато што су ме толико намучили и дали прилику да проживљавајући све то да доспем овде где јесам. Не треба помишљати само на блиставе ужасе, него на још блиставије антисиле које се рађају и израстају у борби са овим ужасима.“[2]

Племените мисли (Хегелов идеализам) лоше интерпретиране (у марксизму), примењене у пракси (социјалистички систем), конкретно у филозофији и књижевности доводе до губљења слободе, и великог мислиоца, преко послушних чиновника Жданова и његовог подређеног Ђерђа Лукача, претварају у баштована и помоћника физичког радника на хидроелектрани „Тиса“. Али на сцену ступају моћне „антисиле“, и као у античкој драми, правда мора бити задовољена: Бела Хамваш после смрти бива читан и превођен и добија место у мађарској књижевности које му припада. Ђерђа Лукача мало ко и спомиње.

„Најусијанија“ сабласт која стоји у основи мисаоног бића човека двадесетог века јесте несклад између Идеала и Животне стварности. По Хамвашу, човек је склопио „брак из рачуна“ са Хегеловим Идеалом, али је стално у браколомству са његовим Величанством животом. Идеал је „стара, досадна дама“ а Живот је увек нов и узбудљиви и носи низ непознаница. Љубав према животу је она сила која му омогућава постојање, упркос свему. Пошто је принуђен да стално вара Идеал, неуроза је стање у које неминовно доспева. За метод да се превазиђе та сабласт знао је Демокрит још пре две и по хиљаде година: једини начин је да се исмеје. Али свеједно, сабласт остаје.

Идеал поставља највиши захтев пред човека. Без идеала човек не може, и кад га достигне, он се уситни, нестане. У извесном смислу, идеал ограничава слободу. Из тога, како каже Хамваш, настаје скандал. „Где је хегелијанизам почео да поприма претеране сразмере, нестаје здрав и гибак хумор према лажи, човек постаје фанатик, намргођен, његов ум и расположење се натуште“…[3] Зато Хамваш цитира Т. С. Елиота. „Т. С. Елиот сматра хегеловску институционалност опасном и тражи закон који жели да осигура права грађана наспрам прекорачивања права државе. Држава, каже г-дин Елиот, формира ограничена права за човека. Она располаже човековим животом, смрћу, имањем, завлачи му руке у џеп и врши насиље, дакле понаша се као Хегел. Она (држава) се позива на интерес већине иза које се повлачи интерес мањине.“[4] Али ни мишљење Т. С. Елиота Хамваш не дели потпуно јер сумња да би друга држава која би настала после ње била можда још већи Минотаур. Он сигурно зна само једно: шта неуротичаре боли у хегелијанизму: „Изванредна напетост између теорије (Идеал) и праксе (Живот).“[5] Врхунац скандала биће „идејна теорија највишег реда коју ће неко објавити и у којој ће спојити праксу и идеал чији ће циљ бити потпуна срећа сваког човека“.[6] Идеал спојен са праксом у социјализму није донео срећу за сваког појединца и такво мишљење срушило се као кула од карата.

Суштинско питање које прожима ову Хамвашеву књигу есеја јесте: где је простор за срећу човека? Држава настала на темељима Хегелове филозофије то очито није: „На подручју заједничких заблуда, које се забуном назива друштвом…“[7], прва је реченица у књизи где је улога савршене државе доведена у сумњу. Колективизам не нуди ништа сем заједничке смрти: „Умрите тихо!“ Демокритов материјализам са својим захтевом за смехом, близак је планктонизму. Планктон је маса, али човек одбија да буде само део неке масе. „Ханан и планктон сачињавају целину као што се обично данас каже, диктатор и маса… Планктон је сабласт. Човек није микроскопска живуљка између биљке и животиње, чија је материја од кварца и ветар је тера…. Он је биће које располаже сопственим одлукама, он има способност да може бити и Ханан, може бити и планктон, али је заправо истински човек ако је човек.“[8] Слободна воља човекова и индивидуализам, супротност су Ханану и планктону. Прави убица слободе, љубави и индивидуализма оличене у Христу, није Јуда, Пилат нити маса, него Ханан. Његов дух и начин делања трају кроз векове.

Хамваш има све разлоге да се позабави овим „господином“ и пластичношћу која иде до минуциозности, карактерише његов лик и дијагностицира болест. Везаног Христа су водили од једне до друге власти. На крају је стигао пред Ханана. „Ханан је био невидљиви владар Јудеје, глава оних одређених, увек постојећих тридесет породица, и знамо да су прави владари увек невидљиви… Ханан је опрезни тактичар, пребогат пензионисани првосвештеник, напарфимисан и галантан, претерано чистих ноктију, увек тих и отмен господин који… није подигао ни обрву кад је рекао: ‘Није у садашњем интересу Јудеје да овај човек дуго живи.’“[9] Ханан је „Антипод пророку… У њему је парфем и елеганција, хладан ум и дистанца, догма и суровост. Тактика. Увек и увек тактика… У лику Ханана се види готово хемијски чисто непоштење и подлаштво, издаја и суровост. Он је злочинац злочинаца…“[10]

Ханан је дакле по Хамвашу парадигма апсолутне тоталитарне власти. Непобедив и недодирљив. Пред њим је немоћан ни човекољубац Христ који је говорио ученицима: „Хоћу да вас учиним слободнима.“ Ханан је последња тачка до које човек у свом паду може да доспе. Али у његовој надмоћности крије се провалија: својим деловањем он никога не може да усрећи.

За Хамваша је апсолутна власт једног човека над другима највеће зло и порок. Такву власт он је добро проосећао у својим зрелим годинама и платио високу цену. Тражио је корен и нашао га у историји и људској мисли наопако реализованој у пракси. Скидао је један по један слој да би стигао у само средиште зла и погледао му у очи. Али није клонуо духом јер је видео још „блиставије антисиле“ које се рађају из борбе с овим „ужасима“. Његова узнемирена мисао није поклекла. Наслутио је путеве и излаз за човека, видео је ведрину. И Христов осмех.

Противник празних порука („Само без педагогије!“) и празног моралисања, под удар његове критичке мисли дошли су и тзв. усрећитељи човечанства, они који робују свом делу, естете: „То је једна од најфеноменалнијих фигура нашег доба, естета тиранин, танана душа скочањена као лед, масовни убица који би био у стању да искорени цело човечанство.“[11] Хегелијанац то чини зарад добробити целог човечанства, естета тиранин да задовољи своју таштину, самовољу и празнину. Такав моћник му је одредио судбину[12], али само за живота. На будућност није могао да утиче.

Скидање лажних позлата са лица цивилизацијске мисли, указивање на наборе из којих настају ужаси и трагедије, Хамваш ипак није одолео да не помисли на човека будућности. Ко је он? Световни човек? Аутсајдер? Те могућности одлучно одриче, јер они не могу имати битног утицаја на своје и будуће доба. То је „онај човек за кога се увом тренуку отвара време… који уме да открије стварност у свој њеној укупности, да је прихвати и усвоји… и не проклиње ужасе нашега века и не дрхти пред њима… како би у историји света могао у себи да развије неупоредиве антисиле“.[13] А те антисиле морају почивати на слободи и љубави према животу, на ведрини, дакле вредностима за које се залагао. Јер, двадесети век је срушио вредности а нове није изградио. Зато од будућег човека Хамваш тражи отвореност и ширину.

На крају, Хамваш побраја опачине века који је проживео. То су: „грамзивост, подлост, нискост, завидљивост, издаја, насиље, разврат. Други светски рат су изазвале ових седам великих сила.“[14] Могао је да дода и тоталитарну власт. После Другог светског рата у његовој земљи она је била на делу у најогољенијем облику. Прекомерно уживање у власти појединаца не само да је опачина, него је онемогућила његово дело да у право време и када је настајало доспе до његових читалаца и укаже на путеве слободе. Јер, пред собом је имао Христов лик и његово страдање за човека као пример. Са неверницима се не треба спорити јер „не знају ништа о белом хумору и блистању Јеванђеља… не виде Исусов осмех ни врелу азурну чистоту коју је он ослободио у људској души, коју ја називам ведрином. Али нарочито не виде и не осећају, да је ово једини кључ за то да човек разуме одмери и без губитка усвоји стварност у њеној целовитости.“[15]

Бела Хамваш, беспоштедни аналитичар свог времена, без горчине и разочарења у овој мисли сусреће се са Достојевским и његовом визијом Христа. Заронивши у понор цивилизацијске мисли, стигао је до стварности и њене целовитости. Тако је потврдио мисао са почетка своје књиге есеја да не проклиње век који га је „снабдео“ ужасима јер га је тако прочистио и помогао му да освоји светлост и висину.

 

26. 04. 2009.

 

 


[1]      Небојша Грујичић, Аутори: Бела Хамваш.

[2]      Бела Хамваш, Ода XX веку, Слово, Врбас 1996, 23, превод: Сава Бабић.

[3]      Исто, 17.

[4]      Исто, 17.

[5]      Исто, 18.

[6]      Исто, 18.

[7]      Исто, 5.

[8]      Исто, 34.

[9]      Исто, 30.

[10]     Исто, 31.

[11]     Исто, 53.

[12]     Ђ. Лукач, Пролегомена за марксистичку естетику, Нолит, Београд 1975.

[13]     Бела Хамваш, Ода XX веку, Слово, Врбас 1996, 62.

[14]     Исто, 55.

[15]     Исто, 71.

____________________

Напомена Управника „Сазвежђе ЗАВЕТИНЕ“: 

Баш у овом тренутку када публикујемо овај текст из најновије књиге професора Милановића, ПИСЦИ ОТПОРА, књига ПИСЦИ ОТПОРА кренула је, свеже одштампана, на своје велико путовање према првим читаоцима како у земљи Србији, тако и према Европи и свету. Надамо се да ће то путовање имати друкчији крај од свих јунака ове књиге – срећнији!

Крај романа „Велика испраћуша“ Александра Лукића

Ма­е­стро пер Пје­тро не ју­ри за суд­би­ном! Она га је сти­гла на вре­ме и за под­ви­ге гу­бит­ни­ка иза­бра­ла! Од­ло­жио је зи­да­ње Ку­ле пе­сни­ка. По на­ло­гу суд­би­не по­све­тио се по­ди­за­њу де­те­та, ва­жни­јем и пре­чем послу од пи­са­ња Књи­га без кра­ја и зи­да­ња Ку­ле. Жи­вот је не­рас­ки­ди­вим ни­ти­ма по­ве­зан са не­бом и Веч­но­шћу – чо­век је до­зван у по­сто­ја­ње да са­чу­ва ту нит на пла­не­ти. Тра­ге­ди­ја је мај­ка пре­о­бра­жа­ја и чо­ве­ко­ву ду­шу по­но­во при­во­ди пред ли­ца све­та и ли­це Го­спо­да. Не­ис­ка­зи­во је шта жи­вот је­сте! Про­па­ли пи­сац оба­си­па па­жњом Ан­ђе­лу Бе­ли­си­му Мар­го, што у кре­вет­цу гу­че и за ве­дрих да­на у на­руч­ју са њом ше­та со­ка­ци­ма се­ла, до пор­те не­ка­да­шње цр­кве је но­си. Та­мо све­тли је­зе­ро! На јед­ној ико­ни са ико­но­ста­са што по­вр­ши­ном во­де пло­ви ис­пе­ла се жа­ба и кре­ке­ће. Ан­ђе­лу Бе­ли­си­му Мар­го кре­ке­та­ње ве­се­ли. Не­сре­ћа је про­ме­ни­ла и Лај­ку. Пре­ста­ла је да ар­ла­у­че. Усе­ли­ла се у днев­ну со­бу и под сто­лом оби­та­ва. Ма где по­шао, Ма­е­стро са де­те­том у на­руч­ју, она сле­па ћо­па за њи­ма. И до оба­ле је­зе­ра цр­кве Св. Про­ро­ка, их пра­ти, та­мо жед­на во­ду лап­ће. Ви­бри­ра­ње ње­ног је­зи­ка ства­ра во­де­не кру­го­ве по по­вр­ши­ни. Ма­е­стро их гле­да ка­ко се ши­ре, и уда­ља­ва­ју ка oба­ла­ма као од­лом­ци Бе­то­ве­но­ве Ми­се со­лем­нис пред ико­но­ста­сом не­гда­шње цр­кве. Кру­го­ви се ши­ре и не уми­ру. Сва­ко мо­же у њи­ма да се огле­да. Го­спод и Пле­ме­ни­ти Ан­ђео са не­ба по­нај­пре то мо­гу. На ме­сту по­ру­ше­не цр­кве у све­том је­зе­ру но­ћу се огле­да не­бе­ски зве­зда­ни храм. Ма­е­стро не про­пу­шта да се огле­да у чу­де­сном је­зе­ру, ви­ди ко­са му је осе­де­ла и из­ра­сла као на гла­ва­ма му­че­ни­ка са ико­на не­гда­шње цр­кве Св. Про­ро­ка. У го­ди­ни Са­та­ни­ној ле­то са му­ва­ма на­ва­љу­је са свих стра­на. Ог­ње­ни Пле­ме­ни­ти Ан­ђео и Све­та али­јан­са про­ре­ди­ше ки­ди­са­ња са не­бе­са. Све ре­ђе се чу­ју. Дик­та­тор Ге­не­ра­ли­си­мус Пар­ти­је Пи­то­на се из­ву­као из ка­та­ком­би ре­зер­вне под­зем­не пре­сто­ни­це, као све­тац да се по­ка­же при­ја­те­љи­ма и не­при­ја­те­љи­ма по све­ту. Тру­би о ва­се­љен­ској по­бе­ди! Ан­ђе­ла Бе­ли­си­ма Мар­го на оба­ли би­строг и зе­ле­ног је­зе­ра на вр­ху див­ног се­о­ског бре­га гу­гу­че. И Лај­ка чим је чу­је бо­ље но дре­си­ра­ни ов­чар ла­је као да на­сто­ји да је по­ве­де да на­пра­ви пр­ве ко­ра­ке. Мо­жда су и ду­ше Дис­ко­бо­ла Апо­ло­на Не­по­бе­ди­вог и Олим­пи­је Чу­до­твор­ке уз Ма­е­стра и Ан­ђе­лу Бе­ли­си­му Мар­го и чу­де­сно је­зе­ро, у веч­ном кру­же­њу за­ста­ле? Шет­ње су им оду­жа­ле.
Успо­ме­на је мно­го; на­ср­ћу на Ма­е­стро­ву ду­шу као та­ла­си оке­а­на уз­др­ма­ног зе­мљо­тре­сом. Про­па­ли пи­сац их пам­ти, ра­ду­је им се, ма ко­ли­ко би­ле бол­не. Не бу­ни се, да­кле, на суд­би­ну Ма­е­стро пер Пје­тро. Го­спод у си­ли и сла­ви нај­че­шће за ја­у­ке и пат­њу не чу­је. Смрт при­ја­те­ља не мо­же по­пра­ви­ти свет. При­ро­да је не­по­но­вљи­ва и не­у­ни­шти­ва, пре­о­бра­жа­ва­ју­ћа си­ла: се­ме ни­че, ста­бљи­ка ра­сте, бу­ја, цве­та, зри. Нај­бо­ље је баш са­ма При­ро­да упам­ти­ла кри­ко­ве Дра­ме и Бал­ка­на, кри­ко­ве се­ла и при­ја­те­ља, пра­вед­ни­ка и пти­ца не­бе­ских!
Ма­е­стро ће јед­но­га да­на до­вр­ши­ти Ку­лу пе­сни­ка и уре­за­ти на чар­да­ку ни на не­бу ни на зе­мљи ре­чи, до­стој­не да бу­ду за­пам­ће­не:
Је­сте ли ужи­ва­ли слу­ша­ју­ћи кри­ко­ве са­тр­ве­них гра­до­ва Бал­ка­на, при­ја­те­ља и не­при­ја­те­ља?
Је­сте ли се ве­се­ли­ли у кри­ко­ви­ма тру­ба и буб­ње­ва?
Не­ис­ка­зи­во је шта жи­вот је­сте!
Не­ис­ка­зи­во је шта При­ро­да је­сте!
Си­ла­зак Све­тих Ду­хо­ва на апо­сто­ле на по­чет­ку ле­та Го­ди­не Са­та­ни­не у Ма­е­стров дом сти­гао је сва­ку ствар да обе­ле­жи. Јор­го­ва­ни се рас­цве­та­ше и ди­вље ру­же. Пред по­дру­мом не­ка­да­шње Ку­ле Пје­тро­вих, ме­ке­ће ста­до ја­ри­ћа Ра­ви­јој­ле Мар­га­ри­те. От­пад­ни Син Пле­ме­ни­ти Ан­ђео при­зе­мио се са уси­ја­ном и по­цр­ве­не­лом гу­зи­цом ра­цве­та­ном у гро­тлу шу­ље­ва. Ва­се­љен­ски Крв­ник ни­је сти­гао да их до­крај­чи. Не­ис­ка­зи­во је шта жи­вот је­сте! Суд­би­на је да­та да се ис­пу­ни.
Ма­е­стро пер Пје­тро на вр­ху Ку­ле пе­сни­ка, у бе­лој ко­шу­љи од ла­на; као бе­ли ан­ђео на Хри­сто­вом гро­бу се­ди. Не по­ми­шља на Ан­ђе­ло­ве ре­чи: Он ни­је умро! Он је вас­кр­сао! Про­па­ли пи­сац ра­ди­је слу­ша Ан­ђе­лу Бе­ли­си­му Мар­го ка­ко му у на­руч­ју гу­гу­че. Уме­сто успа­ван­ки он јој се ле­пим ре­чи­ма обра­ћа. Као да веч­но­сти и ра­до­сти­ма жи­во­та ша­пу­ће, Ма­е­стро пер Пје­тро по­на­вља:
– Чу­да се де­ша­ва­ју, Бе­ли­си­ма. Ко зна? Мр­тви мо­гу јед­ног да­на за­и­ста да ожи­ве и про­хо­да­ју пред на­ма, да нам ис­при­ча­ју ка­ко им је би­ло. До тад, ми мо­ра­мо жи­ве­ти!

Го­ре где се сун­це ра­ђа
леп­ше од жу­ман­ца,
ви­јо­ри се је­дан бар­јак,
ко по­ред ње­га се­ди?
Се­ди Исус Христ.
Шта Он ра­ди?
Би­је се са ја­ди­ма,
би се док их не раз­би,
и кљу­че­ве узе,
и ка ра­ју кре­ну,
и по­кој­ни­ка по­зва,
„Кре­ни на­пред, не пла­ши се“.
Ишао је по­кој­ник ко­ли­ко је ишао
и грд­но се упла­шио,
јер је ве­ли­ка ма­гла и та­ма ис­пред ње­га.
Исус Христ га по­но­во по­зва,
„Ни­је ма­гла, ни­је та­ма,
не­го ми­рис од по­ну­да,
и дим од су­вог цве­ћа“.
Опет Исус ње­га по­зва:
„Ај­де на­пред, не пла­ши се“.
Ишао је по­кој­ник ко­ли­ко је ишао
и до брв­на је сти­гао,
ни пси га не ола­ја­ше,
и он се грд­но упла­ши.
„Кол­ко је, Го­спо­де, ви­со­ко и уско,
а ис­под ње­га је ве­ли­ка ба­ра,
о, Бо­же, ко ће да га пре­ђе,
јер од ка­да сам се ро­дио,
овим пу­тем ни­сам ишао“.
Исус Христ га опет по­зва
и за ру­ку га узе, и тад се брв­но
спу­сти до­ле и од­јед­ном се ра­ши­ри.
Исус га по­но­во по­зва:
„Кре­ни на­пред, не пла­ши се,
јер сам пре­ко брв­на
мно­ге бе­бе пре­вео,
и вој­ни­ке из ра­та,
пре­вео сам их и ни­сам их уда­вио,
ни те­бе не­ћу да уда­вим,
не­го ћу за ру­ку да те по­ве­дем“.
И опет му го­во­ри:
„Хај­де на­пред, не пла­ши се“.
Ишао је по­кој­ник ко­ли­ко је ишао
и до ра­ја је сти­гао,
и пр­сте­ном куц­ну о рај­ска вра­та,
сва се вра­та отво­ри­ше,
Исус Хри­стос за њим сти­же,
по­кој­ник му на­зва до­бар­дан,
Исус га за ру­ку узе,
у сто­ли­цу га по­са­ди,
на сто­ли­цу по­зла­ће­ну,
на до­бро ме­сто за од­мор,
кре­вет по­кој­ни­ку да бу­де,
од сад па до на­век.
Бог да про­сти, нек му је опро­ште­но,
од нас че­ти­ри ис­пра­ти­ље
и Ису­са Хри­ста, ко­ји је нај­ми­ло­сти­ви­ји
и ро­ди­тељ је сви­ма на­ма.

 

Александар Костадиновић О НЕПОНОВЉИВОМ ДЕЛУ, ИСТИМ НАЧИНОМ

Јован Пејчић, Истина и облик живе речи. Књижевни разговори

Бранимира Ћосића. – Admiral Books, Београд 2010.

„Јер то­га има код нас – да са смр­ћу пи­сца иш­че­зне и ње­го­ва успо­ме­на“ – бит­но је за­па­жа­ње Бра­ни­ми­ра Ћо­си­ћа, са­свим тач­но у од­ре­ђе­њу на­ших књи­жев­них и кул­тур­них при­ли­ка, ко­јим, из­ме­ђу оста­лог, об­ја­шња­ва „за­што је по­шао књи­жев­ни­ци­ма тра­же­ћи од њих да [му] при­ча­ју о се­би и сво­ме де­лу“. Увод­на бе­ле­шка ко­јом се отва­ра се­ри­ја Ћо­си­ће­вих ин­тер­вјуа у ма­га­зи­ну Реч и сли­ка Ми­ла­на Зр­ни­ћа, у окви­ру аутор­ске ру­бри­ке „У раз­го­во­ру са…“, прем­да има на­гла­шен про­грам­ски (на­чел­ни) ка­рак­тер, сто­ји у нај­те­шњој ве­зи, ма­кар на­ве­де­ном опа­ском о кул­тур­ном (са­мо)за­бо­ра­ву, са ин­тер­вју­ом ко­ји за њом сле­ди, са Ћо­си­ће­вом пр­вом „књи­жев­ном ре­пор­та­жом“. Овај раз­го­вор, во­ђен с Бо­ри­са­вом Стан­ко­ви­ћем 13. ав­гу­ста 1926. го­ди­не у „чар­да­кли­ји“ зна­ме­ни­тог пи­сца на Дор­ћо­лу, пред­ста­вља Ћо­си­ћев не­дво­сми­слен по­ку­шај ре­а­фир­ма­ци­је Стан­ко­ви­ће­ве лич­но­сти и ства­ра­ла­штва, јер аутор Ко­шта­не и Не­чи­сте кр­ви тих го­ди­на „бе­ше не­ми­ло­сти­во по­ти­снут у стра­ну“, су­о­чен са „зло­на­мер­ним ћу­та­њем и за­бо­ра­вом но­вих ге­не­ра­ци­ја“. У Стан­ко­ви­ће­вом „из­гнан­с­тву“, ме­ђу­тим, на де­лу ни­је би­ла са­мо по­е­тич­ка ис­кљу­чи­вост мла­ђег на­ра­шта­ја, ка­ко је то код Ћо­си­ћа пред­ста­вље­но, ко­ли­ко је оно би­ло узро­ко­ва­но оп­ту­жба­ма за „из­дај­ство на­ро­да“, из­ре­че­них због Стан­ко­ви­ће­ве са­рад­ње у оку­па­ци­о­ном ли­сту Бе­о­град­ске но­ви­не то­ком Пр­вог свет­ског ра­та. На де­лу је би­ла, да­кле, по­ли­ти­ка.

Ни­су јед­ном код нас из раз­ло­га исте вр­сте „по­ти­сну­ти у стра­ну“ пи­сац или де­ло: услед до­след­не и уоби­ча­је­не пре­ра­спо­де­ле мо­ћи и ути­ца­ја из­ме­ђу кул­ту­ре и по­ли­ти­ке, слич­ну суд­би­ну има­ће и Ћо­си­ће­во де­ло Де­сет пи­са­ца – де­сет раз­го­во­ра, књи­га ко­ја је тре­ба­ло да оку­пи све до­вр­ше­не ин­тер­вјуе овог ауто­ра, ка­ко оне из 1926 (раз­го­во­ри с Б. Стан­ко­ви­ћем, Вељ­ком Пе­тро­ви­ћем, Си­бе­том Ми­ли­чи­ћем и Ду­ша­ном С. Ни­ко­ла­је­ви­ћем) и 1927. го­ди­не (с Ми­ло­шем Цр­њан­ским, Бо­жи­да­ром Ко­ва­че­ви­ћем, Гри­го­ри­јем Бо­жо­ви­ћем и Гу­ста­вом Кр­кле­цом), све штам­па­не у Зр­ни­ће­вом ме­сеч­ни­ку; та­ко и два об­ја­вље­на 1929. у Ле­то­пи­су Ма­ти­це срп­ске и Књи­жев­ном по­ле­ту (са­го­вор­ни­ци: Ми­лан Ра­кић и Ста­ни­слав Ви­на­вер). Од­мах по свом об­ја­вљи­ва­њу, 1931. го­ди­не у Књи­жар­ни­ци Ге­це Ко­на, Ћо­си­ће­ва књи­га би­ла је при­хва­ће­на с не­по­де­ље­ним одо­бра­ва­њем књи­жев­не и кул­тур­не јав­но­сти, али са­мо пар де­це­ни­ја ка­сни­је, на­кон Дру­гог свет­ског ра­та, „плашт за­бо­ра­ва“, скро­јен у он­да­шњим иде­о­ло­шким ра­ди­о­ни­ца­ма, пре­кри­ће и Ћо­си­ће­во де­ло, пр­вен­стве­но због тро­ји­це не­по­доб­них, ин­тер­вју­и­са­них и у књи­гу увр­ште­них пи­са­ца: Гр. Бо­жо­ви­ћа, М. Цр­њан­ског и Д. С. Ни­ко­ла­је­ви­ћа.

О за­бо­ра­ву, у на­ве­де­ном раз­го­во­ру, Ћо­сић ће за­пи­са­ти и сле­де­ћу, исти­ни­ту прем­да па­ра­док­сал­ну тврд­њу: „…де­ли­ма пра­ве вред­но­сти ни­је по­треб­но ту­тор­ство њи­хо­вих ства­ра­ла­ца; та­ква де­ла не мо­же ни­шта и ни­ко да по­ти­сне у за­бо­рав; она са­ма узи­ма­ју ме­ста, ко­ја им, у књи­жев­ној хи­је­рар­хи­ји, при­па­да­ју“. Исти­ни­ту, јер де­ло „пра­ве вред­но­сти“ упра­во узи­ма „ту­тор­ство“ над ауто­ром, те оне­мо­гу­ћа­ва трај­но из­гнан­ство из кул­тур­ног пам­ће­ња. Па­ра­док­сал­ну, јер де­ло „пра­ве вред­но­сти“ вре­ди са­мо за оне ко­ји вред­но­сти по­зна­ју. Не по­твр­ђу­је ли то, нај­зад, Ћо­си­ћев ин­тер­вју, као чин оно­га ко­ји по­зна­је вред­но­сти?

Пу­на за­слу­га, пак, за ско­ра­шњу ре­ак­ту­а­ли­за­ци­ју књи­ге Де­сет пи­са­ца – де­сет раз­го­во­ра, за­пра­во за из­ме­шта­ње ње­но са спи­ска при­нуд­но за­бо­ра­вље­них књи­га, при­па­да књи­жев­ном исто­ри­ча­ру, кри­ти­ча­ру и есе­ји­сти Јо­ва­ну Пеј­чи­ћу. Пр­ви и од­лу­чу­ју­ћи ко­рак у том прав­цу, ма­да не и нај­зна­чај­ни, на­чи­њен је 2002. го­ди­не ка­да је Пеј­чић при­ре­дио пр­во пот­пу­но из­да­ње ове књи­ге: на­и­ме, оно из­да­ње из 1931. обе­ле­же­но је чуд­ном не­пра­вил­но­шћу – иако је на­слов на­го­ве­шта­вао дру­га­чи­је и ви­ше, чи­та­лац је та­мо „мо­гао да на­ђе тек де­вет раз­го­во­ра са де­вет пи­са­ца“, услед че­га је у кул­тур­ној јав­но­сти ви­ше пу­та би­ло по­ста­вља­но пи­та­ње „ко је де­се­ти пи­сац?“. Од­го­вор је по­ну­дио аутор ко­ји не­до­ста­је, Бо­жи­дар Ко­ва­че­вић, на­пи­сом об­ја­вље­ним 1987. у Ве­сни­ку Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве, али је за нај­ши­ру пу­бли­ку, с об­зи­ром на сла­бу чи­та­ност цр­кве­не пе­ри­о­ди­ке, пи­та­ње ски­ну­то с днев­ног ре­да тек из­да­њем у ре­дак­ци­ји Јо­ва­на Пеј­чи­ћа. Ово из­да­ње би­ло је про­пра­ће­но и кри­тич­ким, био-би­бли­о­граф­ском и дру­гим до­да­ци­ма, као и оп­се­жним по­го­во­ром при­ре­ђи­ва­ча под на­сло­вом „Ауто­пор­тре­ти во­ђе­ни ру­ком Бра­ни­ми­ра Ћо­си­ћа“. Да­ља за­о­ку­пље­ност Јо­ва­на Пеј­чи­ћа Ћо­си­ће­вом ин­тер­вју­ер­ском де­лат­но­шћу ре­зул­то­ва­ла је још јед­ним, још пот­пу­ни­јим из­да­њем књи­ге (2010), у ко­је су укљу­че­ни и не­до­вр­ше­ни раз­го­во­ри с Ми­ли­цом Јан­ко­вић и Лу­јом Вој­но­ви­ћем, од чи­јег је ко­нач­ног уоб­ли­че­ња и штам­па­ња Бра­ни­мир Ћо­сић био од­у­стао.

Нај­зад, на­ста­ла на осно­ва­ма по­го­во­ра „Ауто­пор­тре­ти во­ђе­ни ру­ком Бра­ни­ми­ра Ћо­си­ћа“, по­ја­ви­ла се и мо­но­граф­ска сту­ди­ја Јо­ва­на Пеј­чи­ћа Исти­на и об­лик жи­ве ре­чи, у ко­јој се пред­ме­ту про­у­ча­ва­ња при­сту­па на це­ло­вит и ком­плек­сан на­чин, јер је аутор мо­но­гра­фи­је усред­сре­ђен на чи­тав низ раз­ли­чи­тих, а ме­ђу­соб­но срод­них про­бле­ма, као што су: ге­не­за и исто­ри­ја де­ло­ва­ња књи­ге, ње­не оп­шта (ге­но­ло­шка) и по­себ­на (аутор­ска) обе­леж­ја, нај­зад, ње­на књи­жев­на вред­ност и кул­тур­но­и­сто­риј­ски зна­чај.

Чи­ни се да је по­след­њи од по­бро­ја­них мо­ме­на­та у ве­ли­кој ме­ри усло­вио и „ком­плек­сан [и­стра­жи­вач­ки] при­ступ“ ко­ји, пре­ма јед­ној ме­то­до­ло­шкој на­по­ме­ни ауто­ра, ин­те­гри­ше на­че­ла раз­ли­чи­тих ди­сци­пли­на на­у­ке о књи­жев­но­сти: „на­че­ло ак­ту­а­ли­за­ци­је“ (исто­ри­ја књи­жев­но­сти), „на­че­ло про­бле­ма­ти­за­ци­је“ (те­о­ри­ја књи­жев­но­сти) и „на­че­ло афир­ма­ци­је“ (књи­жев­на кри­ти­ка): Де­сет пи­са­ца – де­сет раз­го­во­ра има­ју ста­тус „пре­крет­нич­ког де­ла у сво­јој вр­сти“ код нас (Ми­лан Влај­чић), што, у ства­ри, зна­чи – са­да су то ре­чи Ј. Пеј­чи­ћа – да се ово де­ло на­до­ве­зу­је на већ по­сто­је­ћу тра­ди­ци­ју књи­жев­ног ин­тер­вју­и­са­ња, да са њим ли­те­рар­ни ин­тер­вју „про­на­ла­зи свој ка­нон­ски лик“ у срп­ској књи­жев­но­сти и, на­по­кон, да је реч о де­лу ко­је је „ме­ри­ло сми­сла, ле­по­те и успе­шно­сти“. Сва­ко од ова три ком­плен­тар­на зна­че­ња, про­ис­те­кла из ква­ли­фи­ка­ти­ва „пре­крет­нич­ки“, отва­ра­ло је по­себ­ну пер­спек­ти­ву про­у­ча­ва­ња.

Ова­кво од­ре­ђе­ње и ди­фе­рен­ци­ра­ње основ­них прин­ци­па на­у­ке о књи­жев­но­сти, тј. ње­них по­себ­них ди­сци­пли­на, по­ну­дио је Јо­ван Пеј­чић још у свом те­о­риј­ском огле­ду „На­че­ла књи­жев­ног знал­ства“ из 1994. го­ди­не, члан­ку ко­ји ће сво­је ко­нач­но уоб­ли­че­ње до­би­ти 2000. у књи­зи Зна­ме­ња и зна­ци. Ме­ђу­тим, тре­ба на­гла­си­ти Пеј­чи­ћев став да из­два­ја­њу „основ­них на­че­ла књи­жев­ног знал­ства“ ни­је циљ ди­сци­пли­нар­но рас­пар­ча­ва­ње про­у­ча­ва­ног пред­ме­та, већ „кон­цен­три­са­но и уза­стоп­но осве­тља­ва­ње по­је­ди­нач­них ре­ги­о­на“, ко­је омо­гу­ћа­ва от­кри­ћа и „до­во­ди до са­зна­ња ко­ја он­да, у на­кнад­ном за­хва­ту, […] уна­пре­ђу­ју област у це­ли­ни […] и да­ју смер­ни­це за бу­ду­ћа ис­тра­жи­ва­ња“.

Од­нос о ко­јем је реч у ве­ли­кој ме­ри раз­ја­шња­ва не са­мо ком­плек­сан при­ступ про­бле­му у Исти­ни и об­ли­ку жи­ве ре­чи, већ и ге­не­зу ве­ћи­не Пеј­чи­ће­вих ра­до­ва, па и ње­го­ве но­ве мо­но­гра­фи­је. Пр­во, Пеј­чи­ће­ви тек­сто­ви ме­ња­ју се и раз­ви­ја­ју у вре­ме­ну: не ра­ди се ту са­мо о не­знат­ним је­зич­ко-стил­ским и ком­по­зи­ци­о­ним про­ме­на­ма, јер аутор ра­до­ве не­пре­кид­но и бит­но до­пи­су­је – је­зич­ким пре­ци­зи­ра­њем, те ми­са­о­ним по­бољ­ша­њем њи­хо­вим, до­да­ва­њем но­вих фраг­ме­на­та, бри­са­њем су­ви­шног… По­том, ова­ква ме­ста, где се у књи­жев­но­и­сто­риј­ским ра­до­ви­ма пре­по­зна­ју те­о­риј­ски по­гле­ди истог ауто­ра и обр­ну­то, број­на су и при­мет­на у Пеј­чи­ће­вом опу­су, што све­до­чи не са­мо о „ви­ше­де­це­ниј­ском про­ми­шља­њу од­ре­ђе­них пи­та­ња“ (Сне­жа­на Бо­жић), већ и о по­ме­ну­том „кон­цен­три­са­ном и уза­стоп­ном осве­тља­ва­њу по­је­ди­нач­них ре­ги­о­на“, што је, пак, у ду­бо­кој са­гла­сно­сти с јед­ним Пеј­чи­ће­вим ак­си­о­ло­шким твр­ђе­њем да се „Зна­ње […] увек од­но­си на Це­ли­ну“ („Ми­сли­лац и вре­ме“). На тој про­же­то­сти и ме­ђу­соб­ној ускла­ђе­но­сти три­ју на­че­ла из­ра­ста чи­тав опус овог ауто­ра: та­ко, ван­ред­но по­зна­ва­ње књи­жев­не про­шло­сти и аде­кват­на те­о­риј­ска из­гра­ђе­ност је­су за­лог убе­дљи­во­сти ње­го­вих кри­тич­ких су­до­ва, а „по­зна­ва­ње вред­но­сти“ и „осе­ћа­ње естет­ске еви­дент­но­сти“ чест су кри­те­ри­јум из­бо­ра књи­жев­но­и­сто­риј­ских и те­о­риј­скок­њи­жев­них по­сло­ва.

Већ је при­ме­ће­но у ве­зи са при­ре­ђи­вач­ком и књи­жев­но­и­сто­риј­ском прак­сом Јо­ва­на Пеј­чи­ћа, а по­во­дом ње­го­ве мо­но­гра­фи­је о Ми­ла­ну Ра­ки­ћу (Ми­лан Ра­кић на Ко­со­ву: за­вет – пе­сма – чин, 2006), да он „са­свим из­ве­сно и про­грам­ски, пред­ста­в­ља и пи­ше са­мо о нај­бо­љи­ма“ (Ду­шан Стој­ко­вић), а тра­го­ви ви­ше­стру­ког огле­да­ња књи­жев­но­и­сто­риј­ских на­ла­за и те­о­риј­ских уви­да мо­гу се пре­по­зна­ти и у не­ко­ли­ци­ни ра­до­ва из књи­ге Про­фил и длан (2003), од ко­јих ће не­ки би­ти угра­ђе­ни као (не­на­сло­вље­на) по­гла­вља у Исти­ну и об­лик жи­ве ре­чи („Ан­тич­ки ди­ја­лог : књи­жев­ни раз­го­вор“, „Пи­та­ње : од­го­вор“, „Бра­ни­мир Ћо­сић у раз­го­во­ру са…“).

Ка­ко Бра­ни­мир Ћо­сић у свом до­бу ни­је био је­ди­ни пи­сац по­све­ћен књи­жев­ним ин­тер­вју­и­ма (на истом кул­тур­ном за­дат­ку на­шли су се и Ви­на­вер, Де­си­мир Бла­го­је­вић, Ра­де Дра­и­нац, Цр­њан­ски), као је­дан од пр­вих про­бле­ма ко­је је тре­ба­ло узе­ти у об­зир, на­мет­нуо се „исто­ри­јат срп­ског књи­жев­ног ин­тер­вју­и­са­ња“. По­шав­ши од оце­не Па­вла По­по­ви­ћа да је Љу­бо­мир Не­на­до­вић Ње­го­шу био што и Екер­ман Ге­теу, а ува­жа­ва­ју­ћи чи­ње­ни­цу жан­ров­ске по­ли­ва­лен­ци­је тек­ста, Пеј­чић сма­тра да глав­но Не­на­до­ви­ће­во де­ло, пу­то­пис Пи­сма из Ита­ли­је (1907; ча­со­пи­сна ва­ри­јан­та Вла­ди­ка цр­но­гор­ски у Ита­ли­ји, 1868/69) је­сте „про­то­тип књи­жев­ног раз­го­во­ра“ код Ср­ба, то јест „текст ко­ји у пра­вом сми­слу озна­ча­ва ра­ђа­ње овог но­вин­ско-књи­жев­но­га жан­ра у нас“. Не­на­до­ви­ће­ви прет­ход­ни­ци на том по­љу, Исма­ил Ива­но­вич Сре­зњев­ски и Јо­а­ким Ву­јић, да­ли су раз­го­во­ре ко­ји по свом чи­сто „књи­жев­ном“, од­но­сно „но­ви­нар­ском“ ка­рак­те­ру ни­су од­го­ва­ра­ли гра­нич­ној ли­те­рар­но-пу­бли­ци­стич­кој при­ро­ди књи­жев­ног раз­го­во­ра, а ка­ко ову дво­ји­цу Пеј­чић не ви­ди као мо­гу­ће Ћо­си­ће­ве уз­о­ре, на тех­ни­ку и по­е­ти­ку ин­тер­вјуа Ву­ји­ћа и Сре­зњев­ског ни­је се де­таљ­ни­је освр­тао. Ка­да је, пак, у пи­та­њу Не­на­до­вић, и не са­мо он (Фре­де­рик Ле­фе­вр, Си­ни­ша Па­у­но­вић, Цр­њан­ски) по­ред­бе­но по­сма­тра­ње раз­от­кри­ће сву осо­бе­ност Ћо­си­ће­вог ин­тер­вју­и­са­ња у од­но­су на ње­го­ве прет­ход­ни­ке и са­вре­ме­ни­и­ке.

Ди­ја­хро­ниј­ско про­у­ча­ва­ње књи­жев­ног ин­тер­вјуа у овој сту­ди­ји кре­ће се и оним гра­нич­ним под­руч­јем књи­жев­не исто­ри­о­гра­фи­је и те­о­ри­је ко­је при­па­да исто­риј­ској по­е­ти­ци: за „жан­ров­ски ар­хе­тип“ књи­жев­ног ин­тер­вјуа Јо­ван Пеј­чић узи­ма ан­тич­ки (со­кра­тов­ски) ди­ја­лог, ука­зу­ју­ћи да по­то­њи ге­но­ло­шки пре­о­бра­жа­ји иду у прав­цу екс­пан­зи­је чи­сто књи­жев­них и прак­тич­но-екс­клу­зив­них чи­ни­ла­ца раз­го­во­ра, те да ре­зул­ту­ју по­ти­ски­ва­њем ње­го­вог „из­вор­но фи­ло­зоф­ског ка­рак­те­ра“. Упра­во из тих раз­ло­га по­ја­ва штам­пе и но­вин­ског ин­тер­вјуа (We­ekly tri­bu­ne, 1859) оце­ње­ни су као „сни­же­на пре­ра­да“ и „оси­ро­ма­ше­на ко­пи­ја“ у од­но­су на жан­ров­ски про­то­о­блик. Овај са­же­ти исто­риј­ско­по­е­тич­ки пре­глед Пеј­чић за­кљу­чу­је 80-им го­ди­на­ма XIX ве­ка, ка­да се књи­жев­ни раз­го­вор као ли­те­рар­но-пу­бли­ци­стич­ка вр­ста уста­љу­је, да­ју­ћи при­том на­зна­ке по­то­њих пре­о­бра­жа­ја ко­је до­но­се са­вре­ме­но до­ба и тех­нич­ка ци­ви­ли­за­ци­ја (ра­дио-ин­тер­вју, те­ле­ви­зиј­ски раз­го­вор с пи­сци­ма).

Утвр­ђи­ва­њем жан­ров­ског про­то­о­бли­ка име­но­ван је ко­рен и од­ре­ђен оквир те­о­риј­ском ис­тра­жи­ва­њу ли­те­рар­ног ин­тер­вјуа, а основ­ни за­да­так „по­е­ти­ке, но­е­ти­ке, он­то­ло­ги­је и […] ан­тро­по­ло­ги­је књи­жев­ног раз­го­во­ра и ње­го­ве жан­ров­ске са­мо­би­ти“ Пеј­чић ви­ди у от­кри­ва­њу су­шти­не „књи­жев­ног раз­го­во­ра у ње­го­вом по­сто­ја­њу-по-се­би“. У овој сту­ди­ји опре­де­лио се аутор за фи­ло­зоф­ско-те­о­риј­ску про­бле­ма­ти­за­ци­ју два аспек­та: нај­пре, он се за­др­жа­ва на „ди­ја­лек­ти­ци пи­та­ња и од­го­во­ра“, а по­том и на „ду­хов­ном иден­ти­те­ту уче­сни­ка у раз­го­во­ру“. И је­дан и дру­ги аспект раз­го­вор кон­цеп­ту­ал­но кон­сти­ту­и­шу као „ме­сто раз­ме­не ра­ни­је сте­че­них зна­ња“, те као „во­љу за сти­ца­њем но­вих ис­ку­ста­ва“. Обра­зла­жу­ћи „ес­ха­то­ло­шку“ при­ро­ду и не­до­вр­ши­вост ди­ја­лек­ти­ке пи­та­ња и од­го­во­ра, а по­том и спе­ци­фич­ност вер­бал­них, али и не­вер­бал­них сред­ста­ва са­оп­шта­ва­ња у ди­ја­ло­шкој ко­му­ни­ка­ци­ји (ми­мич­ко-ге­сти­ку­ла­ци­о­ни, зву­ков­но-ин­то­на­ци­о­ни и енер­гет­ски мо­мен­ти); сво­де­ћи, на­по­кон, нај­зна­чај­ни­је ре­зул­та­те фи­ло­зоф­ских и лин­гви­стич­ких про­ми­шља­ња раз­го­во­ра као та­квог (Френ­сис Бе­кон, Лав Ше­стов, Мо­рис Мер­ло-Пон­ти, Ханс Ге­орг Га­да­мер, Фер­ди­нанд де Со­сир, Лав Ја­ку­бин­ски), Пеј­чић ну­ди те­о­риј­ску про­ле­го­ме­ну за бу­ду­ћа про­у­ча­ва­ња књи­жев­ног ин­тер­вјуа, што је, као пр­ви по­ду­хват те вр­сте у нас, је­дан од нај­вред­ни­јих ре­зул­та­та мо­но­гра­фи­је Исти­на и об­лик жи­ве ре­чи.

Осим то­га, као исто­ри­о­граф Пеј­чић се не за­др­жа­ва са­мо на про­це­си­ма „ду­го­га тра­ја­ња“, те на да­ту­ми­ма и лич­но­сти­ма зна­чај­но уда­ље­ним у про­сто­ру и вре­ме­ну, на тач­ка­ма где се кри­ста­ли­шу и у очи­глед­ност до­во­де ви­ше­ве­ков­ни про­це­си и без­лич­не (ано­ним­не) тен­ден­ци­је. На­про­тив, по­себ­ну па­жњу по­све­ћу­је упра­во ге­не­зи књи­ге Де­сет пи­са­ца – де­сет раз­го­во­ра: де­ло се по­сма­тра у не­рас­кид­ној ве­зи са ауто­ром, те ње­го­вим це­ло­куп­ним опу­сом. Та­ко, код Ћо­си­ћа Пеј­чић уоча­ва јед­ну са­свим осо­бе­ну „на­дах­ну­тост за рад и ства­ра­ње“ ко­ја је, нај­ве­ро­ват­ни­је, под­стак­ну­та и оја­ча­на ду­го­ди­шњом бо­ле­шћу и не­по­сред­ном бли­зи­ном смр­ти: на при­мер, Ћо­сић од­мах по по­врат­ку са ви­ше­го­ди­шњег ле­че­ња у швај­цар­ском са­на­то­ри­ју­му, по­чет­ком ав­гу­ста 1926, од­ла­зи Ми­ла­ну Зр­ни­ћу с пред­ло­гом за по­кре­та­ње аутор­ске ру­бри­ке „У раз­го­во­ру са…“ и от­по­чи­ње рад на се­ри­ји сво­јих књи­жев­них раз­го­во­ра. На сли­чан на­чин, узро­ци­ма срод­не при­ро­де и по­ре­кла об­ја­шње­на је и чи­ње­ни­ца што раз­го­во­ра из Ћо­си­ће­вог пе­ра ни­је би­ло ви­ше. Ова­ква, би­о­граф­ска, у са­вре­ме­ним на­уч­ним кру­го­ви­ма бес­по­треб­но де­за­ву­и­са­на ин­те­ре­со­ва­ња, Пеј­чић ис­по­ља­ва због то­га што „исто­ри­јат жан­ра […] под­ра­зу­ме­ва ге­не­зу де­ла ко­је ре­пре­зен­ту­је тај жа­нр“. Али, ни­је са­мо то у пи­та­њу. Де­лат­но је ов­де уве­ре­ње Јо­ва­на Пеј­чи­ћа, те­о­риј­ски ар­ти­ку­ли­са­но у ра­ни­јем огле­ду „Ис­пи­ти­ва­ти, зна­чи – вред­но­ва­ти“, да се „ду­хов­не вред­но­сти об­и­сти­њу­ју […] ис­кљу­чи­во као јед­ни­на“, од­но­сно да при­ро­да (об­лик/зна­че­ње/вред­ност) ма ко­јег тек­ста ни­је бит­но од­ре­ђе­на жан­ров­ском при­пад­но­шћу или функ­ци­о­нал­ним усме­ре­њем ње­го­вим, ко­ли­ко чи­ње­ни­цом „ко […] пи­ше, ка­ко то чи­ни и шта у свој текст уно­си“.

То нај­пот­пу­ни­је до­ла­зи до из­ра­жа­ја у оним по­гла­вљи­ма сту­ди­је ко­ја се ба­ве тех­ни­ком и по­е­ти­ком, вр­ло спе­ци­фич­ном, Ћо­си­ће­вих књи­жев­них раз­го­во­ра. Број­ни су и ра­зно­вр­сни мо­мен­ти на ко­ји­ма се Пеј­чић ов­де за­др­жа­ва: на тех­ни­ци „бе­лих пи­та­ња“ ко­ја кул­ми­ни­ра у Ћо­си­ће­вом ин­те­вјуу с Ви­на­ве­ром, на ауто­ро­вој про­кла­мо­ва­ној „не­у­трал­но­сти“ ко­ју не тре­ба по­и­сто­ве­ти­ти са од­су­ством вред­но­сних ме­ри­ла, јер Ћо­си­ће­ви , „кри­тич­ки ста­во­ви […] узи­ма­ју мно­га ’ли­ца‘, по­зајм­љу­ју ма­ске, […] ис­по­ља­ва­ју се у не­пред­ви­дљи­вим мо­ду­си­ма“, итд. Упу­ћу­је Пеј­чић и на јед­ну из­ра­зи­то но­ви­нар­ску од­ли­ку Ћо­си­ће­вих књи­жев­них ре­пор­та­жа – ак­ту­ал­ност, ис­по­ље­ну у ода­би­ру са­го­вор­ни­ка, јер аутор По­ко­ше­ног по­ља, као ин­тер­вју­ер, очи­глед­но те­жи пр­вен­стве­но по­кри­ва­њу „жа­ри­шта књи­жев­ног жи­во­та“.

На кон­цу, ну­жно је освр­ну­ти се и на је­зич­ко-стил­ске и ком­по­зи­ци­о­не од­ли­ке мо­но­гра­фи­је Исти­на и об­лик жи­ве ре­чи: ви­ше пу­та је ис­так­ну­то у ве­зи са на­чи­ном пи­са­ња Јо­ва­на Пеј­чи­ћа (Ду­шан Стој­ко­вић, Сне­жа­на Бо­жић) ка­ко он иде у ред та­квих пред­став­ни­ка књи­жев­ног знал­ства за ко­је је кри­ти­ка, у нај­ши­рем зна­че­њу овог пој­ма, и са­ма књи­жев­ност, то јест је­зич­ка умет­ност. Ово, нај­зад, од­го­ва­ра и Пеј­чи­ће­вим те­о­риј­ско-ак­си­о­ло­шком ди­фе­рен­ци­ра­њу „мно­го­пи­сач­ког над­ни­ча­ра за­лу­та­лог у књи­жев­ност“, с јед­не стра­не, и „кри­ти­ча­ра с уро­ђе­ним па не­го­ва­ним осе­ћа­јем за вред­ност и ле­по­ту пи­са­ња, за ду­бо­ку и бо­га­ту ми­сао“, с дру­ге. Слич­но раз­ли­ко­ва­ње спро­во­ди Пеј­чић и ка­да је Бра­ни­мир Ћо­сић у пи­та­њу: по­ре­де­ћи ин­тер­вју­ер­ску прак­су Ми­ло­ша Цр­њан­ског и Си­ни­ше Па­у­но­ви­ћа с оном из Де­сет пи­са­ца – де­сет раз­го­во­ра, аутор сту­ди­је кон­ста­ту­је да се у ин­тер­вју­и­ма Бра­ни­ми­ра Ћо­си­ћа пре­по­зна­ју „ин­ди­ви­ду­ал­но-умет­нич­ке осо­бе­но­сти“ и „не­по­но­вљи­ве цр­те“ ко­је се од­у­пи­ру „си­ли уста­ље­них но­ви­нар­ских оби­ча­ја и нор­ми“. Све ово до­дат­но осна­жу­је па­ра­ле­лу учи­ње­ну с по­чет­ка овог при­ка­за: Бра­ни­мир Ћо­сић је у Јо­ва­ну Пеј­чи­ћу до­био се­би при­ме­ре­ног ту­ма­ча.

Ти­ме је, ме­ђу­тим, обра­зло­жен са­мо је­дан ак­це­нат из на­сло­ва Пеј­чи­ће­ве сту­ди­је – „об­лик“: иако је до­ста про­сто­ра по­све­ће­но упра­во ин­ди­ви­ду­ал­но-умет­нич­ким ква­ли­те­ти­ма Ћо­си­ће­вих раз­го­во­ра, Пеј­чић ипак сма­тра да је Ћо­си­ћу, као ак­си­о­ло­гу и мо­ра­ли­сти, „тач­ност из­го­во­ре­не ре­чи“ – исти­на – увек би­ла на пр­вом ме­сту, због че­га ће и Хам­ва­шо­во од­ре­ђе­ње ин­тер­вјуа као „умет­нич­ког жан­ра у фор­ми исти­не“ узе­ти као са­свим од­го­ва­ра­ју­ће Ћо­си­ће­вој ин­тер­вју­ер­с­кој де­лат­но­сти.

До­дао бих, и Пеј­чи­ће­вом спи­са­тељ­ском ра­ду. На­и­ме, прет­ход­на књи­жев­но­и­сто­риј­ска мо­но­гра­фи­ја овог пи­сца (Ми­лан Ра­кић на Ко­со­ву) отва­ра се сле­де­ћим про­грам­ским ис­ка­зом: Чи­ње­нич­на пот­пу­ност и уну­тра­шња ве­ро­до­стој­ност на­пи­са­ног пред­ста­вља­ју све­ти­њу и за­кон за сва­ко­га ком је да­то да, ми­мо по­сто­је­ћег, сам не­што ство­ри. Ти­ме су име­но­ва­на два ру­ко­во­де­ћа на­че­ла Јо­ва­на Пеј­чи­ћа – исто­ри­ча­ра књи­жев­но­сти. Али, и Бра­ни­ми­ра Ћо­си­ћа – ин­тер­вју­е­ра.

Тач­ни­је, три их је на бро­ју: исти­на, об­лик, вред­ност.

 

__

видети  Јован Пејчић https://sites.google.com/site/bibliotekaalas/jovan-pejcic

Посебна страница за песника Мирослава Тодоровића

Ових дана је отворена посебна страница за нишког песника Мирослава Тодоровића, родом из Ариља, тј. села Трешњевице, на САЈТУ САЗВЕЖЂА ЗАВЕТИНЕ  Царски рез – Edition Sectio Caesarea , уз подршку ГООГЛА, намењеног препевима на српски језик и преводима дела српских писаца на светске језике.Отворена је посебна страница на адреси

https://sites.google.com/site/editionsectiocaesarea/prozori-zavetina/miroslavtodorovic

Посетиоци ове странице могу да преузму бесплатно најновије двојезично српско енглеско издање Тодоровићеве књиге   публиковане као издање Међународног фестивала  поезије СМЕДЕРЕВСКА ПЕСНИЧКА ЈЕСЕН

Мирослав Тодоровић

Miroslav Todorovic

СТАНИШТЕ ПОЕЗИЈЕ

THE HABITAT OF POETRY

Превео Лазар Мацура

Translated by Lazar Macura

ЉУДИ НЕ УМИРУ, ОНИ СЕ ПРЕТВАРАЈУ У СВЕТЛОСТ / Зоран М. Мандић

(Модел критике једног отварања}

Даме и господо,

Са великим задовољством сам се придружио овој заједничкој изложби, односно свечаности са којом она обележава леп јубилеј постојања једне ликовне групе. И да вас подсетим реч је о ликовној групи АМВ, насталој пре тридесет година, а у којој су се добровољно нашла два сликара, А – Андрија Шарановић и М – Мирко Ћирић и један вајар В – Воимир Дедејић. Али, пре него што чујете глас мојих утисака о изложеним радовима, направићу један необавезан увод, увод који се попут моста поставља између раздаљина две тачке, две стране, или ако хоћете две провалије, преко којег се прелази и прелазе светлост и мрак, путници, бескућници и уметници заједно. У покрету преко тог метафоричког моста маште они – путници су увек корен математички извађен из хемије заједничког имениоца. Морам да приметим да је ова група настала, као ексцентрични облик дружења, без манифеста, односно без текста прогласа који прокламује основна начела уметничког стваралаштва групе. Подсетићу да су се у прошлости оснивале уметничке и књижевне групе којима је био циљ да се радикално супроставе владајућим уметничким или књижевним конвенцијама. У историји тих група су сигналисти на челу са нашим Мирољубом Тодоровићем, футиристи са Владимиром Мајаковским и наравно чувена Шејкина Медијала, која је заговарала имагинирање феномена тзв. интегралне слике и интегралног сликарства. Постмодерна је последњи покрет, да га тако фигуративно назовемо, који је стремио разбијању свих конвенција, односно слободи употреба познатих искуствених опција, монтажа, језичких масажа и углавном мање или више успешних експеримената.Група АМВ није настала тако, њено рођење треба везати за задовољство у истицању, више комшијског, него поетичког поверења са којим су се Андрија, Мирко и Воимир обратили пре 30 година један другоме.

Позната је истина да сваки сликар, или вајар, био он Каравађо, Милорад Бата Михаиловић, Ел Греко, Роден, Мур, или Бранкуши, ако је жело да успе у пољу свог израза морао је од почетка стварати и мукотрпно градити своју повест. Стварање повести је борба за своје место без чијег освајања сви напори остају у покушају обавијеном паучином и маглом у чијој влаги све трули и пропада, чак и извод из књиге рођених.

Али, пошто ово није предавање веће заиста мала свечаност окренућу се мојим утисцима о овим изложеним радовима и њиховим ауторима.

АНДРИЈА ШАРАНОВИЋ је веома занимљиви сликар. Његова посебност је у томе што није био талац веронауке сликарства, поготово, што су многи његови савременици олако, готово епигонски, прешли са култа Бога и светаца на култ ликовних веледостојника. Он добро разуме да је у сликарству, као и у поезији, математици и музици, веровање у себе обавеза. На његовим цртежима, нарочито оним рађеним у техници лавираног туша, дистонира новозаветна прича о вечности и њеним симболима и то као збиру свих прошлости. Тај дух његових цртежа  пројектује се, кроз сложене асоцијације, на све ствари које нас лоше и меркантилно окружују. Његови цртежи највише личе на инфигуралне апстрактне композиције, које несебично емитују енергију светлости. О цртачкој техници оспољеној уз помоћ лавираног цртежа Шарановић зна све. Он на тим цртежима сјајно рукује и послује са свим ликовним елементима, линијом, колоритом, тоном и текстуром. Посматрајући његове цртеже сетио сам се речи Николе Тесле изречене у једном његовом интервију из 1899. године, а оне гласе: Све је светлост,дакле и сликарство. У једном њеном зраку је целокупна човекова судбина, судбина једног и свих народа, као и судбина сликарства. И ниједан човек који је постојао није умро. Покојници, или одшелници, како их је сликовито називао наш вечни ликовни велемаестро Милић од Мачве, каже Тесла, никада не умиру, они се претварају у светлост и као такви постоје и даље. Тајна је у томе да се те светлосне честице поврате, реституишу у првобитно стање, а то је враћање у претходну енергију. Христос и још неки знали су ту тајну. А, зашто сам Вам вечерас цитирао Теслине речи. Зато што у осећам светлост и енергију Шарановићевих цртежа.

МИРКО ЋИРИЋ стрпљиво иза свог штафелаја гледа кроз сочиво невидљивог телескопа настојећи да се приближи детаљима космичке геометрије. која лавира између постулата еуклидске и нееуклидске геометрије. Његов колорит је духовит, често непотребно наглашен. Колорит је увек добар ако је неофицијелан, када је чак стишан као на платнима Зорана Стошића Врањског. Сликари морају да знају да колорит постиже ликовну разлику када у његовој зеленој послује сав светлосни спектар, 30 или 40 нијанси зелене или зеленог о чему понекад сведоче пастели Ваше суграђанке Снежане Давидовић.

Скулптуре ВОИМИРА ДЕДЕЈИЋА идејно се наслањају на критичка запажања неких историчара уметности по којима се у вајарству много тога банализује у смислу што скулптори клешу и вајају у камену, дрвету и глини призоре на које је поносна наука њиховог детињства, игра лего-коцки са логиком игре линија и сечица, које обављају послове за потребе дневног укуса. Скулптуре су облици међу облицима рекао би песник Борхес, необичне силуете које човекова машта смешта међу остале облике који испуњавају дволични физички простор. А, машта се најчешће ослања на језик метафоре. У вајарству машта често претерује доводећи идеје вајарства на клизаву ивицу апастрактног асоцирања, на Мурову рупу, или Бранкушијев обелиск, на инвентар ликова, обилика и фигура из одбаченог божјег речника, који су, и које су опредметили свет без Теслине светлости и енергије. Вајар Дедејић је потписао неке од занимљивих скулптура или силуета.

Ето, то су моји утисци, а када год имам прилику да нешто кажем о уметности сетим се једне мудре мисли која гласи. Најсуровије искушење за уметника је када настоји да буде геније. Уместо тога уметност треба да је попут огледала која одржава нашу унутрашњу слику .Најтеже је када гледајући себе у том огледалу уметник види Ел Грека, Леонарда, Дирера или Милорада Бату Михаиловића. Ел Греко је волео да каже да је најтеже у сликарству, као и у животу, научити незнање и неверовање.

И да завршим ова групна изложба, чак и ако је ретроспективна,  је метафора једног троделног огледала у коме су чланови групе АМВ тражили свако за себе свој лик, свој секундарни идентитет. Онај иза који никада не прашта

Поздрављам ову свечаност и изложбу проглашавам отвореном.

ПОСЛЕ СВЕГА:

Са овим текстом нису се сагласили неки. Написао сам га претпостављајући једно такво неслагање, а писао сам га сећајући се великог српског сликара Душана Ћурковића Ћалета (1923-1985), који је једном приликом рекао – Лепи мој, запамти – Говорници највише лажу на сахранама и на отварањима ликовних изложби, пиши, али не чини то!

Кула, 3.новембра 2011. г.                  ЗОРАН М. МАНДИЋ    

Песме Александра Петрова на француском

Александар Петров

НЕБЕСКА  ПАУНИЦА

На зиду цркве,

у подножју Кавказа

репатица звезда, хиљаду шездесет шесте,

оставила је, руком непознатог писца, траг.

Француз Бросе је, средином прошлог века,

посетио цркву, прочитао запис

и објавио у свом

„Voyage archeologique…“

Вреди ли спомињати, зато,

да се у међувремену историја

уплела у односе између писца

и звезде, руке и камена,

и избрисала речи.

Историја, додуше, нема чекић и длето.

Неко други гради или руши њено име.

Природа је нешто друго.

Звезда нам стиже у тачно заказано време.

Без обзира на припреме, говоре, дочек.

Сувишни су пророци, мученици, свеци.

Једеино иза ње

ако не стоји неко

ко нас је све једном

пустио у покрет.

Шта нам је чинити онда?

Поново звезду уцртати у камен?

Смерно проверити часовник

и подесити време?

На чијој руци?

Чијом руком?

Пођимо јој, ипак, у сусрет.

На питање – „Боже, откуд ви овде?“ –

одговоримо: „Напредак.“

Гошћа нас гледа

стооким дугиним погледом.

Питамо: „Памтиш Ајнштајна?“

„Кога? Сећам се старог Фрање, Никија.

Какав благ поглед!“

„Ама не, професор физике из Цириха.

Јеврејин. Теорија релативитета…“

„Је ли то Јевреји по свемиру траже

обећану земљу? Где су сад?

Да ли је Берлин Нови Јерусалим?

Јерусалим нови Берлин? Нешто треће?

Исмаил и Исак, браћа, најзад ко браћа,

у Палестини?

Рим? Где је Рим?

Србија, још на Балкану? На небу?

Сарајево? Бечко? Крст? Месец?

Социјализам, још у моди? Где?

Крвари ли црвена муза?

Жене? Радничка диктатура

збаци ли окове брака?

Шта се, у међувремену, збило?“

Какав то дух, зао или добар,

говори из моје Ars Poetica?

Чему иронија?

Смем ли без ње да вратим казаљку

за седам пута седам и девет пута три?

Швајцарски одбрамбени механизми.

Фројд. Кауч. А кауч лети на ломачу.

И сан умире у сну.

На јави еротичка слика.

Рајско дрво окићено плодовима.

Седмогодишњи дечак, Орвел,

на дрвету. Зелене јабуке.

Пита прву: „Кад?“

„Догодине.“ И тако редом

све до

Nineteen eighty four.

Господарица света шири лепезу

свог барокног тела. Низ дуге ноге

котрља сунчеву лопту. Хвата је

сјајним црним ноктима.

Ватрени лептири око њене главе.

Поворка девојачких српова.

Приносе јој златно класје.

Грожђе.

Добро нам дошла, опет, небеска паунице.

_________________________

АЛЕКСАНДАР ПЕТРОВ

„ПЕТА СТРАНА СВЕТА“ 

Промоција књиге песама на француском у УКС,

ТРИБИНА  ФРАНЦУСКА  7 

УТОРАК,  1. НОВЕМБАР  2011,  19.00

УЧЕСТВУЈУ:  ПРОФ. ДР АЛЕКСАНДРА ВРАНЕШ, ПРОФ. ДР ЈЕЛЕНА НОВАКОВИћ ,  ДР  СВЕТЛАНА ШЕАТОВИЋ ДИМИТРИЈЕВИЋ, ДР МИЛАН БУЊЕВАЦ, АЛЕКСАНДАР ПЕТРОВ