Архиве категорија: Русија

‘Izronio’ grad iz Volge

 

 

MOSKVA – Grad Mologa u regiji Jaroslavl, koji je potpuno potopljen 1940 ih za vreme izgradnje hidroelektrane Rubinsk, „izronio“ je zbog opadanja nivoa vode reke Volge, pišu elektronski mediji.

 

Zbog pada nivoa vode postali su vidljivi temelji kuća i obrisi ulica, a nekadašnji stanovnici Mologe najavili su da će uskoro sa svojim porodicama posetiti grad.

 

Mologa je podignuta na ušću reka Mologe i Volge i ove godine bi proslavila 865. godišnjicu postojanja da 14. septembra 1935. nije doneta odluka da se podigne hidroelektrana u Rubinsku što je dovelo do toga da se grad nađe na području koje je moralo da bude poplavljeno kako bi se povećala produktivnost hidroelektrane.

 

 

Rusija: ‘Izronio’ grad iz Volge | Svet | Novosti.rs.

Advertisements

Мали НОБЕЛ Василевском

НОВОСТИ, субота 10 мај 2014. Први стубац : Признање Василевском
НОВОСТИ, субота 10 мај 2014.  14. стр. Први стубац : Признање Василевском

Ристо Василевски

НА ОБАЛИ ДЊЕПРА

На обали Дњепра,
Осећам обале Дунава.
Речна острва
Куцају као срца
Да их одрже у животу.

Знам њихову црну утоку;
Тражим њихова изворишта
Која морају бити иста,
Мада потичу с различитих страна.

Видим себе како течем
Средином њихових матица,
Како се по ко зна који пут
Уливам у Црно;
Како се, потом, узводно,
Враћам свом новом изворишту.

Кружим, дакле, као време,
Свестан да обнављам живот
Који ће неко други живети.

Кијев, 13. 10.2007.

 

ТРИ СПОМЕНИКА

На истом месту,
Три споменика:
Метална дуга која надвисује брда
И боје покаже
Тек кад се упале ноћна светла;
Монумент ослободиоцима
Чији се смисао победе мења
Па ће, можда, испасти
да су двапут поражени –
Једном у рату који су добили,
Други пут у миру који су изгубили,
И – трећи: живи,
На који слеће јато голубова.
Слећу му на руке, из којих једу хлеб,
На главу, из које црпе мудрост мировања
И стапања с природом,
На леђа и рамена, на колена,
Која додир њихових ноктију
Примају као лек буђења
Од већ исходаних путева.
Цупкају, збијају се око њега,
Отклањају сваку сумњу
У своју верност,
Постају плашт
Који га штити
Од сваког изненађења.

Објективом забележена слика:
Три споменика,
Сваки смисао за себе,
Пред очима светог Владимира
Одишу трајањем
Коме ми нисмо склони.

Кијев, хотел „Украјина“, 12.10.2007.

 

ЈУТРО У КИЈЕВУ

Мићу Цвијетићу

Буди се град, дише заједно са мном,
Дизалице дижу сунчане кровове.
Прелепе госпе такнуте ноћашњим сном
Журно улицама пробуђене наде лове.

Хотел „Украјина“ језика страних пун,
Као да новим животним ритмом дише.
Ка речима без граница отискује се чун
У коме се нова страница свести пише.

Плове жеље као толико пута пре,
Док се у неком гротлу опет замка спрема.
О, зар ће, поново, узалуд бити све,
Зар божје око на небу увек дрема?

Чекам пријатеља, сумњи се не дајем.
Зар сам због ње стигао довде с њим?
Зар дасам пловим небом, да се кајем
Што сам пристао на ово што сада мним?

Кијев ме чека, идем да ме пригрли.
У Лавру ћу ући ослобођен свих страсти.
Унутарњи глас, мисао чиста, порив врли,
Ни пред каквим изазовом неће пасти.

Познајем света сва ружна лица.
Ал’, ипак, знам да је створен без граница.
Претворићу се у реч, у мудрог свица,
Да их прелетим као неухватљива птица!

Кијев, 11.10.2007.

________ Из рукописа Р. Василевског

Поклонички Крст у част стогодишњице од почетка Првог светског рата

Споменик за сећање на Велики рат

До 1. августа 2014. Поклонички Крст треба да буде постављен у кругу Дома здравља „Свети Ђорђе“ – Задужбине Краља Петра I у Тополи, где су лечени рањени јунаци из Церске и Колубарске битке.

Споменик 1. августа 2014. године обележава се велики датум – столеће од почетка Првог светског рата. Руски Господар Николај Александровић ступио је у тај рат да би спасао своју браћу Србе на далеком Балкану. Са становишта здравог разума, ступање у такав рат било је право безумље, требало је, наизглед, савршено не схватати своје најелементарније интересе да би се покренуле све своје армије зарад помоћи малом балканском народу, па макар и сродном по вери и крви. Цар је упозораван на неизбежне катастрофичне последице тог корака. Но, за Њега најважнија беше Његова хришћанска дужност, о којој сведоче речи Јеванђеља: „Нема веће љубави од те да ко положи душу своју за пријатеље своје“.

Руски народ са својим државним вођом ступио је у тај нечувено окрутан и крвопролитан рат. И тај рат до дан-данас није окончан. У наше дане људска цивилизација дошла је до оне тачке свог „развоја“ кад ће јој пасти у део да коначно бира између светлости и таме. Европа је у већини својих земаља изабрала таму: доношење закона о једнополним „браковима“ једнако је „укидању“ Бога у Русији почетком ХХ века од бољшевика. Данас је Европа обзнанила да ће од сада она уређивати свој живот без Бога. Шта је после сличних изјава било у Русији – свима је познато. С Европом ће бити много страшније и, што је главно, бесмисленије.

Русија и Србија су се тада успеле на своју Голготу, обреле мноштво мученика за веру, и на крају крајева њихова судбина овде, на Земљи, још није решена. Европски, пак, садашњи пад је коначан и безизгледан. Пред њом је још само царство антихриста. Свети Оци наше Цркве давно су све то описали у својим делима, и ми томе немамо шта додати. Жалити због тог избора ми, наравно, можемо, али више теоретски. Нама сад ваља мислити о себи и својој православној браћи. У патриотској среди то још лоше разумеју. На нашу велику жалост, пажња родољуба данас је прикована за Блиски исток. Сва јавна гласила испуњена су вестима о блискоисточним догађањима. И многи заозбиљно верују хваставој пароли исламских бојовника: „После Дамаска – Русија“.

И ни гласа о Космету, о Балкану.

Код нас у широким патриотским слојевима, уз ретке изузетке, не примећују да се смртна опасност притајила управо тамо. Није после Дамаска – Русија, него је после Косова – Русија (чак и у случају отвореног војног мешања Запада Дамаск је кадар да се одбрани, благодарећи испорукама оружја из Русије). И то прети да постане крај историје. Стварност наших дана је таква да се може упасти у потпуно и савршено очајање, па чак и пожелети предати се без борбе на милост непријатељу. Но, то је удео маловерних, јер у том случају израста свом снагом, све до Неба, питање: због чега онда беху принесене све те безбројне жртве од наших дедова и прадедова? Због чега је себе жртвовао свети Цар? Зар због тога да би се кроз сто година све завршило тако неславно и постидно? Не, ми верујемо, Бог поруган не бива, и објавиће, макар и у последњем тренутку, велико чудо, и спашће све нас што се уздамо у Њега. И чини се како се тај тренутак већ полако ближи.

Али, по речима наше старе народне мудрости: Богу се моли, али к бријегу греби (Богу молись, а к берегу гребись) – чуда морамо постати достојни. Нико нам неће помоћи, уколико за своје спасење не уложимо и сопствени труд.

Последица принете у Великом рату велике жртве је да су Руси и Срби постали један народ. И сада, столеће након тих судбоносних збивања у Русији је поникла иницијатива да се направи и подигне споменик на српској земљи – тамо где се десио праузрок великих догађаја. Почетна средства обезбедили су руски пословни људи, пројекат је благословљен од Његове Светости, Патријарха српског, Господина Иринеја, Руска Православна Црква је такође изразила спремност да узме учешћа. Прегнућу Фонда Владимира Храброг одмах су се прикључиле грађанске организације из Србије и Белорусије, очекујемо да исто учине и нека грађанска удружења из Украјине, тако да је иницијатива већ на самом почетку почела добијати свесловенски карактер. У овом часу, када је Србија угрожена да буде прогутана од исламске експанзије, тај споменик ће послужити као знамење отпора. Заједничким деловањем вратићемо свест о томе да смо сви ми, пре свега, браћа, и народ наш – једна Породица, у којој је сваки члан одговоран за све, а сви одговорни за сваког. Без васпостављања те свести ништа нема никаквог смисла и значаја. И победити можемо само тако, и никако другачије.

За подизање споменика – каменог Поклоничког Крста у част стогодишњице од почетка Првог светског рата – већ имамо сагласност Општине Топола. После неколико месеци неопходних припрема, ових дана почињемо с конкретним радом. Споменик ће бити направљен заједничким трудом руских и српских мајстора. До 1. августа 2014. Поклонички Крст треба да буде постављен у кругу Дома здравља „Свети Ђорђе“ – Задужбине Краља Петра I у Тополи, где су лечени рањени јунаци из Церске и Колубарске битке. На Опленцу почива и Краљ Александар I, који је у часу смртне опасности молио руског Цара за помоћ, и помоћ и добио, брзу и потпуну.

За нас што живимо данас тај историјски догађај неизмерно је привлачан због своје потресне наравствене снаге, која је сад обрела значење завета, постала нашом звездом-водиљом. Он сасвим оповргава, укида изграђен и владајући савремени стереотип – „политика је прљав посао“. Сећање на, рекло би се, заувек у прошлост минулу наравствену величину наших предака, омогућиће нам да нађемо неопходан ослонац у данашњој стварности, препуној издаје, кукавичлука и обмане. Тим речима је Свети Цар Николај 3. марта 1917. одредио тада започету епоху. У њој ми пребивамо до дана данашњег. Али у нашој моћи је да све променимо: треба само на место „издаје“ поставити Верност, на место „кукавичлука“ – Неустрашивост, и никакве лажи ни обмане, него једино Истина! Христос ће бити с нама тек уколико испунимо тај услов.

Два света Цара – Николај и Лазар, чије ликове видимо на споменику где стоје пред Распећем Господа Исуса Христа, помоћи ће нам да однесемо моралну победу и завршимо тај велики рат што траје већ сто година. Изградња споменика означиће и почетак сваког другог стварног, делатног и свестраног заједничког рада: напомињемо да су већ у току званични разговори о братимљењу Тополе и руског града Боровска, као и да су између представника два града размењена писма о намерама у погледу будуће привредне, спортске, културне, стручне и сваке друге сарадње. Наша жеља је да та сарадња не остане ограничена само на ова два града, и у том смислу стараћемо се да дамо највећи могући допринос. Такође ћемо садејствовати у сваком сродном научном, уметничком или културном пројекту, покренутом од других организација, како бисмо стогодишњицу Великог рата дочекали спремнији, те се обједињеним снагама супротставили учесталим покушајима прекрајања и пристрасног тумачења догађаја из наше заједничке прошлости.

Обраћамо се нашим суграђанима с позивом да учествују у овом подухвату. Најнасушнији задатак наше савремености састоји се у схватању сопствене историјске мисије, обретењу историјских веза и вредности. Без тога Православним хришћанским народима нема будућности.

Штавише, усудићемо се да кажемо: без тога будућности нема читавом свету.

У Тополи, 23. ХII 2013.

Ирина Јесинска, председница Фонда Владимира Храброг, Москва

Драган Буковички, председник Словенског друштва, Краљево

________  Извор: http://sloven.org.rs/srb/?p=309

Vitalij Šentalinski: „Zločin bez kazne“

LET IZNAD BEZDANA NIKAKO nisam mogao da završim ovu trilogiju. Milioni su tamo poginuli i svi hoće da vaskrsnu. Imao sam nekoliko varijanti ali ni sa jednom nisam bio zadovoljan. To pitanje sam rešio u snu, video sam reči: „Iznad bezdana“. Svi živimo iznad bezdana. Sanjao sam i nastavak: „nad bezdanom se može samo leteti“, i to je kraj knjige. Svi moji junaci su leteli nad provalijom, ali su imali krila, to je bio njihov talenat – kaže Šentalinski.

____________________________________________

Vitalij Šentalinski o podsećanju na pisce, žrtve sovjetskog terora. Do sada rehabilitovano oko 3.000 pisaca stradalih u logorima

_____________________________________________

U Staljinovim logorima stradali su milioni, a među njima i hiljade poznatih i nepoznatih pisaca i pesnika. Jedna istorija ruske književnosti završila je pred streljačkim vodovima, a da to ne potone u potpuni zaborav potrudio se ruski pisac Vitalij Šentalinski, koji je u utorak u Srpskom PEN centru i Ruskom domu, predstavio knjigu „Zločin bez kazne“, završni deo trilogije o žrtvama sovjetskog terora, u izdanju „Rusike“.

Šentalinski je 20 godina posvetio istraživanju tajnih dosijea u ozloglašenoj Lubjanki i borbi da se u svest vrate ti ljudi koje je KGB tamo zatrpao, kao i njihovo delo i rukopisi. Osnovao je i Komisiju, zahvaljujući čijem radu je do sada rehabilitovano oko 3.000 ruskih pisaca koji su stradali od 1917. godine. Među tim imenima je i legenda ruske poezije Nikolaj Gumiljov, koji je rehabilitovan 1991.

– U ovoj strašnoj temi potreban nam je kvalitetan prelaz. Akumulirali smo mnogo znanja o tragediji 20. veka u Rusiji, koja je postala svetska tragedija, neviđena po razmerama. Trebalo bi toga da postanemo svesni, da znanje pređe u podsvest, količina u kvalitet, potrebna nam je katarza, pročišćenje. Put od tame ka svetlosti – objašnjava autor trilogije, koji u zaključku knjige ističe da se „ruski Nirnberg nije dogodio“.

U knjizi se nalaze i pisma koje su Ana Ahmatova i Boris Pasternak napisali Staljinu, a Šentalinski, za „Novosti“, objašnjava o čemu je reč:

– Staljin je bio neostvareni pesnik, i pošto mu nije uspelo da bude pesnik, davao je veliki značaj pesnicima. Tačno je znao ko je dobar, a ko loš. Oko loših se nije mnogo trudio, dok se prema vrhovima naše poezije – Pasternaku, Ahmatovoj i Mandeljštamu, odnosio ozbiljno, ali se sa njima i igrao kao mačka s mišem. Kada su prvi put uhapsili sina Ahmatove Lava Gumiljova zajedno sa njenim drugim mužem, ona je napisala pismo Staljinu sa molbom da joj oslobodi sina. Pasternak mu je istog dana napisao pismo sa istom molbom. Staljin ga je oslobodio, voleo je da stekne slavu milosrdnog vladara. Ali ga je kasnije tri puta hapsio i slao u logor – kaže autor.

Ovaj pisac, koga prati priča da je prvi dobrovoljno ušao u Lubjanku, naglašava da mu je cilj bio da se umesto pečata „stroga tajna“ koji je nosila svaka fascikla KGB-a, pojavi pečat „čuvati večno“.

 Vitalij Šentalinski

– Druga glava knjige zove se „Pesnik terorista“ i govori o Leonidu Kanegiseru koji je imao 22 godine, bio drug Cvetajeve, Jesenjina i mnogih drugih pesnika. Streljan je 1918. godine. Našao sam u njegovom dosijeu beleške koje je zapisivao pred streljanje.

Mislite da je možda pisao o tome kako mu je žao što će umreti i kako je nesrećan?

Ne. Pred streljanje mislio je o sudbini Rusije i pisao filozofske tekstove. U tim rukopisima je stajalo: „Tama je uporna, stoji i hrani se sama sobom.“

To mi je bio ključ za ovu knjigu – kroz sliku te tame opisao sam sve što sam hteo. Drugi ključ, kao spas od tame, našao sam u rečenici koja glasi „O čoveče, spoznaj svoje dostojanstvo“, koju je zapisao jedan sveštenik iz Uralskog Orla.

„Pokidala se veza s vremenom“, govorio je Šekspir. Moje knjige služe da se vreme između epoha ne prekine, one su lek od istorijskog zaborava – kaže Šentalinski.

 

SAMO LOGOR

Šentalinski kaže da Staljin nije smatrao Mandeljštama dobrim pesnikom.

– Kada je Mandeljštam bio uhapšen, Staljin je pozvao Pasternaka i pitao ga da li je ovaj majstor. Posle Pasternakovog odgovora „samo“ ga je proterao u logor, nije ga streljao. Očekivao je da će ovi pesnici pisati pesme u njegovu slavu – kaže nam Šentalinski.

 

Vitalij Šentalinski predstavio knjigu „Zločin bez kazne“ | Kultura | Novosti.rs.

Две песме Владимира Корнилова (1928-2002)

Препев и белешка о песнику Владимир Јагличић

________________________________________________

Руски песник Владимир Корнилов
Руски песник Владимир Корнилов

Брест

У српском селу, с јутра, лепа вест:
у октобру црвеном,
посадио сам тај нејаки брест
у дворишту црквеном.

Сад бих да видим да ли се подигну,
да л прими се, ил свенуће…
Шта се за једну десило годину,
рећи је немогуће!

Што сам писао, из других је сати,
није до овог места.
Ал ево, шта ће од мене остати:
тек безименост бреста.

И нека, расти над тим српским селом,
болестима несвладан
и на последњем путу мом, кроз дело,
буди мој штап, од сада.

1992.

Милован Ђилас

Голи оток, а потом „Нова класа“.
„Нова класа“ је Ђиласово дело.
Та књига поста књигом светског гласа:
догматик скиде догму, ко одело.

Голи оток, то ГУЛАГ је, њихов,
измислио га управо Милован,
душман слободе, разљућени вихор,
он слободаре баш и не милова.

Туђ самилости, комуниста притом,
сахрањивао је одступнике живе.
Чак га је зато корио и Тито:
„Слушај, успори, не претеруј, Ђиле „.

Стари садиста и гонитељ Савле
постаде Павле апостол, ко нови.
…Ал „Нову класу“ написав, због правде
на Голи Оток он сам не доплови.

Ћелија: светла, и нетесна знатно,
ћилимом се, и вазом истицала,
али тамница, то је, ипак, затвор,
мада и с разним украсним трицама.

И ништа није могло да умири
ову махниту гордост црногорску,
зато је опет, ко и сви кумири,
још једну књигу написао, оштру.

До смрти суров, на суровом свету,
због прошлости се није покајао,
кад жртве своје сретне, ни берету
није скидао, нити се клањао.

Нису украсе тражили та обест,
ти обострани засеци до крви,
о Новој класи та ужасна повест,
на Голи Оток тај спомен што мрви.

_________

Владимир Корнилов (1928-2002)

Владимир Николајевич Корнилов родио се 29. јуна 1928. године у Дњепропетровску. у породици грађевинског инжењера. Године 1941. био је евакуисан у Новокузњецк, а од 1943. живи у Москви. Од 1945-50 студирао је на Књижевним институту Горкога, одакле су га три пута избацивали због „идејно штетних стихова“ и пијанчења. Од 1950. до 1954. служио је у армији, а прве стихове објавио је 1953. године. После објављивања поеме „Шофер“, почетком шездесетих постаје познат песник, али не успева да објави збирке песама „Повест из војне команде“ и „Почела“, јер је обе цензура растурила у словослагачницама. Ипак, излазе му збирке „Пристаниште“ (1964) и „Узраст“ (1967), које је цензура детаљно „прочистила“, после чега одлази, практично, у самиздатску књижевност. Његова повест „Без руку без ногу“ (1964, објављена тек 1975, на Западу), преведена је на многе светске језтике, као и следећа „Девојчице и дамице“ (1968). Обе те прозе одбили су скоро сви совјетски часописи, као и роман „Демобилизација“ (1976), у Русији објављен тек 1990. године. Године 1977. потписао је писмо у одбрану академика Сахарова, заједно са Лидијом Чуковском, Војновичем и Копељевим, и искључују га из Савеза писаца. Забрана објављивања прати га до 1988. године, после чега се његове књиге, напокон, несметано штампају у домовини.

Владимир Корнилов умро је 8. јануара 2002 године у Москви.

___________________ Видети више: : https://sites.google.com/site/editionsectiocaesarea/ruska-poezija/vladimirkornilov1928-2002

 

Rusi snimaju Haški tribunal

MNOGO je razloga zbog kojih Haški tribunal ne može da nosi časno ime suda, počev od nezakonitog osnivanja, preko donošenja propisa i primene procesnog i materijalnog prava, do selektivnog optuživanja, kaznene politike i nehumanog izvršenja krivičnih sankcija. Svi, iole ozbiljni teoretičari prava i istoričari izriču ozbiljne kritike na tribunal, koji nema nikakve međunarodno-pravne i istorijske veze s Nirnberškim sudom, već predstavlja pravnu farsu i politički instrument kreatora lažne istorije, rekao je prof dr Oliver Antić, savetnik predsednika Srbije, na prošlonedeljnoj promociji knjige „Od Nirnberga do Haga“ u Ruskom domu u Beogradu.

 

Reč je o zborniku radova sa istoimene međunarodne naučne konferencije održane 2011. u organizaciji „Beogradskog foruma za svet ravnopravnih“.

 

– Postoji tendencija da Nirnberški proces dobije savim drugačije značenje. Oni koji su iz geopolitičkih razloga zainteresovani za reviziju istorije nameću opasnu tezu da je tribunal u Hagu sukcesor suda u Nirnbergu. Prema tome, Srbi se izjednačavaju s nacistima. Šira posledica ovakvog rada Haškog tribunala je i revidiranje istorijske uloge Rusije, odnosno uzroka i posledica svetskih ratova. Naš naučni i civilizacijski zadatak je da te procese razotkrijemo – rekao je prof. dr Antić.

 

Ideja o održavanju naučnog skupa „Od Nirnberga do Haga“ potekla je iz ruske ambasade u Srbiji, otkrila je prof. dr Jelena Guskova, redovni član Ruske akademije nauka i inostrani član SANU….

DOKAZI OD PAPIRA PROFESOR Pravnog fakulteta dr Boris Krivokapić naglasio je da postoji trend zapadnih centara moći da Haški tribunal koriste za političke ciljeve. – To veoma nalikuje na „Tokijski proces“ koji je Amerika organizovala posle Drugog svetskog rata, a u kom su kao dokazi korišćeni i isečci iz novina.

– Sudije i tužioci su opterećeni predubeđenjima. Tribunal manipuliše statističkim podacima i neproverenim statističko-demografskim konstrukcijama, skrivaju se dokumenti i iskrivljuju činjenice. Sve je prilagođeno unapred zadatom ishodu optužnice, a to je okrivljavanje Srbije. Ako se vlasti u Srbiji ne suprotstave ciljanom stvaranju kompleksa krivice, on će imati katatstrofalan učinak, naročito kod mladih naraštaja – upozorila je akademik Jelena Guskova.

– Neverovatno je da međunarodna zajednica nije uspostavila nijedan mehanizam kontrole Tribunala. Zato je ruska Duma odlučila da u Hag šalje zvanične delegacije koje će na licu mesta kontrolisati kršenje prava optuženih i međunarodnog prava. Prva poseta bila je 25. februara, a tokom nje je tročlana delegacija deputata posetila generala Ratka Mladića. Među Srbima u pritvoru vladalo je ogromno uzbuđenje zbog vesti o poseti zvanične ruske delegacije – otkrila je Guskova za „Novosti“.

OSMINA BUDŽETA UN MOSKVA već godinama izražava nezadovoljstvo radom Haškog tribunala koji se finanira iz budžeta svetske organizacije. Samo za finansiranje u 2012-2013. izdvojeno je 283 miliona američkih dolara – osmina budžeta UN….

 

Rusi snimaju Haški tribunal | Dosije | Novosti.rs.

Нуклеарни ледоломац „Арктик“

17. августа 1977. нуклеарни ледоломац „Арктик“ дошао је до Северног пола, поставши први брод који је стигао до ове тачке пловећи површином мора.

Нуклеарни колос на врху света

Нуклеарни ледоломац „Арктик“ — наставак вишевековне традиције: Руси су први народ који је, још у 15. веку, почео да истражује Северни ледени океан. Фотографија: Јуриј Лушин, РИА „Новости“.

 

Вековима су многи морепловци покушавали да доплове до центра поларне капе планете, својеврсног „врха света“, али њихови покушаји су били неуспешни или су имали трагичан исход. Совјетски инжењери су схватили да је једина погонска сила која брод ледоломац може одвести кроз лед — нуклеарна. Експериментална пловидба новог брода на нуклеарни погон саграђеног 1975. и названог „Арктик“ постала је изводљива захваљујући претходним научним припремама и дугогодишњем проучавању арктичког леденог покривача.

 

Чланови посаде се сећају како се ледоломац пробијао кроз појасеве веома дебелог и чврстог леденог слоја: комади леда тешки неколико тона и дебели више метара разбијали су се о прамац моћног брода уз такву тутњаву, као да се ломи камен, а не лед. Фотографија: Мај Начинкин, РИА „Новости“.

„Арктик“ је на свом пионирском путовању ка Северном полу био од 9. до 22. августа 1977. Тринаест дана је у ледом окованом бескрају био препуштен сам себи и снази својих реактора. За то време је прешао 3830 миља просечном брзином од 12,3 чворова. Чланови посаде се сећају како се ледоломац пробијао кроз појасеве веома дебелог и чврстог леденог слоја: комади леда тешки неколико тона и дебели више метара разбијали су се о прамац моћног брода уз такву тутњаву, као да се ломи камен, а не лед.

 

По доласку на Северни пол, тачно на 90. степену северне географске ширине подигнута је застава Совјетског Савеза. Поред ње је пободена и дршка са заставе Георгија Седова, поларног истраживача чија експедиција 1912. године није успела да стигне до Пола.

 

Сви чланови посаде (око 200 људи) по завршетку експедиције су награђени орденима и медаљама. Капетан „Арктика“ Јуриј Кучијев, главни механичар Олег Пашњин, старији мајстор за нуклеарне парне инсталације Фидус Асхадулин и министар морнарице СССР Тимофеј Гуженко проглашени су херојима социјалистичког рада. Чак је и сам нуклеарни ледоломац као живо биће добио Орден Октобарске револуције……

Извор: Руска реч, видети више http://ruskarec.ru/articles/2012/08/30/nuklearni_kolos_na_vrhu_sveta_16527.html?utm_source=standard_2012-08&utm_medium=email&utm_campaign=RBTH