Архиве категорија: руска поезија

Vitalij Šentalinski: „Zločin bez kazne“

LET IZNAD BEZDANA NIKAKO nisam mogao da završim ovu trilogiju. Milioni su tamo poginuli i svi hoće da vaskrsnu. Imao sam nekoliko varijanti ali ni sa jednom nisam bio zadovoljan. To pitanje sam rešio u snu, video sam reči: „Iznad bezdana“. Svi živimo iznad bezdana. Sanjao sam i nastavak: „nad bezdanom se može samo leteti“, i to je kraj knjige. Svi moji junaci su leteli nad provalijom, ali su imali krila, to je bio njihov talenat – kaže Šentalinski.

____________________________________________

Vitalij Šentalinski o podsećanju na pisce, žrtve sovjetskog terora. Do sada rehabilitovano oko 3.000 pisaca stradalih u logorima

_____________________________________________

U Staljinovim logorima stradali su milioni, a među njima i hiljade poznatih i nepoznatih pisaca i pesnika. Jedna istorija ruske književnosti završila je pred streljačkim vodovima, a da to ne potone u potpuni zaborav potrudio se ruski pisac Vitalij Šentalinski, koji je u utorak u Srpskom PEN centru i Ruskom domu, predstavio knjigu „Zločin bez kazne“, završni deo trilogije o žrtvama sovjetskog terora, u izdanju „Rusike“.

Šentalinski je 20 godina posvetio istraživanju tajnih dosijea u ozloglašenoj Lubjanki i borbi da se u svest vrate ti ljudi koje je KGB tamo zatrpao, kao i njihovo delo i rukopisi. Osnovao je i Komisiju, zahvaljujući čijem radu je do sada rehabilitovano oko 3.000 ruskih pisaca koji su stradali od 1917. godine. Među tim imenima je i legenda ruske poezije Nikolaj Gumiljov, koji je rehabilitovan 1991.

– U ovoj strašnoj temi potreban nam je kvalitetan prelaz. Akumulirali smo mnogo znanja o tragediji 20. veka u Rusiji, koja je postala svetska tragedija, neviđena po razmerama. Trebalo bi toga da postanemo svesni, da znanje pređe u podsvest, količina u kvalitet, potrebna nam je katarza, pročišćenje. Put od tame ka svetlosti – objašnjava autor trilogije, koji u zaključku knjige ističe da se „ruski Nirnberg nije dogodio“.

U knjizi se nalaze i pisma koje su Ana Ahmatova i Boris Pasternak napisali Staljinu, a Šentalinski, za „Novosti“, objašnjava o čemu je reč:

– Staljin je bio neostvareni pesnik, i pošto mu nije uspelo da bude pesnik, davao je veliki značaj pesnicima. Tačno je znao ko je dobar, a ko loš. Oko loših se nije mnogo trudio, dok se prema vrhovima naše poezije – Pasternaku, Ahmatovoj i Mandeljštamu, odnosio ozbiljno, ali se sa njima i igrao kao mačka s mišem. Kada su prvi put uhapsili sina Ahmatove Lava Gumiljova zajedno sa njenim drugim mužem, ona je napisala pismo Staljinu sa molbom da joj oslobodi sina. Pasternak mu je istog dana napisao pismo sa istom molbom. Staljin ga je oslobodio, voleo je da stekne slavu milosrdnog vladara. Ali ga je kasnije tri puta hapsio i slao u logor – kaže autor.

Ovaj pisac, koga prati priča da je prvi dobrovoljno ušao u Lubjanku, naglašava da mu je cilj bio da se umesto pečata „stroga tajna“ koji je nosila svaka fascikla KGB-a, pojavi pečat „čuvati večno“.

 Vitalij Šentalinski

– Druga glava knjige zove se „Pesnik terorista“ i govori o Leonidu Kanegiseru koji je imao 22 godine, bio drug Cvetajeve, Jesenjina i mnogih drugih pesnika. Streljan je 1918. godine. Našao sam u njegovom dosijeu beleške koje je zapisivao pred streljanje.

Mislite da je možda pisao o tome kako mu je žao što će umreti i kako je nesrećan?

Ne. Pred streljanje mislio je o sudbini Rusije i pisao filozofske tekstove. U tim rukopisima je stajalo: „Tama je uporna, stoji i hrani se sama sobom.“

To mi je bio ključ za ovu knjigu – kroz sliku te tame opisao sam sve što sam hteo. Drugi ključ, kao spas od tame, našao sam u rečenici koja glasi „O čoveče, spoznaj svoje dostojanstvo“, koju je zapisao jedan sveštenik iz Uralskog Orla.

„Pokidala se veza s vremenom“, govorio je Šekspir. Moje knjige služe da se vreme između epoha ne prekine, one su lek od istorijskog zaborava – kaže Šentalinski.

 

SAMO LOGOR

Šentalinski kaže da Staljin nije smatrao Mandeljštama dobrim pesnikom.

– Kada je Mandeljštam bio uhapšen, Staljin je pozvao Pasternaka i pitao ga da li je ovaj majstor. Posle Pasternakovog odgovora „samo“ ga je proterao u logor, nije ga streljao. Očekivao je da će ovi pesnici pisati pesme u njegovu slavu – kaže nam Šentalinski.

 

Vitalij Šentalinski predstavio knjigu „Zločin bez kazne“ | Kultura | Novosti.rs.

Advertisements

Белешка о песнику Арсенију Александровичу Тарковском / Владимир Јагличић

30 година ЗАВЕТИНА (фотодокументација Заветина, 2013)
30 година ЗАВЕТИНА (фотодокументација Заветина, 2013)

Арсениј Александрович Тарковски родио се 25. јуна 1907. године у Јелисаветграду, Херсонска губернија. Његов отац био је службеник локалне банке, а предак по очевој линији, пољски племић Матвеј Тарковски. Отац песников се налазио под надзором полиције због учешћа у народовољачком покрету, три године је провео у тамницама Вороњежа. Из свог другог брака са Маријом Даниловном Рачковском добио је два сина, старијег Валерија, који ће погинути у грађанском рату 1919. године, и млађег, Арсенија. У породици су гајили култ уметности; песников отац је сарађивао у локалним новинама и, за себе, преводио са италијанског и француског, Игоа, Дантеа, Леопардија. Млади песник је 1921. године са својим пријатељима у локалним новинама објавио песму са акростихом у којој је била јасна, негативна алузија на Лењина. Неколико другова Тарковског је ухапшено, а он је успео да побегне и неко време је лутао по Украјини и Криму, радећи разне послове (обућар, риболовац и сл). Године 1923, долази у Москву, настанивши се код тетке, а године 1925. уписује Литерарни институт. Три године касније, 1928, оженио се Маријом Вишњаковом, студенткињом истог института. Две године је примао стипендију из Фонда за писце-почетнике, али су Виши књижевни курс затворили због самоубиства једне од слушатељица, док су остале полазнике, просто, распустили. Тарковски је у то време писао фељтоне за лист „Звонце“ (под псеудонимом Тарас Поткова). Од 1931. запослен је на радију, наредне године написао је радио-драму „Стакло“ која је подвргнута критици због „мистицизма“. Напокон, године 1933. почиње да преводи, на шта га је, као и неке друге песнике (Звјагинцеву, Марију Петрових, Тарковског, Штејнберга) наговорио Георгиј Шенгели, сарадник Одељења за књижевност народа СССР-а Државног књижевног издаваштва. Рад на превођењу „источних“ народа СССР-а био је повезан и с путовањима (Киргизија, Крим, Кавказ итд). Године 1936. упознао је Антонину Бохонову, супругу критичара Трењина, због које је улето 1937. године напустио породицу (супругу и двоје деце – Андреја, будућег великог редитеља, и кћи Марину), и са којом ће се оженити 1940. године. Ујесен исте године упознао је Марину Цветајеву која га је на састанак позвала писмом (као сјајног преводиоца). Тарковски је, вероватно, последња љубав Марине Цветајеве. Почетком рата испратио је, евакуисане, своју прву жену и двоје деце, у град Јурјевец, а потом се запутио у Чистопољ, где су биле евакуисане његова друга жена и њена кћи. Потом се јавио на фронт, као добровољац. Био је на дужности новинара армијских новина, учествујући, повремено, и у борбеним акцијама Шеснаесте армије (добио је орден „Црвене звезде“). На фронту је објавио низ песама које славе руског војника и исмејавају хитлеровце; песма „Наша здравица“ („Испијмо за Отаџбину, испијмо за Стаљина“ била је веома популарна). Истовремено, за себе је писао поезију са интимним мотивима.

Тринаестог децембра 1943. године, код места Градић, у Витебској области, рањен је, гелером од експлозије, у ногу. Добио је гангрену и хитно превезен у Москву, где му је нога ампутирана. Имао је пажњу и негу, како прве, тако и друге своје породице, а старање његове друге жене, при хитној евакуацији у Москву, дословце му је спасило живот.

Године 1945. преводио је поезију грузијског песника Чикованија, и припремао своју прву песничку збирку, али је штампање обустављено из политичких разлога. Збирка није штампана јер су уредници очекивали фронтовску ратну поезију, уместо које су добили тиху мисаону лирику. Наредне године упознао са се Аном Ахматовом; пријатељство с њом потрајаће до Анине смрти. Године 1947. растаје се од друге жене, при чему растанак прате тешке моралне дилеме због чињенице да му је она, својеврeмено, спасила живот. Преводи туркменске песнике, а 1949. добија „поруџбину која се не одбија“, да са грузинског преведе младалачке стихове Јосифа Висарионовича Стаљина. Сам Стаљин је, међутим, показао трезвеност,  забранивши да се стихови штампају, тако да до објављивања превода није дошло. Године 1951. оженио се Татјаном Озерском, дугогодишњом секретарицом и пратиљом на путовањима. Бохонова је умрла два месеца касније. Још десет година песник ће провести на преводилачким службеним путовањима: преводи источних песника су, у Совјетском Савезу, били важан део „еманципаторске“ културне политике.  Своје стихове и даље пише „за фијоку“. Напокон, 1962. године, на наговор своје супруге и пријатеља,  објављује прву песничку збирку „Уочи снега“ за коју Јевтушенко каже да је донела „тријумф у интелектуалним круговима“. Наоко интимна, та лирика је, „на мала врата“ у руску културу враћала предреволуционарну Русију. Исте године његов син Андреј добија „Златног лава“ у Венецији.

Арсениј Тарковски, потом, објављује своје збирке, у размацима од три до пет година („Земљи земљино“ 1966, „Весник“ 1969, итд). Био је у саставу делегација руских писаца које су посетиле Француску и Енглеску (1966. и 1967. године). Године 1971. добио је Државну награду Туркменије за преводилаштво, а 1977. Орден пријатељства народа од совјетске владе.

Кад је редитељ Андреј Тарковски 1984. године у Милану изјавио да не жели да се враћа у Совјетски Савез, његов отац је објавио писмо у којем је изразио своје убеђење да руски уметник треба да живи и ради у отаџбини и да са својим народом трпи оно што је том народу досуђено. На страну питање притиска под којим је писмо писано: синовљева одлука је оцу сигурно тешко пала, као и сину очево писмо. Смрт Андреја Тарковског, 29. децембра 1986, слажу се мемоаристи, убрзала је и кончину песникову. Он у припреми наредних издања својих песама скоро да не учествује, због тешког физичког и душевног стања.

Умро је у болници, увече 27. маја 1989. године, у Москви. Сахрањен је на гробљу у Переделкину, где је остављено место и за прах његовог сина, сахрањеног у Паризу. Опојан је у храму Преображења Господњег, а новембра 1989. посмртно му је додељена Државна награда Совјетског Савеза. У фебруару 2008. отац и син су добили заједнички музеј у Москви; у родном граду Арсенију Тарковском ће бити постављен споменик који ће изградити, заједно, Русија и Украјина, а моделовати вајар Виталиј Кривенко. Сабрана дела песникова, у три тома, изашла су између 1991. и 1993. године.

Тарковски је био песник-пострањар који се није мешао у (књижевне) зађевице свог времена. Мисаоно снажан, а у сликама конкретан, увек чврсто стојећи иза својих стихова на тој својој једној, као у земљу ураслој, нози, Арсениј Тарковски је једногласно признат као један од најбољих руских песника друге половине двадесетог века.

_______ Видети: http://novosazvezde.wordpress.com/2013/11/12/%D0%BF%D0%B5%D1%81%D0%BC%D0%B5-%D0%B0%D1%80%D1%81%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D1%98-%D0%B0%D0%BB%D0%B5%D0%BA%D1%81%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%87-%D1%82%D0%B0%D1%80%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D1%81/

Две песме Владимира Корнилова (1928-2002)

Препев и белешка о песнику Владимир Јагличић

________________________________________________

Руски песник Владимир Корнилов
Руски песник Владимир Корнилов

Брест

У српском селу, с јутра, лепа вест:
у октобру црвеном,
посадио сам тај нејаки брест
у дворишту црквеном.

Сад бих да видим да ли се подигну,
да л прими се, ил свенуће…
Шта се за једну десило годину,
рећи је немогуће!

Што сам писао, из других је сати,
није до овог места.
Ал ево, шта ће од мене остати:
тек безименост бреста.

И нека, расти над тим српским селом,
болестима несвладан
и на последњем путу мом, кроз дело,
буди мој штап, од сада.

1992.

Милован Ђилас

Голи оток, а потом „Нова класа“.
„Нова класа“ је Ђиласово дело.
Та књига поста књигом светског гласа:
догматик скиде догму, ко одело.

Голи оток, то ГУЛАГ је, њихов,
измислио га управо Милован,
душман слободе, разљућени вихор,
он слободаре баш и не милова.

Туђ самилости, комуниста притом,
сахрањивао је одступнике живе.
Чак га је зато корио и Тито:
„Слушај, успори, не претеруј, Ђиле „.

Стари садиста и гонитељ Савле
постаде Павле апостол, ко нови.
…Ал „Нову класу“ написав, због правде
на Голи Оток он сам не доплови.

Ћелија: светла, и нетесна знатно,
ћилимом се, и вазом истицала,
али тамница, то је, ипак, затвор,
мада и с разним украсним трицама.

И ништа није могло да умири
ову махниту гордост црногорску,
зато је опет, ко и сви кумири,
још једну књигу написао, оштру.

До смрти суров, на суровом свету,
због прошлости се није покајао,
кад жртве своје сретне, ни берету
није скидао, нити се клањао.

Нису украсе тражили та обест,
ти обострани засеци до крви,
о Новој класи та ужасна повест,
на Голи Оток тај спомен што мрви.

_________

Владимир Корнилов (1928-2002)

Владимир Николајевич Корнилов родио се 29. јуна 1928. године у Дњепропетровску. у породици грађевинског инжењера. Године 1941. био је евакуисан у Новокузњецк, а од 1943. живи у Москви. Од 1945-50 студирао је на Књижевним институту Горкога, одакле су га три пута избацивали због „идејно штетних стихова“ и пијанчења. Од 1950. до 1954. служио је у армији, а прве стихове објавио је 1953. године. После објављивања поеме „Шофер“, почетком шездесетих постаје познат песник, али не успева да објави збирке песама „Повест из војне команде“ и „Почела“, јер је обе цензура растурила у словослагачницама. Ипак, излазе му збирке „Пристаниште“ (1964) и „Узраст“ (1967), које је цензура детаљно „прочистила“, после чега одлази, практично, у самиздатску књижевност. Његова повест „Без руку без ногу“ (1964, објављена тек 1975, на Западу), преведена је на многе светске језтике, као и следећа „Девојчице и дамице“ (1968). Обе те прозе одбили су скоро сви совјетски часописи, као и роман „Демобилизација“ (1976), у Русији објављен тек 1990. године. Године 1977. потписао је писмо у одбрану академика Сахарова, заједно са Лидијом Чуковском, Војновичем и Копељевим, и искључују га из Савеза писаца. Забрана објављивања прати га до 1988. године, после чега се његове књиге, напокон, несметано штампају у домовини.

Владимир Корнилов умро је 8. јануара 2002 године у Москви.

___________________ Видети више: : https://sites.google.com/site/editionsectiocaesarea/ruska-poezija/vladimirkornilov1928-2002