(ПИСМА ) ВАСЕЉЕНСКИ ЧАСОПИС (прикупљање новца за штампање)
Ја немам илузије ни о свету, ни о свом народу ни о својој држави. Али – шта могу?
Е, сад што се тиче, оживљавања часописа Заветина, који би били штампани на папиру макар у 500 примерака. Ево, прикупљам новац за такву једну идеју, тражим јефтиног и повољног штампара. Моја је идеја да објављујем, макар четири пута годишње, макар у симболичним тиражима, један васељенски часопис, часопис будућности – за почетак да то буде барем избор из 100 Билтена „Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ“, где би уз линкове и остало, била одштампана у целини и пар одабраних есеја, песама – публикованих на локацијама Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ. Зашто? …
(ВАСЕЉЕНСКЕ НОВИНЕ) Спречена отмачина налога уредника и управника „Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ“….
Јављамо свим нашим пријатељима, у Србији, али и широм света, тј. Планете Земље, да је од јуче, 8. јануара, поново омогућена посета популарним веб сајтовима „Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ“ уз подршку GOOGLa.
Као што смо обавестили све наше пријатеље хитно- баш на Бадње вече 2013. године, онемогућени су десет Веб сајтова „Заветина“, из разлога сумњивих, неразумних.
Сајбер-криминалци су онемогућили десет сајтова „Заветина“ , који представљају својеврсне електронске библиотеке српске књижевности, или часописе, или књижевне сајтове који представљају „књижевни архипелаг Белатукадруз“….
Јуче је коначно спречено отимање налога уредника и управника Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ, али – докле?
Веб сајтови уз подршку GOOGLа су веома рањиви, нажалост. Замишљени да буду мостови између најудаљенијих делова наше планете и најразличитијих култура, понекад, из разлога само сајберима знаним, успешни сајтови се бришу, најчешће, или заузимају и преузимају, као што су се некада заузимале непознате земље. Заузимају се уз помоћ најмодерније технологије.
Што је најчудније, када сајбери сруше и избришу један дугогодишњи и мукотрпни рад, који представља више него подстицајни фонд за будућност – као да се ништа није догодило.
Сајбери делују из својих ђавољских окриља по ко зна чијим налозима.
Летос и на Бадње вече на мети хакера и отимача налога биле су „Заветине“ и уредник и оснивач „Заветина“, а кроз коју недељу то се може догодити и другим порталима, веб сајтовима, и електронским часописима. Јер, васељенска и непозната сајбер хајдучија делује као и онај беспослени поп што нема шта друго да ради…
(ПИСМА) “Заветине” нису саме, испод барјака ваше идеје свечовечности ” Заветована”сам ија
Драги Мирославе, Жао ми је због свега што се дешава са “Заветинама” од стране групе организованих криминалаца који добро знају шта раде и шта им је циљ а циљ им је, не само отимање или просто крадја неколико сајтова, већ много дубље затирање једног става, идеје и могу рећи Мисије коју Ви, као усамљеник, спроводите ево вец тридесетак година уз нередовну помоћ ретких појединаца а колико сам закључила, највише су вам помагали они који вам нису одмагали. Свесни сте да сте својом уникатношћу означени и то како у погледу раритетног уметничког стваралаштва тако и у погледу вансеријских личносних квалитета и тај знак, тај жиг одваја вас од остатка света .Ако је за утеху ” да сте њихови не би вас ни кушали”. Ваше визионарство у погледу једне другачије, отвореније и здравије, светлије Србије некоме је засметао.Они су не само вама него и свима нама који смо вам својим све многобројнијим присуством дали охрабрења да истрајете, послали знак да у Србији треба да буде и заувек остане мрак, све прозоре (и васе) треба затворити, затрти истину и …
СIР – Каталогизација во публикација Национална и универзитетска библиотека ”СБ. Климент Охридски“, Скопје 821.163.41-1 821.163.41-1,09 Радисављевик, 3. РАДИСАВЉЕВИЋ, Зоран Хр. Велико уво: изабране и нове песме / Зоран Хр. Радисављевић = Големото уво: одабрани и нови песни /Зоран Хр. Радисавлевик; изабрао и са српског на македонски превео; одбрал и од српски на македонски превеп Ристо Василевски ; поговор Санде Стојчевски. – Скопје: Матица македонска = Смедерево: Арка, 2014. – 145 стр.; 30 см. – (Библиотека Логос. Српски венац; књ. 18 = Српски венец , кн. 18) Песни на срп. јазик со напореден препев на мак. јазик. – Лирика со ирониски акценти; Лирика са иронијским акцентима / Санде Стојчевски: стр. III133К-143. – Белешка о аутору; Белешка за авторот: стр. 144-145 ISBN 978-608-10-0352-9 (Матица) И. Радисавлевик, Зоран Хр. види Радисављевић, Зоран Хр., 1952- а) Радисављевик, Зоран (1952-) – Поезија – Критики и толкувања С0ВISS.МК-ID 96527882 CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.163.41-1 РАДИСАВЉЕВИЋ, Зоран Хр„ 1952- Велико уво = Големото уво : изабране и нове песме = одабрани и нови песни / Зоран Хр. Радисављевић = Зоран Хр. Радисавлевик; изабрао и са српског на македонски превео, одбрал и од српски на македонски превел Ристо Василевски.; поговор Санде Стојчевски -1. изд. – Скопје ; Смедерево : Арка ; Скопје: Матица Македонска, 2014 (Смедерево : Арка Press). -151 стр.; 30 цм. – (Библиотека Логос. Српски венац = Српски венец ; књ. 18 = кн. 18) Упоредо срп. изворник и мак. превод. – Тираж 500. – Лирика со ирониски акценти: стр. 134-143. – Белешка о аутору: стр. 144-145. ISBN 978-86-7610-147-4 (Арка) COBISS.SR-ID 207819788
….
МОНАХ БЕЗ ЦРКВЕ
После три деценије
У листу Политика
Која ми је
Као и кафана
Све дала
И све узела Скрајнут
Понижен
Отписан
Живим као монах
Без хлеба и воде
Као монах
Који је изгубио цркву
март 2010.
КЊИГЕ
Седнем да нешто попијем
Књиге
На мене падају
Седнем да нешто поједем
Књиге
На мене падају
Седнем
С децом да причам
Књиге
На мене падају
Седнем
С пријатељима да причам
Књиге
На мене падају
Књиге су ме затрпале
Постале су мој гроб
16. мај 2012.
= Зоран Хр. Радисављевић, песме из најновије књиге по избору ур. „Заветина“, стр.
Препорука: Распонот што поезијата на Радисавлевик го зафака се растегнува од ежедневните, лични, интимни настани и доживувања во семејството, на ра- ботното место, во сообракајот со случајните минувачи на улица, па се до згу- снати, ирониски интонирани лирски коментари на актуелни политички на- стани. Веднаш пага в очи едно необично својство на лириката на Радисавле- вик: сите искази, исповеди, коментари или лирски несогласувања поетот ги предава со една благост, со ведрина и со своевиден творечки шарм. Тоа, се разбира, ја прави оваа лирика длабоко човечка и човечна, таа произлегува од житејските подрачја и повторно им се враканазад, но сега веке како фермен- тирана, лирски просеана согледба, како уверлив уметнички одблесок. Овие песни речиси редовно настојуваат да се згуснат, да се доближат до изрека, до збит коментар.
Распон који Радисављевићева поезија захвата протеже се од свакоднев- них, личних, интимних дешавања и доживљаја у породици, на радном месту, у саобраћају са случајним пролазницима на улици, па све до згуснутих, иро- нијски интонираних лирских коментара актуалних политичких догађаја. Од- мах пада у очи једна необична карактеристика Радисављевићеве лирике: све исказе, исповести, коментаре или лирска неслагања песник предаје уз неку благост, с ведрином и са својеврсним творачким шармом. То, наравно, ову лирику чини дубоко људском и човечанском, она произилази из подручја жи- ћа и поново им се враћа назад, али сада већ као ферментирано, лирски просе- јано сагледавање, као уверљив уметнички одблесак. Ове песме готово редов- но настоје да се згусну, да се приближе изреци, сабијеном коментару.
Више је него жалосно, симптоматично, да не кажем невероватно, да је изврстан један романописац, песник, есејиста и издавач, скренуо пажњу у Србији широј и ужој културној јавности, не својим романима Ујкин дом, Литургија, Трговци светлошћу, Месечева свадба, Кућа светих ратова, У друштву пустињских лисица, Пасија по Амарилису, Дневник за Сенковића, или књигама песама Земља Недођија, Рајска свећа, Песме из романа, Свеска ХОМОЉСКИ МОТИВИ, Архив у оснивању, већ жестоком књижевном критиком, и једним романом који је објавио под псеудонимом (Есмер Белатукадруз ДОКТОР СМРТ). Међутим, ту прадоксалност пажљивији читаоци Доктора Смрти могу схватити… Лукић је жестоко разобличавао тзв. официјелну и бирократску књижевност, која царује код Срба кроз 19. и 20. век… Лукић је разобличавао великане бирократске књижевности. Немилосрдно је критиковао тзв. књижевност литерарних «бардова», представника «награђеног правца», и типичне вуковске пандане оних умова који су дали под аренду своје креативне могућности разним режимима кроз време….
Сарадња са Заветинама и Лукићем доводила ме је у непосредну везу са поезијом, у непосредне близине идеала, али и књижевног наличја.
Кључно је да су се Заветине и Мирослав Лукић жестоко и исконски одупрли бирократско-одаџијској критици и да то није мала ствар.
Та област деловања, наравно, то кажем као битан сведок због потомака, Лукићу је одузимала онај део енергије које је као песник и романописац могао да угради у неке своје романе и књиге песама. Шта би било да је Лукић после романа доктор Смрт последњих пет година наставио да ради себично само своје књижевне послове? Да је био као други? Међутим, овај човеку и писцу и издавачу је наметнута једна друга судбина. Што су му је наметали старији, оцеви и оци, ништа зато; али је неразумљиво што су хтели да му је наметну и његови књижевни вршњаци, један добар део, то је својеврстан парадокс на први поглед. Зашто?
Одговориће неко временом. Или ће из самог књижевног језгра и опуса Лукића нешто проговорити…
Већ деценијама идем на промоције , на конференције за штампу. Узгред сам и у мојим књигама говорио о промоцијама. Чак сам пре пет шест година објавио и један краћи рад о промоцијама и промоције и конференције за штампу су својеврсне приредбе, представе са својом психодинамиком и психостатиком учесника, и пре свега слушалаца заинтересованих. Врло често ко зна за шта заинтересовани а не за поезију. Промоције имају своју драматику, и промоције књиге и конференције за штампу.
“Деветог октобра 2002. године тачно у 12. часова и пет минутапочела је конференција за штампу поводом изласка нових бројева часописа Заветине Плусултра 1- 4/2000 иУметност махагонија 3 – 6 – 2002.И изласка Дела Мирослава Лукића Опус уметности махагонија”.
Ова конференција за штампу је приказана детаљно у Трећој Србији. Ја као учесник ове конференције за штампу (Гост књижевне трибине …) изнећу известан свој доживљај Конференције за штампу.
У декору тајанствене окованости књигама у школској библиотеци одвијала се представа Конференције за штампу. Мало је било званично позваних…. Доминирала су књиге Мирослава Лукића, часописи, издања… И музички део и говорни… – све је одавало утисак ВЕЋА неког тајног друштва које оставља у аманет неке тајне поруке младим. Као чинови тајне иницијације у тајна учења, знања… Ритуал… Свечаност и достојанство је наметао лежерни и озбиљни тон (драмски речено) Мирослава Лукића који је био и водитељ… Догађај лишен конфекцијске лежерности, егзибионистичког продуцирања, књишке дубокоумности, нарцизма лажне спонтаности.
… Ето, невичан усменом говору, осећао сам се у мојој 70.години свечано и у неком ритуалу те иницијације и откровења. Био сам као неки ђачић под неким притиском загонетке смисла мисли Михајла Петровића – Мике Аласа, мисли коју често цитирам. “ Јединство диспаративних феномена”. Мисао која садржи дубоке поруке модерности и науке и уметности модерне; и наравно мистике и филозофије.
Целу атмосферу појачавали су у интимном доживљају и сами наслови књига и часописа: Уметност махагонија, Дрво живота, Аветињска метафизика романа Ујкин дом, Заветине… Необичан музеј Плус ултра, Речник прототипа, источник … Дакле – дух пра…, древног, иницијације.
Чар мистичности тајног скупа заветног по моме осећању, уживљавању у заветност дубоких истина о мистеријуму будућности сенчило је присуство родоначелника сигнализма Мирољуба Тодоровића као и професора др. Димитријевића да кажемо овде доктора естеске хирургије. Да, естеске хирургије која је неопходна нашој “литератури, поезији, неопходна превредновању у свим видовима.
Млади гласови ученика који као у ритму говоре свете предаје, заветна знања духа – духа древних књига.
Не, нисам се стидео својих година, искуства. Подавао сам се слободно миљу маште доживљаја тајне алхемије речи тајног друштва. Из ходника допирао је жамор ђачких гласова. Чинило ми се да су то гласови мистеријума будућности, гласови сенке будућности. У себи се нисам либио да ме сенче духови мистерија питагореаца, орфеизма. Можда баш од њиховог духа има нечега у Источној Србији и у духу Мирослава Лукића?
(Из поглавља Фрагменти о Мирославу и ћутању, стр. 213-214)
*
Детаљи поплаве, 15. мај 2014. Звижд, Србија
Богочовечански реализам
Немам пара да купујемчасописе и новине. Оно што ми дође до руку углавном је окоштали академизам. Без дубине без интригантности духа – душе за актуелно, живо. Књишки академизам, неоакадемизам је оковао наша гласила. Ништа се не дешава.
У часописима Мирослава Лукића нешто се ипак дешава. Дешава се истина. Без гњаважа писаца из друге руке. Без академизма, врћења око Кафке,Камија, и понешто од новог… У часописима и листовима се врте иста имена старих писаца и новорегрутованих – ја теби ти мени.
Мирослав Лукић, да кажемо тако уобичајено, има свој стил (јединство форме и садржине… друштвене формације рађају стилске формације поетске). У том смислу резонујем. Чини ми се да би он радо пристао на тај назив његовог књижевно уметничког рада. Значи – богочовечански реализам. Читајући његове књиге ичасописе наметнуо ми се тај израз, та синтагма – богочевечански реализам. Наравно, ион сам употребљава тај израз, ту синтагму …. Ја тај реализам, дакле један од “вечних реализама разумем тако да песник, писац обухвата, докучује, допире до великих дубина И ширина само битка, тубитка као нивоа не битка, бића, апсолута, есенције, нирване, тао, Ништа, Празнине… Или, наравно, у духу – души .И даху варијанте хришћанства – византијског, православног, ако хоћете исветосавског – у духу Бога.
Да не распредамо даље. Није важно дали је синтагма за назив “правца”, “покрета” “школе”, “групе”, “струје”. Није важно дали је синтагма богочовечански реализам оригинална или је узета од другог. Важно је да је тај стил, поступак, “техника”, да су изражајна средства, “технологија”, израз, језик у ужем смислу стила оригинални. Важно је да то постоји у великој тежњи да се каже истина, Истина, ИСТИНА. Да се каже кроз феноменално манифестно, појавно наше (југословенско, српско, црногорско… балканско…) да допре до истине.
Сигурно као песнички акт пре свега Лукић хоће да допре до сржи феномена и пре свега социјалног, али увек у вези са божанским, апсолутом.
То се све види у радовима у часопису Трећа Србија.
Ево “сведока (цитат) за ово наше тврђење са 94. стране Треће Србије: “Свет у коме живимо, култура и књижевност у којој делујемо,одвикао се од светлости, ваља се у тами незнања и мрака и илузија. Заражен је епидемијом епохе, јавне болести. Заборављена су оба закона – пророчански и месијански. “
У свету тих идеја говори о наградама данас код нас и о награђеним наградом Дрво зивота за 2001.годину. Овде рецимо да Лукић говори отворено, јасно, без ћифтинског увијања, укривања трагова. и управо бар зато се и његови часописи читају као романесно штиво и као велики документ времена и на нивоу Само битка, Тубитка па ако хоћете и Битка. Његови часописи због живости и директности остварују, бар за модерног читалаца извесно јединство интересовања , равно јединству интересовања у криминалистичким романима. Ништа мање није ни јединство тона упрскос разноврсности садржаја целина, прилога. Ако бисмо хтели, могли бисмо говорити и о осталим јединствима: радње, места и времена. Као и о фазама (етапама развитка “епске” и “драмске “ радње. Добри уредници часописа вероватно пазе строго где ће шта да буде у свесци.
Трећа Србија је (као и остали часописи Мирослава Лукића) својеврсни досије времена. Досије о стваралаштву. О принудној илегали песништва… О непристајању на досијеа прећуткивања писаца..
Улоге новца, преображеника из мојих књига и нарочито књиге Прилози за биографију Ђавола, Голешке богиње и У тамизнака два. Лукић је у Трећој Србији моћно немоћан и кад ритмом часописа Трећа Србија (зар смо стигли тек до треће?!) разбија маркетиншки монопол. Да, дело Мирослава Лукића: тридесетидва наслова… Да – Трећа Србија. Тек трећа. Као да је у неком очају Мирослав Лукић упао у неку маркетиншку чаролију. Ништа мање није ни часопис Заветине Плус ултра, до зона преливања, мајсторска радионица рукописних издања,вид богочовечанског реализма као и сама адеса: Југославија, 11000 Београд. (…..)
Све, све је то манифестација есенције нашег самобитка, тубитка – феномен (Не бића)….
Све је то део овог својеврсног «романа « – часописа , тријумфа Мирослава Лукића и можда знак нашег пораза.
И ја, и говор о мом раду Превредновање само смо део тог часописа – романа…. Моћ привида…. Моћ чињенице, документа. Све, све је неки живи «роман» – часопис на насловом Трећа Србија. Уз моје смушено питање – зар тек, или већ – трећа?!. «Камуфлажно перје». …
Бела Тукадруз (мај 2014)
Часопис – «роман» (документарно поетска- поетичка Дон Кихотерија)
Мени не треба много веровати. Писац Војислава Бубања дао ми је монографију о бубањама. И, ја сам је приказао као роман, доживео је као роман. Није лудило када је Сергеј Анзенштајн имао намеру да сними филм по Марсковом Капиталу. Али, изгледа да је лудило када је један душевни болесник, како гласи прича у једној лудници… управник данима тражио телефонски именик… Један лудак му каже да је прочитао један велики и веома занимљив роман где има доста ликова мушких и женских и да су рељефно описани… Управник му каже дај ми да видим роман… Видео је именик телефонски кога већ данима тражи…
… Дакле, читао сам часопис Дрво живота, свеска 6 – 7 2002.године као «Роман». И, јесте по мом мишљењу «роман» – часопис. Својеврсни документарни роман забаван, ништа мање но криминалистички романи. Наша прелазна времена и «прелазна»… Наше друштвене формације рађају и нове уметничке, стилске формације, и нове жанрове. Ево поздравимо рађање часописа – романа «документарног «, «дневника».
Дрво живота свеска 8 – 9 , исто сам доживео као својеврсни документарни роман. Роман специфичне дон кихотерије нашег времена. Дон Кихота – поете, ствараоца који јуришајући на «ветрењаче» намерно чини нашу литерално, књижевно уметничку будућност смисленом. Сенке будућности. Какав драгоцен часопис – «роман». Какви свирепо искрени подаци, документи. Каква горда надмоћ горког сазнања о свету у коме живи зрачи из упорности, решености духа-душе и даха Мирослава Лукића. Да, даха – ритма одлучности. Како су мучни и прљави детаљи, лица, личности овог «романа-часописа-«дневника» Како ће некад паметан изучавалац историје уметничке књижевности бити радостан па и радостан у згуснутости материјала, документа. И можда због јединства тона, јединства интересовања биће још радоснији. Читати у будућности овакву књигу у царству дефилеја, параде углађених конфекцијских лажно академских приказчића књига са стереотипним изразима књижевника из друге руке.
Био бих тужан, ако будући читалац не буде уживао и у замеркама које Лукић налази и мом раду, мојим фалинкама, фалинкама мојих књига. И мој рад као и радови других су нека илустрација, да кажемо, Дневника једног писца…, или бар – из дневника једног писца.
Поред једносмерне углавном, преписке са редакцијама… Лукић даје и неколико примера приказа који су ето, грубо да кажемо, нека допуна илустрација, али истовремено и делови тог дневника.
(Из поглавља Сенке будућности, стр. 223-226)
Детаљ поплаве, мај 2014, Звижд.
_______ Видети Мркићеву књигу, где се може поручити:
DRAMA koja je počela u petak, izvlačenjem promrzlih ljudi zavejanih u smetovima na severu Vojvodine nastavila se u toku noći i danas.
Iako se sa spasavanjem nastavilo, pa su cele noći Vojska Srbije, žandarmerija, Sektor za vanredne sitaucije i Sektor za puteve Srbije vodili je borbu za oslobađanje i tako omogućili da se iz zavejanih vozila evakuiše 200 ljudi, jak vetar zarobio je dva međunarodna voza na pruzi između Zmajeva i Vrbasa.
Akcije dodatno otežava kiša koja je počela da se ledi pri zemlji. Građani koji su zapali u nevolju na zavejanim putevima u Srbiji mogu se obratiti za pomoć putem telefona 011/228-29-10 i 011/228-92-08
Pratite situaciju sa nama iz minuta u minut…
11:27 – VLADA: ANGAŽOVANA VOJSKA I POLICIJA
Vlada Srbije odlučila da se u evakuaciji putnika sa zavejanih puteva u Vojvodini angažuju sve neophodne snage Vojske Srbije, MUP-a, Žandarmerije, Ministarstva saobraćaja i zdravstvene službe.
10:44 – IZ ZAVEJANIH KOLONA IZVUČENO 300 LjUDI
Kako je saopšteno iz opštine Mali Iđoš u noći između petka i subote više od 300 ljudi izvučeno je iz zavejanih kolona koje su se formirale na autoputu E75 i magistralnom putu M22 između Bačke Topole i Malog Iđoša. Kolone putničkih i teretnih vozila počele su se formirati u petak oko 20.00 sati, kada se na 63. kilometru autoputa Horgoš-Novi Sad prevrnuo šleper. Na lice mesta odmah su izašli čelnici opštine koji su do ranih jutarnjih časova naredNog dana pomoću opštinske mehanizacije iz smetova izvlačili i zbrinjavali ljude u DomU kulture u Feketiću, gde su putnici mogli da se zagreju, okrepe i odmore..
10:20 – KOLONA OD 200 AUTOMOBILA KOD FEKETIĆA
Deo auto-puta od Novog Sada do Subotice i dalje je zatvoren, oko 200 putnika koji su bili zavejani na ovoj deonici evakuisano je i smešteno na toplo, ali se oko 200 vozila nalazi u koloni kod Feketića, kazao načelnik Uprave za vatrogasno-spasilačke jedinice Sektora za vanredne situacije Goran Nikolić. Deo vozila iz te kolone oko 6.00 sati jutros otišao ka Novom Sadu praćen mehanizacijom, ali da se potom ponovo preprečilo vozilo koje je dovelo do stvaranja nove kolone. Blokada je nastala u obe trake, i iako iz pravca Subotice mašine rade na pročišćavanju puta, očekuje se njihov dolazak kako bi čistile put i iz pravca Novog Sada, dodao je Nikolić. On je kazao da je auto-put Novi Sad – Subotica zatvoren u oba pravca, ali da problem prave nesavesni vozači.
09:50 – ZBOG SNEŽNIH NANOSA ZATVOREN PUT ZRENjANIN – KIKINDA
Zbog snežnih nanosa i snažnog vetra olujne jačine magistralni put Zrenjanin – Kikinda se zatvara, navedneo je danas u obaveštenju Štaba za vanredne situacije grada Zrenjanina. Za saobraćaj je zatvorena deonica puta od Zrenjanina do Elemira, stoji u saopštenju. Svi oni koji kreću na put i idu ka fabrici Kaučuka moraju koristiti alternativni put Zrenjanin – Elemir, odnosno moraju proći kroz naseljeno mesto Elemir.
Iz Štaba za vanredne situacije grada Zrenjanina, apeluju na vozače da na put ne kreću bez preke potrebe.
09:13 – LEDENA KIŠA POČELA DA PADA
Deo auto-puta od Novog Sada do Subotice i dalje je zatvoren, ali su svi putnici koji su bili zavejani na ovoj deonici, njih oko 200, evakuisano je i smešteno na toplo, kazao je načelnik Uprave za vatrogasno-spasilačke jedinice Sektora za vanredne situacije Goran Nikolić. Nikolić je Tanjugu kazao da je ostalo još svega nekoliko vozila, dok su 52 vozila i tri autobusa evakuisana tako što je saobraćaj preusmeren na suprotnu traku autoputa. Nikolić je kazao da problem trenutno pravi ledena kiša koja pada na području Subotice.
08:49 – VETAR OLUJNE JAČINE, OČEKUJU SE I KIŠA I SNEG
U Srbiji će danas biti pretežno oblačno, u većini krajeva sa slabom, kratkotrajnom kišom, koja će se ponegde u košavskom području lediti pri tlu, a u Timočkoj Krajini očekuje se hladno sa snegom. Kako je saopštio Republički hidrometeorološki zavod, vetar će biti slab i umeren, južni i jugoistočni, u košavskom području jak sa olujnim udarima, a ujužnom Banatu i orkanske snage. I u Beogradu će danas biti pretežno oblačno i vetrovito, a tokom dana moguća je kratkotrajna kiša, koja bi se ledila pri tlu. Vetar će biti jak, jugoistočni (košava) sa udarima olujne jačine.
08:30 – BEZ NAPLATE PUTARINE IZ PRAVCA SUBOTICE KA NOVOM SADU
Zbog vanredne situacije na području Vojvodine prouzrokovane nevremenom, koje je izazvale zastoj u saobraćaju formirajući kolone vozila, neće se naplaćivati putarina iz pravca Subotice ka Novom Sadu da bi se ubrzao protok vozila, saopštilo je JP „Putevi Srbije“.Putarina se neće naplaćivati u cilju što bržeg raščišćavanja i ubrzavanja protoka vozila, navodi se u saopštenju.
08:09 – ZATVOREN GRANIČNI PRELAZ HORGOŠ
Zbog snažnog vetra i snežnih nanosa koji dostižu visinu i do 3,5 metra za saobraćaj je zatvoren granični prelaz Horgoš, na deonici Subotica-Novi Sad u oba smera, saopštilo je JP „Putevi Srbije“. Saobraćaj je blokiran kod Bačke Topole, gde pripadnici žandarmerije i Sektora za vanredne situacije pokušavaju da se probiju do zavejanih vozila, dok je odblokirana kolona vozila u smeru ka Novom Sadu, kod Siriga, navodi se u saopštenju.
Apeluje se na sve učesnike u saobraćaju da zbog nepovoljnih vremenskih prilika i otežanog odvijanja saobraćaja naročito na teritoriji Vojvodine ne kreću na put bez preke potrebe, da koriste zimske pneumatike i budu posebno oprezni, prilagode brzinu kretanja uslovima na putu i poštuju ograničenja brzine i postojeću signalizaciju.
07:47 – PREKID ŽELEZNIČKOG SAOBRAĆAJA ZBOG SNEŽNIH NANOSA
Zbog snežnih nanosa i snažnog vetra između Zmajeva i Vrbasa trenuno je u prekidu železnički saobraćaj na magistrali Beograd – Novi Sad – Subotica, izjavio je jutros Tanjugu direktor Medija centra železnica Srbije Nenad Stanisavljević.
„Zbog vremenskih neprilika na pruzi stoje dva međunarodna voza i to od ponoći voz koji je sinoć krenuo iz Beograda za Budimpeštu, a jutros od 4.00 sata voz koji iz Budimpešte saobraćaja za Beograd, rekao je Stanisavljević precizirajući da u oba voza ima po 50-ak putnika i svi su dobro.
On je rekao da su stručne službe železnice Srbije na terenu, a na lice mesta dovezene su dodatne lokomotive, ali za sada ni po dve lokomotive nisu uspele da pokrenu ove međunarodne putničke vozove.
07:20 – DO SADA IZVUČENO 188 OSOBA, MEĐU SPASENIMA I STRANCI
Na auto-putu Subotica – Novi Sad, gde od 30 minuta posle ponoći traje akcija izvlačenja putnika, do sada je izvučeno 188 osoba, 49 vozila i tri autobusa, a oslobađanje traje i dalje, izjavio je jutros Tanjugu načelnik Sektora za vanredne situacije MUP-a Srbije Predrag Marić.
Najveći deo izvučenih je smešten u Malom Iđošu i Feketiću, a među nima ima i stranih državljana.
Vojska raščišćava deo Bačke Topole, a u toku je i akcija žandarmerije i Sektora za vanredne situacije na magistralnoj pruzi Beograd-Novi Sad-Subotica gde su između Zmajeva i Vrbasa zaustavljena dva međunarodna voza, rekao je Marić.
DUGOGODIŠNjIM nevoljama i previranjima u nekada najvećoj izdavačkoj kući u bivšoj Jugoslaviji, beogradskoj „Prosveti“, kao da nema kraja. Kuća koja sledi tradiciju čuvenog izdavača i knjižara Gece Kona sve je bliže situaciji da podeli tužnu sudbinu „Nolita“, BIGZ-a, „Rada“. Korak bliže do ambisa dovela je ostavka generalnog direktora Jovana Janjića, koji je posle više od dve godine, teška srca rešio da digne ruke od ovog posla.
U izjavi za „Novosti“ Janjić je kratko rekao da više nije mogao da izdrži teret koji je nosio. Istovremeno, on izražava veliko nezadovoljstvo odnosom Agencije za privatizaciju u čijim je rukama „Prosveta“ posle poništene privatizacije. Po njegovom mišljenju, agencija ne samo da ništa nije učinila da se reši sudbina „Prosvete“ nego ga je i saplitala u vođenju preduzeća.
„Prosveta“ se nalazi na spisku 24 sporne privatizacije, u međuvremenu ostala je bez ogromnog dela svoje imovine i sa velikim dugovima iz prethodnih godina koje sama nikako ne može da reši. Broj zaposlenih sveden je na 21, a za proteklo vreme Janjić je sve vreme imao platu od 25.000 dinara. Sa njegovim dolaskom, tvrdi, preduzeće je oživelo, pisci su počeli da se vraćaju, pa je po broju objavljenih knjiga „Prosveta“ ponovo postala jedan od vodećih izdavača. Sproveden je i socijalni program, uveden je red u zakonito poslovanje, sklopljeni su ugovori o komisionoj prodaji sa gotovo svim izdavačkim kućama u zemlji, ali se ipak dalje nije moglo.
Preduzeće je, da podsetimo privatizovano u junu 2009. godine kada ga je za 3,2 miliona evra kupila IPS „Medija 2“ čiji je vlasnik Dejan Pantović tada držao lanac knjižara „Mamut“. Pantović je dobio mogućnost da novac isplati u šest godišnjih rata. Zanimljivo je da je na tenderu prvorangirani kupac „Cepter“ ponudio 5,7 miliona evra, ali je u poslednjem trenutku, iz nepoznatih razloga, odustao. Kako su ubrzo ustanovili i javnost obavestili oba „Prosvetina“ sindikata Dejan Pantović je uglednu izdavačku kuću kupio bez ijednog svog uloženog dinara, tako što je na ime IPS „Medija 2“ dobio kredit od Fonda za razvoj u iznosu od sto miliona dinara.
SVI DIGLI RUKE OD nove vlade Srbije i novog predsednika zaposleni u „Prosveti“ su zatražili prekid restrukturiranja po hitnom postupku i da novi vlasnik jasno bude određen, ili da „Prosveta“ bude javno preduzeće. I na taj zahtev zakonodavac nije reagovao, pozivajući se na činjenicu da vreme restrukturiranja nije strogo ograničeno. Tako se stekao logičan utisak da su od ove izdavačke kuće praktično svi digli ruke i da je prepuštena sopstvenoj sudbini.
Novopečeni kupac je imao obavezu da u roku od tri meseca, ispoštuje Socijalni program i isplati zaostale bruto zarade, a bilo ih je devet. Iako je vlasnik od Fonda za razvoj dobio još 67 miliona dinara kredita odbio je da ispuni svoje dugove prema zaposlenima. Posle nekoliko uzaludnih obraćanja javnosti, zaposleni su stupili u štrajk koji je trajao čak 252 dana. Suočen sa nepopustljivošću radnika koji su samo tražili svoja prava, „gazda“ je počeo da rasprodaje imovinu „Prosvete“ i tako isplaćuje zaostale zarade. Učinio je to uprkos apelu Udruženja akcionara i dopisa svim državnim institucijama da se Pantoviću zabrani prodaja imovine. Usledila je vanredna kontrola Agencije za privatizaciju početkom 2010. koja je ustanovila da se ne poštuje socijalni program i da je zabeležen pad prihoda za čak 63 odsto.
Drugu ratu kredita kupac je trebalo da izmiri 5. avgusta 2010. godine ali to nije učinio. Ustanovljeno je da je polovinom te godine „Medija 2“ bila u blokadi od čak 450 miliona dinara što je bio jasan dokaz da vlasnik nema sredstava.
Pod pritiskom zaposlenih kojima se pridružio i deo kulturne javnosti, ugovor o privatizaciji je najzad raskinut, a od 16. novembra 2010. uvedeno je restrukturiranje, koje i dalje traje. U decembru sledeće godine sproveden je prvi krug Socijalnog programa uz odobrenje tadašnje vlade Srbije. Otišlo je 43 zaposlenih, dvoje u penziju, a kasnije je još nekoliko napustilo firmu. Radnici su ponovo zatražili drugi krug sprovođenja socijalnog programa, ali bez uspeha.
Ne videći svetlo na kraju tog tunela Jovan Janjić je podneo ostavku, a ko će (hteti) da ga zameni i šta će se dalje događati sa „Prosvetom“ – ostaje da se vidi.
LET IZNAD BEZDANA NIKAKO nisam mogao da završim ovu trilogiju. Milioni su tamo poginuli i svi hoće da vaskrsnu. Imao sam nekoliko varijanti ali ni sa jednom nisam bio zadovoljan. To pitanje sam rešio u snu, video sam reči: „Iznad bezdana“. Svi živimo iznad bezdana. Sanjao sam i nastavak: „nad bezdanom se može samo leteti“, i to je kraj knjige. Svi moji junaci su leteli nad provalijom, ali su imali krila, to je bio njihov talenat – kaže Šentalinski.
____________________________________________
Vitalij Šentalinski o podsećanju na pisce, žrtve sovjetskog terora. Do sada rehabilitovano oko 3.000 pisaca stradalih u logorima
_____________________________________________
U Staljinovim logorima stradali su milioni, a među njima i hiljade poznatih i nepoznatih pisaca i pesnika. Jedna istorija ruske književnosti završila je pred streljačkim vodovima, a da to ne potone u potpuni zaborav potrudio se ruski pisac Vitalij Šentalinski, koji je u utorak u Srpskom PEN centru i Ruskom domu, predstavio knjigu „Zločin bez kazne“, završni deo trilogije o žrtvama sovjetskog terora, u izdanju „Rusike“.
Šentalinski je 20 godina posvetio istraživanju tajnih dosijea u ozloglašenoj Lubjanki i borbi da se u svest vrate ti ljudi koje je KGB tamo zatrpao, kao i njihovo delo i rukopisi. Osnovao je i Komisiju, zahvaljujući čijem radu je do sada rehabilitovano oko 3.000 ruskih pisaca koji su stradali od 1917. godine. Među tim imenima je i legenda ruske poezije Nikolaj Gumiljov, koji je rehabilitovan 1991.
– U ovoj strašnoj temi potreban nam je kvalitetan prelaz. Akumulirali smo mnogo znanja o tragediji 20. veka u Rusiji, koja je postala svetska tragedija, neviđena po razmerama. Trebalo bi toga da postanemo svesni, da znanje pređe u podsvest, količina u kvalitet, potrebna nam je katarza, pročišćenje. Put od tame ka svetlosti – objašnjava autor trilogije, koji u zaključku knjige ističe da se „ruski Nirnberg nije dogodio“.
U knjizi se nalaze i pisma koje su Ana Ahmatova i Boris Pasternak napisali Staljinu, a Šentalinski, za „Novosti“, objašnjava o čemu je reč:
– Staljin je bio neostvareni pesnik, i pošto mu nije uspelo da bude pesnik, davao je veliki značaj pesnicima. Tačno je znao ko je dobar, a ko loš. Oko loših se nije mnogo trudio, dok se prema vrhovima naše poezije – Pasternaku, Ahmatovoj i Mandeljštamu, odnosio ozbiljno, ali se sa njima i igrao kao mačka s mišem. Kada su prvi put uhapsili sina Ahmatove Lava Gumiljova zajedno sa njenim drugim mužem, ona je napisala pismo Staljinu sa molbom da joj oslobodi sina. Pasternak mu je istog dana napisao pismo sa istom molbom. Staljin ga je oslobodio, voleo je da stekne slavu milosrdnog vladara. Ali ga je kasnije tri puta hapsio i slao u logor – kaže autor.
Ovaj pisac, koga prati priča da je prvi dobrovoljno ušao u Lubjanku, naglašava da mu je cilj bio da se umesto pečata „stroga tajna“ koji je nosila svaka fascikla KGB-a, pojavi pečat „čuvati večno“.
– Druga glava knjige zove se „Pesnik terorista“ i govori o Leonidu Kanegiseru koji je imao 22 godine, bio drug Cvetajeve, Jesenjina i mnogih drugih pesnika. Streljan je 1918. godine. Našao sam u njegovom dosijeu beleške koje je zapisivao pred streljanje.
Mislite da je možda pisao o tome kako mu je žao što će umreti i kako je nesrećan?
Ne. Pred streljanje mislio je o sudbini Rusije i pisao filozofske tekstove. U tim rukopisima je stajalo: „Tama je uporna, stoji i hrani se sama sobom.“
To mi je bio ključ za ovu knjigu – kroz sliku te tame opisao sam sve što sam hteo. Drugi ključ, kao spas od tame, našao sam u rečenici koja glasi „O čoveče, spoznaj svoje dostojanstvo“, koju je zapisao jedan sveštenik iz Uralskog Orla.
„Pokidala se veza s vremenom“, govorio je Šekspir. Moje knjige služe da se vreme između epoha ne prekine, one su lek od istorijskog zaborava – kaže Šentalinski.
SAMO LOGOR
Šentalinski kaže da Staljin nije smatrao Mandeljštama dobrim pesnikom.
– Kada je Mandeljštam bio uhapšen, Staljin je pozvao Pasternaka i pitao ga da li je ovaj majstor. Posle Pasternakovog odgovora „samo“ ga je proterao u logor, nije ga streljao. Očekivao je da će ovi pesnici pisati pesme u njegovu slavu – kaže nam Šentalinski.
Овај подужи одломак из текста Мило Ломпар, „Поетика самотништва“, Небојша Васовић прештампава у својој нанјовијој обимној књизи „Зар опет о Кишу?“ (Београд, Конрас, 2013, 444 стр.; стр.: 383-387; поглавље „IV“ „Из непопуларних архива“).
најновија књига небојше васовића
„Ова књига није пуко обнављање негативних аргумената поводом Кишовог дела, чију репрезентативну суму даје Драган Јеремић у Нарцису без лица, књизи велике истраживачке вредности, без обзира да ли прихватамо њене закључке. Иако у многим елементима ослоњен на учеснике давнашње полемике, што природно проистиче из посвећености истој теми, Васовић пише своју књигу из особене и аутентичне перспективе, за чије разумевање је од највеће важности судбина Кишовог дела у деценијама после чувене полемике. У том епохалном одјеку постоје два дејства: Кишово манипулисање судбином Гробнице за Бориса Давидовича и својом личном судбином и природа духовне ситуације времена у којем је то манипулисање не само могуће него и пожељно. Укупна енергија књиге Лажни цар Шћепан Киш усмерена је против такве духовне ситуације времена, која омогућава Кишов успех, води у непроверавање његових тврдњи о прогањању и изгону, погодних за звук великих звона, која су „меркантилна, јер звона великих мученика данас одзвањају меркантилно“. Киш је, отуд, схваћен као заштитни знак једне духовне ситуације, савремене а не некадашње, и то је корен ethosa из којег извире оно против које исказује Небојша Васовић. […]
У том простору Лажни цар Шћепан Киш износи три политичке теме као предмет разрачунавања са Кишом. У јеврејској теми (1) Киш проналази повлашћен простор за патос жртве који је унапред одабрао као непроблематичан, иако „јеврејско искуство под Стаљином, или којим другим режимом, није нешто монолитно и бесконфликтно, како би хтео да нам прикаже Киш“. У тој теми, истовремено, Киш проналази добар начин да обезбеди властити успех, јер је њена моћ употребна у највећем степену. Ту се наглашава етичка проблематичност Кишовог понашања у ванкњижевној сфери: за писца који-своје дело не исказује као дело-чин, у пољу праксе, такав приговор не би напуштао оквире строго приватне сфере, али за писца као што је Киш он има разарајућу снагу. Кишов (2) однос према комунизму носи подвојеност која може послужити да би се демистификовао снажан морални гест његове прозе: „Смели борац против насиља и политичке репресије, Киш не пише о стаљинизму средине у којој живи… већ се смело, заједно са Титом, обара на руски стаљинизам.“ Оваква примедба може имати смисла у пољу акције, а не у пољу уметности, да сам Киш није назначио постојање јединственог духовног става који се снажно протеже на његово приповедање, омогућавајући критичару да устврди како Киш „не разоткрива некакве потресне истине о тоталитарним режимима, већ – напротив – понавља исте оне митове који су већ прихваћени за официјелну истину.“ Изузетно је ефектно и убедљиво Васовићево рашчлањавање (3) Кишовог схватања национализма, јер се показује да је регис-тар Кишових одредница националистичког схватања света могуће схватити као регистар снажно распрострањених предрасуда, лишених аутентично историјског садржаја, идеолошких мотива који делују као етикете, погодне за брзо лепљење и рекламу, никада плод неког изнијансираног и безинтересног посматрања. […]
Померање смисаоних акцената са строго књижевних и поетичких на политичке и етичке Кишове особине пмогућава да се у Лажном цару Шћеиану Кишу назначе оне културне силе које писцу омогућавају тако истакнут положај. Описан као узорни пример идеологије успеха, Киш је постављен као фигура која употребљава различите моћи да би обезбедила своју прихваћеност: он то не чини скривено него нападно, не самозатајно него агресивно. Како је таква веза увек двострука, онда и он сам од тих моћи бива употребљаван. (У овој тачки Васовић додирује своју анализу из књиге Против Кундере. По обликовању доминантне фигуре која се оспорава то су две сродне књиге.) Ово настојање да се ставе у дејство различите моћи открива лажног побуњеника и скривеног конформисту: „Увек је некоме морао да припада, да буде нечији.“ Ту је дно Васовићевог доживљаја Киша који је обликован као фигура с оне стране самотништва, и то као неаутентична фигура, јер не жели да прихвати сазнање о властитим својствима књижевно-егзистенцијалног конформисте, иако прихвата позитивне последице таквог положаја. Када Васовић, оспоравајући Кишово схватање национализма, одлучи да искаже своје разумевање национализма, показује се колико би било кратковидо сврстати га у националистички покрет, јер су његова размишљања испуњена бројним исказима у којима се очитује и канонски и апокрифни презир према том, и сваком другом, покрету: „Само ретки појединци имају потребу и смелост да размишљају о феномену нације с оне стране трговине и дневне политике. Национализам, дакле, не мора бити само пример масовне хистерије -изнуђене историјским околностима, већ и индивидуално становиште иза којег често не стоји никаква подршка народа или националних институција.“ Никаква колективистичка идеја, па ни националистичка, не лебди пред очима писца књиге Лажни цар Шћепан Киш. У њеном темељу налази се поетика самотништва. Јер, њен основни гест јесте гест радикалног индивидуализма, који тражи одговорност за све, који негује подозривост према сваком владајућем схватању, знаку, обичају, јер иза сваког таквог амблема проналази колективистичку силу која га омогућава. […]
У овако оцртаном распореду сила настаје нехотична потврда Васовићеве интуиције о томе да Киш није фигура самотништва него њена симулација. Иако се Васовић не служи хронологијом, иако он не анализира ко је све, кад и како оспоравао и афирмисао Киша, ипак је прецизно указао на то да је скоковит и непрекинут успон писца Гробнице за Бориса Давидовича био одлучујуће појачан полемиком око плагијата, јер је баш ова полемика створила ореол око Киша, који је убрзо за њом добио најзначајније књижевне награде, и у комунистичкој Југославији, временом утирући пут настајању једног мита, који делује и данас, поготово данас, једном унапред оправданом репресивном снагом. […]
У његовом оспоравању нема ничег паланачког, него има свесног изазивања, које се обликује у духу аутентичног самотништва: „наши људи идолопоклонички падају пред сваким успехом неког нашег човека у иностранству јер иностранство увек доживљавају као центар космоса, као центар својих промашених, неодживљених живота.“ Васовић само остварује своју субверзивну осећајност: у поетици која на њој настаје, у разорној и духовитој логичности многих реченица, у бескомпромисно негативном ставу којим се аутор потпуно излаже, Лажни цар Шћепан Киш представља занимљиву и узбудљиву књигу. Њена поједностављивања, одвише далекосежни закључци, одвише велика оспоравања Кишове уметничке вредноста, својеврсна су цена коју плаћа критичарев темперамент.Ма колико истрајавали на овим својствима, нећемо одагнати субверзивност истина које нам ова књига саопштава: бројна, суптилна и вешта, тумачења Кишове прозе, и она остављена „за будуће докторанте са Сорбоне и Харварда“, уколико не застану пред неким сазнањима које доноси ова књига […]
Последњи параграф из одломка Ломпарове критике из 2005. године веома је објективан, у односу на оно што се уопште могло прочитати и чути о критичким напорима Небојше Васовића. Нарочито последња реченица. Међутим, већина Васовићевох критичара , мислим на официјелну, бирократску и академску књижевну критику, није имала нити може имати слуха за право вредновање и превредновање. Ретки међу њима, присетиће се да су и Скерлић и Вујић (пред сам Други светски рат) сматрали да се у српској књижевности мора временом започети са превредновањем, али практично тај посао једва да је започет последњих година. Официјелна књижевна критика се радије бави хвалоспевима, стварањем и одржавањем канона и шаблона, јер је то лакше и безболније. И уносније! Та официјелна књижевна критика много личи на српско друштво онакво какво оно стварно јесте. Није чудно што се на тешки, аргатски посао превредновања усудио баш један писац, какав је Васовић. Већ од првих својих есејистичких књига, од књиге о Кодеру, видело се да је Васовићу дража истина од некаквих митова о српским књижевним величинама (сетите се Васовићевих критика о Михизу, или о другим „миљеницима“ времена и прилика). Дај Боже, да овај писац који живи у свету далеко од Србије као сиромах поживи и позабави се, на свој начин, вредновањем , рецимо, прозе, српске прозе друге половине 20. века, прозе тзв. наметанутих писаца, на убедљив начин, на који је тај посао обавио у књизи „Зар опет о Кишу?“, коју ће наравно, у прво време, сада и сутра дочекати уобичајена тишина и мук, али прекосутра ће бити друкчије….Постоји у Србији још неколико писаца-критичара (Миодраг Мркић, Мирољуб Милановић …), сасвим неукалупљених, својих, који се не могу чути од оних који стварају сабласну тишину, као и око најновије Васовићеве књиге. Јато писаца-критичара, склоних превредновању, полако се шири, јер оно што треба да буде, то ће бити, то се не може задржати. Превредновање је неизбежно….
Venecuela ne laže U Venecueli 1974.godine pisano je u vrlo ozbiljnom listu, da su Albanija, Bugarska, Rumunija i Srbija određene za svetsko smetlište, u Evropi je, a nije Evropa, a i narod je inteligentan i veoma brzo prihvata nove tehnologije (odlaganja otpada). Takođe, standard će (navodno) mnogo da skoči, ali će cena biti velika: smanjuje se životni vek na 30 godina. Kao što vidite, sve se planira mnogo unapred. I ništa oni ne kriju, samo ako ima ko da pročita. „Teorija zavera“ zaista ne postoji, jer za njom nema potrebe. Mogu sitni i beznačajni da se zavere protiv viših od sebe, a da se oni koji vode sve zaveravaju protiv sitne boranije – to je nonsens. Oni samo imaju svoj plan (AGENDA – kako ga oni zovu) i vrlo prilježno rade na njegovom provođenju. I, za razliku od nas, gde sve mora da bude gotovo sutra, da ja maznem lovu i turim u šlajpik, njihovi planovi se prostiru na stotine godina, i nije važno da ga trenutno živi ostvare, već svi rade na tome, a neki njihovi će ga i doživeti.
Beograd — Najveće skladište nuklearnog otpada u Evropi,građeno po standardima EU, za nekoliko nedelja će biti otvoreno u Vinči. Čeka se trajna upotrebna dozvola.
Prema rečima Radojice Pešića, direktor Javnog preduzeća Nuklearni objekti Srbije, skladište će zadovoljiti potrebe skladištenja radioaktivnog otpada sa teritorije Srbije u narednih nekoliko decenija. On je za B92 objasnio da će se tu skladištiti otpad koji je i do sada u Srbiji nastajao kao medicinski otpad, u industrijskoj proizvodnji i naučnim istraživanjima. Nukelarni objekti Srbije navode da se u postojećim skladištima nalazi oko 3000 kubnih metara radioaktivnog otpada, te da je zbog te i količine otpada koji nastaje svakodnevno završena izgradnja modernog i bezbednog skladišta, dovoljno velikog kapaciteta. „Planirano je da u to skladište bude premešten kompletan otpad iz postojećih skladišta, koja će potom biti demontirana. Na taj način će se sav radioaktivni otpad iz naše zemlje biti uskladišten bezbedno i sigurno na jednom mestu“, saopštava to Javno preduzeće. „Kapacitet objekta je 8.500 buradi od 200 litara i 100 transportnih kontejnera u okviru bezbednog skladištenja radioaktivnog izvora“, kaže direktor Radojica Pešić. Novo skladište neće služiti za odlaganje nuklearnog goriva jer je Srbija već otpremila nuklearno gorivo u Rusiju. Nadležni kažu i da novo skladište neće služiti za eventualno odlaganje radioaktivnog otpada koji nastaje u drugim državama, već isključivo za skladištenje radioaktivnog otpada, koji nastaje u našoj zemlji. Kako kažu u Nuklearnim objekitma Srbije, novo skladište će doprineti uspostavljanju međunarodnih standarda koje je propisala Međunarodna agencija za atomsku energiju. Pešić je za 2012. godinu najavio početak demontiranja dotrajalog skladišta otpada i njegovo prebacivanje u novo skladište inače kako navode prvi objekat u Vinči koji je završen „striktno po zakonskoj proceduri, od građevinske dozvole, zaključno sa upotrebnom, koja je dobijena pre mesec dana“. Izgradnju ovog skladišta je počeo Institut u Vinči 2007, a od osnivanja NOS pre dve godine, to preduzeće je u potpunosti preuzelo taj posao.
Na udaljenosti od samo 13km izgrađeno je najveće skladište nuklearnog otpada u Evropi. Pitanje je, koliko Srbija proizvodi nuklearnog otpada kada joj je potrebno najveće skladište u Evropi? Da li skladište napravljeno zbog otpada Srbije ili Evrope? Zbog čega smo dozvolili da postanemo najveće kanta nuklearnog otpada u Evropi, zbog čega „moramo“ da čuvamo nuklearno đubre cele Evrope? Šta možemo očekivati u budućnosti za nas i našu decu? Podignimo svest i učinimo nešto! Pobunimo se i sprečimo da naša budućnost i budućnost naše dece budu ugrožene!
Učinite nešto, za početak pošaljite ovaj mail na što više adresa! Nemojte ćutati pričajte, uputite neupućene, učinite nešto!
Zašto su, kako i pod kojim okolnostima uništavane „nepoćudne“ knjige u Hrvatskoj od 1990. do 2000. godine tema je dela „Knjigocid“ Anta Lešaje, univerzitetskog profesora u penziji. U opsežnom delu, koje su objavili „Profil“ i Srpsko narodno vijeće, ovaj Korčulanac, po profesiji ekonomista, nastojao je da ovaj problem osvetli sa raznih strana iz političkog, istorijskog i moralnog ugla.
U razgovoru za „Novosti“, Lešaja ističe da je za jednu deceniju na đubrištima u Hrvatskoj završilo oko 2,8 miliona knjiga i da ta cifra nije najpreciznija, jer je do pravih podataka gotovo nemoguće doći. Pouzdano je, međutim, da su knjige „čišćene“ po etničkom ili idejnom ključu: iz javnih, školskih knjižnica, iz domova kulture i drugih kulturnih institucija odstranjivane su knjige pisane ćirilicom, dela srpskih autora i izdavača ili hrvatskih pisaca koji se nisu „uklapali“ u tadašnju izrazito domovinsku političku opciju.
Knjiga je nastala gotovo slučajno kada je Lešaja posle operacije došao na Korčulu 1997. i doznao za kontejner prepun bačenih knjiga. Ustanovio je da je na đubrištu završilo 400 naslova objavljenih na ćirilici, ili srpskih autora, od kojih najviše Branka Ćopića – čak 19. Ubrzo je doznao da to nije usamljeni slučaj i upustio se u istraživanje koje je trajalo deceniju i po.
KO SE POBUNIO – STRADAO – Ni nadležni organi ni strukovne instance nisu smatrali za potrebno da se sankcionišu ovakvi postupci, ali su sudski proganjani oni koji su se usudili da negoduju protiv uništavanja knjiga – kaže Lešaja. – Tako je zbog ukazivanja na „slučaj Korčula“ veliki filozof Milan Kangrga nekoliko godina bio na sudu, a tuženi su bili i novinar Igor Lasić kao i nedeljnik „Feral Tribune“. Kangrga je umro 2008, a sledeće godine je prestao da izlazi „Feral“, velikim delom ugušen i sudskim kaznama za „nanesene duševne boli“. Uništavanju knjiga javno i oštro su se suprotstavili i Vladimir Primorac, novinar Viktor Ivančić, književnik Slobodan Šnajder, Stipe Šuvar.
– U socijalnim previranjima uvek se i ideološki reinterpretiraju istorijske činjenice te se utemeljuju drugačiji sistemi vrednosti. Vrši se ideološki prevrat, pa je u tom kontekstu važno reći da su se u Hrvatskoj devedesetih godina, čak i izvan ratnog pustošenja, knjige i spomenička baština uništavali svesno i namerno. Čak su i motivi takvog ponašanja nedvosmisleno javno iskazivali kao nužnost usklađivanja s ciljevima legitimnog provođenja sveobuhvatne „duhovne obnove“ hrvatskoga naroda, o čemu se moglo čuti i u saborskim raspravama. Takva obnova podrazumevala je odbacivanje svega onoga „tereta“ iz prethodnog razdoblja koji je u „novom redu stvari“ bio neprihvatljiv, suvišan, neprimeren, nepodoban – ističe Lešaja.
U knjizi autor podrobno analizira brojna čišćenja fondova iz knjižnica, među kojima je onaj u Slatini bio prvi javno objavljen sa izričito navedenim političkim motivima tog čina. Među 2.000 knjiga koje su završile na gradskom smetlištu Radosavci bila su i dela Balzaka, Voranca, objavljena kod beogradskih izdavača.
Čudan otpis 23.069 knjiga u Gradskoj knjižnici Zagreb 1994. godine je, navodi Lešaja, namerno uništavanje neželjene literature, do danas je obavijeno velom tajne.
– Na to upućuje činjenica da su dve-tri godine posle tog čina knjižne kartice otpisanih knjiga bile još u aktivnom statusu. Bilo bi normalno da se uporedo s revizijom i otpisom postupilo regularno i sa kataložnim listićima (da je na kartici svake otpisane knjige uneta odgovarajuća opaska o otpisu). To ne može biti slučajan propust već je to bio rezultat brzine kojom su se htele eliminisati knjige u dominantnoj euforiji isključivosti u tadašnjim društvenim prilikama.
Jedan od najupečatljivijih pokazatelja čišćenja knjižnica od nepodobne literature, svakako je formiranje posebne biblioteke uz Srpsko kulturno društvo „Prosvjeta“ 1996. godine, navodi Lešaja. Fond ove biblioteke praktično je formiran isključivo od dela koja su otpisivana u zagrebačkim knjižnicama i za nekoliko godina imao je 15.000 knjiga. Prema svedočenju Velimira Sekulića, voditelja Biblioteke, u fondu su se nalazile otpisane knjige štampane ćirilicom, pa i hrvatski autori kao što su Matoš, Krleža, Tin Ujević, dela srpskih autora bez obzira na pismo, tzv. „crvena literatura“, kao i knjige o Titu. Iz jedne knjižnice, navodi Sekulić, dobijene su i knjige Dubravke Ugrešić, izuzetne hrvatske spisateljice.
Ante Lešaja detaljno piše i o čišćenju školskih knjižnica u Puli, Vrsaru, Zagrebu, Rijeci. Gotovo groteskno zvuči da su sa polica biblioteke OŠ „Grigor Vitez“ u Svetom Ivanu Žabnu odneti kompleti Remarka u 12 knjiga kao i dela Andrića, Gorkog, Mate Lovraka, Karla Maja, Šekspira, a školskoj upravi zasmetalo je i „Prohujalo sa vihorom“, kao i sedam krimića Agate Kristi.
U razgovoru za „Novosti“, Ante Lešaja posebno podvlači da uništavanje knjiga nije bilo samo u Hrvatskoj već i u svim sredinama bivše Jugoslavije. Bila je to, kaže posledica razularenih nacionalističkih strasti, a događajima u Hrvatskoj bavio se zato što smatra da svako treba da počisti najpre u svom dvorištu.
TOBOŽ DOTRAJALI
O otpisu u Gradskoj knjižnici Zagreb ostao je samo podatak da je otpisano iz naučne literature – 12.018 knjiga, iz beletristike – 8.975, a iz dečije – 2.094 knjige. O vrsti odbačenih dela zabeleženo je samo da je reč o naslovima na ćirilici i marksističkoj literaturi. Jedna bibliotekarka ovako je to ironično prokomentarisala: „Najčešći razlog otpisa naslova srpskih autora i knjiga na ćirilici bio je oštećenost i dotrajalost, a budući da su najoštećenije knjige one koje se najviše posuđuju i čitaju, ispada da su naslovi srpskih autora u Zagrebu bili pravi bestseleri, a knjige na ćirilici višestruko radije čitane nego na latinici! Kočić, Lazarević, Crnjanski, Andrić, na ćirilici svi su otpisani po osnovi oštećenosti“.
SVAKE godine raspodela prostora pod sajamskim kupolama izaziva nezadovoljstvo pojedinih izdavača, ali se uoči predstojećeg Sajma knjiga to pretvorilo u pravu buru. O tome svedoči i saopštenje Udruženja izdavača i knjižara Srbije, koje okuplja 112 izdavačkih kuća. U njemu se najpre, kao najdrastičniji primer navodi „izbacivanje“ izdavačke kuće „Dereta“ iz „Arene“ – središnjeg prostora.
„Dereta“ iduće godine obeležava 25-godišnjicu, za to vreme objavila je 1.500 naslova, a u poslednjih godinu dana 40, među kojima su dela najznačajnijih domaćih i svetskih pisaca, podsećaju u Udruženju i ističu:
– U milosti donosioca odluka nisu bili ni mnogi drugi kvalitetni i posvećeni izdavači, koji su potpuno nepravedno stavljeni u drugi plan, kao što je na primer izdavačka kuća „Leo komerc“, koja je smeštena na Galeriju iako pripada grupi od 20 izdavača sa najvećim brojem objavljenih naslova po podacima Narodne biblioteke Srbije. Istovremeno, u središnjem prostoru sajma nalaziće se izdavačke kuće koje su objavile svega nekoliko naslova kao i pravna lica koja su među kolegama iz struke poznata po neizmirivanju svojih finansijskih obaveza i kojima je račun blokiran 140 dana prema javno dostupnim podacima.
Predstavnicima UIKS nije bilo omogućeno da prisustvuju sastancima Odbora Beogradskog sajma knjiga, a plan raspodele, kažu, pokazan im je svega dan pre objavljivanja na internet-sajtu. To, po njihovom mišljenju, jasno pokazuje način rada Odbora, kome je četvorogodišnji mandat istekao. UIKS smatra da tela Beogradskog sajma knjiga hitno treba da preispitaju svoje odluke.
Ogorčenje su izrazili i zaposleni u beogradskoj „Prosveti“, čiji je generalni direktor Jovan Janjić u pismu Odboru Sajma zahtevao adekvatan prostor u centralnom delu hale 1, uz obrazloženje:
– Prethodne tri godine pristajali smo na skroman izložbeni prostor, s obzirom na teškoće u koje je „Prosveta“ bila dovedena, ne svojom voljom. Sada, se „Prosveta“ uspravlja i ponovo svrstava među vodeće izdavače. Kako ćete objasniti da ste u centralnom delu hale 1, gde smo tražili izložbeni prostor i gde je nesumnjivo mesto „Prosveti“, dodelili za više izdavača koji se ni po čemu ne mogu meriti sa „Prosvetom“ i kojih nigde nije bilo kada je „Prosveta“ tu bila?!
Članovi Odbora su odgovorili da ostaju pri svojoj odluci, što je, za „Novosti“, Janjić ovako prokomentarisao:
– S obzirom na takav odnos Odbora sajma, koji očigledno protežira pojedine privatne izdavače, koji se ni po čemu ne mogu porediti sa „Prosvetom“, opravdano bi bilo da uopšte ne nastupimo na Sajmu. Ali, ipak, moramo zbog naših autora, da bismo izložili njihova dela.
Već nekoliko godina kuća „Heliks“ izlaže na istom mestu (na početku ulaza u halu 4 iz hale 1), pa su tražili da to bude i ove godine.
– Projektni tim Beogradskog sajma oglušio se o našu želju i dodelio nam drugo mesto, skrajnuto, a prednost dao izdavačkoj kući „Dedić“, kojoj je dodelio štand za koji smo mi aplicirali – kaže, za „Novosti“, direktor Brankica Stojanović. – Kuća „Dedić“, lako je proveriti u Agenciji za privredne registre, osnovana je 19. avgusta 2013, što znači da u trenutku javnog poziva upućenog izdavačima da konkurišu za prisustvo na Sajmu knjiga, nije ni postojala. U međuvremenu objavila je samo jednu knjigu. Uputili smo prigovor, ali je Projektni tim Sajma konstatovao kako rešenje za ovu situaciju ne postoji i ponudio nam novu poziciju u hali 2, gde su izdavači školskih udžbenika.
„Dedić“ je, inače, novopokrenuta izdavačka kuća u vlasništvu spisateljice i voditeljke Vesne Dedić Milojević.
U Odboru Sajma knjiga su Željko Ožegović (predsednik), Milovan Vitezović, Snežana Miljanić, Saša Ilić i Tatjana Gavrilović. Njihov odgovor na primedbe izdavača objavićemo u sutrašnjem broju.
NEPOŠTOVANJE KVALITETA
IZDAVAČKA kuća „Dereta“ oglasila se povodom odluke nadležnih da se izmesti sa lokacije u Areni hale jedan, gde je izlagala prethodnih 18 godina:
– Smatramo nedopustivim potcenjivanje četvrt veka duge tradicije, pažljivo građenog identiteta kuće. Ovakav stav upućuje na to da u ovim vremenima nenaklonjenim knjizi nema nikakvu vrednost izdavanje dela klasika, eminentnih domaćih pisaca, značajnih predstavnika svetske književnosti; ali i istorijskih dela, knjiga o Beogradu, kulturnom nasleđu Srbije… Evidentno je nepoštovanje kvaliteta, zvanično ustanovljenih kriterijuma, primena dvostrukih aršina pri vrednovanju produkcije i posvećenosti izdavača – stoji u protestnom saopštenju „Derete“.
„Железничкa линијa 45. упоредника“ 